Ових дана, из неког разлога, често помислим на Хазаре. То ме вратило овој чудесној Павићевој књизи која може бити шта год пожели. Зато делим са вама оне делове које сам, после много година, поново прочитала. Можда призовем међу њене читаоце и оне који су на њеној првој страници заувек уснули…
Хазарски речник, Милорада Павића
На овом месту лежи онај читалац који никада неће прочитати ову књигу.
Он је овде заувек мртав.
Жута књига
Хебрејски извори
o хазарском питању
„Истина је прозрачна и не опажа се, а лаж непрозирна, не пропушта светлост ни поглед. Постоји и треће, где су две ствари помешане, и то је најчешће. Једним оком видимо кроз истину и тај се поглед губи заувек у бескрају, а другим оком не видимо кроз лаж ни педаљ и тај поглед не може даље, остаје на земљи и наш; тако се пробијамо кроз живот поребарке. Отуда се истина и не може схватити непосредно као лаж, него само из упоређења истине и лажи. Уз поређење белина и слова наше Књиге. Јер, белине Хазарског речника обележавају прозрачна места божанске истине и имена (Адама Кадмона). А црна слова између белина – места где наши погледи не продиру дубље од површине…
ХАЗАРИ – ратнички народ који је између седмог и десетог века насељавао Кавказ, имао моћну државу, бродовље на два мора, Каспијском и Црном, ветрова колико риба, три престонице, летњу, зимску и ратну, и године високе као борове. Исповедали су данас непознату веру, обожавали со, своје храмове клесали у подземним стенама соли или у сланим бреговима. Према Халевију, примили су јудаизам 740. године, а последњи хазарски каган Јосиф успоставио је везу чак са шпанким Јеврејима, јер је пловио седмог дана, кад земља куне човека и када та клетва тера и сама брод од копна. Та се веза прекинула када су Руси 970. године заузели хазарску престоницу и уништили хазарску државу. После тога један део Хазара стопио се с источноевропским Јеврејима, други делови овог народа с Арапима, Турцима и Грцима, тако да се данас зна само за оне мале оазе хазарског живља који је још трајао без језика и вере у самосталним општинама до другог светског рата (1939) у источној и средњој Европи, а потом ишчезао сасвим. , Јеврејски облик њиховог имена је Кузари (pl. Кузарим). Обично се узима да је код Хазара само племство примило јудаизам; међутим, у Панонској низији, између VII и X века, постојао је центар за јудаизацију који се понекад приписује Хазарима (Челарево). Друтмар Аквитански око 800. године у Вестфалији помиње „gentes Honorum que ab gayari vocantur“ истичући да су били обрезани и припадали Мојсијевој вери и да су били јаки. Код Кинама, у XII веку каже се да Хазари живе према Мојсијевим законима, али не сасвим чистим. Кагане Јевреје помињу већ арапски извори X века (Ибн Рустах, Иштакхри, Ибн Хаукал). Наставите са читањем
knjigoljupci 