Чекајући варваре, Џон Максвел Куци

Јужноафрички књижевник Џон Максвел Куци ушао је у књижевност на велика врата 1974. године, када је објављен, можда и данас најбољи од свих романа које је написао – роман „Чекајући варваре“. Његова модерност, друштвена ангажованост и интертекстуалност посредством које кореспондира са бројним писцима и делима која су на његов књижевни развој и стваралаштво извршили утицај (почев од Достојевског, преко Кафке до Бекета), увели су га у ред најпопуларнијих светских писаца. За своје дело два пута је овенчан престижном Букеровом и једном Нобеловом наградом, уз бројна друга међународна признања. Изузетно је плодан писац, а многа његова дела преведена су и на српски језик : „Мајстор из Петрограда“,  „Срамота“, „Животи животиња“, „Господин Фо“, „Земља сумрака“, „Исусово детињство“, „Живот и времена Мајкла К.“…

Светску славу ипак дугује роману „Чекајући варваре“. Ако још увек нисте прочитали овај роман, можда је сада прави тренутак.

Радња романа „Чекајући варваре“ одвија се у просторно неодређеном и  ванвременском царству, но општост назива Царевина  носи у себи читаво мноштво значења  којима се ова фиктивна земља може врло конкретно одредити и препознати у безброј видова и на безброј географских тачака нашег земаљског шара.

Руководећи се пореклом аутора, многи везују радњу овог романа за Јужноафричку Републику и облик апартхејда који је бела мањина (као пуноправни наследник освајача ових простора) деценијама спроводила над аутохтоним становништвом, али и свим другим „обојенима“  у овој земљи. То је превише поједностављен и једностран приступ који ово дело тематски своди на неке локалне оквире, остављајући по страни све друго на шта се може односити.

А царевина постоји још од времена када је човек први пут постао свестан своје моћи и могућности да је испроба на другима. У које год време и у којем год облику да је постојала, подразумевала је доминацију моћних над потлаченима, монархе или олигархе чије право владавине се не доводи у питање, као и освајачке походе у којима царевина „расте“ и „цвета“ и притом новооткривене (и сасвим природно – и покорене) просторе и народе приводи „правим боговима“ и друштвеним обрасцима, обилато и с правом користећи све њихове ресурсе, који су, вољом тих истих богова, постали власништво Царевине.

Зар бисмо смели, као могућу географску одредницу Царевине, изузети читав амерички континент са којег су „цивилизовани“ европски освајачи нетрагом збрисали многобројне древне „дивљаке“ (или до непрепознатљивости изобличили и деформисали њихове остатке)? Или Аустралију, у којој Џ. М. Куци тренутно живи и ради, чији су домороци, Абориџини (за које неки научници данас тврде да су најстарији народ на свету), сведени на ниво туристичке атракције? Или било који део света, у било које време, у којем су напредни покоравали примитивне?

А ко су варвари? За старе Грке то су били сви они који нису разумели и говорили грчки језик, за Римљане примитивни и необразовани народи с друге стране њихових граница, а и за једне и за друге варвари су били потенцијална опасност, некултурни  рушитељи и пљакаши, који за собом не остављају ни камен на камену; осим ако их њихови цивилизовани суседи нису предухитрили и на време запосели и покорили. Тако је било онда, а тако је и данас. Уосталом, шта смо друго него варвари сви ми мали и неразвијени за власнике савремених економских империја, чије се право да нас тако дефинишу заснива на осећању супериорности и поседовању силе, била она војна, политичка или економска.

Јунаци овог Куцијевог дела су поданици некакве империје, смештени у једној њеној пограничној војној испостави у којој време тече споро, у тихом суживоту са локалним становништвом и номадима које пут повремено нанесе у њихову насеобину, да трампе своје драгоцености за сјајне тричарије и ватрену водицу. Испоставом управља стари начелник, чија је дужност да одржава ред и закон, да повремено реши понеки ситан судски спор и ревносно прослеђује летину и друга прикупљена  добра која у престоници очекују. Далеко од престонице, скрајнут од очију оних који Царевином управљају, па тиме и од невоља. Тако је бар мислио.

Но, као што је одувек било, они који повише стоје, повише и знају, па је преко ноћи начелникова  мирна оаза постала линија разграничења, опасна зона и потенцијална линија фронта између Царевине и варвара, дојучерашњих номада, који, тамо негеде, кују велику заверу. И мада никад нико, па ни стари начелник, није приметио знаке злих намера и агресије код домородаца, штавише, они су се из године у годину све дубље повлачили у планине, док су њихове пашњаке освајале царске житнице и плантаже, они „одозго“ имали су своје „поуздане изворе“ и информације да се „нешто“ спрема. Заједно с тим новим вестима долази и свепрожимајући страх и неки нови, сасвим другачији поглед на стварност. И тако су одједном и они који никада нису видели варваре, поуздано знали ко су они – персонификација зла, опасност која притајено вреба надомак границе Царевине и чека стрпљиво свој тренутак. Зато их треба уништити на време, пре него што схвате да су нихове подмукле намере разоткривене.

У мало погранично место долази пуковник Џол, отелотворење послушног царског поданика, слепа и дугачка рука власти, један од оних који истину већ знају, само, зарад поштовања права и прописа, имају дужност да о томе прикупе и доказе на терену.

Научен да буде лојалан држави чији хлеб једе, начелник у почетку настоји да буде услужан и сарадљив, али што се више суочава са царским методама долажења до истине о кривици осумњичених, то више у њему расте сумња, не само у оправданост метода, него и у постојање кривице саме. Неће дуго потрајати,  а он ће се и сам наћи „с друге стране“. У тој новој улози имаће довољно прилика и времена да преиспитује сопствене границе трпљења, али и дубину савести. Почиње да трага за тренутком превида, за слепом мрљом која је све време заклањала истину пред судом његовог здравог  разума. Истину о правим изворима зла, које му се све време церило у лице, и о сопственом срамном помањкању храбрости да се са њом суочи.

Бранијета Конџуловић

„Чекајући варваре“

Стигао је одред нових регрута да одмени људе који су одслужили свој трогодишњи рок на граници те су спремни да се врате кућама. Одред предводи један млади официр који ће се придружити овдашњем штабу.
Позивам га, с двојицом његових колега, да вечера са мном у гостионици. Вече добро протиче: храна је изврсна, пића има у изобиљу, мој гост прича о догодовштинама с путовања на које је кренуо у непогодно годишње доба, у област која му је сасвим страна. Изгубио је уз пут три човека, вели: један је ноћу изишао из шатора поради природне потребе и никад се није вратио; још двојица су дезертирала тако рећи на домаку оазе, искравши се и притајивши у тршчаку. Смутљивци, назива их, за које му уопште није жао што их се отарасио.

Ипак, не мислим ли да је њихово дезертирање будаласто?

Веома будаласто, одговарам; има ли појма зашто су дезертирали?

Не, вели: с њима се добро поступало, са свима се добро поступало; али, јасно, регрути… Слеже раменима.

Боље би урадили да су дезертирали раније, сматрам. Земља је овде негостољубива. Ако досад нису нашли заклон, више нису у животу.

Разговарамо о варварима. Убеђен је, вели, да су га део пута пратили из далека.

Јесте ли сигурни да су то били варвари? питам.

Ко би други могао бити, одговара. Његове колеге се слажу.

Свиђа ми се енергија тог младог човека, његово занимање за нове призоре у овој граничној области. То што је успео да кроз ово мртво годишње доба проведе људе довде вредно је хвале. Кад наши пратиоци, позивајући се на то да је касно, одлазе, салећем га да остане. У разговору и пићу задржавамо се до после поноћи. Слушам последње новости из престонице, коју веома дуго нисам видео. Причам му о неким местима на која се осврћем с носталгијом: о парковима с павиљонима у којима музичари свирају гомилама шетача, и о вучењу ногу кроз опало кестеново лишће; о једноме мосту којег се сећам, а с којег се види одраз месеца у води што се мрешка око забатића у облику рајског цвета.

„По бригадним штабовима се шире гласине“, каже он, „да ће се у пролеће кренути у велику офанзиву против варвара, како бисмо их потиснули у планине, даље од границе.“

Жао ми је да прекинем ток присећања. Не желим да вече окончам свађом. Ипак, одговарам му. „Сигуран сам да су то само гласине: није могуће да то озбиљно намеравају. Људи које зовемо варварима су номади, сваке се године сељакају између низија и висија, то им је начин живота. Никад неће допустити да их утерају у планине.“

Он ме некако чудно гледа. По први пут ове вечери осећам како се између нас испречује преграда, преграда између војника и цивила.

„Па сигурно“, узвраћа, „ако ћемо искрено, рат и јесте то: наметнути избор некоме ко га иначе не би направио.“

Одмерава ме с надменом простодушношћу младог дипломца војне академије. Сигуран сам да памти причу, која се досад морала свуда рашчути, како сам одбио да сарађујем с једним званичником Бироа. Мислим да знам шта види пред собом: ситног цивилног управитеља који се, после много година проведених у овој жабокречини, препустио урођеничком нехају, превазиђеном начину размишљања, те је спреман да зарад којекаквог, несигурног мира стави на коцку безбедност Царевине.

Нагиње се напред, навлачећи израз смерне дечачке сметености: све сам уверенији да се поиграва мноме:

„У поверењу ми реците, господине“, вели, „чиме су незадовољни ти варвари? Шта то хоће од нас?“

Требало би да будем опрезан, али нисам. Требало је да зевнем, изврдам питање, окончам вече; али, ето ме где загризам мамац. (Кад ћу се научити препредености у разговору?)

„Хоће да се прекине ширење колонистичких насеља по њиховој земљи. Хоће, коначно, своју земљу натраг. Хоће да имају слободу да се са својим стадима крећу од пашњака до пашњака, као некад.“

Још није прекасно да завршим предавање. Уместо тога, чујем себе где дижем глас и где, што је жалосно, допуштам да ме понесе срџба.

„Да ништа не кажемо о недавним препадима на њих, извршеним без икаква оправдања, за којима су уследили нечовечно свирепи поступци, зато што је у питању била безбедност Царевине, или ми је барем тако речено. Проћи ће много година пре но што се поправи штета нанета у тих неколико дана. Но нећемо о томе, боље да вам кажем шта ме као управитеља тера у очај, чак и у време мира, чак и кад су односи на граници добри. Постоји једно доба године, знате, кад нам номади долазе да би трговали. Лепо: пођите до било које тезге на пијаци па погледајте коме закидају на мери, кога варају, на кога се издиру и кога застрашују. Погледајте ко је принуђен да остави женскиње у таборишту из страха да ће га војници вређати. Погледајте ко се пијан ваља по сливницима, а ко га при том удара ногом. С тим презирањем варвара, презирањем што га испољавају и најбеднији коњушари и ратари са села, ја као начелник морам да се рвем већ двадесет година. Како искоренити презир, посебно кад се тај презир не темељи ни на чему опипљивијем но што су то разлике у манирима за столом, или особености у грађи очних капака? Да вам кажем шта понекад зажелим? Зажелим да се ти варвари дигну и одрже нам лекцију, па да се научимо да их поштујемо. Ми о овој земљи мислимо као о својој, мислимо о њој као о делу наше Царевине – нашој предстражи, нашем колонистичком насељу, нашем трговинском средишту. Али ти људи, ти варвари, уопште не мисле тако о њој. Ми смо ту преко сто година, мелиорисали смо пустињску земљу, изградили систем за наводњавање, засејали поља, сазидали чврсте домове и подигли зид око града, али они о нама и даље мисле као о посетиоцима, пролазницима. Међу њима још живе стари људи који се сећају како су им родитељи причали каква је ова оаза некад била: сеновито место уз језеро где је испаша обилна чак и зими. Они о њој и даље тако говоре, можда је још тако и виде, као да ниједан ашов земље није ископан и ниједна цигла стављена преко друге цигле. Они не сумњају у то да ћемо ми ових дана потоварити своја товама кола и вратити се тамо одакле смо и дошли, да ће наше зграде постати домови мишева и гуштера, да ће се њихова стока напасати на тим богатим пољима што смо их ми засејали. Смешкате се? Да вам кажем нешто? Језерска вода је сваке године мало сланија него претходне. Постоји једно просто објашњење – није важно које. Варвари то знају. Управо овог тренутка они говоре себи ‘Будимо стрпљиви, ових дана ће њихови усеви почети да сахну од соли, они неће бити у стању да се прехране, мораће да оду.’ Ето, то они сад мисле. Да ће нас надживети.“

„Али ми не одлазимо“, вели млади човек мирно.

„Да ли сте сигурни?“

„Ми не одлазимо, према томе они греше. Чак и ако би постало неопходно снабдевати колонију конвојима, ми не бисмо отишли. Зато што су ова насеља дуж границе прва одбрамбена линија Царевине. Што то варвари пре схвате, то боље.“

И поред тога што одаје утисак љубазности, у његовом размишљању има неке крутости која зацело потиче од војног образовања које је стекао. Уздишем. Ништа нисам постигао тиме што сам дао себи одушка. Његове најгоре сумње несумњиво су се потврдиле: да сам ја колико старомодан толико и непоуздан.

А на крају, да ли заиста верујем у то што говорим?
Да ли се заиста радујем тријумфу варварских обичаја: интелектуалној утрнулости, неуредности, трпељивости према болести и смрти? Кад бисмо ми нестали, да ли би варвари проводили поподнева ископавајући наше рушевине? Да ли би чували у стакленим витринама наше спискове становника и књиге трговаца житом, или се посвећивали дешифровању писма наше љубавне преписке? Да ли је моја огорченост на пут којим је Царевина кренула ишта више од мрзовоље једног старца који не жели да се поремети лагодност његових последњих година на граници? Покушавам да скренем разговор на прикладније теме, на коње, лов, време; али касно је, мој млади пријатељ жели да оде, а на мени је да подмирим рачун вечерашњег провода.

„Ово су једини затвореници које смо ухватили после много времена“, објашњавам. „Случајност: да је све било у реду, не бисмо вам могли показати никакве варваре. Та назови разбојништва нису богзна шта. Украду покоју овцу или одвоје товарно грло од транспорта. Понекад их пресретнемо на повратку. Углавном су то убоги припадници племенског народа који са сопственим мајушним стадима живе уз реку. То им постаје начин живота. Старац каже да су ишли лекару. Можда говори истину. Нико не би повео старца и болесног дечака у разбојнички поход.“

Долази ми до свести да се ја то пред пуковником залажем за њих.
“Јасно, човек никад није сигуран. Но, чак и ако лажу, од какве би они користи могли бити вама, ти тако обични људи?“

Настојим да савладам своју раздраженост због његовог загонетног ћутања, због бедне театралне тајновитости тамних штитова што крију његове здраве очи. Корача руку скрштених спреда, као жена. „Свеједно“, каже, „треба да их испитам. Вечерас, ако је згодно. Повешћу свог помоћника. Биће ми потребан и неко да ми помогне око споразумевања. Стражар, можда. Да ли он говори њихов језик?“

„Сви постижемо да нас разумеју. Више бисте волели да ја не будем присутан?“

„Било би вам неугодно. Имамо ођређене поступке којих се придржавамо.“

Вриштање за које су људи касније тврдили да се чуло из житнице, ја уопште не чујем. Сваког тренутка те вечери, док гледам своја посла, свестан сам онога што се можда дешава, и ухо ми је, чак, подешено на тонску висину људског бола. Али житница је чврста грађевина с тешким вратима и мајушним прозорима; лежи иза кланице и млина у јужној четврти. Исто тако, оно што је некад била станица предстраже а потом тврђава на граници, прерасло је у пољопривредничко насеље, град од три хиљаде душа у којем врева живота, врева што је све те душе праве у вруће летње вече, не престаје зато што негде неко плаче.

(У одређеном тренутку почињем заступати сопствену ствар.)

Поново се нашавши пред пуковником Џолом, у време кад је докон, наводим разговор на тортуру.

„Шта ако вам затвореник говори истину“, питам, „а ипак увиђа да му се не верује? Није ли то грозан положај? Замислите: спремни сте да се повинујете, и повинујете се, и немате се више у чему повиновати, сломљени сте, а ипак притешњени да се још више повинујете! Каква је ту одговорност за испитивача! Како уопште знате да вам је човек рекао истину?“

„Постоји известан тон“, каже Џол. „Известан тон чује се у гласу човека који говори истину. Вежба и искуство нас уче да препознамо тај тон.“

„Тон истине! Можете ли ухватити тај тон у свакидашњем говору? Можете ли чути да ли ја сад говорим истину?“

Ово је наш најприснији тренутак до сада, а он га потире лако одмахнувши руком.

„Не, погрешно ме разумете. Сад говорим само о посебној околности, говорим о околности у којој трагам за истином, у којој морам применити притисак да бих открио истину. Прво добијам лажи, знате – тако то увек бива – прво лажи. Затим притисак, онда још лажи, па јачи притисак. Потом прелом, па јачи притисак. И тад – истина. Ето, тако се добија истина.“

Бол је истина; све друго је подложно сумњи. То сам понео из разговора с пуковником Џолом кога, с тим његовим зашиљеним ноктима, џепницама слезове боје, уским стопалама у меким ципелама, непрестано замишљам тамо у престоници, камо очигледно нестрпљиво чека да се врати, како између чинова ћућори с пријатељима у позоришним кулоарима.

(С друге стране, ко сам ја па да успостављам одстојање између њега и себе? Пијем с њим, једем с њим, показујем му околину, пружам сваку помоћ као што се његовим писменим пуномоћјем и захтева, и више од тога. Царевина не захтева да њени службеници воле једни друге, него само да врше своју дужност.)

Извештај који је поднео мени, као начелнику, кратак је: „Током испитивања, противречности у затворениковом сведочењу постале су очигледне. Суочен с тим противречностима, затвореник се разјарио и напао иследника. Дошло је до гушања током којег је затвореник из све снаге ударио о зид. Напори да се затвореник оживи били су неуспешни.“

„Не с тим!“ вичем. Чекић лежи у прекрштеним пуковниковим рукама као у колевци. „Чекићем не бисте ударали ни животињу, ни животињу!“

У страшној навали гнева окомљујем се на наредника и одбацујем га од себе. Божанска снага је у мени. За трен ће нестати: да је онда искористим док траје!

„Погледајте!“ вичем. Показујем на четири заробљеника који послушно леже на земљи, с уснама уза стуб, с рукама попут мајмунских шапа привијеним уз лица, несвесни чекића, неупућени у оно што се дешава иза њих, с олакшањем што је увредљив белег отресен с њихових леђа, с надом да је казна окончана. Дижем сломљену руку према небу.

„Погледајте!“ вичем. „Ми смо велико чудо стварања! Али од неких удараца то чудесно тело не може се опоравити! Како… !“ Недостају ми речи. „Погледајте ове људе!“ Почињем поново. „Људе!“

У светини, они који могу истежу вратове да виде заробљенике, а и муве које се почињу окупљати на њиховим крвавим масницама.
Осећам како долази ударац и окрећем се да га дочекам. Погађа ме посред лица.

„Ослепео сам!“ помишљам, тетурајући се уназад у црнило које сместа пада. Гутам крв; нешто ми се расцветава преко лица, почињући као румена топлота и прерастајући у пламтећи бол. Скривам лице рукама и табанам укруг покушавајући да не вичем, покушавајући да не паднем.
Шта сам даље хтео да кажем, не сећам се. Чудо стварања – следим ту мисао али ми она измиче као прамен дима. Пада ми на ум да ми ногама мрвимо инсекте, бубе, црве, жохаре, мраве, који су, свака врста на свој начин, такође чудо стварања.
Одвајам прсте од очију и сиви свет поново израња, пловећи у сузама. Моја захвалност је тако дубока да престајем да осећам бол.

Док ме двојица, дограбивши ме за лактове, гурају кроз светину која жамори натраг у ћелију, откривам да се чак и смешим.
Тај осмех, та провала радости, оставља за собом талог узнемирења. Знам да су погрешили што су поступили са мном по тако кратком поступку.

Јер, ја нисам говорник. Шта бих рекао да су ме пустили да наставим? Да је горе смрвити човеку стопала и направити од њих кашу него га убити у боју? Да је за све срамота кад се девојчици допусти да ишиба човека? Да призори окрутности изопачују срца безазлених?

Речи које су ме спречили да изговорим можда би одиста биле врло кукавне, тешко да би успалиле руљу. За шта се ја, уосталом, залажем, осим за застарела правила о господственом понашању према заробљеним непријатељима, и против чега устајем осим против нове науке о унижењу која убија људе док су на коленима, збуњени и осрамоћени у сопственим очима? Да ли бих се усудио да се окренем гомили и затражим правду за те смешне варварске заробљенике са задњицама у ваздуху? Правда: кад се та реч једном изусти, где ће се све завршити? Лакше је викнути Не! Лакше је бити премлаћен и изигравати мученика. Лакше је положити главу на пањ него бранити праведну ствар варвара: јер, камо тај аргумент води него полагању оружја и отварању градских капија људима којима смо отели земљу. Стари начелник, бранилац владавине закона, на свој начин непријатељ Државе, телесно угрожен и затворен, несаломљиво крепостан, није имун на пробаде сумње.

Нос ми је сломљен, знам, а можда и јагодична кост на месту где је иза ударца штапом остало откривено месо. Лево око ми се затворило од отока.
Како се утрнулост губи, тако сваких минут-два наилазе напади бола, толико јаког да више не могу мирно да лежим. На врхунцу напада трчкам укруг по соби држећи се за лице, цвилећи као пас; у благословеним долинама између врхова дишем дубоко, трудећи се да одржим контролу над собом, трудећи се да не испуштам превише срамотне крике. Чини ми се да чујем како се бука што је прави руља на тргу наизменице узбуркава и стишава, али нисам сигуран да то није напросто бубњање у мојим ушима.
Вечерњи оброк доносе ми као обично, али ја не могу да једем. Не могу да мирујем, морам ходати тамо-амо, или се њихати на боковима да не бих вриштао, цепао одећу, чупао себи месо, радио оно што већ људи раде кад стигну до граница своје издржљивости. Плачем, и осећам како ми сузе пеку отворене ране. Непрестано изнова певушим стару песмицу о јахачу и жбуну боровнице, хватајући се за речи којих се сећам чак и кад престану да имају икаква смисла. Један, два, три, четири… бројим. Биће то славна победа, говорим себи, ако успеш да преживиш ноћ.

Варвари наилазе ноћу. Пре но што падне мрак и последња коза мора бити утерана, капије зашипљене, у сваку осматрачницу постављен је стражар да извикује сате. По целу ноћ, прича се, варвари се смуцају наоколо решени да убијају и пљачкају. Деца у сновима виде како се капци на прозорима размичу и у собу злобно провирују дивљачка варварска лица. „Ту су варвари!“ вриште деца, и не дају се утешити. Рубље нестаје с конопаца за сушење, храна из смочница, ма како добро закључане биле. Варвари су прокопали тунел испод зидова, прича се; долазе и одлазе како им се прохте, узимају шта им се свиди; више нико није безбедан. Ратари још обрађују земљу, али на њиве излазе у скупинама, никад појединачно. Раде без воље: варвари само чекају да усеви крену, веле, па да поново поплаве поља.
Зашто војска не заустави варваре? жале се људи. Живот на граници постао је и сувише тежак. Причају о повратку у Стари крај, но онда се присећају да због варвара путеви више нису безбедни. Чај и шећер се више не могу куповати у радњама, јер трговци прикривају залихе. Они који једу добро, једу иза затворених врата у страху да не побуде завист суседа.

Пре три седмице једна је девојчица силована. Њени другари, с којима се играла у јарцима за наводњавање, нису приметили да је нема док им се није вратила, крвава, занемела. Данима лежи у родитељском дому и зури у таваницу. Ништа је не може навести да исприча шта се десило. Кад угасе светиљку, почиње цвилети. Њени другари тврде да су то урадили варвари. Видели су их како беже у тршчаке. Препознали су их као варваре по ружноћи.

Устајем и преко дворишта га пратим до капије. Стражар му пружа кључеве и он је откључава. „Видите? Капија је отворена.“

Оклевам пре но што ћу проћи кроз њу. Постоји нешто што бих желео да знам. Гледам у Менделово лице, у његове бистре очи, прозоре његове душе, у уста кроз која се исказује његов дух.

„Можете ли ми поклонити који минут?“ питам.

Стојимо на капији, а стражар иза нас прави се да не чује. Кажем: „Ја више нисам млад човек и моја будућност овде, каква год да је била, уништена је.“ Показујем руком на трг, на прашину што је диже врели каснолетњи ветар, доносилац пропасти и пошасти.

„Уз то, једном сам смрћу већ умро, на оном дрвету, али ви сте одлучили да ме спасете. И зато, нешто бих желео да знам пре него што одем. Ако није и сувише касно, будући да је варварин на капији.“

Осећам да ми на уснама титра једва приметан осмех поруге, али не могу га сузбити. Бацам летимичан поглед на небо без и једног облачка.

„Опростите ми ако вам се питање учини неразборитим, али желео бих да упитам: Како можете јести после, након што сте… обрађивали људе? То сам питање одувек постављао себи поводом крвника и сличних. Чекајте! Слушајте ме још мало, искрен сам, много ме је стајало да изручим ово из себе, јер престрашен сам од вас, то не треба ни да вам кажем, сигуран сам да и сами знате. Да ли вам је лако да после тога узимате храну? Замишљам да би човек пожелео да опере руке. Али никакво обично прање није довољно, неопходна би била помоћ свештеника, обред очишћења, зар не? Нека врста прочишћења душе, такође – тако ја то замишљам. Иначе, како би могуће било вратити се свакодневном животу – сести за сто, на пример, и обедовати заједно с породицом или пријатељима?“

Он се окреће, али ја успевам да га спором, канџоликом шаком ухватим за мишицу.

„Не, слушајте!“ кажем. „Немојте ме погрешно разумети, ја вас нити окривљујем, нити оптужујем, то сам одавно превазишао. Сетите се, и ја сам посветио живот закону, знам његове токове, знам да је деловање правде често нејасно. Само покушавам да схватим. Покушавам да схватим сферу у којој живите. Покушавам да замислим како дишете, једете и битишете из дана у дан. Али не могу! То ме узнемирава! Да сам ја он, кажем себи, чинило би ми се да су ми руке толико прљаве да би ме то угушило…“

Отрже се од мене и тако ме жестоко распаљује по грудима да губим дах и посрћем уназад. „Џукело!“ виче. „Јебена матора будало! Торњај се! Иди некуд и цркни.“

„Кад ћете ме извести на суђење?“ довикујем за њим док се удаљује. Не обазире се.

Немам се где сакрити. А и зашто бих? Од јутра до мрака видљив сам на тргу, базам око штала или седим у сенци дрвећа.

И, мало-помало, како се проноси вест да је стари начелник одслужио своје и изишао, тако људи престају с наглим ћутањем или окретањем леђа на мој наилазак.

До листова загазивши у воду што блажи препуштам се овој чезнутљивој маштарији. Сасвим сам свестан шта значе таква сањарења, сање о томе да постанем дивљак који ни о чему не размишља, о томе да кренем леденим путем натраг у престоницу, да се пробијем до рушевина у пустињи, вратим у стешњеност своје ћелије, да потражим варваре и понудим им се да раде са мном шта хоће. Све су то, без изузетка, снови о крају: снови, не о томе како живети, него како умрети. И знам да су сви у оном зидом опасаном граду који сад тоне у таму (чујем два пискава позива трубом којим се објављује затварање капија) заокупљени сличним мислима. Сви осим деце! Деца никад не сумњају у то да ће голема стара дрвета у чијој се сенци играју стајати заувек, да ће она сама једног дана порасти и бити снажна као њихови очеви, плодна као њихове мајке, да ће живети и бити срећна и подићи сопствену децу и остарети тамо где су се и родила.

Шта нам је то онемогућило да живимо у времену као рибе у води, као птице у ваздуху, као деца? Посреди је погрешка Царевине! Царевина је створила историјско време. Царевина је сместила своје постојање не у повратно време смене годишњих доба које се равномерно обрће, него у своје зупчасто време успона и пада, почетка и краја, катастрофе. Царевина осуђује себе да живи у историји и снује заверу против историје. Једна једина мисао заокупља огрезли ум Царевине: како се не окончати, како не умрети, како продужити своју еру. Дању прогања непријатеље. Лукава је и немилосрдна, на све стране шаље своје крвоследнике. Ноћу се храни сликама несреће: разарањем градова, силовањем становништва, пирамидама костију, њивама пустоши. Махнита визија, а опет прилепчива: док гацам по глибу, нисам њоме ништа мање заражен од верног пуковника Џола који с исуканом сабљом гони непријатеље Царевине диљем целе пустиње, и сече варварина за варварином све док на крају не нађе и не посече оног чија је судбина требало да буде (а ако не његова, онда његовога сина или нерођеног му унука) да се кроз бронзану капију успне до Летњег дворца и обори земаљску куглу на којој усправљен стоји тигар, знамење вечите владавине, док његови другови доле кличу и испаљују мускете у ваздух.

Нема месечине. Кроз помрчину напипавам пут до сувог тла и на лежају од траве, увијен у огртач, заспивам. Укоченог и прозеблог буди ме ускомешаност збрканих снова. Црвена звезда једва се померила на небу.
Док одмичем путем према рибарском логору, неки пас почиње да лаје; за трен му се придружује други, и ноћ се пролама од лавежа, повика на узбуну, крикова. Ужаснут, вичем колико ме грло носи „Ништа није!“ али нико ме не чује.

Јер, ја нисам био, као што сам волео да мислим, попустљиви уживач и противник хладног строгог пуковника. Ја сам био лаж коју Царевина говори себи кад су времена мирна, она истина коју Царевина говори кад дувају оштри ветрови. Две стране царевинске владавине, ни више, ни мање. Но ја сам одуговлачио, освртао се по овој мрачној граници, овој малој мртваји с њеним прашњавим летима и возовима кајсија, дугим сијестама и беспомоћним гарнизоном, барским птицама што из године у годину долећу на блиставу неусталасану површину језера и одлећу с ње, и говорио себи – „Буди стрпљив, он ће ускоро отићи, ускоро ће се повратити спокој: тад ће се продужити наше сијесте и сабље нам зарђати, стражар ће се искрадати с куле да би провео ноћ са својом женом, малтер ће се крунити све док се гуштери не угнезде између опека и сове не излете из звоника, а црта која обележава границу на мапама Царевине постајаће нејасна и мутна све док не паднемо у блажени заборав.“ Тако сам заводио себе и пошао још једним од многобројних погрешних скретања на овоме путу који се чини истинитим, али који ме је одвео право у средиште лавиринта.

Као сироти матори коњ што окреће воденички точак, у сваком тренутку знамо шта је правично: сва створења долазе на свет доносећи собом спомен на правду.

„Али живимо у свету закона“, говорио сам свом јадном затворенику, „свету првом до најбољега. Против тога не можемо ништа. Ми смо пали створови. Све што можемо јесте да се држимо закона, сви, не дозвољавајући да избледи онај спомен на правду.“

Пошто сам му очитао буквицу, осудио сам га. Без гунђања је прихватио пресуду и пратиоци су га извели. Сећам се нелагодности и стида које сам осећао таквих дана. Изишао бих из суднице и вратио се у стан, и цело вече преседео у столици за љуљање, без апетита, све док не би дошло време починка. „Кад неки неправедно пате“, говорио сам себи, „судбина је сведока њихове патње да пате од стида због тога.“

Али привидна утешност овог умовања није ме могла умирити. Не једном сам помишљао да дам оставку на положај, повучем се из јавног живота, купим мали повртњак. Али тад ће, мозгао сам, неко други бити наименован да понесе срамотност службе, и ништа се неће изменити. И тако сам наставио да обављам своје дужности све док ме једног дана збивања нису претекла.

Чини ми се да је право да, у знак поштовања према народу који је настањивао оне рушевине у пустињи, и ми треба да под зидине нашега града похранимо за потомство писмено сведочанство о утврђењу; а да напише ту повест нико не би могао бити погоднији од нашег последњег начелника. Но кад седнем за писаћи сто, умотан због хладноће у голему стару медвеђу кожу, уз једну једину свећу (јер и лој је рациониран) и с хрпом пожутелих докумената поред лакта, оно што хватам себе да почињем писати није летопис једне царевинске предстраже нити извештај о томе како су људи у тој предстражи проводили своје последње године смирујући душе у ишчекивању варвара.

„Нико ко би дошао у походе овој оази“, пишем, „није могао да не падне под чар овдашњег живота. Живели смо у време годишњих доба, жетви, селидби барских птица. Живели смо без ичега између нас и звезда. Радо бисмо учинили сваки уступак, само да смо знали који, да наставимо овде да живимо. Ово је био рај на земљи.“

Дуго зурим у пледоаје који сам написао. Разочарао бих се кад бих сазнао да плочице од јаблановине над којима сам провео онолико времена садрже неку тако околишну, двосмислену, прекорљиву поруку као што је ова. „Можда при крају зиме“, мислим, „кад нас глад доиста почне морити, кад будемо промрзли и изгладнели, или кад варварин доиста буде пред капијом, можда ћу тад престати да се изражавам као државни чиновник с књижевним амбицијама и почети да говорим истину.“

Размишљам: „Хтео сам да живим ван историје. Хтео сам да живим ван историје коју Царевина намеће својим поданицима, чак и својим изгубљеним поданицима. Никад нисам пожелео да и варваре поклопи историја Царевине. Како да поверујем да се због тога ваља стидети?“

Размишљам: „Проживео сам једну годину пуну догађаја, али од ње ипак не схватам ништа више но што схвата дојенче у мајчином наручју. Од свих људи у овоме граду ја сам онај најмање меродаван да напише спомен-спис. Боље ковач са својим крицима гнева и туге.“

Размишљам: „Али кад варвари окусе хлеб, свеж хлеб с џемом од дудиња, хлеб с џемом од огрозда, приклониће се нашим обичајима. Откриће да нису кадри да живе без вештине људи који умеју да гаје благе житарице, без вештине жена које умеју да користе доброћудно воће.“

Размишљам: „Кад једног дана људи дођу да чепркају по рушевинама, више ће их занимати остаци из пустиње него ишта што бих ја могао оставити за собом. И биће у праву.“ (Стога једно вече проводим премазујући плочице, једну по једну, ланеним уљем и умотавајући их у воштано платно. Кад се ветар стиша, обећавам себи, изићи ћу и закопати их тамо где сам их нашао.)

Размишљам: „Нешто ми гледа право у лице, а ја га ипак не видим.“

Ветар је стао, и сад се спуштају пахуљице, прва овогодишња вејавица, и шарају кровове белим мрљама. Ујутру стојим на прозору и гледам како снег веје. Кад прелазим касарнско двориште, већ је више инча дубок и моји кораци шкрипе сабласно лако.
Насред трга деца се играју правећи снешка. Бојим се да их не поплашим, али необјашњиво весео, прилазим им преко снега.
Нису се поплашила, и сувише су заузета и поглед да ми добаце. Довршила су велико округло тело, сад ваљају грудву за главу.
“Нек неко донесе нешто за уста, нос и очи“, каже дете које им је вођа.
Пада ми на ум да ће снешку бити потребне и руке, али нећу да их ометам. Усађују главу у рамена и утискују у њу каменчиће на место очију, ушију, носа и уста. Једно дете крунише снешка својом капом.
Није то лош снешко.

Ово није призор који сам сањао. Као и многе ствари у последње време, остављам га осећајући се глупо, сличан човеку који је одавно залутао али и даље хита путем који можда никуда не води.

(Одломци из романа „Чекајући варваре“, Џ. М. Куци)

Advertisements

2 коментара

Објављено под Кутак за читање

2 одговора на “Чекајући варваре, Џон Максвел Куци

  1. Čitao sam “Varvare“. To je, po mom mišljenju, ne samo najbolje Kucijevo delo, već i jedan od najvećih romana svetske književnosti. Univerzalna priča o odnosima civilizacije i naroda koji žive u simbiotičkom odnosu s prirodom. A psihologija i moralni lik Načelnika su toliko osobeni da se nešto slično teško može naći u bilo kom drugom književnom delu.

    Свиђа ми се

Место за Ваш коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s