Архиве ознака: Franz Kafka

Деца на сеоском путу, Франц Кафка

Кратка прича из циклуса Размишљање
Посвећено Максу Броду
Деца на сеоском путу

Фотографија позајмљена са: http://www.straight.com/news/david-suzuki-helping-kids-reconnect-nature

Слушао  сам како кола пролазе поред баштенске ограде, повремено сам их и видео кроз рупе између лишћа које су се лагано њихале. Лето је било толико врело да се чуло како дрво пуцкета у паоцима њихових точкова и рукуницама! Радници су долазили са поља смејући се толико да је то било готово непристојно.

Седео сам на нашој малој љуљашци, одмарајући се међу дрвећем у башти својих родитеља. Наставите са читањем

Оставите коментар

Објављено под Кутак за читање

Разоткривајући преваранта, Франц Кафка

Франц Кафка
Кратка прича из циклуса Размишљање
Посвећено Максу Броду

 

РАЗОТКРИВАЈУЋИ ПРЕВАРАНТА

Најзад, око десет увече, стигох пред врата једне фине куће у којој ме је очекивало дру штво. Успут ми се  беше накачио неки човек ког сам тек површно познавао, и вукао се за мном читава два сата дуж улица којима сам пролазио.

„Е, па…“ рекох са олакшањем и пљеснух длановима дајући знак да је сада већ крајње време да се разиђемо. Већ сам покушавао у неколико наврата, мада безуспешно, да га се ослободим. Био сам већ уморан.

„Идете ли одмах горе?“ упита у намери да ме још задржи, а у његовим устима чуло се шкљоцање зуба.

„Идем.“ Наставите са читањем

Оставите коментар

Објављено под Кутак за читање

„Kafkin prijatelj“, Miro Gavran

Miro Gavran se često u naslovima svojih romana ili drama služi poznatim imenima, što na prvi pogled, u nama stvara dojam da u djelu mora biti riječ o nečemu što već znamo. Tko, recimo, ne zna, ako je ljubitelj književnosti, tko je bio Kafkin najveći prijatelj? I onda – nešto neočekivano. Fantastična mašta Mira Gavrana stvari postavi na način koji nas natjera da, kad već otvorimo njegovu knjigu,  ne odustajemo dok je ne pročitamo u jednom dahu. Imam osjećaj kao da se Gavran ponekad koristi poetikom E. A. Poa, koji je govorio kako treba pisati tekstove od sto redaka jer je to količina teksta koja se može pročitati odjednom. Gavran se, kao što znamo, ne pridržava pisanja u sto redaka, ali zato ima neku skrivenu spisateljsku tajnu i  magiju riječi kojom nas tjera da tekst pročitamo u jednom  dahu. Čitalački afiniteti su različiti, ali tako je barem kad sam ja u pitanju. Svaki Gavranov tekst me na određeni način oduševi. Moram priznati kako nisam ljubiteljica suvremene pisane riječi, uvijek mi tu nešto nedostaje, uglavnom misaonost na koju sam navikla u nešto starijoj književnosti, ali to uvijek pravdam činjenicom kako svijet danas živi brže, pa ni čitatelji nemaju mnogo vremena, smirenosti i koncentracije za čitanje dugih i detaljnih opisa, reminiscencija, refleksija… Držim, dakako, da ima i suvremenih hrvatskih književnika koji svakako zavrjeđuju pozornost i hvale vrijednu riječ iz ovog ili onog razloga, ali predugo bi trajalo kada bih sada svaku misao o tome razlagala. No, činjenica je da je malo njih doprlo do mene tako kako je to uspio Miro Gavran. Svaki put kada pročitam neki njegov tekst osjećam da mi je cijelo biće ispunjeno na neki vrlo suptilan način. Nema u njegovim romanima one silovite i snažne mudrosti ili filozofije koje će vas ostavljati bez riječi kao kod Krleže, Andrića, Selimovića, ali postoji ona tanka nit koja vas magično veže, da o njegovim tekstovima dugo potom razmišljate. Čudesna je lakoća Gavranovog pripovijedanja i magični su zapleti kojima nas iznenadi kada najmanje očekujemo, na način koji najmanje očekujemo, otvarajući potom završetak koji nas ostavlja u dilemi i dugom preispitivanju u namjeri da sami dokučimo pravi smisao takvog kraja. Njegovo poznavanje materije o kojoj piše je izvanredno, ali ono što svemu dodaje posebnu čar je vještina kojom nas namjerno ostavlja u nedoumici što je tu stvarnost, a što umjetnička nadgradnja. U trenu nam sve može izgledati kao stvarnost o kojoj smo već nešto znali, a sada smo to zahvaljujući Gavranovom interpretiranju samo nadopunili. A i ne mora biti tako. Stvarnost se tako relativizira, a čitatelj se intelektualno provocira da promišlja i istražuje. Наставите са читањем

1 коментар

Објављено под Кутак за читање

Одлазак

Франц Кафка

Наредио сам да ми изведу коња из штале. Слуга није разумео моју наредбу. Зато сам у шталу ушао сам, оседлао свог коња и опремио га. У даљини сам чуо звук трубе и упитао слугу шта то значи. Није знао ништа о томе, а није ни чуо ништа. На капији ме зауставио и у питао: „Где је то господар кренуо?“ „Не знам“, рекао сам, „само да одем одавде, само да одем одавде. Да одем одавде, ништа друго, једино тако могу стићи до свог циља.“ „Ви дакле знате свој циљ?“ питао је. „Да“, одговорио сам, „управо сам ти рекао. Да одем одавде – то је мој циљ.“

Превод са енглеског језика (превод превода) Б. Конџуловић

 

Оставите коментар

Објављено под Кутак за читање

Франц Кафка, „Дебла“

Франц Кафка

Запис из циклуса Размишљање

Дебла

Јер ми смо као дебла у снегу. Леже наизглед тако лако и глатко, да бисмо их и најслабијим потиском могли одгурнути. Не, не можемо, чврсто су прикована за земљу. Али, погледајте, чак је и то само привид.

                                   Превод са енглеског језика (превод превода) Б. Конџуловић

Оставите коментар

Објављено под Кутак за читање

Одлуке, Ф. Кафка

Франц Кафка

Кратка прича из циклуса Размишљање

Посвећено Максу Броду

 

Одлуке

Мора бити лако издићи се из неког јадног стања, чак и помоћу снаге сопствене воље. Присиљавам себе да устанем са столице, откорачам око стола и разгибам главу и врат, учиним да ми очи заблистају, затегнем мишиће око њих. Пркосећи својим властитим осјећањима –одушевљено поздрављам господина А., под претпоставком да долази да ме види, срдачно подносим присуство господина  Б. у мојој соби, гутајући с пажњом све што говори господин Ц.,  колико год бола и напора ме то коштало.

Ипак, чак и ако успем да то учиним, само једна омашка, а нека омашка неће моћи да се избегне,  зауставиће читав процес, подједнако лако и болно, а ја поново устукнути и вратити се у свој круг.

Зато је, можда, најбољи савет, односити се према свему пасивно; претворити се у инертну масу, па чак и ако се осетите као да су вас одували, не дозволити да вас намаме да предузмете ни један једини непотребан корак, да зурите у друге очима животиње, не осећајте грижу савести, укратко, властитом руком угушите све оно што је од тог сабласног живота преостало у вама, окружите се последњом гробном тишином и не допустите да ишта опстане осим ње.

Карактеристичан покрет у таквом стању је прелажење малим прстом преко обрва.

                 Превод са енглеског језика (превод превода) Б. Конџуловић 

 

Оставите коментар

Објављено под Кутак за читање

Изненадна шетња, Ф. Кафка

Франц Кафка

Кратка прича из циклуса Размишљање

Посвећено Максу Броду

 

Изненадна шетња

Увече, када већ изгледа да смо коначно одлучили да останемо код куће и већ смо обукли кућни огртач, сместили се после вечере за осветљеним столом и препустили се послу или уобичајеној забави која обично претходи одласку на спавање, када је напољу ружно време, па је останак код куће сам по себи разумљив, а ми већ толико дуго седимо мирни за тим столом да би наш изненадни одлазак морао свакога зачудити, када је, притом, и степениште већ мрачно, а улазна врата закључана, и када, упркос свему томе, у изненадном налету немира, устанемо, пресвучемо капут и зачас смо обучени за улицу, објаснимо присутнима да морамо изаћи напоље, што након пар штурих речи у знак поздрава и учинимо, залупивши врата мање или више ужурбано, већ у складу са степеном незадовољства које мислимо да смо оставили за собом, и када се опет нађемо на улици са рукама и ногама које се необуздано зањишу у знак захвалности за ту неочекивану слободу коју смо им приуштили, када као резултат те своје пресудне одлуке осетимо како се у нама концентришу све могућности ове одлучујуће акције, када са неуобичајено великом важношћу спознамо да је наша снага већа од наше потребе да без напора извршимо и најбрже промене и да се изборимо с тим, када се у таквом стању ума запутимо низ дуге  улице — увиђамо да смо се, бар за то вече, сасвим изопштили из своје породице, која у том трену бледи до небитности, док ми чврсти и непоколебљиви, као одважно извајана мрачна фигура, лупкајући се по бедру, израстамо до своје праве величине. Све то постаје још интензивније када у те касне сате навратимо до неког пријатеља да га приупитамо како му је.

Превод са енглеског језика (превод превода) Б. Конџуловић

2 коментара

Објављено под Кутак за читање