Архиве ознака: Franz Kafka in Serbian language

Пролазници

Франц Кафка

Кратка прича из циклуса Размишљање

Посвећено Максу Броду

Кад ноћу идете улицом и неки човек, видљив већ издалека – јер улица се пред вама успиње и обасјана је месечином –  трчи према вама, ви га нећете зграбити, чак и ако је то неко оронуло дроњаво створење, чак и ако га неко јури вичући за њим и готово му је за петама,    ви ћете га само пустити да протрчи.

Јер ноћ је, и шта ви ту можете што се улица пред вама успиње обасјана месечином, а узгред, можда су ова двојица започела ту јурњаву из чисте забаве, или  можда обојица јуре трећег, можда је први недужан а други жели да га убије и ви бисте постали саучесник, можда они и не знају један за другог, већ сваки трчи за свој грош журећи на спавање, можда су  то неке ноћне птице, можда је први човек наоружан .

Уосталом, зар и ви немате право да будете уморни, зар нисте попили мало више вина вечерас? И некако сте захвални што је и овај други човек већ одавно нестао из вашег видокруга.

19469e71d4d01fa20ca585fd2f884b2c-1

Позајмљена фотографија: Paris 1953. Sabine Weiss

  Превод са енглеског језика (превод превода) Б. Конџуловић

Advertisements

Оставите коментар

Објављено под Кутак за читање

Франц Кафка, „Дебла“

Франц Кафка

Запис из циклуса Размишљање

Дебла

Јер ми смо као дебла у снегу. Стоје наизглед тако једноставно, да бисмо их и најслабијим ударцем могли одгурнути. Не, не можемо, чврсто су везана за земљу. Али гле, и то је само привид.

                                   Превод са енглеског језика (превод превода) Б. Конџуловић

Оставите коментар

Објављено под Кутак за читање

Франц Кафка, „Хаљине“

Франц Кафка

Кратка прича из циклуса Размишљање

Посвећено Максу Броду

ХАЉИНЕ

Често, кад видим хаљине, с бројним наборима и украсима што лепо приањају уз згодно женско тело, помислим како неће још дуго тако изгледати; добиће од ношења наборе који се више неће моћи правилно испеглати, по њима ће нападати прашина, која ће се дубоко угнездити у све те украсе и више се неће моћи одстранити; онда више нико неће хтети да буде толико јадан и смешан, да сваког јутра, изнова, облачи и увече свлачи једну те исту скупоцену хаљину.

Но, ипак, виђам лепе девојке, што показују своје љупке мишице и кошчице, глатку, затегнуту кожу и танку косу, како се, упркос томе, из дана у дан, тако природно појављују у оној једној те истој хаљини за маскенбал, и стављајући  увек једно те исто лице између једних те истих дланова посматрају свој одраз у огледалу.

Само понекад, у вечерњим сатима, када се касно враћају са какве прославе, тај одраз у огледалу им изледа некако истрошено, подбуло, прашњаво; сви су га већ видели и некако више није за ношење.  

                                  Превод са енглеског језика (превод превода) Б. Конџуловић  

Оставите коментар

Објављено под Кутак за читање

Несрећа нежење

Франц Кафка

Кратка прича из циклуса Размишљање

Посвећено Максу Броду

 

Несрећа нежење

Изгледа да је врло тешко остати нежења; бити стар и молити да те приме у друштво кад  пожелиш да вече проведеш међу људима, а притом осећати како губиш достојанство; бити болестан и проводити читаве недеље у углу свог  кревета зурећи у празну собу; опраштати се увек пред капијом и журно се успињати степеницама, никада заједно са својом женом; имати у својој соби само бочна врата која воде у туђе станове; вечеру носити кући у руци; дивити се из пристојности туђој деци и непрекидно понављати: »Ја немам деце«; својим изгледом и понашањем све више личити на једног ил’ двојицу нежења којих се сећамо из младости.

Тако ће то бити. Само што ћемо тада, као и данас, стварно тако стајати, сами са својим телом и својом властитом главом, дакле и са челом, да бисмо шаком лупили по њему.  

samoća

Фотографија позајмљена са: http://www.balansmedika.com/savetovalite/usamljenost/usamljenost-sta-je-to/

Превод са енглеског језика (превод превода) Б. Конџуловић

Оставите коментар

Објављено под Кутак за читање

Излет у брда, Ф. Кафка

Франц Кафка

Кратка прича из циклуса Размишљање

Посвећено Максу Броду

Излет у брда

„Не знам!“ завапих, стварно не знам. Када нема никог, онда нема баш никог. Ја нисам ником учинио никакво зло, мени нико није учинио никакво зло, а опет нико не жели да ми помогне. Све нико до никога. Међутим, и није баш тако. Само што ми нико не помаже — иначе Нико до Никога и није тако лоше. Ја бих врло радо — а зашто не — пошао на излет с неким друштвом све самих Никоговића. Наравно, у брда, а где би друго? Како се ти Никоговићи стисну један до другога, мноштво налакћених руку, и исто толико ногу, што беже једне другима ситним корацима. Сви су наравно у фраку. И док тако идемо, ла ла ла,  ветар дува кроз шупљине између нас и наших удова. И вратови су нам слободни у планинама! Право је чудо што не запевамо.

                       Превод са енглеског језика (превод превода) Б. Конџуловић

friedrich-wanderer

Wanderer above the Sea of Fog Caspar David Friedrich

Оставите коментар

Објављено под Кутак за читање

Одлуке, Ф. Кафка

Франц Кафка

Кратка прича из циклуса Размишљање

Посвећено Максу Броду

 

Одлуке

Мора бити лако издићи се из неког јадног стања, чак и помоћу снаге сопствене воље. Тргнем се са столице, оптрчим око стола и разгибам главу и врат, у поглед унесем мало ватрености, напрегнем мишиће око очију. Једноставно, радим све супротно ономе што осећам – бурно поздрављам господина А., ако се сада појави, љубазно подносим господина  Б. у мојој соби, енергично упијам све што говори господин Ц., ма колико ми то било напорно и болно.

Но и тада, ако у томе и успем, са сваком учињеном грешком, а нека се мора поткрасти, целина, оно лако и оно тешко, негде мора заказати, а ја ћу се онда вртети у кругу.

Зато је, ипак, најбољи савет, прихватити све; понашати се попут громаде, чак и ако се осећамо као одувани, не допустити да нас ико присили да учинимо макар и један сувишни корак, друге посматрати животињским погледом, не кајати се, укратко, пригњечити властитом руком све оно што је као сабласт још преостало од живота,  а то значи окружити се последњом гробном тишином и не допустити да ишта постоји осим ње.

Карактеристичан покрет у таквом стању је прелажење малим прстом преко обрва.

                 Превод са енглеског језика (превод превода) Б. Конџуловић 

 

Оставите коментар

Објављено под Кутак за читање

Изненадна шетња, Ф. Кафка

Франц Кафка

Кратка прича из циклуса Размишљање

Посвећено Максу Броду

 

Изненадна шетња

Увече, када већ изгледа да смо коначно одлучили да останемо код куће и већ смо обукли кућни огртач, кад после вечере седимо за осветљеним столом и препустили смо се послу или уобичајеној забави после које обично одлазимо на спавање, када је напољу ружно време, па је останак код куће сам по себи разумљив, када смо свима већ изгледали тако пасивни за тим столом да би наш изненадни одлазак морао изазвати свеопште чуђење, када је, притом, и степениште већ мрачно, а кућна капија закључана, и када, упркос свему томе, устанемо и са извесним осећајем непријатности навучемо други капут у којем у трену изгледамо као да смо обучени за улицу, изјавивши присутнима да морамо изаћи напоље, што након кратког поздрава и учинимо, верујући да смо их све, више или мање, разљутили, већ према брзини којом смо залупили врата за собом, када се опет нађемо на улици са удовима који на ту очекивану слободу што им је изненада припала, одговарају нарочитом гипкошћу, када због те једне одлуке осећамо како се у нама скупила сва способност одлучивања, када са неуобичајено великом важношћу спознајемо да, заправо, имамо више снаге него што нам је потребно да лако донесемо и извршимо и најбржу промену, па од задовољства потрчимо дугим улицама — увиђамо да смо се, бар за то вече, сасвим изопштили из своје породице, која у том трену постаје небитна, док ми сами, врло чврсто, црни од своје тескобе, лупкајући се по боковима, израстамо у своју истинску сподобу. Све то постаје још интензивније када у те касне сате потражимо неког пријатеља да га приупитамо како му је.

Превод са енглеског језика (превод превода) Б. Конџуловић

2 коментара

Објављено под Кутак за читање

Разоткривајући преваранта

Франц Кафка

Кратка прича из циклуса Размишљање

Посвећено Максу Броду

РАЗОТКРИВАЈУЋИ ПРЕВАРАНТА

2015-10-13_232432Најзад, око десет увече, стигох с неким човеком ког сам тек површно познавао, а који ми се успут накачио и вукао се за мном читава два сата кроз улице, пред кућу где ме је очекивало друштво.

„Е, па…“ рекох са олакшањем и пљеснух длановима дајући знак да је сада већ крајње време да се разиђемо. Већ сам покушавао у неколико наврата, мада безуспешно, да га се ослободим. Био сам већ уморан.

„Идете ли одмах горе?“ упита у намери да ме још задржи, а у његовим устима чуло се шкљоцање зуба.

„Идем.“

Већ сам му то успут рекао и његово питање било је сувишно. Био сам позван у госте и свакако да сам у том тренутку желео да будем тамо уместо да стојим  ту доле пред капијом, гледајући у празно, негде иза ушију свог саговорника. Настала је непријатна тишина у којој смо стајали као осуђени да на том месту проведемо дуго времена. Тој тишини придружиле су се и куће које су стајале свуда около,  и тама која се дизала све до звезда. Из те тишине, као да им одувек и заувек припада, одјекивали су кораци невидљивих пролазника, чије путеве не бих желео да погађам, ветар који је завијао уз супротну страну улице, грамофон који се оглашавао кроз затворене прозоре нечије собе.

Мој пратилац се насмеши и, као да се са том чињеницом мири и у своје и у моје име, подиже десну руку  уза зид и на њу наслони образ затворивши очи.

Тај његов смешак нисам у први мах баш добро видео, јер сам се због непријатности нагло окренуо у страну. Заправо, тек сам га захваљујући том смешку препознао и схватио да је то преварант, и ништа више. А ја, који сам већ месецима боравио у граду, веровао сам да те варалице сељака већ одлично познајем; почев од оних што нам ноћу, раширених руку, као гостионичари прилазе из бочних  уличица, што се невешто гуркају иза неког огласног стуба, као да се играју жмурке, а увек барем једним оком шпијунирају около; оних што на уличним раскрсницама, када нас спопадне страх, наједанпут искрсну на тротоару пред нама! Ето, познавао сам их стварно добро; били су то моји први градски познаници у малим крчмама, којима могу да захвалим за прва искуства у стицању некакве независности, коју сам сада у себи осећао као нешто што је одувек било део мене.

А они су, упорно, и даље искрсавали пред нашим очима, мада смо им већ одавно умакли и нису нам више ништа  могли подвалити. Као да непрестано лебде ту око нас, само су нас посматрали погледима који су, чак и на одстојању, деловали уверљиво.

А манир им је био увек исти: испрсили би се пред нама у свој својој величини; замајавали нас како би нас скренули с пута којим смо кренули и за узврат нам великодушно нудили своју заштиту, а када би коначно успели да изазову у нама бујицу осећања доживљавали су то као наш чин захвалности и спремно би нам се бацали у присни загрљај.

Но, и овај пут сам те старе смицалице препознао тек након толико заједно проведеног времена. У осећању сида пред самим собом трљао сам врхове прстију као да сам тиме хтео да избришем срамоту.

Мој прикан се  још увек самоуверено ослањао о зид сматрајући себе успешним преварантом, и по лицу му се самозадовољно разливало руменило.

„Прозрео сам те!“ рекох и зналачки га потапшах по рамену. Затим пожурих уза степенице. Сусрет са безразложно верним лицима служинчади горе у предсобљу обрадова ме као неко лепо изненађење. Упутих им љубазан поглед док су ми скидали капут и брисали прашину с ципела. Затим сам се, са уздахом олакшања,  протегао и достојанствено ушао у дворану.

Превод са енглеског језика (превод превода) Б. Конџуловић 

 

Оставите коментар

Објављено под Кутак за читање

Деца на сеоском друму, Франц Кафка

Кратка прича из циклуса Размишљање

Посвећено Максу Броду

Деца на сеоском друму

deca

Фотографија позајмљена са: http://www.straight.com/news/david-suzuki-helping-kids-reconnect-nature

Слушао  сам како кола пролазе поред баштенске ограде, каткада сам их и видео кроз рупе између лишћа које су се лагано њихале. Лето је било толико врело да се чуло како дрво пуцкета у паоцима њихових точкова и рукуницама! Радници су долазили са поља смејући се толико да је то била права срамота.

Седео сам на нашој малој љуљашци, одмарајући се међу дрвећем у башти својих родитеља.

Жамор пред оградом није се смиривао. У трену, деца пројурише; кола натоварена житом, с мушкарцима и женама на снопљу; свуда около леје са цвећем; неки господин с палицом полагано шета, тамо према западу, а у сусрет му долази неколико девојака, држећи се под руку; устукнуше, поздрављајући га, и скренуше са стазе у траву.

Птице наједном прхнуше у небо; пратио сам их погледом, посматрао како се у једном даху дижу, све док више није изгледало да се оне дижу, већ да ја падам; стегнувши чврсто конопце љуљашке, почео сам се њихати. Убрзо сам се љуљао јаче, осећајући ваздух како прохладно  пирка, а уместо птица, на небу су се јављале трепераве звезде.

Вечерао сам при светлости свеће. Наслонивши оба лакта на сто, већ уморан, загризао сам хлеб намазан путером. Шупљикаве, прозирне завесе надимале  су се под топлим ветром толико јако да их је покаткад понеки пролазник морао придржати рукама, ако би хтео боље да ме види или да поприча са мном. Свећа би обично брзо утрнула, а у њеном тамном диму још неко време су се мотали комарци који су се ту скупили. С прозора би ме каткад неко нешто упитао, а ја бих одвратио погледом као да гледам у планине или негде кроз ваздух; но, ни њему није било нарочито стало до мога одговора.

Онда би неко жустро бануо и јавио да су сви остали већ пред кућом, па бих тромо, уздишући и сам устао.

„Шта је, зашто тако уздишеш? Шта се догодило? Је ли у питању нека непоправљива невоља? Нешто нарочито од чега се никада више нећемо опоравити? Да ли је заиста све изгубљено?“

Ништа није било изгубљено. Отрчали смо пред кућу. „Хвала богу, најзад смо на окупу!“ — „А ти увек мораш да касниш!“ „Како то — ја?“ — „Управо ти! Лепо остани код куће, ако нећеш с нама.“ — „Баш сте без милости!“ — „Шта? Без милости? Ти нам то говориш?!“

Безглаво бисмо ујурцали у вече. Није нам се знало ни за дан ни за ноћ. Час бисмо се тискали једни уз друге, па би нам се дугмад прслука трљала једно о друго као зуби, час бисмо опет трчали, увек подједнако удаљени, с ватром у устима, попут дивљих тропских звери. Попут оклопника из древних ратова, трупкајући ногама о земљу, и витлајући по ваздуху, јурили смо једни друге низ кратку улицу, па низ пут, не спутавајући залет у нигама. Неки би сишли у јарак, и тек што су нестали с тамне падине, већ би се опет, попут неких странаца појавили на пољској стази и гледали наниже.

„Хеј, па дођите доле!“ — „Не, прво ви дођите горе!“ — „Аха, па да нас скотрљате доле, не пада нам ни на крај памети, нисмо ни ми баш пали с дуда.“ — „Па, види се да сте кукавице. Хајде, дођите, дођите ако смете!“ — „Стварно? Ви? Ви ћете нас да баците доле!? Е, за то бисте морали мало другачије да изгледате!«

Јуришали смо, а они би нас сузбили, па бисмо се скотрљали низ траву до јарка; чинили смо то добровољно. Свуда около у трави осећала се уједначена топлина, и нас би спопао умор.

Кад бисмо се преврнули на десну страну, подметнувши руку под уво, пожелели бисмо да заспимо. Додуше, дизали бисмо се још једанпут, уздигнуте браде, али циљ нам није био да победимо већ да се поново скотрљамо још дубље у јарак. Укрстивши руке и ноге, препуштали смо се ваздуху, падали и котрљали не желећи да икад престанемо.

У тесном јарку смо лежали издужени, на помишљајући да савијемо колена,  на леђима, као  да смо болесни, понеко од нас спреман и да заплаче. Затрептао би очима када би неки од дечака, подбочених руку, тамних табана, са падине скочио преко нас на пут.

Месец је већ био одскочио, нека поштанска кола провезла су се кроз његову светлост. Около је пиркао лаган поветарац, који смо осећали и у јарку, а у близини би се зачуло као шума шуми. Тада више никоме не би било толико стало до тога да буде сам.

„Где сте?“ — „Долазите овамо!“ — „Сви заједно!“ — „Шта се кријеш, не глупирај се!“ — „Зар не знате да је пошта већ прошла?“ — „Наравно, док си ти спавао, она је прошла.“ — „Ко, ја спавао? Ма немој!“ — „Хајде, ћути ту, па види се на теби.“ — „Дај, молим те.“ — „Дођите!“

Трчали смо, збијени један уз другог, многи су се држали за руке, савијајући браду према грудима пошто смо јурили низбрдицом. Неко се огласи индијанским ратним покличем, и наше ноге загребаше падином што су брже могле, поскакујући, као да нас је ветар подизао за кукове. Ништа нас није могло зауставити; занети трчањем, могли смо се у претицању укрштених руку мирно огледати.

Застадосмо на мостићу преко брзака: они који беху одмакли напред, вратише се. Вода је под мостићем  ударала о камење и корење не марећи за то што је вече већ увелико поодмакло. Није било разлога да неко не скочи на ограду моста.

Иза грмља у даљини пролазио је воз, купеи  су били осветљени, а стаклени прозори сигурно спуштени. Један од нас запева уличну песму, а остали се придружише. Певали смо утркујући се са возом и махали рукама, јер глас није био довољан; направили смо збрку од гласова и у њој смо се пријатно осећали. Када свој глас запетљаш са другима, осећаш се као уловљен на удицу.

Тако смо, оставивши шуму за леђима, путницима певали на уво. Одрасли у селу још су били будни, и мајке су припремале постеље за ноћ.

Било је већ време. Пољубио сам друга који је стајао крај мене, тројици најближих само сам пружио руку, окренуо се и потрчао истим путем натраг; нико ме није звао. Код прве раскрснице, где ме више нису могли видети, заокренух пољском стазом према шуми. Журио сам према граду на југу, о којем се у нашем селу говорило: „Какви људи тамо живе! Замислите, они уопште не спавају!“ „А зашто?“

„Зато што се не умарају.“

„Како то?“

„Јер су луде.«

„Ма, како то да се не умарају?“

„А како би се луде умарале!?“

                       Превод са енглеског језика (превод превода) Б. Конџуловић

 

Оставите коментар

Објављено под Кутак за читање