Postalo je već stereotipno naše jadikovanje kako mladi ništa ne čitaju, kako je, ne samo beletristika, nego i knjiga bilo kog sadržaja sasvim izašla iz zone njihovog interesovanja i kako u tom pogledu, gubimo generaciju za generacijom. Budući da i sama spadam u skupinu koja svakodnevno izgovara ovakve želopojke, odlučila sam da se osvrnem oko sebe i proverim da li je to baš potpuno tako. Istina je da mladi ne čitaju propisanu školsku lektiru, to znam pouzdano jer na proverenosti te informacije zasnivam svoja uverenja. Ali, pri formiranju tog uverenja, propustila sam da obratim pažnju na dragocene prizore u kojima neki moji učenici u rukama drže nekakve knjige, čak i u autobusu! I mada sam ih zapazila, nisam im pridavla poseban značaj, valjda zato što su toliko retki. Nije dakle tačno da niko ništa ne čita. Tačno je da neki ipak čitaju, ali smo knjige koje se njima sviđaju.
Iz toga se izrodila moja potreba da, nakon mnogo godina, pročitam neku knjigu namenjenu tinejdžerima, da oslušnem sopstvenu reakciju na njen sadržaj i pokušam da razumem šta je to što knjigama koje učenici „moraju da čitaju“ a neće, „nedostaje“. I shvatila sam ubrzo. Nedostaje im uzbuđenje. Nedostaje im lakoća razumevanja. Nedostaje im optimizam za kojim neće morati da tragaju kroz šumu metafora i simbola. Nedostaju im junaci sa kojima mogu da se identifikuju, čije sudbine mogu prepoznavati u sopstvenom iskustvu, sa kojima mogu saosećati, čiji svet i govor mogu razumeti i uz koje mogu rasti i menjati se iznutra nabolje, bez osećaja teskobe i gorčine u suočavanju sa istinom kako je život težak, kako je put do istine i pravde mukotrpan, kako su ljudi po svojoj prirodi osuđeni na sukobe, nezaumevanja, stradanja, na krhka i uzaludna nadanja, bol, usamljenost, sve do apsurdnosti postojanja… Treba mnogo domišljatosti da se u takvom štivu pronađe potreba za ponovnim čitanjem, kada imate petnaest, šesnaest, sedamnaest godina.
Imala sam zadovoljstvo da mi u izboru knjige namenjene mladima u ruke dođe upravo roman „Akvamarin“ nemačkog autora Andreasa Ešbaha. Začudo, i u njemu, pored svega onog što školskoj lektiri nedostaje, ima i ovoga što sam upravo nabrojala, ozbiljnog i teškog, ali zaodenutog u pitku, uzbudljivu, maštovitu priču saopštenu jezikom koji razumeju savremene generacije i smeštenu u milje u kojem mogu da se prepoznaju. Mada se u osnovi bavi mukama odrastanja, problemom identiteta, socijalnim relacijama karakterističnim za mlade, uključujući i vršnjačko nasilje kojem se danas s razlogom pridaje posebna pažnja, po obimu naoko usputnih tema koje otvara, motiva kojih se dotiče i pitanja koja prirodno iz njih proističu, a ostavljaju se čitaocu na razmatranje, ova knjiga nedvosmisleno zaslužuje da je čitaju i mladi i odrasli.
„Akvamarin“ je distopijska pripovest čija se radnja dešava u budućnosti, gotovo vek i po udaljenoj od vremena u kojem živimo.
Rukovodeći se savremenim postupanjima i stremljenjima čovečanstva, Ešbah uobličava prilično moguću sliku buduće stvarnosti koja, kao prirodna i logična posledica, proističe iz činjenja i nečinjenja današnjeg čoveka. Zaigrane u svojoj opčinjenosti tehnologijom, pomalo samozaboravljene, prepuštene stihiji i već jednom nogom u virtuelnoj stvarnosti, taj budući svet iz Ešbahovog romana opominje nas na odgovornost prema sebi, svetu koji nam je poveren na brigu i čuvanje i životu samom. Ipak, iako nagoveštava jedan potpuno izmenjeni svet, sačinjen od fragmenata nekadašnje zemaljske mape koji su preostali nakon razornih ratova, nekontrolisanih naučnih eksperimenata, borbi za osvajanje resursa i apsurdnih nastojanja da se poseduje sve što se sme i ne sme posedovati, u toj sivoj, maglovitoj predstavi budućnosti postoji tračak svetlosti i vere u održivost onih posebnih svojstava ljudske vrste koja opravdavaju njeno postojanje na ovom svetu. Наставите са читањем
knjigoljupci 