Архиве ознака: Franz Kafka

„Kafkin prijatelj“, Miro Gavran

Miro Gavran se često u naslovima svojih romana ili drama služi poznatim imenima, što na prvi pogled, u nama stvara dojam da u djelu mora biti riječ o nečemu što već znamo. Tko, recimo, ne zna, ako je ljubitelj književnosti, tko je bio Kafkin najveći prijatelj? I onda – nešto neočekivano. Fantastična mašta Mira Gavrana stvari postavi na način koji nas natjera da, kad već otvorimo njegovu knjigu,  ne odustajemo dok je ne pročitamo u jednom dahu. Imam osjećaj kao da se Gavran ponekad koristi poetikom E. A. Poa, koji je govorio kako treba pisati tekstove od sto redaka jer je to količina teksta koja se može pročitati odjednom. Gavran se, kao što znamo, ne pridržava pisanja u sto redaka, ali zato ima neku skrivenu spisateljsku tajnu i  magiju riječi kojom nas tjera da tekst pročitamo u jednom  dahu. Čitalački afiniteti su različiti, ali tako je barem kad sam ja u pitanju. Svaki Gavranov tekst me na određeni način oduševi. Moram priznati kako nisam ljubiteljica suvremene pisane riječi, uvijek mi tu nešto nedostaje, uglavnom misaonost na koju sam navikla u nešto starijoj književnosti, ali to uvijek pravdam činjenicom kako svijet danas živi brže, pa ni čitatelji nemaju mnogo vremena, smirenosti i koncentracije za čitanje dugih i detaljnih opisa, reminiscencija, refleksija… Držim, dakako, da ima i suvremenih hrvatskih književnika koji svakako zavrjeđuju pozornost i hvale vrijednu riječ iz ovog ili onog razloga, ali predugo bi trajalo kada bih sada svaku misao o tome razlagala. No, činjenica je da je malo njih doprlo do mene tako kako je to uspio Miro Gavran. Svaki put kada pročitam neki njegov tekst osjećam da mi je cijelo biće ispunjeno na neki vrlo suptilan način. Nema u njegovim romanima one silovite i snažne mudrosti ili filozofije koje će vas ostavljati bez riječi kao kod Krleže, Andrića, Selimovića, ali postoji ona tanka nit koja vas magično veže, da o njegovim tekstovima dugo potom razmišljate. Čudesna je lakoća Gavranovog pripovijedanja i magični su zapleti kojima nas iznenadi kada najmanje očekujemo, na način koji najmanje očekujemo, otvarajući potom završetak koji nas ostavlja u dilemi i dugom preispitivanju u namjeri da sami dokučimo pravi smisao takvog kraja. Njegovo poznavanje materije o kojoj piše je izvanredno, ali ono što svemu dodaje posebnu čar je vještina kojom nas namjerno ostavlja u nedoumici što je tu stvarnost, a što umjetnička nadgradnja. U trenu nam sve može izgledati kao stvarnost o kojoj smo već nešto znali, a sada smo to zahvaljujući Gavranovom interpretiranju samo nadopunili. A i ne mora biti tako. Stvarnost se tako relativizira, a čitatelj se intelektualno provocira da promišlja i istražuje. Наставите са читањем

Advertisements

1 коментар

Објављено под Кутак за читање

Одлазак

Франц Кафка

Наредио сам да ми изведу коња из штале. Слуга није разумео моју наредбу. Зато сам у шталу ушао сам, оседлао свог коња и опремио га. У даљини сам чуо звук трубе и упитао слугу шта то значи. Није знао ништа о томе, а није ни чуо ништа. На капији ме зауставио и у питао: „Где је то господар кренуо?“ „Не знам“, рекао сам, „само да одем одавде, само да одем одавде. Да одем одавде, ништа друго, једино тако могу стићи до свог циља.“ „Ви дакле знате свој циљ?“ питао је. „Да“, одговорио сам, „управо сам ти рекао. Да одем одавде – то је мој циљ.“

Превод са енглеског језика (превод превода) Б. Конџуловић

 

Оставите коментар

Објављено под Кутак за читање

Франц Кафка, „Дебла“

Франц Кафка

Запис из циклуса Размишљање

Дебла

Јер ми смо као дебла у снегу. Стоје наизглед тако једноставно, да бисмо их и најслабијим ударцем могли одгурнути. Не, не можемо, чврсто су везана за земљу. Али гле, и то је само привид.

                                   Превод са енглеског језика (превод превода) Б. Конџуловић

Оставите коментар

Објављено под Кутак за читање

Одлуке, Ф. Кафка

Франц Кафка

Кратка прича из циклуса Размишљање

Посвећено Максу Броду

 

Одлуке

Мора бити лако издићи се из неког јадног стања, чак и помоћу снаге сопствене воље. Тргнем се са столице, оптрчим око стола и разгибам главу и врат, у поглед унесем мало ватрености, напрегнем мишиће око очију. Једноставно, радим све супротно ономе што осећам – бурно поздрављам господина А., ако се сада појави, љубазно подносим господина  Б. у мојој соби, енергично упијам све што говори господин Ц., ма колико ми то било напорно и болно.

Но и тада, ако у томе и успем, са сваком учињеном грешком, а нека се мора поткрасти, целина, оно лако и оно тешко, негде мора заказати, а ја ћу се онда вртети у кругу.

Зато је, ипак, најбољи савет, прихватити све; понашати се попут громаде, чак и ако се осећамо као одувани, не допустити да нас ико присили да учинимо макар и један сувишни корак, друге посматрати животињским погледом, не кајати се, укратко, пригњечити властитом руком све оно што је као сабласт још преостало од живота,  а то значи окружити се последњом гробном тишином и не допустити да ишта постоји осим ње.

Карактеристичан покрет у таквом стању је прелажење малим прстом преко обрва.

                 Превод са енглеског језика (превод превода) Б. Конџуловић 

 

Оставите коментар

Објављено под Кутак за читање

Изненадна шетња, Ф. Кафка

Франц Кафка

Кратка прича из циклуса Размишљање

Посвећено Максу Броду

 

Изненадна шетња

Увече, када већ изгледа да смо коначно одлучили да останемо код куће и већ смо обукли кућни огртач, кад после вечере седимо за осветљеним столом и препустили смо се послу или уобичајеној забави после које обично одлазимо на спавање, када је напољу ружно време, па је останак код куће сам по себи разумљив, када смо свима већ изгледали тако пасивни за тим столом да би наш изненадни одлазак морао изазвати свеопште чуђење, када је, притом, и степениште већ мрачно, а кућна капија закључана, и када, упркос свему томе, устанемо и са извесним осећајем непријатности навучемо други капут у којем у трену изгледамо као да смо обучени за улицу, изјавивши присутнима да морамо изаћи напоље, што након кратког поздрава и учинимо, верујући да смо их све, више или мање, разљутили, већ према брзини којом смо залупили врата за собом, када се опет нађемо на улици са удовима који на ту очекивану слободу што им је изненада припала, одговарају нарочитом гипкошћу, када због те једне одлуке осећамо како се у нама скупила сва способност одлучивања, када са неуобичајено великом важношћу спознајемо да, заправо, имамо више снаге него што нам је потребно да лако донесемо и извршимо и најбржу промену, па од задовољства потрчимо дугим улицама — увиђамо да смо се, бар за то вече, сасвим изопштили из своје породице, која у том трену постаје небитна, док ми сами, врло чврсто, црни од своје тескобе, лупкајући се по боковима, израстамо у своју истинску сподобу. Све то постаје још интензивније када у те касне сате потражимо неког пријатеља да га приупитамо како му је.

Превод са енглеског језика (превод превода) Б. Конџуловић

2 коментара

Објављено под Кутак за читање

Разоткривајући преваранта

Франц Кафка

Кратка прича из циклуса Размишљање

Посвећено Максу Броду

РАЗОТКРИВАЈУЋИ ПРЕВАРАНТА

2015-10-13_232432Најзад, око десет увече, стигох с неким човеком ког сам тек површно познавао, а који ми се успут накачио и вукао се за мном читава два сата кроз улице, пред кућу где ме је очекивало друштво.

„Е, па…“ рекох са олакшањем и пљеснух длановима дајући знак да је сада већ крајње време да се разиђемо. Већ сам покушавао у неколико наврата, мада безуспешно, да га се ослободим. Био сам већ уморан.

„Идете ли одмах горе?“ упита у намери да ме још задржи, а у његовим устима чуло се шкљоцање зуба.

„Идем.“

Већ сам му то успут рекао и његово питање било је сувишно. Био сам позван у госте и свакако да сам у том тренутку желео да будем тамо уместо да стојим  ту доле пред капијом, гледајући у празно, негде иза ушију свог саговорника. Настала је непријатна тишина у којој смо стајали као осуђени да на том месту проведемо дуго времена. Тој тишини придружиле су се и куће које су стајале свуда около,  и тама која се дизала све до звезда. Из те тишине, као да им одувек и заувек припада, одјекивали су кораци невидљивих пролазника, чије путеве не бих желео да погађам, ветар који је завијао уз супротну страну улице, грамофон који се оглашавао кроз затворене прозоре нечије собе.

Мој пратилац се насмеши и, као да се са том чињеницом мири и у своје и у моје име, подиже десну руку  уза зид и на њу наслони образ затворивши очи.

Тај његов смешак нисам у први мах баш добро видео, јер сам се због непријатности нагло окренуо у страну. Заправо, тек сам га захваљујући том смешку препознао и схватио да је то преварант, и ништа више. А ја, који сам већ месецима боравио у граду, веровао сам да те варалице сељака већ одлично познајем; почев од оних што нам ноћу, раширених руку, као гостионичари прилазе из бочних  уличица, што се невешто гуркају иза неког огласног стуба, као да се играју жмурке, а увек барем једним оком шпијунирају около; оних што на уличним раскрсницама, када нас спопадне страх, наједанпут искрсну на тротоару пред нама! Ето, познавао сам их стварно добро; били су то моји први градски познаници у малим крчмама, којима могу да захвалим за прва искуства у стицању некакве независности, коју сам сада у себи осећао као нешто што је одувек било део мене.

А они су, упорно, и даље искрсавали пред нашим очима, мада смо им већ одавно умакли и нису нам више ништа  могли подвалити. Као да непрестано лебде ту око нас, само су нас посматрали погледима који су, чак и на одстојању, деловали уверљиво.

А манир им је био увек исти: испрсили би се пред нама у свој својој величини; замајавали нас како би нас скренули с пута којим смо кренули и за узврат нам великодушно нудили своју заштиту, а када би коначно успели да изазову у нама бујицу осећања доживљавали су то као наш чин захвалности и спремно би нам се бацали у присни загрљај.

Но, и овај пут сам те старе смицалице препознао тек након толико заједно проведеног времена. У осећању сида пред самим собом трљао сам врхове прстију као да сам тиме хтео да избришем срамоту.

Мој прикан се  још увек самоуверено ослањао о зид сматрајући себе успешним преварантом, и по лицу му се самозадовољно разливало руменило.

„Прозрео сам те!“ рекох и зналачки га потапшах по рамену. Затим пожурих уза степенице. Сусрет са безразложно верним лицима служинчади горе у предсобљу обрадова ме као неко лепо изненађење. Упутих им љубазан поглед док су ми скидали капут и брисали прашину с ципела. Затим сам се, са уздахом олакшања,  протегао и достојанствено ушао у дворану.

Превод са енглеског језика (превод превода) Б. Конџуловић 

 

Оставите коментар

Објављено под Кутак за читање