Кобајаги школа

Позоришни комад Кобајаги школа  настао је на предлог мојих ученика који су на интернету пронашли вицеве о томе како београдска деца препричавају лектиру. Прикупљени материјал обогатила сам личним искуствима и тако је настала позоришна представа којом смо, на Позоришним играма деце и младих 2011. године, освојили прво место на општинском и друго место на градском такмичењу. 

Аутор текста:  Бранијета Конџуловић

 Улоге:

Професорка књижевности

Просветна саветница

Професор физике

Професор  историје

Девојчице:

Јована

Теодора

Александра

Ана

Милица

Катарина

Андреа

Дечаци:

Пантић

Јанковић

Јарић

Ћулибрк

Вучић

Шкорић

Марковић

Прва сцена

 Са разгласа се чује музика: „Још једна цигла у зиду“, Пинк Флојд. Са разних страна из гледалишта скупљају се ученици, појединачно, у паровима, у групицама, шегаче се, ћушкају, трчкају и сви певају песму правећи буку. На сцени је укосо постављен ред клупа (тако да сви глумци буду видљиви  из публике) и како ко пристиже, нехајно се распоређују; Ћулибрк се намешта да спава, Шкорић и Ана се отимају око места, Андреа ритуално намешта слушалице  и изваљује се у столици спремна да „искулира“ час…

Музика престаје и професорка улази носећи у наручју дневник, пар књига и свежањ папира; сва сломљена, спушта ћутке све на катедру и започиње патетично своју ко зна колико пута понављану придику. Ђаци не галаме, али свако гледа своја посла. Катарина телефонира погнута према столу, док јој Јарић нешто шапуће на друго уво, а она га ћушка од себе, Теодора се шминка, неки седе дисциплиновано и слушају, Андреа  клима главом затворених очију са слушалицама у ушима, Пантић и  Јанковић играју „икс-окс“…

Професорка:  Душа ме боли кад помислим колико сте мало научили… Ништа не читате, ништа не слушате… Очај живи. Овако никад није било… (Шетка, цокће, гледа негде преко деце и ћути, а на лицу јој се очитава осећај немоћи и незадовољства). А све сам покушала… (Сама се себи чуди и подругује.) Где то има да професор препричааава ромааане? Достојевског?! И опет ништа. Задаци су вам благи ужас! Душа ме боли…

Пантић: Лек за душу – Лаза Лазаревић! (Јарић пригушује смех.)

Професорка: (Са благом иронијом у гласу.) Е, хвала Богу да сте бар неко име запамтили! Шта се ти смејеш Јарићу? Тачно је. И Пантић, изгледа, зна понешто; Лазаревић се бавио људском душом; (занесено) наш чувени писац психолошких приповедака…

Јанковић: Ма, неее, професорка, то је само коинциденција…ви и Панта не мислите на исто…

Професорка:  Како не мислимо?… Па шта је онда…? (Гледа их збуњено док сви праве загонетан израз лица и гледају у плафон, у страну, пригушују смех… Професорки пукне пред очима, схвати да збијају неслане шале са њом, увређена је и разочарана.) А то значи! Ти би мене на клинику…! Пантићу, срам те било! Срамота! (Више за себе него за њих, као успут, прокоментарише целу ову ситуацију у намери да настави даље са часом.) Е, Боже, Боже, да имена великана не дају школама и болницама не бисте ни знали за њих!

Милица: (улизички) Јесте наставнице, моја школа се звала „Алекса Шантић“.

Професорка: (Одмахне руком, већ навикнута на овакве Миличине „мудрости“.) Добро, Милице… Стварно ми није јасно децо како то да вас ништа не занима?!

Јарић: Ииии, није баш да нас ништа…(нагне се према Катарини мангупски, штипне је, а ова пригушено цикне глумећи љутњу).

Професорка: (Готово увређеним тоном.)То знам да вас занима, Јарићу! (сабира се) Толике године очамисте у школи, а изаћи ћете празне главе…

Јанковић: Ко нема у вуглу има на Гуглу!

Професорка: Молим!?

Јована: Па стваарно, ко да чита све те сморове на двеста страна кад има на Гуглу скраћено!

Професорка: (Сада већ избачена из равнотеже, запрепашћена и љута.) Скраћено? Шекспир скраћен?! Андрић скраћен?! Меша скраћан!? Како ви то замишљате? (Прави паузу да удахне ваздух и сабере се, али наставља љутито.) И шта ми ту причате – има на Гуглу!

Јарић: (Љуљкајући се на столици.) Има све. Ко је кога, кад, како, зашто и то… Мада, ово „зашто“ није увек баш најјасније, ал’ нема везе, за двојку је доста.

Професорка: Забога децо, па није у томе поента! Треба књигууу (тражи убедљиву реч) осетити… па, култура изражавања… па општа култура… Ето Пантићу, ти  на пример, шта знаш о „Злочину и казни“?

Пантић: Аааа, не! ‘Де сте мене нашли за те ствари?… нисам вам ја нека друкара… мислим, ја и да знам не би’ вам реко… то су опасне ствари, па не би’ ни вама саветово. Нисам видо, нисам чуо…

Професорка: (Тражи мимиком и гестикулацијом одговор од ученика.) О чему овај прича?

Сви: (Подругљиво.) Земунац, професорка!

Професорка: Ма, какав Земунац, ништа вас не разумем? О Раскољникову те питам Пантићу, јунаку овог дела!  Разумеш?

Пантић: Да л’ је он вама јунак или није, мене не занима. А ако га тако зову, могу мислити… Шта он ради – раскољава по кућама?

Професорка: (Запрепашћена, али и помало театрална.) Ја сам ужаснута! … (Примети ученицу која се шминка и не хаје ни за шта око себе.) А ти мустро, шта радиш тамо, шминкаш се на часу?!

Теодора: Морам професорка. После кад звони нећу имати времена. Само ви наставите, слушам вас ја.

Професорка: (Види да јој не вреди да се надгорњава и троши време узалуд, па само одмахне главом с негодовањем и пређе на посао који је чека.) Хтела сам данас да проверим колико сте запамтили од онога што смо  учили ове четири године. Тест сте ужасно урадили! Смућкај, па проспи. Џабе сам вам дробила о романтизму, реализму, надреализму… кад половина одељења не разликује ни поезију и прозу, а камоли шта друго… Матура се ближи, а ви као да нисте ни ишли у школу…

Па, да чујемо: Шта сте запамтили из ове наше несрећне лектире? Да почнемо од антике: „Илијада“!

Хајде, Андреа, реци нам нешто о томе.

Андреа: (Слуша музику и не примећује да јој се професорка обратила, па је остали гуркају. Иако појма нема на које питање треба да одговори, она, већ рутинирано, наступа са спремним изговорима.) Знате, професорка, ја тог дана нисам била у школи. Ево, сви знају да нисам била, је л’ тако да нисам била? (Окреће се тражећи подршку на шта се сви смеју и добацују.)

Ана: Па није била…

Александра: Она никад није била у школи…

Андреа: Била сам болесна, кад вам кажем!

Професорка: (разочарано) Болесна… Побогу дете, па то смо радили у првом разреду!

Андреа: Па да, професорка, ствааарно, сећам се, кад вам кажем!

Професорка: (Нестрпљиво одмахне руком дајући јој на знање да не жели више да слуша глупости.) Ћулибрк!

Ћулибрк: (Устаје лењо и разочарано јер се бш припремао за добру дремку.) Их, где сте мене нашли! Та Илијада траје ко гладна година!

Професорка: Па, опиши нам је. О чему се говори у овом епу?

Ћулибрк: Па ради се о томе да је вођа једне екипе…

Александра: (Допуњава Ћулибркове шупље реченице, самоуверено, јер она је свезналица.) Парис!

Ћулибрк: Е, Париз, јесте… мазнуо рибу…

Александра: Лепу Хелену!

Ћулибрк: Да, Јелену, овај…мазнуо ту Јелену од вође друге екипе…

Александра: Спартанског краља Менелаја.

Ћулибрк: Менеее… (Одустаје јер му је то име много компликовано, али глуми да га је Александра изнервирала.) Па добро бре штреберко стипу ме да чампри!

Професорка: (Преврће очима, али и даље чува стрпљење и привидну смиреност.) И, шта је онда било?

Ћулибрк: И онда овај други, да не испадне, мислим „оно“, сакупи ортаке и опколе их ко Вуковар. Ал’ су се зезнули јер су се ови спремили до јаја!

Професорка: (Хвата се за главу.) Господе боже! Господе боже!

Ћулибрк: (Усладило му се да прича јер види да су сви почели да га слушају, а прија му и што је на путу да излуди професорку, па наставља са ентузијазмом.) Е, онда се један из ове прве екипе, што је рафо много паметан…

Александра: Одисеј.

Ћулибрк: …сети да им смести кул фору, јер је чуо да се овиии…

Александра: Тројанци.

Ћулибрк:… да се они ложе на коње.  И као, шатро, боли их уво за рибу, ту Јелену, и као спреме се да запале…

Професорка: Шта да запале Ћулибрк?! Како то причате побогу!?

Јанковић: (Преводи, ауторитативно.) Да оду, професорка, да побегну.

Ћулибрк: А Троњанцима оставе неког коња, оно као шлепер нешто велико, а унутра сакрију део екипе. А онда се они, ти Троњанци наложе на ову испалу и понапијају се ко мајке, а ови изађу из коња и све их порокају.

Професорка: (Скљока се на столицу, хлади се вежбанком, позлило јој је.) Није ми добро… Понапијају се као мајке!? (Седи држећи се за главу, више нема стрпљења да слуша будалаштине.Обраћа се Ћулибрку наредбодавно, али потпуно равним, спуштеним тоном.) Ћулибрик, седи и ћути! Ћути! Од сада, па до краја школске године.

Ћулибрк: Како ви кажете професорка! Ал’ немој после да ми завалите кеца што шатро нисам хтео да учествујем у дискусији!

Професорка: (Одмахује му руком као да говори „Само ти ћути, биће све у реду“ и наставља, преко воље, да држи час): И… шта смо још читали? Андреа, ево, можеш да бираш! Чега се ти сећаш?

Андреа: (Ритуал ћушкања се понавља, а Андреа се спремно снужди и започне једну од својих представа, не знајући да њено изговарање није у складу са  питањем.) Ја… не, не могу о томе да причам… Увек се потресем… (Професорка је разрогачено гледа.) Тог дана, ево, Ана се сећа, је л’ да, Ана? тог дана ми јеее … угинуо ми је кућни љубимац… канаринац… и ја нисам стварно могла да дођем у школу… и тако… разумете ваљда… (толико се уживела да је почела да цмиздри)

Професорка: (Прекрсти се у чуду и неверици.) Благи Боже! Знаш ли ти дете уопште шта сам те питала? Цццц. Ово је невероватно. Непоправљива, па то ти је!  (Окреће се одељењу.) Па? Је ли се неко сетио?  Било чега?

Ана: Јесам ја! Читали смо „Ромеа и Јулију“.

Професорка: (Одобровољи се.) Доообро. Шта ти Шошкићева можеш да нам кажеш о овом делу?

Ана: То је као неки љубавни роман.

Професорка: Драма, хоћеш  рећи!

Ана: Па, драматично је прилично (развлачи жваку око прста док прича). Овааај… дакле, љубавни ромаан о неким Жабарима из Вероне. Они се као смувају на некој журци, ал’имају фрку јер се њихови маторци не готиве уопште. Ваљда због неког бизниса, шта ја знам…

Пантић: Коза ностра и те ствари…

Ана: (Обрецне се на њега.) Даај, не прекидај ме!… И тако они на педесет страна све нешто мувају и крију се да их маторци не провале, а ту им као помаже и неки поп. Мислим, како им помаже кад им је дао отров да се ураде!? …И на крају је била нека зараза, сида ли је, шта ли је, немам појма… и они се убију. Мислим, она се овердозира, а он се набоде на нож. Ето.

Професорка: И то је теби све, Шошкићева?! Е несрећни Шекспире шта си дочекао!  Ово! је трагедија, ово!  Видим ја – нити сте шта читали нити сте шта слушали… Жали боже оноликог времена!

Катарина: Мајке ми професорка, ко да чита кад је ова лектира сва некако болесна?! (За професорку никад краја запрепашћењима, али Катарина брзо настави, па се она задржи само на говору тела и гестикулацији.) Ето, на пример, „Сеобе“. Ви сте нас ложили како је то књигааа! А оно само неки комарци и блато до колена. Као, неки српски војни гастарбајтери дошли у Војводину, а онда траже аутономију. А Швабе боли уво, навукли их да им раде на црњака, оно као пси рата и те форе. И један, што је тамо као неки главни лик, само блеји у звезде и прави планове како ће да запали у Русију, као да га Баћушке једва чекају. И цела је књига на ту фору: ‘оћу да идем, ал’ мало после, а као и не иде ми се… Ја ту ништа не капирам. А тек он спонзоруша Дафииина! Ноу комент!

Вучић: Е,  још је жешћа збрка у оној „Проклетој авлији“. Прочитао сам десет интерпретација на интернету и ништа нисам скапирао! То се све збива у неком турском затвору, оно као у филму „Поноћни експрес“. Управник је лик да се смрзнеш, а ту је и неки поп што је као грешком ту, као сместили су му неку игру на правди бога…и кроз целу књигу он тупи о неком Пекмез султану…мисим,  што му је имеее…

Јанковић: Џем султану, Вучићу.

Вучић: Џем, пекмез, мармелада, каква је ту разлика?

Марковић: Ма неее, ја мислим да су шампиони она два ретарда што чекају неког типа што га у животу нису видели, ал’ као морају да га чекају. Тај што га чекају зове се Годо. А да их неко пита што га чекају – пооојма немају… И тако, глођу неку шаргарепу, па оће да се бесе, па неће да се бесе, мисииим… (диже руке од себе са значењем „далеко им лепа кућа“)

Професорка: (Готово на ивици суза.) Забога децо, зар је могуће да баш ништа нисте разумели!? Па, толико сам  вам причала о егзистенцијализму, антитеатру, филозофији апсурда…!

Шкорић: (Самоуверено.) Апсурд, професорка, мисим, апсурд до бола!

Милица: (Свадљиво и увређено, блебетаво, као да је укључена у струју.) Јесте, стварно професорка, ви стално причате, мислим ви старији, причате како смо ми млади данас свакакви, како се проводимо и то…, голи стомаци, ноћни живот и то…као ми смо нешто неморални, немам појма…а као, у та ваша времена је било супер! Ево на пример она Софка…Цела књига је неки секс… часна реч, читала сам на интернету… и то матора риба се удаје за неко дете, а у ствари његов ћале решио да је стартује. Па где је ту морал? То је бре све нека перверзија!

Пантић: Јесте, преверзија. Ми се ту,  оно,  боримо против геј параде, а ви нам уваљујете онооо… неког …како се зовеее…

Јанковић: (Закикоће се сетивши се на кога Пантић мисли.) Еп о Гилгамешу!

Пантић: Е, да, Епо Глигамеж! Ту, оно…, као плаче недељу дана ко нека жена и љуби се са покојним ортаком, бре!!!

 Професорка: (Не верује сопственим ушима!)Теби Пантићу трајно забрањујем да се јављаш! Је ли ти јасно? Да те моје уши нису чуле! Никад више! Не разумем децо како можете тако да говорите. Све сте изврнули наглавачке! За име Бога, па то су класични примери светске и наше књижевности!

Теодора: Ууу, јаки су нам примери! Онај тип што му је све свеједно, као боли га уво за све, а овамо упуца типа зато што му је било врућина. (Пошто је професорка гледа разрогачених очију, она реагује увређено.) Па, што ме тако гледате, сами сте нам препричавали ту лектиру, оно кад нико није прочитао тог, како се зове…

Александра: Странца.

Теодора: Њега боли уво што му је кева одапела, а ви га ту нешто браните! (Прича љутито, млатећи четком за пудер по ваздуху  не престајући да се шминка).

Професорка: (Јетко.) Биће, Теодора, да си се ти и тада шминкала  кад си све тако добро разумела.

(Опет хоће да звучи помирљиво и мења тон.) Хајде, добро. Све и да човек прихвати да нисте имали разумевања за  модернизам, авангарду и слично, али шта је са реализмом? Читали сте  Толстојев роман „Ана Карењина“, па „Чича Горио“ француског писца  Балзака…

Јарић: Ууу, тај Толстојевски је тек удав! Причао ми један ортак што иде у гимназију, они су морали да читају онај „Рат и мир“…Братеее! Ту  се на читавих сома страна рокају Французи и Руси, нешто као „Кантер страјк“ уживо, па су ту неке рибе , журке, жваћу нешто о политици…

Јанковић: Па као да је она ликуша  Ана Карењина нешто боља! Додуше, нема сома страна, ал’ брате, кад почне да се монтира за журку, на бар педесет јој описује црну хаљину што ће да обуче. Е, ту сам одустао.

Јована: Е, тај „Чича Горио“ мислим да није лош. Онако, подсећа мало на шпанску серију. Има на Лектире тачка орг детаљно. Ту су неке две ћерке, напаљене до бола и спонзоруше, што не фермају ћалета два посто јер мисле да је љаксе. А он, добрица, све штека паре и даје њима. И на крају му ни на сахрану не дођу, него га сахрани неки студент што се ложи на једну од њих. Глупо мушко.

Професорка: Немам речи… Заиста немам речи… Па добро, постоји ли макар једна књига која се налази на списку школске лектире о којој ви можете да кажете неку лепу реч?

Ученици се згледају, а онда неколико њих потврди: Па постоји… Да, постоји.

Професорка:  (озарено) Заиста? Не могу да верујем! А која?

Неколико ученика у глас: „Хазарски речник“.

Професорка: (Гледа их у неверици.) Како? „Хазарски речник“?! А зашто?

Сви: (Кроз смех.) Па нисте нас терали да је читамо!

Почиње гласна музика (поново „Још једна цигла у зиду“, Пинк Флојд), а ђаци брзо разместе клупе формирајући дугачак  канцеларијска сто са столицама око њега (као у школској зборници) и разбеже се са сцене.

Друга сцена

У зборници седе и нешто раде професор физике и професор историје. Улазе професорка књижевности и просветна саветница. Професорка књижевности делује увређено, а саветница надмено.

Просветна саветница: (Хода претерано усправно, помало укочено и говори ауторитативно, са дозом ниподаштавања у гласу.) Стереотипно… сасвим стереотипно колегинице. Тако је предавала и моја професорка пре тридесет година, покој јој души. А сада је, морате признати, двадесет први век! Где је ту модернизација, где су ваше иновације? Нисте мотивисали ученике за рад! Већина њих је ћутала цео час!

Професорка књижевности: (Негодује.) Дабоме, то покушавам и да Вам кажем, дабоме да су ћутали, кад нису прочитали лектиру. А кад већ помињете своју покојну професорку, дозволите да претпоставим госпођице саветнице да су њени ђаци, за разлику од ових данас, слушали то што је она говорила на часу.

Просветна саветница: Па сад, мање-више…морали смо, да тако кажем.  Друга су времена била… Али, молим вас! Ово је ера демократије, ово је школа без принуде!…

Професорка књижевности: (Улеће јој нервозно у реч.)  И како онда да одржим квалитетан час о књижевности, кад нико неће да чита књиге,  у школи без принуде?! Да жонглирам са лобањама, уместо да разговарамо о „Хамлету“?!

Просветна саветница: Да жонглирате! Ако треба. То је ваша дужност! Молим вас, нећу да чујем изговоре!  Ви морате да развијете интересовање код ученика! Да их мотивишете… њима је досадно у школи! Разумете? Унесите мало игре! Драматизујте колегинице!

Професорка књижевности: Шта то значи госпођице саветнице? Они који нису прочитали “На Дрини ћуприју“ могу на часу да ми глуме мост?!

Просветна саветница: Браво!

Професорка књижевности: И шта ћемо тиме добити?

Просветна саветница: Много колегинице! (ауторитативно-свечаним тоном) Видите… Онај ко није прочитао роман наћи ће се у нелагодној ситуацији… Разумете? Он неееће моћи да дочара како је то бити мост на Дрини! Зато што није ушао у његову суштину!

Професорка књижевности: И?

Просветна саветница: Биће га срамота! И то ће га мотивисати да прочита књигу. (тријумфално) Разумете?

Професор физике: (Већ неко време повремено подиже поглед са својих папира по којима нешто пише, уздржавајући се од коментара, али онда изгуби стрпљење.) Ако дозволите, ја бих се умешао госпођице саветнице. Хајде, добро… то могу некако и да разумем…колегиница… (показујући на професорку књижевности) и колега историчар, они и могу… али шта ја да драматизујем у настави? Па, ја људи предајем физику! А право да вам кажем, кад оцењујем, драматично је и више него што треба…

Просветна саветница: Колеге, молим вас!  Где вам је креативност? Образовање је ваша мисија! Ваша је дужност да код деце развијате љубав према знању! Да од њих направите субјекте (наглашавајући ову реч) образовања. Слушајте мало шта о томе кажу деца!

Професор историје: (Убацује се нервозно.) Шта кажу? Кад већ питате, дозволите да вас просветлим! Ево шта кажу: „Боли нас уво за све, кулирај брате, за кад нама ово треба?…“ Ето то кажу! „Школа је смор“, кажу!

Просветна саветница: Управо тако колеге. А то није добро. Молим вас, ви! сте за то одговорни! Учините нешто да то промените! Удружите се, корелирајте, иновирајте, идите у корак с временом! Са Европом колеге! (Тргне се из заноса и погледа на сат, затим брзо извади мобилни телефон да прегледа неке поруке, онда схвати да се већ превише задржала и ужурба се.) Ју, чекају ме обавезе, знате, озбиљни проблеми се морају решавати… До виђења колеге, о евалуацији вашег рада добићете службену белешку, било ми је задовољство…(На брзину смандрљава руковање са професорима и потрчкујући излази са сцене. Одлазећи пролази кроз гледалиште и успут, за себе, испод гласа, али довољно јасно да је гледаоци чују прокоментарише: Још ћу да закасним код фризера…  Професори гледају за њом збланути и озлојеђени. Први се тргне професор физике.)

Професор физике: Шта све неће измислити. Читао сам ја о томе, ал’ сам нешто мислио да то неће и нас задесити. Ти Финци и Британци само нешто измишљају и другима уваљују. Ајд некако оно са компјутерима и могу да схватим, то је нова ера, што рече саветница, ал’ ово драматизовање ми не иде у главу. Ту, као, деца уче кроз драмску игру тако што глуме личности, догађаје, месечину, свашта нешто…

Професор историје: (Упада му у реч.) Е, ако неко буде питао ове наше шта би највише волели да изведу на часу историје, гарантујем да би то био Бој на Чегру! (Смеје се задовољно што је направио добру шали.)

Професор физике: (Засмеје се грохотом досетки свог колеге.) Е, та ти је добра колега!  (Устаје и полако прикупља своје ствари са стола.) Да ми је неко причао да ћу на часовима да се играм „ћораве баке“ рекао бих му да није при памети.

Професорка књижевности: (Не одобрава то што је чула, па негодује.) Колеге, молим вас! То можете да говорите само у своје име. И мени је госпођица мало ишла на живце, али крајње је време да се мало мрднемо из ове наше жабокречине. Могли бисмо да унесимо мало ентузијазма у свој посао!

Професор историје: Види, види колегиницу! Ја, колико видим, драга колегинице и теби је слаба вајда и од ентузијазма и од креативности. Предлажем ти да у програм уведеш „Ринге, ринге, раја“, бар ћеш бити сигурна да су ти деца била активна у настави. (Грохотом се поново засмеје својој духовитости.)

Професор физике: Е, та ти је добра колега! Шта кажеш колегинице? Да унесимо мало ентузијазма у свој посао! Како оно рече госпођица саветница:Ђаци су субјекти, а ми смо, дакле – објекти…

Професор историје: А шта ће да буде предикат, е то ћемо тек да видимо… (Физичар и историчар се заједно смеју, а професорка књижевности увређено зграби своју ташну и пожури да из зборнице изађе пре њих.)

Професори су изашли са сцене. До почетка треће сцене гласно се чује „Још једна цигла у зиду“, а ученици поново намештају учионицу. Али у новој учионици катедра је у средини, а клупе су укосо поређане лево и десно од ње са слободним простором на средини сцене. Када поставе сцену сви седну у клупе и мирно чекају професора.

Трећа сцена

Професор полако, скоро тромо, намргођен улази у учионицу, тресне дневником о сто, на шта ђаци поскоче са столица. Професор се мало прошета по учионици, осмотри присутне, а потом седне за катедру и полако отвара дневник.

Професор физике:  Мммм да… Прошлога часа ми смо нешто говорили о ма… (гестикулира; сви ћуте ), маааа… магнетизму, је л’ да… Ко ће да ми каже,  ко је први описао ову појаву?

Александра: (Увек спремна.) Легенда каже да је магнетизам први уочио неки  грчки чобанин коме се гвоздени штап залепио за стену. А о томе је писао чувени грчки филозоф Талес из Милета.

Јарић: Шта?  Тако му се звао ћале? А био Грк?! Знао сам брате да Грци воде порекло од нас! Па што не кажеш Милетов син него…?

Александра: (Са презиром.) Е, Јарићу, не лупај.

Професор физике:  А ти би Јарићу, колико видим, хтео да дођеш до изражаја? Да будеш субјект у настави! Е па – настави.

Јарић: (Покајао се што се јављао.) Нећу ја ништа професоре. Ево, ћутим ко заливен.

Професор физике: А, не може тако. Сви морају дати свој допринос. Знаш ли ти шта је то магнетизам?

Јарић: Аааа, то је …( Шапућу му: Јанковић: Појава привлачења… Ана (чита из књиге): Сила привлачења или одбијања…)

Јарић: (Накако скрпи дефиницију од фрагмената које је чуо.) Магнетизам је… сила појаве одбијања и привлачења.

Професор физике: Опет ниси учио Јарићу. А можда твој друг зна! (Обраћа се Шкорићу који показује другу нешто на мобилном телефону.) Кажи, Шкорићу!

Шкорић: Нагло се ухвати за образ и претвара се да га боли зуб. Друштво се досети да им је друг у невољи и почну  да га оправдавају код професора.

Јована: Немојте професоре, боли га зуб!

Милица: Имао је операцију умњака!

Марковић: Видите колика му је глава, надуо се скроз!

Професор физике: А, тако значи! Откуд теби умњак, да ми је знати?… Па добро. Пошто не можеш да кажеш, ти ћеш нама да – покааажеш. Хајде Шкорићу, ти сада нама буди магнетизам! Покажи нам како се то магнетизам понаша, мислим, како делује.

Професор физике: Ево, Јанковић ће да ти помогне. Кажи му Јанковићу шта је то магнетизам.

Јанковић: (Изрецитује.) Магнетизам је појава привлачења или одбијања гвоздених предмета различитих полова. Истоврсни полови се одбијају, а различити се привлаче.

Шкорић: (Размишља шта му је чинити, чешка се, окреће се око себе, па дође на идеју.) А је л’ могу да имам асистенте професоре?

Професор физике: Шта би, престала зубобоља? Можеш. Да видимо.

Шкорић позове Пантића и Јовану и нешто се са њима договара. Он оде на једну страну учионице, а Јована остане на другом крају. Пантић стоји по страни и чека. Јована крене у сусрет Шкорићу и на средини путање се сударе, приљубе се једно уз друго и наставе кретање у правцу у ком се кретала Јована. Међутим, на крају путање Јовану сачека изненађење; она покушава да се ишчупа из Шкорићевог чврстог загрљаја,  али он је не пушта. Сви почну да арлаучу од смеха док се Јована копрца у његовим рукама. На крају Јована ослободи руку, опали Шкорићу шамар и сва бесна се врати у своју клупу.

Професор физике: (Запрепашћено је посматрао сцену, а на пљесак шамара се нагло тргне.) Шта ово треба да значи Шкорићу?

Шкорић: (Трљајући образ који бриди од шамара ипак задржава ведар дух.) Јака магнетна сила професоре. Дошло је до привлачења супротних полова.

Професор физике: Марш на место, мангупе један…

Шкорић: Али није још готово професоре; само мало… (Сви ућуте, а он даје знак Пантићу да крену један другом у сусрет. Ходају у стилу каубоја у двобоју. Кад стигну на средину снажно одгурну један другог и сваки се одбије супротно од правца у ком се кретао. Професор уплашено скочи мислећи да ће се потући, али они се разиђу и сваки оде у своју клупу.)

Професор физике: (Узрујано.) Ово ћете морати да ми објасните! Какво је то силеџијско понашање? Шта ви мислите, да можете да се обрачунавате на часу?

Шкорић: Ма не професоре, ми смо само хтели да буде уверљиво…

Професор физике: Шта да буде уверљиво!  Није бам ово ринг! Шта ви мислите да представљате овде..?

Шкорић: Па магнетизам. Одбијање тела истих полова. Јесте ли лепо рекли: супротни полови се привлаче, а исти се одбијају.

Пантић: Тако је брате, нема то код нас, та привлачења и те форе, ми смо бре брате Балканци!

У том тренутку, Ћулибрк који је све време спавао омакне с клупе и падне и сав дезоријентисан покушава да се подигне. Професор је у чуду.

Професор физике: Шта то би Ћулибрк?! Да се јави ко је одговоран за ову глупост!

Сви у глас и кроз смех: Сила гравитације професоре!

Професор физике:  (Гунђајући, више за свој грош враћа се и седа за катедру.) Ко с ђаволом тикве сади о главу му се лупају.

Вучић је у међувремену уз помоћ другарице гелом накострешио косу и излази, шепурећи се, из клупе, на запрепашћење професора.

Професор физике: Шта ти сад хоћеш? Куд си пошао?

Вучић: А је л’ могу и ја да пантомимишем нешто професоре? (Сви се смеју.)

Професор физике: Шта  ћеш ти…?  На шта то личиш човече?  Ма, шта ти овде изиграваш?

Вучић: Па  електрицитет.

Професор физике: (бесно) Враћај се на место, сместа, да те ја не наелектришем!

Катарина: (Мазно, гледајући загонетно у Јарића, тако да јасно наговештава неки нечувени безобразлук.) Професореее, а је л’можемо Јарић и ја да одглумимо закон акције и реакције?

Професор физике: (Скочи на ноге и тресне руком о сто.) Да се нисте усудили!  Ти-ши-на!  Каква бре драматизација, каква модернизација и бакрачи… ово је … ово је… (Не може да понађе праву реч.) Час је завршен!

Узима дневник и сав нарогушен излази из учионице. Поново одјекује „Још једна цигла у зиду“.

Крај

 

Овај приказ слајдова захтева јаваскрипт.