Postalo je već stereotipno naše jadikovanje kako mladi ništa ne čitaju, kako je, ne samo beletristika, nego i knjiga bilo kog sadržaja sasvim izašla iz zone njihovog interesovanja i kako u tom pogledu, gubimo generaciju za generacijom. Budući da i sama spadam u skupinu koja svakodnevno izgovara ovakve želopojke, odlučila sam da se osvrnem oko sebe i proverim da li je to baš potpuno tako. Istina je da mladi ne čitaju propisanu školsku lektiru, to znam pouzdano jer na proverenosti te informacije zasnivam svoja uverenja. Ali, pri formiranju tog uverenja, propustila sam da obratim pažnju na dragocene prizore u kojima neki moji učenici u rukama drže nekakve knjige, čak i u autobusu! I mada sam ih zapazila, nisam im pridavla poseban značaj, valjda zato što su toliko retki. Nije dakle tačno da niko ništa ne čita. Tačno je da neki ipak čitaju, ali smo knjige koje se njima sviđaju.
Iz toga se izrodila moja potreba da, nakon mnogo godina, pročitam neku knjigu namenjenu tinejdžerima, da oslušnem sopstvenu reakciju na njen sadržaj i pokušam da razumem šta je to što knjigama koje učenici „moraju da čitaju“ a neće, „nedostaje“. I shvatila sam ubrzo. Nedostaje im uzbuđenje. Nedostaje im lakoća razumevanja. Nedostaje im optimizam za kojim neće morati da tragaju kroz šumu metafora i simbola. Nedostaju im junaci sa kojima mogu da se identifikuju, čije sudbine mogu prepoznavati u sopstvenom iskustvu, sa kojima mogu saosećati, čiji svet i govor mogu razumeti i uz koje mogu rasti i menjati se iznutra nabolje, bez osećaja teskobe i gorčine u suočavanju sa istinom kako je život težak, kako je put do istine i pravde mukotrpan, kako su ljudi po svojoj prirodi osuđeni na sukobe, nezaumevanja, stradanja, na krhka i uzaludna nadanja, bol, usamljenost, sve do apsurdnosti postojanja… Treba mnogo domišljatosti da se u takvom štivu pronađe potreba za ponovnim čitanjem, kada imate petnaest, šesnaest, sedamnaest godina.
Imala sam zadovoljstvo da mi u izboru knjige namenjene mladima u ruke dođe upravo roman „Akvamarin“ nemačkog autora Andreasa Ešbaha. Začudo, i u njemu, pored svega onog što školskoj lektiri nedostaje, ima i ovoga što sam upravo nabrojala, ozbiljnog i teškog, ali zaodenutog u pitku, uzbudljivu, maštovitu priču saopštenu jezikom koji razumeju savremene generacije i smeštenu u milje u kojem mogu da se prepoznaju. Mada se u osnovi bavi mukama odrastanja, problemom identiteta, socijalnim relacijama karakterističnim za mlade, uključujući i vršnjačko nasilje kojem se danas s razlogom pridaje posebna pažnja, po obimu naoko usputnih tema koje otvara, motiva kojih se dotiče i pitanja koja prirodno iz njih proističu, a ostavljaju se čitaocu na razmatranje, ova knjiga nedvosmisleno zaslužuje da je čitaju i mladi i odrasli.
„Akvamarin“ je distopijska pripovest čija se radnja dešava u budućnosti, gotovo vek i po udaljenoj od vremena u kojem živimo.
Rukovodeći se savremenim postupanjima i stremljenjima čovečanstva, Ešbah uobličava prilično moguću sliku buduće stvarnosti koja, kao prirodna i logična posledica, proističe iz činjenja i nečinjenja današnjeg čoveka. Zaigrane u svojoj opčinjenosti tehnologijom, pomalo samozaboravljene, prepuštene stihiji i već jednom nogom u virtuelnoj stvarnosti, taj budući svet iz Ešbahovog romana opominje nas na odgovornost prema sebi, svetu koji nam je poveren na brigu i čuvanje i životu samom. Ipak, iako nagoveštava jedan potpuno izmenjeni svet, sačinjen od fragmenata nekadašnje zemaljske mape koji su preostali nakon razornih ratova, nekontrolisanih naučnih eksperimenata, borbi za osvajanje resursa i apsurdnih nastojanja da se poseduje sve što se sme i ne sme posedovati, u toj sivoj, maglovitoj predstavi budućnosti postoji tračak svetlosti i vere u održivost onih posebnih svojstava ljudske vrste koja opravdavaju njeno postojanje na ovom svetu.
Mudrošću odabranih, ili instinktom za samoodržanjem, ili kakvim drugim višim razlogom, jedna mala ljudska zajednica smeštena negde na australijskom kontinentu, prepoznala je opasnost od sveopšte dehumanizacije, razgrađivanja i gubljenja svojstava koja čine ljudsku vrstu i odlučila da zaustavi uništavanje ljudske prirode i zaboravljanje nasleđa bez kojeg čovek, kao misleće, duhovno i društveno biće ne bi bio ono što jeste. Njen model opstanka je, gle čuda, povratak izvornim i tradicionalnim ljudskim vrednostima. No, ako vas ovo navodi da zamislite nekakvu idiličnu sliku u kojoj svetom upravljaju probuđene vrline, moram vas razočarati, jer uz vrednosti i vrline čovek je čoveku uvek u nasleđe ostavljao i brojne nedostatke i nevaljalstva. Tako i u tom budućem svetu, u oblasti romatičnog naziva – Modra Luka, postoji socijalna nejednakost, moć povlašćenih, nasilje, predrasude, idolopoklonstvo, poltronstvo, licemerje, gordost izabranih, progon različitih… A različita je upravo glavna junakinja romana, šesnaestogodišnja devojčica, po imenu Saha.
Sahu odlikuju brojne vrline, ali one, nažalost, nisu preduslov za sreću, a još manje za sticanje dostojnog mesta u društvu vršnjaka. Štaviše, prinuđena je da ih skriva kako ne bi privlačila pažnju i izazivala dodatno podozrenje. Srećom po nju, do jednog kritičnog trenutka u svom životu, Saha nije svesna svoje posebnosti. A kada je postane svesna, svakodnevne muke odrastanja, patnje zbog neprihvatanja među vršnjacima, nipodaštavanja zbog niskog socijalnog porekla, ruganja na račun njene dobrodušne gluvoneme tetke i sličnih vršnjačkih susrovosti, postaće zanemarljive u poređenju sa opasnošću koja je vreba u slučaju da njena tajna bude otkrivena.
Tragajući za istinom o svom poreklu, Saha uporedo otkriva kako je zapravo ustrojen svet u kojem živi i šta to sve u njemu nije po meri čoveka. Na suptilan način, ne stavljajući to u prvi plan, pisac i nju i potencijalnog mladog čitaoca dovodi u priliku da sami otkrivaju kako stvari funkcionišu iza stvarnosti koja je dostupna prosečnom građaninu, ne samo budućeg, već uveliko i savremenog društva. Kroz njena zapažanja i iskustva, Ešbah dekonstruiše utopijsku sliku o tome kako digitalizacija doprinosi intelektualnom i duhovnom razvoju čovečanstva, čineći znanje svedostupnim, a protok informacija brzim i neometanim. Otkrivajući kako se, iz nekakvih nevidljivih centara, informacije filtriraju, cenzurišu i kanališu na putu do nje kao krajnjeg korisnika, ona intuitivno zaključuje da postoji razlika između istine kakva jeste i one koju nam čine dostupnom. Otkriva koliki je značaj u tome što neko nevidljivo oko ima uvid u njeno kretanje, informacije koje pretražuje, vreme koje provodi u različitim aktivnostima, lične afinitete, pa čak i intimu.
Sagledavajući delo u celini, možemo reći da je osnovno pitanje kojim se Ešbah bavi i osvetljava ga iz više različitih aspekata, pitnje etičnosti. Tako je i težište romana, a istovremeno i odgovor na pitanje šta je to suštinski vredno u čoveku, što se, po svaku cenu, mora sačuvati od propadanja, zgusnuto u moralnoj dilemi koja se otvara pred glavnom junakinjom. Kako biti dobar kada si izložen nasilju? Kako zastupati princip etičnosti ako ti to ugrožava ličnu egzistenciju? Zašto spasti život nekome ko je bez griže savesti ugrozio tvoj?
Prateći njeno razmišljane i postupanje u toj situaciji, ne možemo a da ne priznamo da je sve u životu, ipak, pitanje našeg izbora i odluke, čak i kada nam se takav stav čini neodrživim. Možda ne možemo uticati na objektivnu stvarnost u trenutku kada smo u njoj zatečeni, ali možemo odlučivati o svom stavu u odnosu na nju i birati sopstvene postupke, spremni da prihvatimo posledice koje iz njih proističu. Sve to možemo naučiti od jedne šesnaestogodišnje devojčice čije osećanje za pravdu se ne temelji na doživljaju lične ugroženosti, već na nagonskoj potrebi da bude usklađena sa prirodom svog unutrašnjeg bića; a to podrazumeva da uvek čini ono što smatra ispravnim uprkos posledicama.
Ako bi trebalo da izdvojim nešto što me je kao čitaoca posebno dotaklo, onda je to Sahin dirljivi susret sa knjigom i izgubljenim umećem pisanja rukom. U tom svetu u kojem je sve „na dodir“ na nekakvom „tač skrinu“, pred ovim mladim bićem iskrsava davno zaboravljeni predmet, drevni i svevremeni izum u kojem je čovečanstvo pohranjivalo znanje i svedočenje o svom postojanju i razvoju kroz vekove, o svojim stremljenjima i svojim greškama. Držeći je u rukama bogobojažljivo ona u trenu razume da je knjiga izvor istine i magijsko sredstvo za prenošenje tajne kroz vremena i prostore.
Brojna su pitanja koja otvara Ešbah u ovoj priči sa otvorenim krajem (u čemu naslućujem i nastavak priče o Sahinoj sudbini u nekom novom romanu). Jedno od njih je i sasvim drugačiji pogled na ljudske karakteristike koje smo naučili da označavamo kao hendikep. Umesto da osobenostima, koje neke ljude čine različitim od većine, pristupamo površno i olako, bilo da ih diskriminišemo ili stigmatizujemo sažaljenjem, možda možemo da učinimo makar mali napor da u njima otkrijemo i neku dobru stranu. A šta sve može biti dobro u tome što je Saha različita, ostaje vam da otkrijete sami.
Branijeta Kondžulović
Odlomci iz romana „Akvamarin“, Andreasa Ešbaha
Sa nemačkog prevela Darinka Kovačević
Već na prvi pogled bilo mi je jasno da samo mene čekaju. Način na koji stoje tamo, na kraju dugačkog korita za ribe koje se presijava ispred Tot Hola, isključuje svaku drugu mogućnost.
Najradije bih se okrenula i pobegla. Sve u meni vrišti da to uradim. Ali to bi bila najveća greška, jer bi Karilja onda znala da me je pobedila.
Nastavljam, dakle, kao da se ništa ne dešava. Idem pravo na nju i njene sledbenike.
Četvrtak je, malo posle jedanaest – ili četrdeset četiri otkucaja, kako se to naziva izvan naše zone. Četvrtak, 4. novembar 2151, da budem precizna. Nebo je bleštavoplavo. Dan će biti vreo, najava veličanstvenog leta koje je pred nama. Miris morskih algi ispunjava vazduh. Iz luke dopire zvuk škripe dizalica za utovar i dovikivanje lučkih radnika koji tamo rade, ali svi ti zvukovi u ovom trenutku samo naglašavaju neprirodnu, preteću tišinu kojoj se približavam.
Sve se u meni grči. Maltretiraće me, kao i obično. Još uvek ne znam šta me danas očekuje.
Nema drugog puta kojim bih mogla da prođem. Školska zgrada izdiže se poput utvrđenja na litici koja deli luku od oboda grada i kapija predstavlja jedini ulaz u kampus. Kapija i popločana staza iza nje, koja prolazi između zidina koje opasavaju plažu s leve strane i Tot Hola sa desne i vodi do školskog dvorišta u kome sam bezbedna.
Idem duž korita od koga me od prvog dana u školi hvata jeza. Vidim u njemu jato riba. To su klovn-ribe išarane crvenim, crnim i belim prugama. Izgleda kao da napeto posmatraju šta će se sada dogoditi.
Možda ne bude ništa. Pravim sa kao da je najnormalnija stvar na svetu da Karilja ovde bleji sa svojim vernim prijateljima. Bacam kratak pogled i pokušavam da bez reči prođem pored njih. Kad stignem do dvorišta biću bezbedna. Sad su svi tamo, pa i dežurni nastavnici.
Naravno da mi ne uspeva. Karilja se isprečila ispred mene i pita me: –I? Jesi li lepo spavala?
Šta treba na to da kažem? Ne pita me ona zato što brine za moje zdravlje, to joj nije ni na kraj pameti, već zato što ona i ostali četvrtkom prva tri časa imaju fizičko, odnosno plivanje ili već nešto što ima veze sa vodom, čega sam ja iz zdravstvenih razloga oslobođena. Da sam htela, mogla sam da se naspavam do deset. Ali zapravo četvrtkom ustajem kao i svakog drugog dana i nadoknađujem propušteno gradivo. Danas sam se spremala za test iz kineskog koji imamo sledeće nedelje.
U poslednjem pokušaju da izbegnem konflikt promrmljam samo: – Onako – i pokušam da se provučem sa njene leve strane.
Ponovo mi preprečuje put. – Stani mirno kad razgovaram s tobom, Ribolika!
Ne Saha. Samo me nastavnici zovu po imenu. Moji školski drugovi zovu me Ribolika. Ukoliko uopšte obrate pažnju na mene. Meni je draže kad to ne rade.
Povlačim se korak unazad, pritiskam tablet na grudi iako, naravno, znam da me to ni od čega neće zaštititi. Ali nemam ništa drugo.
O čemu se, uopšte, radi? Zašto baš danas? Da li mi Karilja zavidi što sam bila slobodna, a ona nije? Nije toliko glupa da joj je bila potrebna cela školska godina da to shvati.
Dva momka iz njene pratnje istupaju. Brenšo, njen dečko i Rejmond, verni sluga.
Ostali me opkoljavaju otpozadi. Nema šanse da pobegnem.
– Šta hoćeš? – pitam.
Karilja krivi usta: – Šta ja hoću? Da ne moram više svaki dan da gledam tvoje odvratno lice. To hoću.
Da to bilo ko drugi kaže, zvučalo bi smešno. Ali to kaže Karilja Tot i zato zvuči preteće. Njen deda je ktitor Tot Hola, njen otac je nešto kao kralj Modre Luke, shodno tome, Karilja se oseća kao princeza i misli da joj, u najmanju ruku, pripada ceo grad.
– Ako ti se ne dopada moje lice – kažem uprkos tome – okreni glavu.
Karilja nije samo ćerka bogatih roditelja. Ona je, pored toga, lepa kao anđeo, sa plavom kosom koja seže do kukova i telom koje izluđuje sve dečake. Dva puta je bila kraljica lepote Modre Luke, a ostale devojke će imati šansu da pobede samo ako ona ne bude nastupala.
Zbog svega toga njen osmeh poput morskog psa deluje još više preteće. – Veruj mi, rado bih – rekla je – ali jednostavno prečesto moram s tobom da delim isti prostor. Osim toga, ako skrenem pogled, može se dogoditi da ugledam tvoju čudnu tetku – diže ruke i podrugljivo imitira nešto što ona smatra znakovnim jezikom.
Dotakla je moju bolnu tačku i to tačno zna. I ja znam da ona zna, pa opet ne mogu da se savladam nego zarežim:
– Ostavi moju tetku na miru!
Nastavlja da mlatara rukama. Njeni vemi pratioci se smeju.
– Normalni Ijudi, ako su gluvonemi, daju da im se to popravi.
– Kod moje tetke to ne može da se popravi – kažem, iako znam da ne vredi. – Nedostaju joj odgovarajući neurotransmiteri. To je urođena mana.
Karilja spušta ruke. – O, urođena mana – podsmeva mi se.
– Izgleda da su kod vas u porodici urođene mane uobičajene.
Smeh se pojačava. Još uvek ne shvatam čemu sve to.
U tom trenutku Karilja neočekivano postaje ozbiljna.
– Pazi, Ribolika! Rešićemo taj problem, i to jednom zauvek. Vadi tablet iz torbe, nešto traži po njemu, a zatim pravi pokret prema meni poput onoga kojim prenosimo dokument. Moj tablet, koji još uvek stiskam na grudima, oglašava se zvukom koji obaveštava da mi je nešto stiglo.
Spuštam ga i gledam. Karilja mi je poslala dva obrasca.
– Šta ovo treba da znači? – pitam.
– To su prijave za stručne škole u Vipi i Karpenteriji – odgovara. – Posle drugog stepena možeš da pređeš u zanatsku školu. Mnogi tako rade. To je dovoljna kvalifikacija za stručnu školu. Primiće te, imaš dobre ocene, zar ne? – rekla je to s nipodaštavanjem, kao da dobre ocene nisu ništa naročito. Kao što i nisu u njenom slučaju. Karilja bi mogla da prespava celu godinu, koliko god joj se hoće, i opet bi završila školu sa ocenama koje joj nikada u životu neće biti potrebne.
– A zašto bih ja tako nešto uradila? – pitam zbunjeno. Ono što mi Karilja opušteno predlaže u svojim planovima za moju budućnost značilo bi da bih tako izgubila svaku šansu da bilo kada u životu upišem fakultet. To je moguće samo ako se polože sva četiri stepena srednje škole.
– Zašto bi ti tako nešto uradila? – Karilja mi se unosi u facu svojim anđeoskim licem. – Zato što ti ja tako kažem. Zato što ne želim više da gledam tvoju riblju njušku. Zato što svi mi ne želimo više da gledamo tvoju riblju facu.
Nabrala je nos. – Zato što ćeš tako uštedeti sebi gomilu neprijatnosti.
Odguruje me. Nisam to očekivala. Odbijam se od Rejmonda, koji me takođe gura, i u trenu se, potpuno bespomoćna, zatičem u situaciji kako me guraju od jednog do drugog. Svi vrište od smeha.
A onda se spotičem i odjednom ostajem bez tla pod nogama. Propadam, padam u prazninu, u vodu. U vodu koju po svaku cenu moram da izbegavam.
Obavija me, hladna i mokra, neumoljivo me vuče u dubinu. Plavo nebo iznad mene udaljava se i bledi. Prezrivi smeh gubi se u žuboru vode. Ne umem da plivam, samo bespomoćno mlatim rukama. Mehurići vazduha iz mojih usta penju se ka površini. Dok tonem na dno, paralizuje me iznenadni bol sa strane. Kao da se nešto pocepalo. Iznad sebe vidim užurbane obrise likova koji se pomeraju tamo-amo i naginju iznad korita, a onda se okreću i odlaze. Ostavljaju me na cedilu. Znaju da ne umem da plivam, ali to ih ne potresa.
Trebalo bi da sam smrtno uplašena, ali nisam. Osećam se kao da mogu da dišem ispod vode. Nekoliko riba-klovnova pojavljuje se pred mojim licem i ljubopitljivo me zagleda. Pokušavam nešto da kažem, ali to je loša ideja. Voda mi naglo ulazi u usta i nos, a potom se sve oko mene zamračuje.
Ponovo se budim, ležim na nekom krevetu. Iznad sebe vidim plavi plafon. Prostorija je neobično prazna, ima prozore sa mlečnim staklima i nekako mi deluje poznato. Potrajalo je, ipak, dok se nisam setila da se radi o ambulanti, pomoćnoj zgradi Tot Hola, lako dostupnoj iz dvorišta i sportskih hala.
Ležim ispod tankog prekrivača koji miriše na sterilnu čistoću. Ispod sam naga. Nesvesno povlačim prekrivač sve do brade. Ko me je skinuo? Gde su moje stvari?
Prebiram po sećanjima, koja, sva je prilika, nisu još sasvim probuđena. Očigledno sam bila bez svesti, ali nemam pojma koliko dugo. Sećam se kako su me neke snažne ruke zgrabile i povukle, kako je neko vikao – možda čak i ja – i kako je neko rekao: – Ups, ovo je, izgleda, bilo previše.
I kako sam ponovo utonula u tamu.
Pipam se. Sve je tu. Čaršav je na par mesta mokar, a jedan od mojih zavoja se olabavio. Čvrsto ga pritiskam, ali to, naravno, nije rešenje. Kod kuće ću morati da stavim novi.
Vrata se otvaraju. Markantna pojava koja ulazi je doktor Volš. Na sebi ima beli mantil. Blagonaklono se smeška.
– I, Saha Lids – obraća mi se i uključuje neki aparat na zidu iznad mene. – Ponovo među živima?
Doktor Volš nije neki posebno dobar lekar, inače bi umesto ovoga dobio neko drugo radno mesto. Ali on provereno širi sjajno raspoloženje i optimizam, što je samo po sebi dovoljno lekovito za skoro svaku situaciju koja može da se dogodi u školi.
– Koliko dugo me nije bilo? – pitam, držeći i dalje pokrivač navučen do brade.
– Nije te bilo? – zabavlja se. – Nisi bila odsutna. Sve vreme si bila ovde.
– Mislim, koliko dugo sam bila bez svesti?
– Samo si spavala. Dao sam ti injekciju sa sredstvom za smirenje, na koju si reagovala ozbiljnije nego što sam očekivao. Iz džepa vadi stetoskop. – Mnoge sam morao da izvlačim iz vode, ali mogu ti reći da do sada niko nije izbacio tako mnogo vode na moje cipele. To je stvarno bilo impresivno.
Odmahuje svojom debelom rukom. – Hteo bih da proverim da li je još nešto ostalo. Sedi.
– Nemam ništa na sebi – odgovaram glasom koji zvuči kao da optužuje.
– Naravno da nemaš – odgovara doktor Volš, a vrhovi njegove riđe brade veselo poskakuju. – Bila si mokra do gole kože. Gospođa Alvarez te je skinula i stavila tvoje stvari u sušilicu.
Gutam knedlu. – A ko me je spasao? Gospodin Alvarez?
Na njegovom pisaćem stolu stoji uramljena odštampana fotografija. Na njoj je prikazana nasmejana žena sa snežnobelom kožom i srebrnoplavom kosom srednje dužine. Uzimam je u ruku. – Tvoja mama?
– Da – potvrđuje i diže ruku do visine obrva. – Otprilike ove visine. A sad pomisli na mog oca i koliko je ogroman. Kao što sam rekao, dve osobe koje ni po čemu ne idu zajedno.
Kad sam ponovo vratila sliku, otkrila sam zagonetnu spravu na polici pored stola. Ispred odštampane fotografije koja prikazuje Pigritovo lice stoji stalak. Između stalka i fotografije izdiže se u visinu polukružni gumeni predmet, koji je pričvršćen na osovinu, koja je, opet, nalegla u motor.
– Za ime boga, šta je ovo? – pitam.
Pigrit se ceri. – Moj prst duh. Moja mašina za izluđivanje nastavnika.
– A? – ništa ne razumem.
– Pokazaću ti – spremno odgovara Pigrit. Uzima svoj tablet i poziva „Magbet“, odlomke koje treba do sutra da pročitamo. Zatim stavlja tablet na stalak, okreće ga prema svojoj fotografiji i uključuje motor.
Motor se pokreće bešumno i veoma, veoma sporo. Potraje minut i više pre nego što se ona gumena stvar, koja stvarno u izvesnom smislu liči na prst, toliko nagne napred da dodirne tablet. Tako se okrene drugi list.
– A čemu to? – pitam dok posmatram kako se gumeni prst isto tako polako ponovo odmiče od tableta.
-Pigrit Boner čita Magbet, peti čin, prva scena – ogovara Pigrit.
-Ništa ne razumem.
Staje pored sprave kao da o tome mora da održi predanje
– Poznato je da školski tableti vode protokol o tome kada nešto čitaš i gde se za to vreme nalaziš.
Klimam glavom odobravajući.
– Kamera te posmatra i pošto tvoj tablet zna kako izgledaš, onda zna i da li ti ili neko drugi čita tekst. Ali – smejulji se – kao što sam otkrio, ne pravi razliku između tebe i tvoje fotografije u prirodnoj veličini. Zato mene nastavnici smatraju najrevnosnijim učenikom koga su ikad imali.
Naduvam obraze, a onda ponovo ispustim vazduh. – A čemu to? Stvari koje nam zadaju i pored toga moraš da pročitaš.
Ali sprava me ipak nekako zadivljuje. Kao i činjenica da ju je Pigrit očigledno sam napravio. Ne poznajem nikoga ko bi tako nešto umeo.
– Tačno je – odobrava. – I ja zaista rado čitam. Jedino što želim da mogu sam da odaberem šta. Uzima narandžasti, pravougaoni predmet sa police i gurne mi ga u šaku. Tek tada prepoznajem šta je to: knjiga koja je štampana na papiru! Onako kako se to nekada radilo! Na koricama stoji „Magbet“, a ispod: Pomoć pri interpretaciji za napredni nivo.
– Vau! iznenađena sam.
Prava stara knjiga! Pažljivo je otvaram. Zapahne me neobičan, hemijski miris. Stranice su od papira, dok ih pažljivo listam deluju vrlo osetljivo. Unutra su i slike, ali se ne kreću. Ništa se ne dešava ni kada se kucne prstom na podvučene odlomke. Čitam nekoliko redova, jedan pasus. Čita se lako, kao na tabletu, ali tekst je težak, ne razumem ni pola od onog što tu piše.
– Imam gomilu starih udžbenika – objašnjava mi. – Mnogo radije učim iz njih. Svetlosne godine su bolji nego ovo što nam nudi školska biblioteka.
– Da li zbog toga imaš tako dobre ocene? – pitam i zatvaram knjigu. Plašim se da ću da je oštetim.
– Ne učim zbog ocena, učim jer me zanima.
– Stvarno? – vraćam mu knjigu. – Po tome si, verovatno, jedinstven.
– Verovatno.
Osvrćem se. – Gde držiš sve te knjige?
Pigrit pokazuje u pravcu vrata. – Dođi.
Sledim ga. Na zidovima u hodniku vise koplja i ostali predmeti koje su pravili prastanovnici Australije. Vrata koja Pigrit napokon otvara napravljena su od masivnog drveta, a iza njih je mrak.
Pušta me da uđem prva. Nesvesno uvlačim glavu po ulasku u prostor koji je ogroman i ispunjen policama, na svakom zidu po jedna, a u sredini još neke, sve ispunjene knjigama do poslednjeg milimetra, hiljadama knjiga! Samo što se ne srušim, kao da je pogled na knjige težina koja me pritiska. Prostor ispunjava neki čudan miris. Miriše na prašinu, kožu i vanilu.
– Izvoli – kaže Pigrit ponosno. – Biblioteka mog oca.
– Biblioteka? – ponavljam sa strahopoštovanjem.
– Otud dolazi ta reč. Biblioteka na tabletu je u stvari baza podataka na nekom kompjuteru bilo gde na mreži. Prvobitno su biblioteke izgledale otprilike ovako kao ova ovde. Prave knjige na policama.
Prave knjige? Za mene su prave knjige tekstovi na mom tabletu. Knjige koje su štampane na papiru, sečene i zalepljene sa jedne strane, to je nešto za šta sam smatrala da postoji još samo u muzejima. Negde između rolni od pergamenta i zapisa u kamenu klinastim pismom.
Idem duž polica, posmatram knjige. Sve su različite debljine, različite visine i drugačije ispisane. Pravi haos. Neke imaju kožni povez, deluje kao da su stvarno dragocene, a verovatno i jesu. Pružam ruku da ih dodimem, ali se ipak ne usuđujem.
Pored prozora je masivna stolica za čitanje, pored nje mali sto sa rezbarenom nogom. Podna lampa izdiže se iznad naslona.
– Zašto je ovde tako mračno? – zapitkujem.
– Svetlo oštećuje papir – objašnjava Pigrit. – Sve knjige su stare, neke i preko dvesta godina.
– Dvesta godina! – To znači da su ove knjige preživele energetske ratove, pobune i ko zna šta sve još. Dvesta godina, to znači da su štampane netom pošto je prošao Drugi svetski rat.
Pigrit izvlači jednu debelu knjigu i pruža mi je. Skoro da sam je ispustila koliko je bila teška, jer nisam bila za to pripremljena. To su Šekspirova sabrana dela, sve drame i celokupna poezija. Ista kao ona što je imamo na našem tabletu. Jedino što ona nema težinu, i može na hiljadu različitih načina da se pretražuje i analizira.
Vraćam mu knjigu sa osećajem da sam od nje dobila prašnjave prste. – Lepo – primećujem – ali čemu sve to? Čemu sav taj napor? Prostor koji je knjigama potreban, zamračene prostorije, verovatno mora i da se briše prašina sa njih, čemu? Pa preko tableta mogu da se čitaju sve knjige koje postoje?
– Mnogi u to veruju – odgovara Pigrit i vraća knjigu na njeno mesto. Ide malo dalje, pogled mu luta duž polica. Onda izvlači jednu drugu knjigu, tanak tom i pruža mi je.
– Evo. Pogledaj da li možeš da je pronađeš u školskoj biblioteci.
Uzimam knjigu, stavljam je na jedan od mnogih stočića koji se nalaze uokolo. Potom vadim svoj tablet i idem u školsku biblioteku. Pozivam funkciju za pretraživanje i ukucavam ime autora: Džordž Orvel.
– Je li ovo naslov? – proveravam. –1984?
– Da, potvrđuje Pigrit.
– Čudan naslov.
– Zanemari ga. Nema baš tako mnogo knjiga Džordža Orvela.
Izostavljam naslov. Pigrit je u pravu. Navedena je samo jedna jedina njegova knjiga, i to o hemijskom sastavu životnih namirnica, objavljena u Najrobiju 2112.
– To je, naime, drugi Džordž Orvel, kenijski hemičar – objašnjava Pigrit. Džordž Orvel koji je napisao ovaj ovde roman bio je Englez i živeo je u XX veku. Njegovi romani su zabranjeni i obrisani sa servera kad je došlo do prvih građanskih pobuna. Rečeno je da huškaju ljude protiv vlada država.
– Kako sve to znaš? čudim še.
– Zato što to piše u nekoj drugoj od ovih knjiga, objašnjava Pigrit. – Jasno, tableti su, naravno, totalno praktični, ali sve knjige stoje u jednoj centralnoj banci podataka. Ako ih tamo neko zaključa ili obriše, onda su izgubljene.
Stavlja ruku na knjige na polici ispred sebe. – Nasuprot tome, ove ovde nisu. Ono što se jednom odštampa na papiru i raširi po svetu, ne može više da nestane.
– Razumem – kažem.
– Osim toga – nastavlja – stare knjige imaju još jednu prednost, koju tablet nema.
– A to je?
– Niko ne zna šta čitaš.
– Ah. Istina.
Moram da razmišljam o juče uveče. Htela sam da potražim još informacija o genetskom inženjeringu, pre svega o tome kako se primenjuje na čoveka. Ali onda sam pomislila kako neko može da pozove moj protokol korišćenja tableta i da me pita zašto me ta tema interesuje. Zato sam radije prestala.
Posmatram knjigu ispred sebe. Toliko je nepraktična, ali ima svojih prednosti, u pravu je Pigrit.
Korice knjige bude u meni jedno sećanje. –I ja imam jednu knjigu – kažem i pipnem je.
– Otprilike isto tako veliku i spolja sivu. Ali to je knjiga koja je isprva bila prazna. Moja mama je rukom pisala u nju.
Pigritu se zacakle oči. – Dnevnik! Vau. Takve prazne knjige su se nazivale sveske. Danas se skoro više ne prave. Možeš li nekom prilikom da mi je pokažeš?
Oklevam. – To je jedna od retkih stvari koju imam od mame – kažem i osećam nelagodu pri samoj pomisli da je dam nekom drugom. Ta knjiga je skroz na dnu moje kutije sa blagom i prošla je cela večnost otkako sam je i ja sama držala u ruci.
– Ako je to dnevnik tvoje majke – razmišlja Pigrit – zar ništa ne piše o tvom ocu?
Sležem ramenima. – Nemam pojma. Pisano je starim rukopisom. Ne umem da pročitam.
Pigrit podiže kažiprst. – Samo malo.
Gledam ga kako se ponovo kreće duž polica, glavom okrenutom u stranu. Slobodno bi mogao da prizna kako je funkcija za pretraživanje mnogo praktičnija.
Konačno pronalazi to što je tražio, izvlači sa police i vraća se do mene. – Izvoli. Možda ti pomogne.
Radi se o sasvim tankoj knjizi. Samo je priheftana na dva mesta i nema ni pedeset strana. Naslov knjige glasi: Kako se čita stari rukopis.
– Nije loše, zar ne?
Samo klimam glavom, otvaram je sa čuđenjem, posmatram prve stranice i prepoznajem znakove koje sam videla u notesu moje mame. – Možeš li da mi jepozajmiš? – molim ga.
– Napraviću ti kopiju – kaže. – Mom ocu nije pravo kad neka od njegovih knjiga napusti kuću.
– Kopiju? – zatvaram knjigu i posmatram je začuđeno. Znam kako se kopiraju tekstovi na tabletu, ali kako li se to radi sa knjigom od papira?
Pigrit mi je izvukao knjigu iz ruke, a zatim upalio svetlo iznad radnog stola koji nisam ni primetila.
– Opusti se dok ja ovo završim.
Odlazi. Ja sedam i osvrćem se oko sebe. Osećam se neobično, sama sa svim tim knjigama. Stvaraju u prostoru neku atmosferu koju još nikada nisam doživela. Kao da nisi sam. Kao da su sve te knjige okoštale misli koje samo spavaju, ali svakog trenutka mogu da se probude kako bi se umešale i progovorile o tome čime se čovek trenutno bavi.
knjigoljupci 