Одломци из чувеног романа Маргерит Јурсенар, као подстицај за читање онима који још увек нису прочитали ово дело осведочене вредности:
Некад сам мислио да ће ми извесна љубав према лепоти заменити врлину, да ће моћи да ме одбрани од претерано простачких прохтева. Али преварио сам се. Љубитељ лепоте најзад свуда нађе златну жицу, и у најодвратнијем земљишту, да би осетио, држећи у рукама та фрагментарна ремек-дела, укаљана или поломљена, оно задовољство зналца, скупљача грнчарије која се сматра простом. Озбиљнију препреку за човека од укуса представља угледан положај у друштву, са свим опасностима ласкања и лажи које носи у себи скоро апсолутна моћ. Помисао да се једно биће, ма и најмање, претвара у мом присуству, може да ме наведе да га жалим, презирем или мрзим. Патио сам због тих лопшх страна своје судбине као шго сиромах пати због своје беде. Корак даље, и ја бих прихватио фикцију да освајам, мада се намећем. Али постоји опасност да из тога настане гађење или можда заглупљивање.
Човек би најзад можда претпоставио овешталим маневрима завођења једноставне истине разврата, да и ту не влада лаж. У начелу, спреман сам да прихватим да је проституција вештина као што је то и масажа или чешљање, али већ ми је тешко да се пријатно осећам и код масера и код берберина. Ништа није горе, простачкије од саучесника. Поглед испод ока крчмара који за мене чува најбоље вино, те прематоме лишаватогвинанекогдругог, већ је у данима младости био довољан да ми огади римска уживања. Не волим кад неко мисли да може да рачуна са мојом жељом, да је предвиди, а ја да се механички ‘У прилагођавам ономе што он мисли да сам ја одабрао. Због тог будаластог и изобличеног одраза мене самог, како ми га у тим тренуцима нуди неки људски мозак, скоро бих више волео јадне резултате аскетизма.. Ако легенда ништа не преувеличава говорећи о Нероновим претеривањима, о ученим истраживањима Тиберија, мора бити да су те велике присталице уживања имале отупела чула кад су се трудиле да од тог направе сложен механизам, и необично презирање људи кад су трпеле да им се тако подсмевају или да их тако користе. Међутим, то што сам се ја скоро потпуно одрекао ових претерано механичких врста уживања, или што нисам дубље у њих утонуо. треба пре да захвалим срећи но врлини, неспособној да се ичему одупре.
Од свих задовољстава која ме лагано напуштају сан је једно од најдрагоценијих, али и најобичнијих. Човек који спава лоше и мало, ослоњен на многобројне јастуке, има и сувише времена да размишља о тој посебној сласти.
Кад посматрам свој живот, ужаснем се кад видим безобЛичност. Живот хероја, онакав како нам га причају, једноставан је; иде право циљу као стрела. А већина људи воли да сажме свој живот у једну формулу, понекад у хвалисање или жалбу, скоро увек у жалопојку; сећање им љубазно помаже да им живот изгледа лако објашњив и јасан. Мој живот нема тако одређене обрисе. Као нгго често бива, можда га најтачније одређује оно што нисам био: добар војник, али не и велики ратник, љубитељ уметности, али не онакав уметник како је Нерон за себе, пред смрт, мислио да је, способан на злочин, али не и оптерећен злочинствима. Догађа ми се да помислим да је битна одлика великих људи њихов изузетни положај, а њихово херојство је у томе нгго су се на њему одржали целог живота. Ја сам бивао у свим крајњим ситуацијама наизменично, али се на њима нисам одржао; живот ме је увек гурнуо са њих. А ипак, не могу као орач или носач пун врлина да се хвалишем просечним животом.
Наставне методе граматичара и реторичара можда су мање глупе но што сам мислио кад су ме њима мучили. Граматика, са својом мешавином логичких правила и произвољне употребе, привикава дух младог човека на оно што ће му касније пружити науке о људском понашању, право или морал, сви они системи у којима је човек кодификовао своје нагонско искуство. Вежбе из реторике, где смо наизменице били Ксеркс иТемистокле, Октавије и Марко Антоније, опијале су ме и осећао сам се као Протеј. Оне су ме научиле да наизменично улазим у мисли сваког човека и да схватим да свако одлучује, живии умире по својим сопственим законима. Читање песника још је потресније деловало: нисам сигуран да откривање љубави мора бити пријатније од упознавања поезије. Поезија ме је преобразила: упознавање смрти неће ме одвести даље, у неки други свет но пгго ме је одвео неки Вергилијев сутон. Касније сам више волео Енијеву суровост, тако блиску светом пореклу наше расе, и Лукрецијеву мудру горчину, и Хесиодову скромну шкртост него Хомерово широко обиље.
Ја нисам презирао људе. Да сам их презирао, не бих имао никаквог права, никаквог разлога да покушам да њима владам. Ја знам да су сујетни, незналице, лакоми и узнемирени, спремни скоро на све да би успели, да би себи подигли углед, чак и у сопственим очима, или просто да би мимоишли патњу. Знам, и ја сам исто што и они, бар на моменте, шш сам то могао бити, Између других и мене разлике које запажам и сувише су незнатне да би нешто значиле у крајњем обрачуну. Стога се трудим да ми држање буде исто толико далеко од хладне надмоћности филозофа колико и од надмености цезара. Ни најмрачнији људи нису без зрачка светлости. Овај убица лепо свира у фрулу, онај надзорник који бичем пара леђа робова можда је добар син. Овај идиот би са мном поделио последњи комад хлеба. Мало је људи које човек не може пристојно да научи нечему. Нашаје велика заблуда што покушавамо да од свакога посебно извучемо врлине које он нема и што се не трудимода у. њему развијемо оне које има.
Код већине људи наишао сам на мало постојаности у добру, али ништа више ни у злу. Њихово неповерење, њихова мање-више непријатељска равнодушност попупггала је скоро претерано брзо, скоро стидљиво, претварала се скоро сувише лако у захвалност, у поштовање који, уосталом, не би без сумње ни иначе били ништа мањи. Чак се и њихова себичност могла окренути на корисно. Увек ме је чудило што ме је тако мало људи мрзело; имао сам само два или три огорчена непријатеља, које сам, као и увек, бар делимично сам заслужио. Било их је неколико који су ме волели. Они су ми дали много више но што сам имао права да од њих тражим, чак и да се надам, своју смрт, понекад свој живот. А бог кога у себи носе открива се често у часу кад умиру.
Постоји свега једна једина појединост где се ја осећам изнад обичних људи: ја сам, свеукупно узевши, слободнији, непокорнији но пгго се они усуђују да буду. Скоро су бесвесни своје праве слободе и своје истините потчињености. Они проклињу своје окове; понекад се изгледа њима поносе. С друге стране, њихово време протиче у празној доколици; не умеју сами себи да сплету ни најлакши јарам. Ја сам, пак, тражио слободу више него силу, а силу зато пгго она делимично погодује слободи. Оно што је мене занимало није била филозофија слободног човека (досадни су ми сви они који се у то упуштају), већ техника: хтео сам да пронађем ону спону која нашу вољу надовезује на судбину, у којој дисциплина помаже природи уместо да је кочи.
Живот је за мене био коњ чијим се покретима прилагођавамо тек пошто смо га што је могуће боље укротили.
Покушао сам тада да докажем Грцима да они нису увек најпаметнији, а Јеврејима да никако нису најчистији. Сатирични стихови којима су ови другоразредни Хелени нападали своје противнике нису били ништа мање глупи од смешних грдњи јеврејских четврти града. Ове две расе, које су вековима живеле врата уз врата, нису пожелеле да се упознају нити да се међусобно пристојно подносе.
Пошто мржња, глупост и заблуда имају трајно дејство, не видим зашто га не би имали и разум, правда и добронамерност. Ред на граници не би нипгга значио ако не успем да убедим Јеврејина, старинара, и Грка, кобасичара, да мирно живе један поред другог.
Рим, који сам се ја први усудио да назовем вечитим градом, личио би све више на богиње азијских култова, родитељке младих људи и жетви, које држе лавове и кошнице пчела у наручју. Али свака људска творевина која жели да буде вечита мора да се прилагођава променљивом ритму природе ствари, да се усклади са звезданим временом. Рим више није пастирска варошица старог Еуандра, бремена једном будућношћу која је делимично већ прошла; грабљиви републикански Рим је завршио своју улогу; безумна престоница првих цезара већ и сама настоји да се врати разуму; доћи ће и други Рим, чију слику нејасно замишљам, али чијем ћу настанку и ја да допринесем. Кад сам обилазио античке градове, свете али преживеле, без садашње вредности за људски род, обећао сам себи да ћу мој Рим поштедети те скамењене судбине једне Тебе, једног Вавилона или једног Тира. Рим ће се извући из свог каменог тела; од речи држава, грађанство, република направиће себи поузданију бесмртност. У земљама које су још примитивне на обалама Рајне, Дунава или Батавског мора свако село заштићено оградом од коља подсећало ме је на колибе од трске, на гомилу ђубрета где су и наши римски близанци спавали нахрањени млеком вучице; ове будуће метрополе наставиће Рим. Физичким бићима народа и раса, случајностима географије и историје, различитим захтевима богова или предака ми ћемо засвагда наметнути, не рушећи нипгга од тога, једнообразност у људском опхођењу и сазнање мудрих искустава. Рим ће се овековечити и у најмањем граду где власти проверавају тежину робе, брину се да улице буду чисте и осветљене, сузбијају неред, нехат, страх, неправду и законе правилно тумаче. Рим би пропао тек са последњим људским градом.
Мој начин поступања заснива се на дугом иизу запажања на мени самом; свако јасно објашњење увек ме је убедило, свака ме је учтивост освајала, свака срећа уразумљивала. Стога нисам веровао чак ни добронамерним људима кад кажу да срећа чини човека слабим, да га слобода олабави, да се људи кваре кад неко према њима хумано поступа. Можда, али при садашњем стању ствари у свету, то би значило одбијати пристојну исхрану изгладнелом, из страха да кроз коју годину не пати од претеране гојазности. Кад се принуда сведе на најмању меру, кад се избегну непотребне недаће, за одржање херојских врлина преостаће још увек дуги низ правих недаћа, смрт, старост, неизлечиве болести, неузвраћена љубав или изневерено пријатељство, осредњи живот мањег замаха но у нашим плановима и сивљи но у нашим сновима: све несреће изазване божанском природом ствари.
Треба признати да ја немам много поверења у законе. Сувише строге законе људи с правом крше. Ако су закони сувише компликовани, људска оштроумност лако нађе начина да се провуче кроз шупљике ове мреже развученс и слабе. Поштовање старих закона одговара ономе што је најдубље у људској побожности, а и дозвољава да се на њему судије успавају. Најстарији закони имају у себи нешто од оног дивљаштва које су настојали да поправе; најдостојнији ипак су производ силе. Већина наших кривичних закона погађа, срећом, можда само један мали део злочинаца; а наши грађански закони никад неће бити довољно гипки да се прилагоде огромној и развијеној разноликости чињеница. Они се мењају спорије но што се мења живот; опасни кад заостају за животом, постају још опаснији кад хоће да му предњаче.
Наше зло потиче делом из чињенице пгго је претерано много људи који су или срамно богати или очајно сиромашни. Срећом, у наше доба постоји тежња да се између ове две крајности успостави равнотежа. Огромна богатства императора и ослобођених робова ствар су прошлости: Трималхион и Нерон су мртви. Али још колико треба урадити у смислу разумне привредне реорганизације света. Долазећи на власт, ја сам се одрекао добровољног доприноса који су градови давали цару, јер то и није ништа друго до прикривена крађа. Саветујем ти да се и ти одрекнеш тих доприноса. Потпуно брисање дуговања појединаца држави била је смела мера, али потребна да се почне из почетка после десет година ратне штедње. Вредност нашег новца опасно је опала за последњих сто година: на нама је да му вратимо вредност и тежину поштено одмерену. Наша се земља обрађује било како: само повлашћене покрајине, Египат, Африка, Тоскана и неколико других, умеле су да оснују сељачке заједнице зналачки вичне гајењу жита и винограда. Једна од мојих брига била је да ову класу подржим, да из ње извучем инструкторе за сеоско становништво, примитивније, запарложено и мање вешто. Ја сам учинио крај срамоти са земљом, коју су великопоседници, мало се бринући о јавном добру, оставили запарложену: свака њива која није пет година обрађивана припашће убудуће ономе ко се прими да је обрадује. Слично је учињено и са експлоатацијом рудника. Већина наших богаташа праве огромне поклоне држави, јавним установама и владарима. Многи од њих то чине из интереса, неки из чистих побуна, али најзад сви они при томе добијају. Међутим, ја бих желео да њихова племенитост добије друге облике, а не да буде хвалисава милостиња, да их научим да разумно увећају своја добра у интересу заједнице, као што су досад чинили само да би обогатили своју децу. У том духу предузео сам лично управу над царским имањем: нико нема права да поступа земљом као тврдица са својим ћупом злата.
Ниједан закон није сувише строг ако дозвољава да се смањи број посредника који гамижу по машим градовима: раса бестидних и трбушастих људи који се дошаптавају по свим крчмама, налакћени на све тезге, готови да подривају сваку политику која им није од непосредне користи.
Сумњам да би и сва филозофија света успела да укине ропство; у најбољем случају промениће му име. У стању сам да замислим горе облике ропства од наших, горе јер су подмуклији: било зато што ће успети да људе претворе у глупе и задовољне машине које замишљају да су слободне мада су подјармљене, било што ће се у њима развити, искључујући доколицу и уживања, жеља за бесомучним радом, као што је страст за ратовањем код варварских раса. Ја више волим наше стварно ропство од тог ропства духа и људске маште. Било како му драго, грозно стање које човек ставља на милост и немилост другом човеку захтева да буде законом брижљиво регулисано. Ја сам водио рачуна да роб не буде више она безимена роба која се продаје не водећи рачуна о породичним везама које је створио, да не буде више презрена ствар чије сведочанство судија не бележи пре него што га подвргне мучењу, уместо да га прими под заклетвом. Забранио сам да се робови принуђавају на нечасне и опасне послове, да се продају онима који држе јавне куће или гладијаторске школе. Нека се овим занимањем баве само они који их воле, јер ће их утолико боље обављати. На пољским добрима, где надзорници злоупотребљавају своју власт, колико год је то било могуће, заменио сам их слободним насељеницима. Наше збирке анегдота пуне су прича о гурманима који своју домаћу послугу бацају рибама грабљивицама, али срамни и лако кажњиви злочини нису ништа у поређењу са хиљадама и хиљадама уобичајених чудовишности које свакодневно чине угледни људи тврда срца, а нико и ие помишља да их због тога узнемирава. Подигла се велика бука кад сам једну богату и угледну патрицијку прогнао из Рима зато што је злостављала своје старе робове; јавност се много више узбуди због најмање незахвалности према немоћним родитељима, а ја не видим разлику између ова два облика нечовечности.
Положај жена је одређен чудним обичајима: оне су истовремено подређене и заштићене, слабе и моћне, сувише презрене и сувише поштоване. У овом хаосу противречних обичаја друштвене чињенице су надградња над природом, а није увек лако ни разликовати једне од других. Ово стање је свуда чвршће но што изгледа; у целини, жене хоће да су такве какве су; оне се опиру промени или је користе само у своје и увек исте циљеве. Данашња слобода жена, већа или бар видљивија него у стара времена, није ништа друго до један вид бољег живота у бољем добу; у негдашња начела, па чак ни у предрасуде, није озбиљно дирано. Искрено или не, званичне похвале и надгробни споменици наставили су да нашим матронама приписују оне исте врлине вредноће, чедности и строгости које су се од њих под републиком захтевале. Ове промене, стварне или претпостављене, нису, уосталом, ниуколико измениле вечну слободу понашања ситног света, ни вечиту притворност грађанства и само ће време показати њихову трајност. Слабост жена, као и слабост робова, потиче из њиховог исконског положаја; њихова снага тражи надокнаду у ситним стварима, где је њихова моћ скоро безгранична. Ретко сам видео кућу у којој жене нису господариле, а често сам виђао да у кућама господари и настојник, кувар или ослобођени роб. У новчаним стварима оне су законски под неком врстом старатељства; у пракси пак, на Субури је обично продавачица живине или пиљарица та која се понаша као газдарица за тезгом.
Градити значи сарађивати са земљом: ставити људски печат на предео који ће тиме бити измењен за вечита времена, то значи допринети оној лаганој промени коју представља живот градова. Колико труда да се правилно постави један мост или једна чесма, да се на планинском путу изведе баш она окука која ће бити најекономичнија и самим тим и најчистија… Проширивање пута за Мегару изменило је стеновити скирски предео; две хиљаде стадија поплочаног пута са цистернама и војним станицама између Антиноје и Црвеног мора заменили су у пустињи доба опасности добом сигурности. Није било много за пет стотина азијских градова да саграде мрежу водовода у Троади; водовод у Картагини исплаћивао је у неку руку дуго трајање пунских ратова. Изградити утврђења исто је, у ствари, што и подићи насип: треба наћи линију на којој обала или царство могу да се бране, тачку где ће надирање таласа или варвара моћи да се задржи, заустави и сломи. Начинити пристаниште значи обогатити лепоту залива. Оснивати библиотеке значи стварати јавне житнице, спремати зимницу за оно време кад ће се људски дух заледити, што по неким шацима видим да ће наступити. Ја сам много обнављао: то је сарађивање са временом у његовом прошлом виду, прихватање или мењање духа времена и стварање споне са даљом будућношћу, изналажење тајне извора испод камена. Наш је живот кратак: стално говоримо о протеклим и будућим вековима, као да су нам они потпуно страни. Међутим, ја сам их се дотакао у тој својој игри с каменом. Зидови које подупирем још су врели од додира еа ишчезлим телима, руке које још не постоје грлиће труп стубова. Што сам више размишљао о својој смрти или о смрти неког другог, све више сам покушавао да иашим животима дам ове скоро неуништиве наставке.
У Риму сам првенствено употребљавао вечиту циглу, која се врло лагано враћа земљи из које је постала и чије невидљиво слагање и распадање наступа тако да грађевина постаје планина чак и кад се у њој више не распознаје тврђава, циркус или гроб. У Грчкој, у Азији употребљавао сам домаћи мермер, диван материјал који кад се једном исклеше остаје веран људским мерама, тако да је и даље план целог храма садржан у сваком фрагменту сломљених темеља стубова. Архитектура је богата различитијим могућностима но што би се рекло према четири Витрувијева правила; блокови камена, као музички тонови, подесни су за постављање иа безброј начина. За Пантеон сам се окренуо старој Етрурији врача и пророка; док Венерино светилиште, напротив, шири на сунцу коло јонских облика, мноштво белих и ружичастих стубова око богиње пути, одакле ее родила раса цезара. Атински Олимпејон имао је да буде противтежа Партенону, прострт у равници, док је онај на врху брега, први огроман — други савршен: жар на коленима пред миром, раскош пред ногама лепоте.
Trahit sua qumque voluptas. Сваком свој пут; сваком и свој циљ, амбиција или, како хоћете, најтајнија жеља и најчистији идеал. Мој је идеал био садржан у речи лепота, тако тешкој за дефинисање упркос свим очевидним доказима чула и очију. Осећао сам се одговорним за чисноту света. Желео сам да градови буду дивни, зрачни, заливани бистром водом, настањени људским бићима чија тела неће ружити ни обележја беде или ропства, ни надувеност простачког богатства; да ученици изговарају правим тоном лекције које неће бити бесмислене, да жене у кући имају у покретима достојанство мајке, мирну снагу; да на вежбалиштима буду младићи којима ни игре ни уметност неће бити страни; да воћњаци дају најлепше воће, а њиве најбогатије жетве. Желео сам да се огромна величанственост римског мира прошири на све, неосетна и присутна као музика неба у покрету; да и најскромнији путник може да лута од земље до земље, од континента до континента, без увредљивих формалности, без опасности, сигуран у постојање минимума законитости и културе; да наши војници наставе своју ратничку игру на границама; да све тече глатко, и у радионицама, и у храмовима; да морем крстаре лепи бродови, а путевима бројне запреге; да у једном добро уређеном свету и филозофи и играчи имају своје место.
Вредна је само душа; разметљиво се поставља као чињеница бесмртност овог магловитог појма, чије делање никад нисмо запазили ван човековог тела пре но што смо се постарали да докажемо његово постојање. Ја нисам био тако сигуран; кад смех, поглед, глас, те немерљиве стварне чињенице могу да буду уништене, зашто не би могла бити унишнтена и душа? Она ми се не чини ништа мање материјална од топлоте тела. Човек се растаје од посмртних остатака умрлог у којима више нема душе, али мени је то једино остало, мој једини доказ да је постојао жив човек. Сматра се да бесмртност расе поправља чињеницу смрти човека; пгга је мени значило то пгго ће се поколења Битињана смењивати до краја света на обали Сангарија. Говорило се о слави, лепа реч која радује срце, али напори иду за тим да се између ње и бесмртности успостави лажна забуна, као да траг једног бића представља исто што и његово присуство. Показивали су ми бога који зрачи уместо леша, али ја сам направио тог бога, веровао сам у њега на свој начин, али и најсјајнија посмртна судбина није могла да надокнади овај кратак живот, бог није могао да замени човека. Гнушао сам се те бесомучне упорности човека да презире чињенице у корист претпоставки и што неће да види да су његови снови само снови. Ја сам другачије ехватао своје обавезе преживелог. Та би смрт била узалудна кад не бих имао храбрости да јој гледам у очи, да се привежем за њену хладноћу, тишину, згрушану крв, непомичне удове, оно што човек брзо прикрива земљом и лицемерством. Више сам волео да лутам по мраку него да се служим слабим светиљкама. Осећао сам да моју околину почиње да вређа тако дуги бол, и то нише јачина бола него његов узрок. Да сам себи дозволио такву жалост због смрти брата или сина, пребацивало би ми се исто тако да плачем као жена. Сећање већине људи је напупггено гробље, где без почасти леже они које су престали да воле. Свака дужа жалост вређа њихов заборав.
Све сам више осећао потребу да прикупим и сачувам старе књиге, да поверим савесним преписивачима прављење нових књига. Тај племенити посао чинио ми се исто толико хитан колико и подршка ветеранима или помоћ бројним а сиромашним породицама. Мислио сам да је довољно неколико ратова, беда која их прати, доба просташтва или дивљаштва под неколицином лоших владара, па да заувек пропадну мисли које су допрле до нас преко тих крхких предмета од влакана и мастила. Сваки човек довољно имућан да се више или мање користи овим културним наслеђем чинио ми се задужен фидеикомисом према људском роду.
Немам деце, и не жалим што их немам. Свакако, у тренуцима умора и слабости, кад се човек одриче самог себе, понекад сам прекоревао себе што нисам родио једног сина који би ме наставио. Међутим, та тако узалудна жалост почива на двема такође сумњивим претпоставкама: на првој — да нас наш син нужно наставља, и на другој — да ова чудна гомила добра и зла, ова маса малих и чудних особености која представља једног човека заслужује да буде настављена. Своје сам врлине користио на најбољи начин, искористио сам и своје мане, али ми није нарочито стало до тога да себе некоме завештам. Уосталом, не заснива се на крви прави људски континуитет….. Већина људи који у историји значе непгго имала је осредње или још горе изданке: они као да су собом исцрпли снаге своје расе. Нежност очева је скоро увек у противности са интересом старешине. А кад би и било друкчије, ипак тај царски син треба да поднесе штетно принчевско васпитање, најгоре васпитање за једног владара. Срећа је што је наша држава знала да установи правило у наслеђивању царства, то је правило усвојење: у томе признајем Риму мудрост. Знам добро опасности избора и могуће заблуде; заборављам да заслепљеност не проистиче само из родитељске љубави, али та одлука где разум има прву реч, или где бар има удела, увек ми је изгледала неупоредиво боља од мрачне воље случаја и грубе природе. Империја најдостојнијем. Лепо је да човек који је доказао своју способност у управљању светским пословима бира свог наследника и да та одлука, од тако тешких последица, буде истовремено и његова последња привилегија и његова последња услуга држави. Али тај тако важан избор чинио ми се тежи него икад.
Наше књиге неће све пропасти; оправиће наше поломљене кипове; друге куполе и други фронтони ће нићи из наших фронтона и купола; неколико људи ће мислити, радити и осећати као и ми; усућујем се да рачунам на те следбенике који ће стајати ту и тамо, у неједнаким размацима, дуж векова, на ту повремену бесмртност. Ако се икад варвари буду дочепали светског царства, биће приморани да прихвате неке од наших метода; на крају ће бити слични нама.
Мала душо, нежна и нестална душо, другарице мог тела, које ти је било домаћин, сићи ћеш у бледе пределе, онггре и голе, где ћеш морати да се лишиш некадашњих игара. Још само тренутак, погледајмо заједно присне обале, предмете које вероватно нећемо више видети… Покушајмо да у смрт уђемо отворених очију…
knjigoljupci 