Архиве ознака: Kafka zbirka Razmišljanje

Пролазници

Франц Кафка

Кратка прича из циклуса Размишљање

Посвећено Максу Броду

Кад ноћу идете улицом и неки човек, видљив већ издалека – јер улица се пред вама успиње и обасјана је месечином –  трчи према вама, ви га нећете зграбити, чак и ако је то неко оронуло дроњаво створење, чак и ако га неко јури вичући за њим и готово му је за петама,    ви ћете га само пустити да протрчи.

Јер ноћ је, и шта ви ту можете што се улица пред вама успиње обасјана месечином, а узгред, можда су ова двојица започела ту јурњаву из чисте забаве, или  можда обојица јуре трећег, можда је први недужан а други жели да га убије и ви бисте постали саучесник, можда они и не знају један за другог, већ сваки трчи за свој грош журећи на спавање, можда су  то неке ноћне птице, можда је први човек наоружан .

Уосталом, зар и ви немате право да будете уморни, зар нисте попили мало више вина вечерас? И некако сте захвални што је и овај други човек већ одавно нестао из вашег видокруга.

19469e71d4d01fa20ca585fd2f884b2c-1

Позајмљена фотографија: Paris 1953. Sabine Weiss

  Превод са енглеског језика (превод превода) Б. Конџуловић

Advertisements

Оставите коментар

Објављено под Кутак за читање

Излет у брда, Ф. Кафка

Франц Кафка

Кратка прича из циклуса Размишљање

Посвећено Максу Броду

Излет у брда

„Не знам!“ завапих, стварно не знам. Када нема никог, онда нема баш никог. Ја нисам ником учинио никакво зло, мени нико није учинио никакво зло, а опет нико не жели да ми помогне. Све нико до никога. Међутим, и није баш тако. Само што ми нико не помаже — иначе Нико до Никога и није тако лоше. Ја бих врло радо — а зашто не — пошао на излет с неким друштвом све самих Никоговића. Наравно, у брда, а где би друго? Како се ти Никоговићи стисну један до другога, мноштво налакћених руку, и исто толико ногу, што беже једне другима ситним корацима. Сви су наравно у фраку. И док тако идемо, ла ла ла,  ветар дува кроз шупљине између нас и наших удова. И вратови су нам слободни у планинама! Право је чудо што не запевамо.

                       Превод са енглеског језика (превод превода) Б. Конџуловић

friedrich-wanderer

Wanderer above the Sea of Fog Caspar David Friedrich

Оставите коментар

Објављено под Кутак за читање

Разоткривајући преваранта

Франц Кафка

Кратка прича из циклуса Размишљање

Посвећено Максу Броду

РАЗОТКРИВАЈУЋИ ПРЕВАРАНТА

2015-10-13_232432Најзад, око десет увече, стигох с неким човеком ког сам тек површно познавао, а који ми се успут накачио и вукао се за мном читава два сата кроз улице, пред кућу где ме је очекивало друштво.

„Е, па…“ рекох са олакшањем и пљеснух длановима дајући знак да је сада већ крајње време да се разиђемо. Већ сам покушавао у неколико наврата, мада безуспешно, да га се ослободим. Био сам већ уморан.

„Идете ли одмах горе?“ упита у намери да ме још задржи, а у његовим устима чуло се шкљоцање зуба.

„Идем.“

Већ сам му то успут рекао и његово питање било је сувишно. Био сам позван у госте и свакако да сам у том тренутку желео да будем тамо уместо да стојим  ту доле пред капијом, гледајући у празно, негде иза ушију свог саговорника. Настала је непријатна тишина у којој смо стајали као осуђени да на том месту проведемо дуго времена. Тој тишини придружиле су се и куће које су стајале свуда около,  и тама која се дизала све до звезда. Из те тишине, као да им одувек и заувек припада, одјекивали су кораци невидљивих пролазника, чије путеве не бих желео да погађам, ветар који је завијао уз супротну страну улице, грамофон који се оглашавао кроз затворене прозоре нечије собе.

Мој пратилац се насмеши и, као да се са том чињеницом мири и у своје и у моје име, подиже десну руку  уза зид и на њу наслони образ затворивши очи.

Тај његов смешак нисам у први мах баш добро видео, јер сам се због непријатности нагло окренуо у страну. Заправо, тек сам га захваљујући том смешку препознао и схватио да је то преварант, и ништа више. А ја, који сам већ месецима боравио у граду, веровао сам да те варалице сељака већ одлично познајем; почев од оних што нам ноћу, раширених руку, као гостионичари прилазе из бочних  уличица, што се невешто гуркају иза неког огласног стуба, као да се играју жмурке, а увек барем једним оком шпијунирају около; оних што на уличним раскрсницама, када нас спопадне страх, наједанпут искрсну на тротоару пред нама! Ето, познавао сам их стварно добро; били су то моји први градски познаници у малим крчмама, којима могу да захвалим за прва искуства у стицању некакве независности, коју сам сада у себи осећао као нешто што је одувек било део мене.

А они су, упорно, и даље искрсавали пред нашим очима, мада смо им већ одавно умакли и нису нам више ништа  могли подвалити. Као да непрестано лебде ту око нас, само су нас посматрали погледима који су, чак и на одстојању, деловали уверљиво.

А манир им је био увек исти: испрсили би се пред нама у свој својој величини; замајавали нас како би нас скренули с пута којим смо кренули и за узврат нам великодушно нудили своју заштиту, а када би коначно успели да изазову у нама бујицу осећања доживљавали су то као наш чин захвалности и спремно би нам се бацали у присни загрљај.

Но, и овај пут сам те старе смицалице препознао тек након толико заједно проведеног времена. У осећању сида пред самим собом трљао сам врхове прстију као да сам тиме хтео да избришем срамоту.

Мој прикан се  још увек самоуверено ослањао о зид сматрајући себе успешним преварантом, и по лицу му се самозадовољно разливало руменило.

„Прозрео сам те!“ рекох и зналачки га потапшах по рамену. Затим пожурих уза степенице. Сусрет са безразложно верним лицима служинчади горе у предсобљу обрадова ме као неко лепо изненађење. Упутих им љубазан поглед док су ми скидали капут и брисали прашину с ципела. Затим сам се, са уздахом олакшања,  протегао и достојанствено ушао у дворану.

Превод са енглеског језика (превод превода) Б. Конџуловић 

 

Оставите коментар

Објављено под Кутак за читање