Архиве ознака: poetry

Sergej Jesenjin, Ko sam? Šta sam?

Na današnji dan rođen je Sergej Jesenjin, pesnik strastvenog i bolnog doživljaja sveta, boem i buntovnik, gonjen unutrašnjim nemirima i potragom za srećom, večno žedan ljubavi, nikad potpun i ispunjen, impulsivan, nežan i gorak u isto vreme, glasnogovornik prostodušne težačke Rusije, zanesenjak čije stvaralaštvo je prožeto tragizmom i osećanjem ukletosti.  Oko njegovog tragičnog kraja i danas se pletu različite pretpostavke, no bilo da je sa ovog sveta otišao nevoljno, kao žrtva staljinističkog režima, ili svesnom odlukom čoveka razočaranog u život, ostaće zapamćen kao pesnik koji je svoju odluku da napusti svet potpisao sopstvenom krvlju.

Ko Sam? Šta Sam?

Preuzeto sa: Free stock photo of antiquity, architecture, brick pexels.com

 

 

 

 

 

 

 

 

Ko sam? Šta sam? Ja sam samo sanjar,
čiji pogled gasne u magli i memli,
živeo sam usput, ko da sanjam,
kao mnogi drugi ljudi na toj zemlji.

I tebe sad ljubim po navici dete,
zato što sam mnoge ljubio bolećiv,
zato usput, ko što palim cigarete,
govorim i šapćem zaljubljene reči.

„Draga moja“, “mila“, “znaj, doveka“,
a u duši vazda ista pustoš zrači;
Ako dirneš strast u čovekovu biću
istine, bez sumnje, nikad nećeš naći.

Zato moja duša ne zna šta je jeza
odbijenih želja, neshvaćene tuge.
Ti si, moja gipka, lakonoga breza,
stvorena za mene i za mnoge druge.

Ali ako tražeć neku srodnu dušu,
vezan protiv želje, utonem u seti,
nikad neću da te ljubomorom gušim,
nikad neću tebe grditi ni kleti.

Ko sam? Šta sam? Ja sam samo sanjar,
čiji pogled gasne u magli i memli,
i volim te usput, ko da sanjam,
kao mnoge druge na toj zemlji.

Advertisements

4 коментара

Објављено под Кутак за читање

Милан Ракић, Искрена песма

На данашњи дан рођен је Милан Ракић, песник двеју великих љубави – према жени и према свом роду, аутор песама Симонида, Јефимија, На Газиместану… по којима га многи препознају. Учио се модернизму на француским изворима, али је сачувао аутентичност израза, напајајући своје стихове изворном тугом свога народа и песимизмом који је природно проистицао из туробне стварности његовог доба.

Искрена песма  – песма о љубави које нема

О, склопи усне, не говори, ћути,
остави мисли нек се бујно роје,
и реч нек твоја ничим не помути
безмерно силне осећаје моје.

Ћути, и пусти да сад жиле моје
забрекћу новим, заносним животом,
да заборавим да смо ту нас двоје
пред величанством природе; а потом,

кад прође све, и малаксало тело
поново падне у обичну чаму,
и живот нов и надахнуће цело
нечујно, тихо потоне у таму,

ја ћу ти, драга, опет рећи тада
отужну песму о љубави, како
чезнем и страдам и љубим те, мада
у том тренутку не осећам тако.

И ти ћеш, бедна жено, као вазда
слушати радо ове речи лажне,
и захвалићеш богу што те сазда,
и очи ће ти бити сузом влажне.

И гледајући врх заспалих њива
како се спушта нема полутама,
ти нећеш знати шта у мени бива –
да ја у теби волим себе сама,

и моју љубав наспрам тебе, кад ме
обузме целог силом коју има,
и сваки живац растресе и надме,
и осећаји навале ко плима!

За тај тренутак живота и миља,
кад затрепери цела моја снага,
нека те срце моје благосиља.
Ал’ не волим те, не волим те, драга!

И зато ћу ти увек реци: ћути,
остави душу нек спокојно снива,
док крај нас лишће на дрвећу жути
и тама пада врх заспалих њива.

2 коментара

Објављено под Кутак за читање

Александар Вучо

A.Vuco

На данашњи дан рођен је велики српски песник, оснивач београдске групе надреалиста, смели истраживач и иноватор у српској књижевности – Александар Вучо. Можда неко и није читао његову поезију за одрасле, али верујем да међу старијим читаоцима нема оних који се не сећају бар неке песме намењене деци. Вучо је књижевности за децу придавао посебан значај и сматрао је једнако озбиљном као и књижевност за одрасле:

„По­е­зи­ја ко­ју сам на­пи­сао за де­цу пру­жи­ла је ве­ли­ку по­моћ мо­јој по­е­зи­ји за од­ра­сле,  а и обр­ну­то. Обе су ме осло­бо­ди­ле предрасуда мо­ра­ли­стич­ке и ра­ци­о­на­ли­стич­ке цен­зу­ре. Схва­тио сам да је на­че­ло по­е­зи­је и на­че­ло де­тињ­ства у су­шти­ни јед­но исто начело жеље. Ли­те­ра­ту­ра ко­ја се пи­ше за де­цу до­ла­зи у до­ба фор­ми­ра­ња лич­но­сти. Она тре­ба да до­пу­ни ути­цај вас­пи­та­ња — до­ма­ћег и школ­ског.“         А. Вучо

МОЈ ОТАЦ ТРАМВАЈ ВОЗИ

Мој отац, кад трамвај вози,
стоји на десној нози,
а другом ногом звони
да се са клизаве шине
несташно дете скине;
он грчи ногу и звони
да псето не погине;
он звони, звони и звони
да се са дуге пруге
уморни радник склони.

Ујутру, кад пођем у школу,
ја први угледам тролу,
ја први угледам где стење
трамвај који се пење;
и кликнем: „Ено га иде!“
Да другови моји виде
за бремзом, у пуном сјају,
мог оца на трамвају.

Али кад стигну смене
и отац кући крене,
ја знам да га боле вене
на тромој, окорелој нози
на којој трамвај вози.
Ноћу, кад трамваји замру,
и помру суморне мисли,
не спава отекла нога
коју су болови стисли.

Мој отац кад трамвај вози,
на болесној стоји нози,
па ипак он вози и вози…
Стотине људи дневно
путује и ноге одмара,
стотине људи дневно
на ручак стигне брже,
стотине људи дневно
новине мирно отвара,
прстом на прозору шара,
смеје се и разговара…

Мој отац вози и вози,
стотине људи дневно
он вози, вози и вози
на својој болесној нози.

 

Оставите коментар

Објављено под 1.Приступ књижевним делима, Кутак за читање

Вислава Шимборска ОПОМЕНА

препознавања

Кад остарим носићу хаљину боје пурпура
И црвени шешир који не иде а и не стоји ми,
трошићу пензију на пиће, летње рукавице и сатенске
ципеле.
И причати како немам пара ни за хлеб.
Кад се уморим сешћу на ивичњак,
сакупљаћу рекламне узорке по радњама и притискати
алармну дугмад.
Вући штап уз гелендере
надокнађиваћу пропуштено у трезвеној младости.
Излазићу на кишу у кућним папучама
Брати цвеће по туђим баштама
гомилаћу пера, оловке и друге тричарије
И почети да пљујем.
А сад још морамо пазити да нам одећа не покисне
Плаћати на време кирију и не псовати на улици
Пружати добар пример деци
позивати пријатеље на вечеру и читати новине.
А можда би требало да се већ помало припремам
Да људи који ме знају не буду изненађени
Када одједном остарим и почнем у пурпурно да се одевам.

divine Наташа Лончарић

View original post

Оставите коментар

Објављено под Кутак за читање

Poljska poezija ponedeljkom: Vislava Šimborska

Оставите коментар

Објављено под Кутак за читање, Наставни материјали за I разред средње школе, Позајмице