Архиве ознака: Omer Petojević

Кратка прича

Боже мили, на шта ли сам ја личијо?!
Горе – главурда, а доле – скелет који је кожа држала да се не распадне, безмало! Ово за главу не претерујем. Велика глава, човече, па кад онај бачки ветар дуне низ шор – подигне ме од земље! И није то једаред бивало! Млада глава, па још увек празна и ондак… ваљда зато?!
Од Триглава па до Ђевђелије нема ‘де моји нису ишли и ‘де ме нису водали е-да-би нашли штогод да ми поправи и поврати апетит, не бих ли поч’о јести к’о сва нормална деца. Џаба. Е, а онда, којим чудом, пронађу неког човека, негде у Босни, на некој планинчини… и, као, он има неке траве… неке чајеве… и то се, као, пије мала ракијска чашица пре ручка и то као… Нарочито је важна та „ракијска“ чашица, она, као, опет нарочито, мушкој деци прави асоцијацију на оца, на деду… па, као, лакше се…
Еј, а то горко, гадно к’о сам ђаво, та то кад попијеш – повратиш и мајчино млеко а некмоли…
Чуј, отвара апетит! – ‘мти апетит и до апетита…
Кад нисам црко!
Ондак су, опет, изварали моју дивну сестру, те се она жртвовала за ме, па она, мученица, попије прва е-да-би, као, мене охрабрила!? А она, онако смрштена, искривљених уста, грднија од Баба Роге, мени ће: „Јо – о – оој, што – о – о је лее – ее – пооо…“ А сва дрхти! Па, сам’ д’умреш, ништа друго. На туђ’ дан!
Нема шта нису измишљали. Носали храну по комшилуку – не вреди, носили, досетили се, код кумова, јер ја мом Миљану, куму, нисам мог’о ништа одбити! Осим хране. Јеби га…
Мучни деда мој, Сава, говорио: „Остав’те дјете, о’шта сит, о’то и деб’о!“ Није вредело.
Најзад, одведе ме мајка у Сомбор, у болницу… а та болница тад била чудо! – ма, само рекнеш „сомборска болница“ и о’ма оздравиш! Била најбоља.
Ми тамо, уђосмо код доктора а он, к’о год бесни вук, заурла на моју мајку: „А шта би ви , госпојо, ‘тели?!! ‘Оћете џина испед себе, ‘оћете Стив Ривса?!! Шта би ‘тели?“ – па се окрене према мени и каже: „А, ти сине, кад год те понукају, а ти немој! Нек’ цркну од једа! Немој из ината!“…
И прејебе он мене!
Нисам мог’о поднести да тамо неки чилац подурлава на моју мајку. Никако!
Вратисмо се кући… и још нисмо ни ушли, а ја ћу мајци, онако с капије: „Дај ми нешто да једем.“ И спpеме ми они, тарапана по кући не мо’ш веровати, доносе… и једем ја оно, а оно једе мене. Ал’ једем. И тако је почело…

И сад, што сам ти ово прич’о?!! Јел’? Е, па видиш, данас, ево, једва ноге подижем за нов корак! Све и да ‘оћу поскочити – не могу! Ни толико. Пааа… ти сад види чиме ли су ми то све главуџу напунили?! Отежала, на једвите јаде је носам на раменима… и мним опет: „Боже мили, на шта ли ја личим?“…

A photo borrowed from: https://pixabay.com/en/people-homeless-man-poverty-male-844211/