Бранијета Конџуловић
Ако не предајете неки „опасан“ предмет или вам није у карактеру да оличавате „страх и трепет“ када уђете у учионицу, вероватно се често зажелите оне красне, благотворне тишине и атмосфере у којој не морате да се надгласавате са бучним тинејџерима. Уморни сте од непрекидних напора да задржите њихову пажњу и подстакнете их на мисаону размену из које ће, бар у траговима, остати понешто у њиховим главама када звоно огласи крај часа. Знате да међу вашим ђацима тек понеки заиста жели да чује шта ви то говорите и непрекидно сте забринути због оних „осталих“ који у школи немилице траће и своје и ваше време. Ипак, не одустајете и непрекидно трагате за „мађионичарским триковима“ који ће вас, са што више позитивних ефеката и што мање фрустрација, довести до очекиваних исхода. Одлично вас разумем јер сам и сама једна од таквих трагача. Зато и желим да са вама поделим један од модела активног учења са којим сам у неколико наврата постигла добре резултате. Осим што сам била задовољна постигнућима, уживала сам у тренуцима продуктивне тишине, посматрајући ученике како предано раде управо оно због чега школа постоји.
Овакав модел рада примењив је у готово свим наставним областима, па чак и у настави књижевности, када се пручавају различити књижевноисторијски или књижевнотеоријски садржаји. Пред вама је управо један такав пример.
Критичка рецепција и критичка продукција – „цеђење“ текста
Изгледа пасивно, али први утисак вара
knjigoljupci 