Архиве ознака: Hazarski rečnik

Ових дана, из неког разлога, често помислим на Хазаре. То ме вратило овој чудесној Павићевој књизи која може бити шта год пожели. Зато делим са вама оне делове које сам, после много година, поново прочитала. Можда призовем међу њене читаоце и оне који су на њеној првој страници заувек уснули…

Хазарски речник, Милорада Павића

На овом месту лежи онај читалац који никада неће прочитати ову књигу.
Он је овде заувек мртав.

Црвена књига

Хришћански извори
o хазарском питању

 Једном је каган уснио анђела који му је рекао: „Твоја дела нису драга господу, али твоје намере јесу“.
 Одмах је позвао једног од најугледнијих хазарских свештеника из секте ловаца на снове и затражио да му објасни сан.
Ловац се насмејао и рекао кагану: „Бог о теби нема појма; он нити види твоје намере, нити твоје мисли, ни твоја дела. То што ти је анђео дошао у сан и бунцао, значи само да није имао где да преноћи, а напољу је вероватно падала киша. А што је кратко остао, то је по свој прилици јер му је у твоме сну сувише смрдело. Опери своје снове други пут…“

 ХАЗАРИ – О пореклу Хазара забележио је Теофан следеће речи: „Појавио се велики народ Хазара из најудаљенијег краја Берзилије, прве Сарматије, те је завладао целом земљом што се простирала од Црног мора. Хазари су у V веку, како мисли Priscus, припадали хунском царству под именом Акатзира. Свети Ћирило истицао је да су Хазари спадали међу оне народе који бога прослављају на свом, хазарском језику, а не на грчком, јеврејском или латинском. Грчки извори Хазаре називају: Χαζαροι али и: χοτξιροι. Хазарска држава протезала се знатно на Запад од линије Крим-Кавказ-Волга. Сенка хазарских планина у јуну пада 12. дана далеко у Сарматију, а у децембру та сенка падне месец дана хода на Север. Још око 700. године хазарски званичници боравили су на Босфору и у Фанагорији. Хришћански (руски) извори као Несторова хроника тврде да су племена на југу од средњег Дњепра плаћала у IX веку данак Хазарима, и то крзно беле веверице по глави или мач. У X веку тај данак био је у новцу.

Грчки извори о хазарском питању поткре- пљени су једним важним документом који Даубманусово издање помиње као „Велики пергамент“. Византијском цару Теофилу било је, према том извору, упућено посланство из Хазарије и један од посланика имао је на телу тетовирану хазарску историју и топографију убележену на хазарском језику, али хебрејским писменима. У време када је посланик тетовиран, Хазари су у ствари већ користили као азбуку за свој језик грчка, јеврејска или арапска писмена равноправно, али када би се неко од Хазара покрстио користио би само једну од те три азбуке, ону чијој се вери приклонио. На исти начин Хазари који би се преобратили у грчку веру, у ислам, или прихватили јудаизам, почињали су свој хазарски језик извртати тако да што мање личи на језик Хазара који су и даље остали у својој првобитној вери. Неки извори не прихватају, међутим, оно тврђење о тетовираном посланику изнето код Даубмануса, него узимају да је била реч о богато украшеној посуди од соли послатој на дар византијском императору како би с ње могао прочитати хазарску историју и да је читава прича о „Великом пергаменту“ у ствари само последица погрешно прочитаног историјског извора. С овом разумном оградом има једна тешкоћа. Ако се прихвати да је реч о посуди од соли, не може се схватити остатак приче о „Великом пергаменту“, а она иде како следи. Наставите са читањем →