О драми (увод) Када говоримо о драми као књижевном роду, увек полазимо од основног значења ове речи, а то је – радња. Драмска радња подразумева низ узрочно-последнично повезаних ситуација, пуних неизвесности, непредвидљивости, напетости… Усредсређна је на један проблем, један кључни догађај у чијем средишту је драмски сукоб, који расте до врхунца, иза чега следи расплет и разрешење тог сукоба. Носиоци радње су драмска лица (или актери) која остварују своју улогу тако што делају и говоре покрећући и развијајући драмску радњу, водећи је ка врхунцу и коначном расплету. Основно средство помоћу којег се драмски ликови уметнички остварују (откривајући нам своје карактерне особине, темперамент, намере, морални профил, емоционалнo стање…) и којим се успостављају и осветљавају њихови међусобни односи је дијалог. Драмску структуру чини низ етапа у развоју радње (експозиција, заплет, кулминација, перипетија и расплет), уз обавезне дидаскалије или ремарке (додатна објашњења и упутства глумцима, редитељу, читаоцима), а све то се на сцени остварује кроз чинове, сцене и појаве. Пред нама се, дакле, организована у времену и простору, дешава згуснута драмска радња у којој мора да се догоди све што је значајно за неко драмско дело. Тако је у класичној драми. У контексту овог кратког преслишавања о основним обележјима драме сагледаћемо драму „Ујка Вања“. Уочавајући у чему све она одступа од правила која поставља класична драма, откриваћемо елементе њене модерности и особености уметничког израза Антона Павловича Чехова. Наставите са читањем