Архиве ознака: kratke priče

Вера је управо завршила трећи разред у Четвртој гимназији у Београду, а ову причу написала је са петнаест година. Њена тадашња наставница, Снежана Стојановић, препознала је Верин дар и подстакла је да своју причу пошаље на конкурс „Табла Фест ’22“. Тема конкурса, на ком је Вера освојила прву награду, била је „Урадићу, постаћу, знаћу“, а ми причу објављујемо под насловом „Шемса“, по имену јунакиње која нам, кроз нарацију у првом лицу, открива мали, али многозначан фрагмент свог живота.

Аутор: Вера Вукмировић

Баба ми је увек говорила да сам њено сунце, а Шемса значи сунце, па сам зато ја Шемса.
Мој посао је да скупљам паре. Митке свира хармонику, а Тадија добош. Обично уђемо у најпунији бус, али нас је данас једна надрндана риџованка избацила напоље. Митке ју је псовао, Тадија је пребројавао паре, а ја сам гледала у билборд. На њему је била нека превише савршена девојка. Читала сам речи написане поред ње: „До-бро до-ша-о“…
Ја никада нисам ишла у школу. Није ни Митке, а ни Тадија. Мене је баба учила да пишем и читам, а њих нико. У писању сам одлична, али ми читање не иде. Слова ми се мрдају. Беже ми. „У-св-ој“… Ја не знам баш математику, баба није стигла да ме научи. Она и отац су се стално свађали. Баба је желела да нас шаље у школу, а отац је говорио како су књиге скупе. На крају је он отерао бабу из куће, а мама и ја смо плакале. „С-а-н“ и зато ја сада, увек, вежбам читање сама: „Добро дошао у свој сан“. Иако на билбордима увек пишу глупости.
Ушли смо у други бус, и извели исту представу као у прошлом.
„Ми смо цео дан по бусевима, а други клинци се зезају по граду“, кукао је Тадија. Митке и Тадија мисле да нам је запала шугава судбина. Шугава јесте, али ја сам је прихватила. Ко зна, можда ћемо некада скупити паре за књиге. И бити као сва нормална деца. Можда.
Прилазимо кући. Све је као и обично. Комшинице тртљају, као и увек. Ограда је рђава и нахерена, као и увек. Лева страна зида је влажна и на њој се нахватала буђ, као и увек. Из куће допире бука, као и увек.
„Немамо пара да хранимо још једна уста“, виче отац. Мама је прекрила руком чело. Чим смо ушли, она нам говори: „Митке, Тадија, Шемсо, добићете сестру!“
Нису срећни, то није чудно, али ја јесам. Добићу сестру! Одувек сам желела сестру. Биће лепша од савршене са билборда! И ја ћу је научити да пише.
Једном ћемо можда обе да порастемо. И да одемо негде. Што даље одавде. И да можда пронађемо бабу! Можда. Живот је право чудо!

Још једна Верина прича, настала на задату тему о јунакињи Боре Станковића, али неочекивана, другачија од оних „састава“ какви се пишу да би се задовољила форма школског писменог задатка.

Аутор: Вера Вукмировић

Родих се са лепим кровом над главом. Родих се и са првим дахом добих и златни ланчић око врата. Родих се у породици нечисте крви, срцем оскудних богаташа. Име ми дадоше Надица, ефенди-Лазарева. Јединица у оца Лазара и мајке Милице.
У нашој кући се зна за ред. Ред је оно што отац каже. Отац каже, мајка ћути, ред. Плитки тањир златне ивице, у њему дубоки, лево виљушка, десно нож и кашика, ред.   Надица фина, ред. Надица образована, ред. Надица у пристојној црвеној хаљини, ред. И све је у реду – како отац каже, а ја, Надица, плачем. У глави ми само једне очи плаве. Реда ниоткуда. Како, кад кажу – све под конац, а ја, Надица, волим једног књижара! Надица не сме да иде у књижару, ред. Надица не сме да напушта двориште, ред.
И сад, ево, седим у собици сама. Плачем. Ред? До мене огњиште старо, давно угашено, са пепелом сасвим заборављеним. Са друге стране, на полицама стоје књиге. О, књиге драге, ко ми вас даде? Паметне очи и осмех драги… Књиге ћуте.  
А у мени се чује глас: „Чедо, рашири крила, живот је пред тобом мила, имаш прилику драга!“  Лепо га чујем, женски благи глас, глас љубави и воље, али и глас јада. Глас који ме бодри.
„Породични углед ти би да рушиш! Трудили се столећа цела за углед, за част, а ти, Надица јадна, све да нас одвучеш у пропаст!“, виче други, груби, стари глас човека, однекуд из давнине, што личи на мога оца. 
О, Надице, Надице, срећних дана је било… Када ми цветак убере и иза увцета задене, када његов поглед сретне мој, а његов ме загрљај одведе у свет нови, где боје сјаје, за којим ова душа моја,  нечиста ли је, вековима чезне. Ред! Где је моја срећа? Је ли зла моја судбина? А моја крв каква ли је? Неће у ред, нечиста.  
„Нема реда, чедо моје. Песму певај, драга. Своју. Не поновљај пусту прошлост, давну, нашу, моју“, у души ми глас певуши.

Могу ли побећи од јада и тежине, од крви у венама, од сенки прабабе, баке, мајке своје? Са зида ме очи њихове тужне гледају. Могу ли побећи? Или сам окована у четири зида господске собе, закована за орман пун шарених хаљина и шкрињу са златом и ђинђувама. Ред. Да ли сам окована за ред? За углед породице што ме воли, што ми даде ову крв што се реду отима? Има ли излаза и где је?
Отац затвара врата. Свака запечати и закључа. Мајка ћути. Ја сама, са својим болом, са болом триста жена, закључана са клетвом крви. Ред.  
„Мисли Надице, мисли дете, мењај, не постоје судбине проклете!“ 
„Млада девојка памети нема, оца има да слуша, за част је везана, за име његово, за његову реч! Такав је ред.“
А у мени плаче воља моја и крај мене мој дух добри што ме од рођења воли и грли. И бодри ме. „Сањај драга, и воли! Љубав твоја те чека, ево, пред прозором ти стоји!“ 
Врата су закључана.  Ал’ прозор отварам. У мене гледа моја срећа.  
Из давнине виче деда „Судбина не прашта онима који јој пркосе!“, ал’ благи дух мој се смешка и пева. Пева и пева. У мојој соби стари камин и четири зида. На њима прошлост. Гледам у прошлост, у бабу, у прабабу, у њене оживеле очи. Смеје се и певуши. „Будућност, а не судбина“, шапуће. 

Отворен прозор ме чека. Излазим напоље.  Соба остаје празна, слике на зиду, камин са пепелом што чува тајну и завештање. „Роди се девојка у породици крви нечисте, срцем сиромашних богаташа. Роди се девојка са небом у очима и анђелом што је вечно чува. Роди се праунука Софке, ефенди-Митине, да судбини преусмери пут.“ 

Прича инспирисана стиховима Гаврила Стефановића Венцловића: „Свако сеје своје семе, неко у тело, неко у душу“ и јеванђељским порукама које је кроз своје беседе и поезију овај велики српски писац из прве половине осамнаестог века, многима данас непознат, упућивао слушаоцима и читаоцима свога времена.

Аутор: Вера Вукмировић

Зима је. Разигране пахуље упорно засипају похабани чаршав. Питате се, откуд чаршав на улици? Погледајте добро, под чаршавом је старац. Избледеле чакшире, исцепани капут. Прљаво лице, али чист поглед. Гледа старац кроз пахуље и смеши се. Црни прсти, промрзли, чврсто држе малу играчку. Боље погледајте! Плишаног меду. 
Беше исто зима, две деценије раније, када је један дечачић потрчао тати у сусрет. Смрт је дошла брзо, неочекивано. 
Падала је киша, било је црвено светло, но бесни ауто је наставио право. Са собом је однео  један мали живот, а други, онај што је раширених руку чекао сина, оставио је да вечно чека. Стајао је човек раширених руку и гледао како му дете пада. Стајао је тако и када су му црвено-плава светла обасјала лице и када се простором проломио звук сирена хитне помоћи. Стајао је и чекао и знао да је касно. Да је једино што сада има плишани меда у руци. И када су му лекари спустили руку на раме, само је стајао и гледао у небо. „Зашто? Шта сам згрешио? Кога сам увредио? Да ли сањам? Где је он сада? Је ли ово свет потамнео због мрака? Хоће ли ова зла киша икад престати да пада?“ 
Седи тако старац, сед, ископнео, погледа упртог у небо. Пахуље око њега плешу, а он их не види, не осећа. Не, није то он, који седи ту покривен чаршавом, он је већ одавно негде далеко. Сунце сија, а он љуља у загрљају свога сина. 
Однекуд, нашем старцу прилази девојчица. Гледа га погледом који нешто очекује. Пластични нокти и дебели златни прстен краси руку која је хитро хвата за мишицу и одвлачи је. „Теа, рекла сам ти већ да му не прилазиш! Купићу ти већег и лепшег медведа. Имаће и розе машну…” Девојчица зацвили очајнички: „Али ја хоћу тог меду! Мама, ја сам ти рекла, тог и ниједног више.“ Отима руку, ослобађа се стиска префињене шаке и трчи ка старцу.  
Мали живот у плавој хаљници крупним плавим очима гледа сивог старца који се смеши. Као у сну, после толико година, смеши му се плавим очима. Очима једног дечака којег је много волео. Одједном зима више није толико хладна. Очи га чекају и зову себи. У њима светлост и топлина. Подиже плишаног меду и пружа га девојчици. Плаве очи се смеју. То није осмех, то је сунце које га је коначно погледало. Девојчица га загрли. Она не слути колико дуго овај седи старац није осетио топлину загрљаја. Колико дуго већ чека један овакав осмех. 
И као што дође, девојчица одскакута натраг уштогљеној мами са пластичним ноктима. Рука је зграби уз прекоре и одвуча одатле. Али то за нашу причу није ни важно. Баците поглед тамо, испод похабаног чаршава. Под њим спава један старац, насмејан. Неко му се насмешио. Загрлио га. И то би било све. Сада може да заплови у вечни сан, где га на љуљашци чека плавооки дечак. 

Готово да сам и заборавила када сам последњи пут објавила нешто на Књигољупцима. Разлози су разни, но можда је најближи истини недостатак воље. Просто ми је фалио онај снажни подстицај који потисне умор, зажмури на недостатак времена и украде драгоцене минуте за одмор у касне сате, како би следећег дана на сајту освануо нови текст, песма, прича, приказ какве књиге, шта год… А онда се, неочекивано као све што је посебно и драгоцено, тај подстицај појавио. Открила сам Веру.

Вера има седамнаест година. Воли да чита и воли да пише, али и не слути колико вреди то што са лакоћом истиче из њене оловке, из њених мисли и душе. Још увек ми не верује да је на путу да постане мајстор кратке приче; за њу су то само обични писмени задаци, али ја знам да се у Вери скрива писац. У нади да ће ми поверовати и да никада неће престати да пише, одлучила сам да делић тога, што сам имала прилику да прочитам, поделим са вама.
Ова прича инспирисана је Домановићевом сатиром „Данга“.

Аутор: Вера Вукмировић

Mркли je мрак. Мрак којег се чак и мајка која смирује дете плаши. Све је тамно. Да ли време постоји? Да ли пролази? Колико дуго се крећеш кроз таму?  
И луташ, каткад угледавши искрице светла, које се накратко појаве и утихну. И опет мрак. Искрице се пале и гасе. Гледаш их и надаш се да ће нека довољно дуго сијати, да ти обасја пут. Но, једна звезда није довољна. Мрак је унедоглед. Куда ли води овај пут?  
„Добро дошли!“, изненада се зачу глас. „ Добро стигли у земљу из бајке! Врста, звана човек, никада није била толико развијена колико је сада. Ватра, точак, локомотива, електрична струја, интернет… па, све то је био тек почетак! Људи су овде достигли свој врхунац. Имате  прилику да посетите земљу која никада није била развијена колико је сад. И у њој један до сада најразвијенији град. И у њему све сами интелектуалци. 
 У овом граду сви све знају. Имамо министра, ах,  јако паметан човек, коме кад само отвори уста, памет покуља напоље, просто да вас поплави. У све се разуме, у свему те исправи ако грешиш,  човек за пример. И како то овде увек бива, паметни министар има паметног сина – ма, пљунути отац! Наследио очеву памет, а и још понеке ситнице, заједно са правилним васпитањем, којем га одмалена уче, па га сви много воле. А како и да га не воле, кад је министрово дете! И тако, преко овог узор-детета, стижемо до школе. Још на самом улазу запањиће вас понашање наше деце. Дисциплина без примедбе. Сви мирно седе и гледају у мобилне телефоне. Уче деца! Усвајају паметне садржаје. Све је овде укорак с временом.  Како је све то лепо! Па како су сви исти! Исте униформе, исти манири, тако и треба да изгледају будући министри, правници, државници, јер шта би друго и требало да буду министарска деца. А већ што сви све знају! Не би требало да вас зачуди кад исправе наставника, то се напросто родило паметно. Међусобно поштовање и разумевање, па осећајност,  сви гледају да увек дају предност другом, све управо онако како су их њихови родитељи, наши врли држављани, научили.  
А ако се некад и појави неко другачије дете, не дај Боже без униформе, да ремети ред и ради на своју руку, не брините, одмах ће му неко указати на недостатак. И за њега већ постоји спремна униформа.  

Borrowed from: https://stockcake.com/i/moonlit-lonely-road_1206086_531668

На врху државе, по природи ствари, налазе се људи који све најбоље знају. Они већ деценијама улажу напоре како бисмо стигли до овде где јесмо. Штампају нам униформе, производе интелектуалне садржаје и шаљу их деци на телефоне, становницима додељују награде за фину дисциплину и још много тога! Ако сте се упутили у земљу какву нигде нисте видели, на правом сте путу, само изволите!“ 
„Али, господине, ја ништа од тога не видим!“
„Ништа необично странче, то је због тога што смо у мраку!“