Укратко о стваралаштву Алексе Шантића:
Алекса Шантић припада мостарском кругу парнасо-симболиста, али се веома разликује од западно и модерно оријентисаног Дучића. Он је у основи традиционалиста и у његовом песништву осећа се снажан утицај изворног народног песништва његовог краја.
Школовао се у Трсту и Љубљани (завршио је трговачку школу), а већи део живота провео је у Мостару.
Ценио је поезију Војислава Илића, Ј. Ј. Змаја, Хајнеа и Шилера и њихов утицај је оставио траг у његовој поезији. Преводио је на српски језик поезију немачких аутора.
Доминантне теме у Шантићевом стваралачком опусу су родољубље, социјалне теме изражене хришћанским симболима, и љубав.
Чест лирски облик је сонет.
Поезија Алексе Шантића креће се у целини између два традиционална опредељења: лична и колективна осећања (љубав и родољубље, идеална драга и напаћени народ).
Шантићева љубавна лирика настајала је под снажним утицајем севдалинке (муслиманске народне љубавне песме). У њој је дочаран оријентални амбијент башта, шадрвана, бехара, шарених лептира, девојака у шалварама са ибриком у руци и ђерданима око врата, бујне младости и лепоте, а скромних, стидљивих и чедних (Емина, На извору). Песме су мелодичне, прожете звуком севдалинке и није чудо што су инспирисале музичаре да за неке од њих компонују мелодију.
Поезија Алексе Шантића прожета је сетом која често прелази у тугу, о којој год теми да говори. У чежњивој љубавној поезији чест је мотив неостварене љубави, промашености, усамљености и уклетости песникове душе („Једна суза“). У тим мотивима јасно су препознатљиве одлике модерне поезије. У интимној, исповедној лирици туга, носталгија и самоћа су такође доминантне („Претпразничко вече“). У социјалној и патриотској поезији свеприсутан је мотив патње, жртве и страдања, горког поноса, саосећања и сапатништва са својим народом.(„Моја отаџбина „, „О класје моје“, „Остајте овдје“, „Хљеб“, „Ми знамо судбу“, „Моји очеви“, „Ковач“, „Пјесма подземна“). Наставите са читањем
knjigoljupci 