5. јула 2019. · 09:01
Текст преузет из дневног листа Политика
Аутор: Марина Вулићевић уторак, 02.07.2019.
Фотографија: Миомир Петровић и Горан Скробоња (Фото Лагуна)
Годинама је антиутопија један од главних трендова светске литературе,
али не и код нас.
Друштво које је у тој мери окорело у тоталитаризму, нечовечности, еколошкој катастрофи и свакој врсти једноумља да је застрашујуће и непожељно за живот, то је литерарна дистопија – безнадни поглед у будућност, као потпуна супротност утопији – идеалном друштвеном устројству о којем је у 16. веку писао Томас Мор. Данас, као и годинама уназад, писци превасходно енглеског говорног подручја дају израз антиутопијама. По речима књижевнице Ерике Вагнер, притисак живота 21. века овај тип наратива превео је у мејнстрим, са жанровских топ-листа фантастике и научне фантастике.
После култних књига ове уметничке форме, садржаја надзирања и потказивања из Орвелове „1984”, изопаченог класног устројства модификованих људи у Хакслијевом „Врлом новом свету” или спаљених књига у „Фаренхајту 451” Реја Бредберија, може се закључити да писци предвиђају будућност ужаснути правцима којима се човечанство креће, имајући и есхатолошке визије о крају света. Литерарне листе последњих година препуне су фикције која приказује будућност после нуклеарне и еколошке катастрофе, различитих вируса, свет у недостатку хране и струје, класних уређења где реч воде прворођена деца и лажни пророци. Ричард Метисон је још 1954. године у роману „Ја сам легенда” свог последњег човека Роберта Невила препустио борби са вампирима, а романи и серије попут „Соја” (The Strain) Гиљерма дел Тора и Чака Хогана и „The Living Dead” Џона Џозефа Адамса тематизују свет вампира и зомбија као својеврсну визију мутација човечности, отелотворење страха западне цивилизације.
Актуелна је и тема употребе човека у будућности, а мотив људи који се рађају и живе само као донори органа за богате био је заступљен у роману „Резерве” Мајкла Маршала Смита, као и нобеловца Казуа Ишигура у књизи „Не дај ми никада да одем”.
Посебно, су, међутим, привлачне политичке дистопије. Недавно је „Службени гласник” објавио роман Синклера Луиса „То је овде немогуће”, дистопијску визију, насталу 1935. године, о успостављању диктатуре у САД, по узору на Хитлеров тоталитаризам. Издавач је нагласио да је то роман који је „пре осамдесет година предвидео данашњу Америку”. Један од најупечатљивијих примера овог израза данас је „Слушкињина прича” Маргарет Атвуд, из 1985. године, која одсликава вековни женски бес против патријархата. Док гледамо трећу сезону истоимене серије, очекујемо наставак књиге назван „The Testaments”, најављен за 10. септембар. По речима Маргарет Атвуд, нови роман инспирисан је питањима о устројству тоталитарног Гилеада, али и светом који нас окружује. Барак Обама посебно је ценио књигу „The Power” Наоми Алдерман, у чијем фокусу је млада жена чије руке производе електрицитет и чија моћ мења политичку и религијску друштвену динамику.
Говорећи о дистопијама за наш лист, писац и преводилац Горан Скробоња указује на то да друштвеним мрежама већ дуже време кружи духовити „мим”, који је истовремено сасвим истинит и на једноставан начин коментарише тренутно стање људске цивилизације на планети.
– Тај „мим” се састоји од фотографије Џорџа Орвела и натписа са његовим наводним коментаром: „Ја сам 1984. написао као упозорење, а не као приручник!”. Дакле, данас је стварност заиста налик на оно што су пре толико деценија писали Замјатин, Хаксли и Орвел, и нимало не чуди што је – у односу на време када су настајали романи „Ми”, „Врли нови свет” и „1984” – дистопијских дела у светској књижевности све више. То је реакција на друштво које писци виде око себе, а пошто се дистопија обично дефинише као „замишљени свет у којем су до максимума доведене лоше стране данашње цивилизације”, чини се да сви некако, са дубоком нелагодом, осећамо да је човечанство заиста само на корак од тако замишљене суморне будућности – сматра Скробоња, додајући:
– Мени је посебно занимљива чињеница да је од ова три дистопијска класика које сам поменуо најдалековидији заправо био Хакслијев роман. Замишљен првобитно као пародирање Велсових утопијских књига „Модерна утопија” и „Људи као богови”, које оптимистично приказују будућност човечанства, он говори о свету којим влада технологија усмерена на сузбијање слободе тако што људима нуди рекреативну дрогу (сома), промискуитет и лако доступне медијске садржаје, а ови све то драговољно прихватају, и то неодољиво подсећа на оно са чиме се суочавамо данас. Технолошка револуција одавно је, чини ми се, превазишла спори ход људске еволуције, и свако озбиљно промишљање о могућим последицама тог диспаритета доводи до заиста застрашујућих закључака. Стога не треба да чуди популарност дистопије, не само у књижевности, већ и на филму или у ТВ серијама. Конзументи ових садржаја, читаоци и гледаоци радо читају упозорења налик на оно Орвелово, а можда тако и долазе до зрнца утехе и помисли да све може ипак да буде још много горе него што је данас.
Када је реч о жанру дистопије у нашој литератури, Скробоња запажа да је проблем са њом у томе што је углавном невидљива за оно што је преостало од озбиљне књижевне критике, те самим тим и за већину медија и читалаца који се за том критиком поводе, да је сврстана под жанр научне фантастике који се већ читав век у српској књижевности сматра безвредним и петпарачким, упркос његовим изузетним идејним и књижевним дометима.
– И сам сам се бавио дистопијским мотивима, углавном у приповеткама које сам писао почетком деведесетих, као сведок распада бивше земље, система, света… Тада су настале моје приче о Савезу слободних српских срезова (СССС), као и новела „Игра” (објављена у првој мојој зборци кратке прозе, „Од шапата до вриска” 1995) која даје можда најпотпунију и најмрачнију слику наше будућности, под снажним утицајем свемоћних електронских медија. Миомир Петровић наглашава да се није превише као писац изражавао у форми дистопије, али да је повремено, у књигама „Архипелаг” (Геопоетика, 2003), „Бакарни бубњеви”, (Лагуна, 2009), „Black Light” (Лагуна, 2018) пожелео да извргне руглу хистерију прогреса и прогресивизма.
– Дистопију схватам као литерарни вапај на друштвена гибања 21. века, пројектована у будућност. Тај скептицизам, често веома апокалиптично засенчен, може се посматрати и као последњи бедем здравља, виталне човекове потребе за слободом, када је реч о еманацији измаштаног. Не бих га малограђански сматрао дефетистичким, „мрачним”, како то људи често воле да кажу. Дистопија је филозофско и литерарно упозорење – истиче Петровић.
То што дистопија код нас није тренд, он образлаже тиме да је књижевност или литература у вектору обрнуте утопије по природи ствари укорењена у срединама са дугом традицијом капитализма, демократије и вишедеценијским релативно високим животним стандардом.
– У таквим условима продуховљеном човеку је много очигледнија первертираност потрошачког друштва, декаденција демократије (која је прерасла у бирократију и технократију), омаловажавање образовања, недостатак духовне слободе у појединца, моделовање мишљења и манипулација путем медија. Савремени човек Запада с правом стрепи од тога да ће бити поништен и угушен, уколико то већ и није. Наша средина је у том смислу попут малолетног детета и наивно полаже наде у прогрес. Зато што код нас све касни па тако и зрелост друштва у промењеним, постсоцијалистичким односима. Погледајте наратив нашег политичког мејнстрима у правцу дигитализације, опомене да не смемо пропустити шансу некакве Четврте индустријске револуције. Ми. Овакви? То је разлог зашто нема толико дистопијске литературе из пера наших писаца. Овде се моделује мишљење да су одговори на локалне проблеме управо либерални капитализам, демократија, људска права… ти свакако лепи термини који у нашој средини готово да не постоје. Чим изађемо из инфантилних надања да ће нама помоћи исти они механизми који се на наше очи урушавају у самој ЕУ, почећемо да више пишемо и читамо дистопијске садржаје – закључује Петровић.
„Свет је отишао дођавола”, констатовао је Метисонов последњи човек који нам се обраћа из будућности. Или садашњости.
knjigoljupci 