Простор, време и људи у роману „Сеобе“, Милоша Црњанског

Ово је само један од могућих  приступа обради прве књиге романа „Сеобе“, Милоша Црњанског. Намењен је ученицима трећег разреда средње школе, у чијој школској лектири је заступљено ово дело.

Током три часа предвиђена за обраду романа „Сеобе“ остварићемо следећи план:
1. Анализираћемо елементе структуре романа, доводити их у међусобну везу и изводити закључке и универзалне поруке.
2.Објаснићемо функцију уметничких знакова у роману: простор (оличен у манифестацијама четири праелемената – земље, воде, ваздуха и ватре), време, људи, колективни лик, односи, говор, мотив звезде, бескрајни плави круг.
3.Успоставићемо узрочно-последичне везе између унутрашњег плана романа (стања у коме константно егзистирају јунаци дела) и два преплетена фабуларна тока.
4.Сагледаћемо судбину и објаснити симболику Славонско-подунавског пука у историјско-политичком контексту и покушати да успоставимо паралелу са актуелном стварношћу – однос између прошлости, садашњости и будућности колективног српског бића.

Литература:

Јован Деретић, Историја српске књижевности;

Петар Џаџић, Простори среће у делу Милоша Црњанског;

Петар Пијановић, Књижевност и српски језик III.

Милош Црњански

Упутства и истраживачки задаци за ученике:

Књижевну грађу за роман „Сеобе“ Црњански је црпио из три основна извора: 
-из историје српског народа коју је као историчар познавао и проучавао,
-из Мемоара Симеона Пишчевића
-из сопственог искуства аустроугарског војника који је морао ратовати „по туђој вољи и за туђ рачун“.

Како бисте сви добили прилику да допринесете разумевању и тумачењу прве књиге романа „Сеобе“, предлажем вам да, према својим способностима и афинитетима, изаберете истраживачке задатке помоћу којих ћете се припремати за час:

Прва група
-Обнови своје знање о сеобама српског народа у 18. веку. (На интернету можеш пронаћи мноштво информација о вековним сеобама на које је наш народ био принуђен.)
-Прелистај садржај Мемоара Симеона Пишчевића. (Ко зна, можда пожелиш да прочиташ дело у целини…)
-Обавести се о садржају романа „Дневник о Чарнојевићу“.
-Послушај поему „Стражилово“  у интерпретацији Милоша Црњанског.
-Прочитај, по свом избору, неколико песама из збирке „Лирика Итаке“ и покушај да успоставиш везу између назива и садржаја ове збирке, романа „Сеобе“, „Стражилова“ и „Дневника о Чарнојевићу“.
-У приступу делу имај на уму суматраизам као песнички програм Милоша Црњанског.

-Проучи карту Европе и покушај да обележиш путању којом се кретао Славонско-подунавски пук. Покушај да замислиш живот и искуства војника који су пешице прошли том путањом.


-Предлажем ти да погледаш филм „Сеобе“, Александра Саше Петровића. (Напомињем да филм није и не може бити замена за књижевно дело, али ти може помоћи да се приближиш историјском времену, простору и атмосфери у којој се одвија радња романа.)

Друга група
-Обрати пажњу на изглед простора и материјални свет у роману „Сеобе“, усредсређујући се на четири праелемента (земљу, воду, ваздух и ватру). У којим облицима су ови елементи представљени у делу, тј. како се они манифестују у животном окружењу јунака?
-Упореди симболику коју ти, уобичајено, дајеш поменутим елементима са значењем које мислиш да имају у роману.
-Како су представљени дом и завичај?
-Размисли у каквом су односу пејзаж и човек у „Сеобама“.
-Супротстави свом доживљају простора у роману слику коју у твојим мислима ствара наслов првог и последњег поглавља и лајтмотив дела: „Бескрајни плави круг. У њему звезда.“

Трећа група
-Примећујеш да писац готово сва догађања, стања, размишљања, саопштава у форми доживљеног говора. Из чије перспективе нам је на тај начин предочена радња романа?
-У роману готово да нема дијалога. Какво значење теби представља тај „недостатак“?
-Какав однос према прошлости, садашњости и будућности имају јунаци романа?
-Изабери лик (Вук Исакович, Аранђел Исакович, госпожа Дафина) и припреми се да у његово име говориш у првом лицу одговарајући на питања: Ко сам ја? Шта желим, а шта ми се догађа? Да ли сам испуњен и срећан? Зашто је то тако?
-Пронађи шта је заједничко, а шта различито у поменутим ликовима.

Четврта група
Примећујеш да роман има 10 поглавља и да прво и последње носе исти наслов. Ако замислиш годишњи циклус кроз који у ратовању пролази Славонско-подунавски пук, видећеш да се годишњи период почетка и завршетка радње готово поклапају. Тиме се обликује композиција романа, али и симболизује живот и судбина овог колективног јунака. Размисли о значењу које има то кружно кретање као и о значењу које има сам Славонско-подунавски пук.
Какву историјску поруку нам шаље Црњански овим делом?
Како ту поруку сагледаваш у савременом контексту?

На сајту Књигомногољупци налази се избор фотографија са интернета које немају непосредну везу са овим делом, али ти могу послужити као илустрације неких важних мотива из романа

Простор, време и људи у роману „Сеобе“, Милоша Црњанског

О роману „Сеобе“ можемо говорити у књижевном и историјском контексту, узимајући у обзир све припреме које су ученици обавили прикупљајући информације на које су упућени. Затварајући круг који су Вук Исакович и његов колективни сапатник, Славонско-подунавски пук, начинили од поласка у рат до повратка из њега (Петроварадин – Печуј – Грац – Виртемберг – Енглштат – Мајнц – Штразбург – Петроварадин) и годишњи (временски) циклус од пролећа 1744. до истог периода 1745., уочили смо кружно кретање људи и времена, па ћемо у тај затворени оквир сместити своју причу о делу.

Композиција

Композицију прве књиге романа „Сеобе“ чини десет поглавља насловљених изводима из текста, чиме се више потенцира атмосфера и унутрашњи смисао ових целина, него њихов формални садржај (развој радње, делање јунака, догађаји). Понављањем наслова првог поглавља (Бескрајни плави круг. У њему звезда.) на крају романа, симболички се затвара круг, а радњи одузима перспектива и поништава хронолошки ток. У тој прстенастој структури радња се одвија на два плана; на физичком или спољашњем – прати се Славонско-подунавски пук на кружном путу ратовања „по туђој вољи и за туђ рачун“; на унутрашњем плану – прате се емотивна и психичка стања три јунака (Вука Исаковича, Аранђела Исаковича, госпоже Дафине), који се, такође, безнадежно врте у кругу својих празнина, неостварених жеља, изневерених очекивања, узалудне потраге за смислом и срећом.
Приповедач се служи доживљеним говором (не узурпирајући позицију објективног приповедача) и тако сва догађања, искуства, предели, ситуације, психичка и емотивна стања са којима се читалац суочава, долазе из унутрашње перспективе самих јунака.

Простор у роману

Амбијент у којем су смештени јунаци дела представља негостољубиво окружење, неподобно за живот. Они обитавају у блату, баруштинама, мочварном окружењу, каљузи; живе у трошним колибама, мемљивим туђим кућама, окружени маглама и смрадним испарењима. Нема сигурног скровишта ни стабилног тла, нема породичних поседа који представљају сигурност и дом, нити гробаља која значе укорењеност и успостављање везе са завичајем.

Симболика доминантних уметничких знакова (праелемената – земље, воде, ваздуха и ватре у својим специфичним манифестацијама приказаним у роману) савим је неочекивана:

-Земља није мајка хранитељка, плодоносница, подлога стабилности, већ глиб и мочвара.

-Вода није бистри извор живота, симбол чистоте, кретања и промена, већ мутна стихија неповратне пролазности.

-Ваздух није бескрајни светли простор који надахњује и отвара видике, већ је испуњен испарењима и маглом кроз коју се тумара у потрази за изгубљеним прибежиштем.

-Ватра није светла, сјајна, прометејска, и не уноси топлоту и просветљење у живот људи, већ представља стихију која за собом оставља смрт и згаришта; у фигуративном значењу она није пламен љубави већ неконтролисана страст која пустоши душу. Једино светло у роману је етерична представа звезде у недоступном простору неба!

Време у роману

-Прошлости нема или је замагљена жељом да се заборави. Својим садржајем (вечитим тумарањем и лутањем, ниподаштавањем и повређивањем) она успоставља временски континуитет са садашњошћу. Ако и постоји нит сећања коју Вук Исакович жели да сачува, онда је то митско сећање на прапостојбину (као једини простор среће) у коју жели да се врати.

(Једино сећање које не повређује, сећање на реалну и у животу остварљиву срећу, заједничко је Вуку и његовој жени Дафини – сећање на прве дане љубави и ноћи под месечином.)

-Садашњост је време бола, разочарања, понижења, греха, болести и ојађености, време испуњено смрћу, анимализованим трајањем (у натуралистичкој слици распадања) и на колективном и на индивидуалном плану.

-Будућност је етерична, далека и тешко доступна светла тачка, утопијски лепа. У њу је смештен сан о срећи, али са снажно сугерисаном неизвесношћу остварења.

Људи у роману

Доминантне одреднице ликова, било да се говори о појединцима или колективном јунаку – Славонско-подунавском пуку, јесу – усамљеност, неиспуњеност, осећање промашености, повређено достојанство, обезвређеност, бол, дезоријентисаност, чежња, изневерена очекивања, неутољеност физичке и духовне глади. Међу њима нема комуникације, нема емотивне и интелектуалне размене, нема дијалога. Они су отуђени, интровертирани, заокупљени сопственим егзистенцијалним тренутком и осећањем обесмишљености.

Свако тежи остварењу изван понуђене стварности:

– Вук, као епигон српског националног бића, види своје остварење у још једној сеоби која би заправо требало да представља повратак у идеализовану прапостојбину – у бескрајна пространства православне мајке Русије (усмереност ка будућности).

-Аранђел, који је све вредности подредио материјалном, покушава да купи срећу. Касно откривена љубав духовно га преображава, али га и уништава јер је зачета у греху. Као практичан човек он своје остварење (у љубави и породици, уз жену која не може бити његова) узалудно покушава да испуни у садашњости.

-Госпожа Дафина је огорчена, жена изневерених очекивања, мучена сопственом путеношћу . Њен сан о срећи давно се истопио (у прошлости) и она више нема чему да се нада. Њено трајно стање је очај, неутољена страст и жеђ за љубављу.


Резиме
Све заједно у овом делу, а то значи живот у целини, неодређено је, испуњено лутањем (подједнако унутар себе колико и у простору око себе), потрагом за миром, смислом, трајним животним стаништем, за прихватањем и признањем, за самопотврђивањем и самопоштовањем.

По доласку у Аустроугарску, Србима је насилно поништаван идентитет којег они нису хтели да се одрекну, али су полако губили оријентацију. Нису имали где да се врате и нису знали где да оду. Циклична структура романа симболички представља пут без краја, дезоријентисаност, судбинску предодређеност српског народа, препуштеност туђој вољи и интересима, бесциљно тумарање без плана и стратегије у којем се полако губи свест о себи.

 Бранијета Конџуловић

 

 

Advertisements

Оставите коментар

Објављено под 1.Приступ књижевним делима, Наставни материјали за III разред средње школе

Место за Ваш коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s