Архиве ознака: poetry

Луј Арагон, Потрес

На данашњи дан 1982. умро је Луј Арагон.

Потрес

Шмуг
И ево побегох од туге
Дивна титрава поља тек обојена
врте се
та поља посрћу
У мртвој тачки
Звони глава одјекују чегртаљке

Оде срце у комадиће
предео у парампарчад

Хоп Свет се расу
Ко то тресну Неко други или ја
Нека друга лија Ја се рађам с том самоћом
Лепша имена надевам чудесима дана
Поново измишљам ветар што ћушке дели
Ветар ћушкач ветар бушкач
Свете иди до ђавола лепшег ћу те направити
Седам црних сунаца канџама спопало поље
На врху мојих трепавица подрхтава призма суза
што одсад су Капља Воде

На бандери крај сеоског пута пише
КОПАЧИМА ЗЕМЉЕ ПРОЛАЗ ЗАБРАЊЕН

Августа 1918.
(Весели пламен, 1920)

Превео Милован Данојлић

Secousse
Brouf
Fuite à jamais de l’amertume
Les prés magnifiques volants peints de frais
Tournent
Tournent champs qui chancellent
Le point mort
Ma tête tinte et tant de crécellesMon cœur est en morceaux
Mon cœur est en morceaux le paysage en miettes
Hop l’Univers verse
Qui chavire L’autre ou moi
L’autre émoi La naissance à cette solitude
Je donne un nom meilleur aux merveilles du jour
J’invente à nouveau le vent tape-joue

Le vent tapageur
Le monde à bas je le bâtis plus beau
Sept soleils de couleur griffent la campagne
Au bout de mes cils tremble un prisme de larmes
Désormais Gouttes d’Eau.

On lit au poteau du chemin vicinal.
ROUTE INTERDITE AUX TERRASSIERS.

Оставите коментар

Објављено под Кутак за читање, Наставни материјали за III разред средње школе

Adam Mickijevič, Linuše mi suze

Na današnji dan 24.12.1798. rođen je Adam Mickijevič, jedan od najvećih pesnika u poljskoj romantičarskoj književnosti. 

LINUŠE MI SUZE

Linuše mi suze čiste, prečiste
na moje detinjstvo seosko, anđeosko,
na moju  mladost  bučnu i hučnu,
na moje godine zrele, nevesele –
linuše mi suze čiste prečiste.

 

 

 

 

Оставите коментар

Објављено под Кутак за читање

Dobriša Cesarić, Mrtva luka

Na današnji dan, 18.12. 1980.  umro Dobriša Cesarić, moj omiljeni hrvatski pesnik. Umeo je kao retko ko da slika rečima. Njegove pesme su poput prizora iz života koji su se u prolazu zadržali u našem oku, da bi nam se potom vraćali u sećanje da o njima razmišljamo, tražimo im uzroke, ugrađujemo ih u svoj pogled na svet… Svaki susret sa njegovom poezijom ostavlja jedan dubok i trajni utisak i malo ko zaboravi  stihove poput onih iz „Balade iz predgrađa“, „Oblaka“, „Pjesme mrtvog pjesnika“… U njegovim kratkim pesmama često se sliva  čitava lepeza različitih  lirskih vrsta i zato ih rado dajem svojim učenicima kao primer. Sa vama danas delim „Mrtvu luku“. Možda njen sadržaj nekoga trgne i opomene i podstakne da podigne jedro i zaplovi u susret životu. 

Mrtva luka

Znam: ima jedna mrtva luka,
i ko se u njoj nađe
čuti će ujutro pjevanje ćuka.
I vidjet će umorne lađe.

Brodovi u njoj vječno snivaju
kako se brodi,
al njihova sidra mirno počivaju
u plitkoj vodi.

I tako u snovima gledaju sreću,
a plovit se boje.
Na jarbole šarene zastave meću
i – stoje.

 

Оставите коментар

Објављено под Кутак за читање

Емили Дикинсон, Осетих погреб у свом уму

Из Антилогије модерне америчке поезије

Просвета, Београд, 1972.
Изабрао и приредио Иван В. Лалић
Превод Бранка Лалић и Иван Б. Лалић

Животни пут Емили Дикинсон толико је сиромашан догађајима, да представља прави изазов за биографе који воле микроанализу и смеле интерпретације нејасних или немаштовитих чињеница. Песникиња је рођена у Амхерсту, у Масачусетсу, где је у очинској кући и провела животне рачунајући једну школску годину у колеџу и кратке боравке у Вашингтону, Филаделфији и Бостону. Њена породица дубоко је укорењена у Нову Енглеску. Емили је до своје двадесет шесте године била позната као живахна, духовита и друштвена девојка. После тога се повлачи у кућу из које готово никада не излази; остатак живота проводи као усамљеник, са све више чудачких навика. Прави разлог овог преокрета у њеном животу није утврђен. Биографи се углавном слажу да је у питању нека велика и неузвраћена љубавали се разилазе у нагађањима у кога се песникиња била заљубила, и упуштају се у замршене и понекад сасвим необразложене претпоставке. Остаје чињеница да је Емили Дикинсон годинама упорно неговала своју самоћу, своје идиосинкразије и своје склоностина пример, да неуморно пише писма пријатељима или да суседима и деци суседа шаље колаче које је сама испекла, уз тајанствене поздраве и поруке на цедуљицама. На сличним цедуљицама исписивала је и своје песме; практично их и није објављивала, па је тако откриће њених хиљаду двеста песама, нађених после смрти песникиње по њеним фиокама и кутијама, било својеврсно изненађење. Заједничким напором песникињине сестре и њених пријатеља, ова заоштавтина је почела да излази пред свет, да у овом веку дефинитивно установи славу свог усамљеног творца.

Емили Дикинсон умрла је на данашњи дан, 10. децембра 1830. године.

Осетих погреб у свом уму
И жалобника корак да се
Врзма и ступа, ступа, све док
Не би ко свест да пробија се.

А када сви су поседали
Ко бубањ стаде обред неки
Да тутњи, тутњи, па помислих
Да ће ми памет обамрети.

А тада чух да дижу ковчег,
И кроз душу ми истих оних
Оловних чизми зачух шкрипу;
Тад простор започе да звони,

Ко сва небеса да су звоно,
А све је дедно ухо само,
А ја и тишина, чудна бића
Самотно насукана амо.

И тад у разуму пуче даска,
И ја све дубље падах, падах,
И по свет згодих сваким падом,
И знањем окончах тада.

 

 

 

I felt a funeral, in my brain,
And mourners to and fro
Kept treading, treading, till it seemed
That sense was breaking through –

And when they all were seated,
A service, like a drum
Kept beating, beating, till I thought
My mind was going numb.

And then I heard them lift a box
And creak across my soul
With those same boots of lead, again,
Then space began to toll,

As all the heavens were a bell,
And Being, but an ear,
And I, and silence, some strange race
Wrecked, solitary, here.

And then a plank in reason, broke,
And I dropped down, and down –
And hit a world, at every plunge,
And finished knowing – then –

Emily Dickinson

Оставите коментар

Објављено под Кутак за читање

Ivan Gundulić

Na današnji dan umro je slavni dubrovački vlastelin, a još slavniji pesnik, ne samo Dubrovačke republike, nego i svih južnoslovenskih naroda onoga i ovoga vremena, Ivan Dživo Gundulić. Stvarao je u sedamnaestom veku, u duhu baroka, ali poruke koje je kroz svoja dela odaslao u svet prevazilaze i vremena i prostore.  

Odlomak iz njegovog čuvenog epa „Osman“ i stihovi iz pastirske igre „Dubravka“, posvećeni slobodi, svedoče o snazi njegovog dara i dubini njegove misli.

Himna slobodi

„O lijepa, o draga, o slatka slobodo,
dar u kom sva blaga višnji nam bog je do.
Uzroče istini od naše sve slave,
uresu jedini od ove Dubrave,
sva srebra, sva zlata, svi ljudski životi
ne mogu bit plata tvoj čistoj ljepoti.“

The Anthem of Freedom

„Oh, beautiful, dear, sweet freedom,
you are a gift of God
with all the treasure given to us.
You are the essential cause
of our all glory,
the only precious jewel
of our dear Dubrava.
All silver, all gold,
all human lives too,
can not be the price
the pure beauty of you
!“

Odlomak iz epa „Osman“

„Ah, čijem si se zahvalila,
tašta ljudska oholаsti?
Sve što više stereš krila,
sve ćeš paka niže pasti!
Kolo od sreće uokoli
vrteći se ne pristaje:
tko bi gori, eto je doli,
a tko doli gori ustaje.“

A citation from the epic „Osman“

„Oh, why are you so proud,
you, vain human arrogance?
The more you spread your wings,
you will fall even lower!
A wheel of fortune all around
rotating will never stop –
who was above, now he is down,
and who was down, he’s on the top. „

 

Translated by Branijeta Kondžulović

 

 

Оставите коментар

Објављено под Кутак за читање, Наставни материјали за II разред средње школе

Rajner Marija Rilke, Jesen

Na današnji dan, 4. decembra 1875. rođen je Rajner Marija Rilke, pesnik nežne duše, tragalac za suštinom u mračnom svetu koji ga je, po njegovom dubokom utisku, okruživao gde god da je živeo. Dao je izvanredan doprinos književnosti na nemačkom jeziku, ali i svetskoj književnosti u celini.

Jesen

Овај приказ слајдова захтева јаваскрипт.

Opada lišće, kao da iz daljina
pada, uz opor i odrečan let,
kao da venu sred nebeskih tmina
daleke bašte.

I teška zemlja noću
pada iz roja zvezda u samoću.

Svi mi padamo. Pada ruka. Pad
u svakom od nas živi neizbežno.

Pa ipak Neko beskonačno nežno
padanju ovom daje smer i sklad.

Оставите коментар

Објављено под Кутак за читање, Наставни материјали за III разред средње школе

France Prešern, Oproštaj s mladošću

Na današnji dan rođen je France Prešern, jedan od najznačajnijih pesnika slovenačke književnosti, romantični melanholik, pesnik dveju velikih ljubavi – prema dragoj i prema otadžbini. Mnogima je ostao u sećanju po nežnoj ljubavi prema Juliji Primicovoj koju je opevao u „Sonetnom vencu“.

Oproštaj s mladošću

Života moga prođe lepši deo,
rano me mlada ostaviše leta!
Moj cvet je još pre svog procvata sveo,
a osuši se i koji procveta!

I sunce nade ja sam retko sreo,
a hladni vihor mene svuda sreta!
Mladosti, ipak ja te tako volim,
i za tebe se večno bogu molim!
Okusih rano plodove saznanja!
Za mnogu radost tu se otrov stvori:
svet dobra dela pakošću proganja
i protiv čiste savesti se bori.
Ko vernu ljubav traži — kratko sanja;
svi takvi snovi gube se u zori!
Um, pravda, znanje — to su deve koje
nemaju novca, pa ni sreće svoje!

Uzalud čamac upravlja put sreće
onaj spram koga, dušmanski i zao,
digne se vihor koji ga je veće
kao prosjake u kolevci znao:
čoveka novac putem slave kreće,
vrednost mu raste s novcem što je dao!

Videh da Ijudi cene ono gde se
prevara iznad pameti uznese!
Grešnike videh i grehove njine
koji u srcu rane zakrvave.
No mladost vedra teret s duše skine,
jade i misli iz srca i glave,
a kule diže nebu u visine,
a pustinja je za nju puna strave.
Njoj pali — i gde neprilika vlada —
vesele zublje iluzije — nada.

Ne misli da će prvi dah vetrića
srušiti tvorbe naših misli lako,
i zaboravi na bolna otkrića:
rane što jedva zalečismo tako,
pouk nam dođe i od našeg bića,
jer prazno bure puni od nas svako!
Zato, mladosti, ja te ipak volim
i za tebe se večno bogu molim!

Оставите коментар

Објављено под Кутак за читање, Наставни материјали за II разред средње школе

Матија Бећковић, Приредба

На данашњи дан, 29. новембра 1939. рођен је Матија Бећковић. 

(Одломак из поеме Приредба)

Ово сам свакоме причао,

А не знам јесам ли теби.

Ако сам теби,

Некоме сигурно нисам.

Када су једни победили друге,

Победници су давали приредбу.

Улаз је био слободан и добровољан,

А дошли су они који су морали.

А морали су сви који су преживели,

А за многе би било боље да нису.

Победнику је било мало победа,

Хтео је да покаже и да је у праву.

Зато је најгори тек када победи.

(***)

Оставите коментар

Објављено под Кутак за читање

Луј Арагон, Отишла си

Отишла си на сва врата,
Оставила ме у свим пустињама
Тражио сам те у зору изгубио те у подне
Где год погледах тебе не беше
Мало је рећи да ми је соба без тебе Сахара
Недељна руља у којој ме ништа
на тебе не подсећа
Дан празнији од лучког мола
истуреног у море
Тишина у којој зовем ал’ одговора нема

Отишла си присутна непокретна
Отишла си одасвуд отишла из очију
Из срца из снова
Оставила си ме као недовршену реченицу
Као предмет случајни стварчицу неку столицу
Ко летовалиште на крају лета
Разгледницу у фиоци
Отпадох од тебе за вазда
једним јединим кретом

 

Никад ме ниси видела како плачем
због твоје одвраћене главе
Због погледа којим ме јадног гледаш
Због уздаха у коме за ме места нема

Јеси ли се икад сажалила на сенку
што те у стопу прати

1966.

Оставите коментар

Објављено под Кутак за читање, Наставни материјали за III разред средње школе

Antun Branko Šimić, Opomena

Osamnaestog novembra 1898. rođen je A. B. Šimić. Njegova pesma „Opomena“ bila je neizostavno štivo u čitankama u vreme kada je još bilo važno kako se korača pod zvezdama…

Fotografija pozajmljena sa: https://republika.mk/665929

Čovječe
pazi da ne ideš malen
ispod zvijezda!

Pusti
da cijelog tebe prođe
blaga svjetlost zvijezda!

Da ni za čim ne žališ
kad se budeš zadnjim pogledima
rastajao od zvijezda!

Na svom koncu
mjesto u prah
prijeđi sav u zvijezde.

Оставите коментар

Објављено под Кутак за читање, Наставни материјали за III разред средње школе