„Дервиш и смрт“, Меше Селимовића

Роман Дервиш и смрт, Меше Селимовића, спада међу најбоља дела овог писца, али и српске књижевности у целини. Типолошки га можемо сврстати у мноштво различитих врста романа, али се најчешће класификује  као психолошки роман, филозофски роман,  роман-идеја и роман лика.

(Психолошки – зато што осветљава човека у тренуцима сумње, дилема,  психичких , емотивних и моралних  ломова; филозофски – јер трага за смислом живота, духовним упориштем, утемељењем човека у вишим вредностима, које у овом делу симболизује Бог, и преиспитује систем вредности са којим се идентификовао главни јунак; роман-идеја – зато што доказује тезу о предодређености губитка код човека који није успео да пронађе упориште, ослонац и путоказ у животу; роман лика – јер прати развој и унутрашње преображаје главног јунака у потрази за смислом и за самим собом.)  

Радња романа лоцирана је у амбијенту старог Сарајева и дешава се у турско доба, али њена општост превазилази и простор и време, као што и питања које поставља и одговори које тражи  Ахмед Нурудин излазе из оквира једног књижевног лика и постају универзални, својствени сваком ко се замислио над вредностима живота.

Симболика наслова „Дервиш и смрт“

Дервиш је монах, аскета, човек који се одрекао овоземаљског јер је пронашао истину у Богу коме служи. Његов позив је позив духовног вође, учитеља и саветника и утешитеља крхких бића која лутају кроз патње световног живота у страху од смрти.

Сусрет са смрћу која га се тиче (и зато престаје да буде апстрактна), смрћу свог ближњег и својом, представља испит на којем се руше сва догматска упоришта једног духовника. Из суочавања дервиша и смрти проистекла је сумња као основни мотив, покретач радње у овом роману.

Значење имена главног јунака такође има своју симболику и у контексту дела садржи иронијски призвук. Ахмед на арапском значи „стaлнo зaхвaлaн Бoгу“, а Нурудин значи „светло вере“. Ово име носи човек који је посумњао (а сумња и вера се међусобно искључују) и залутао у мрачним ходницима људске душе.

Мотиви који  доминирају у роману представљају вредности за које се, својим животним избором, определио Ахмед Нурудин, укључујући и оне којих се ради тог избора свесно одрекао  или их порекао, али их није суштински превазишао. Сводећи рачуне са животом и собом, Нурудин преиспитује не само свој однос према тим вредностима , већ и њихову стварну утемељеност и постојаност у животу обичног смртника.

Вера – Нурудинов заклон; у њој су садржани одговори на сва питања и „лака“ решења за све дилеме.

Правда – оружје у божјим рукама; једино Бог има право да суди, чиме се човек ослобађа ове мучне дужности.

Човекољубље – схваћено као опште начело  којим се подразумева милосрђе, несебичност, саосећање са праведнима и грешницима.

Поштење – непристрасно расуђивање на основу истине и непроменљивост критеријума (спремност да се истом мером вреднују сопствени и туђи поступци).

Институција – уточиште и ослонац (заклон и замена за лични чин и одговорност према себи и другом) или равнодушни и слепи инструмент моћника (ко год да су)?

Кур’ан – света књига која овде не  служи као аксиолошки (вредносни) образац, већ као метафора за догму уопште. Он је такође и древни приповедачки образац којим је сугерисан став о вечности приче о љубави и мржњи, страху и моћи, правди и неправди, животу и смрти.

Љубав и пријатељство – Све поменуте вредности Нурудин је утемељио на одрицању од личног и индивидуалног;   зато љубав  и пријатељство (мотиви који би природно требало да се прожимају са наведеним) долазе у сукоб са његовим виђењем свештеничког опредељења. То су лична осећања у којима је човек непосредно упућен на човека и непосредно одговоран за све последице тог односа. Њихов неизбежни  чинилац је лични бол који је Нурудин покушао да избегне. Сасвим је разумљиво зашто се међу овим мотивима убраја и жена.

Жена – „отров крви мушке“, како би рекао Андрић; у њој је сублимисано све чега се Нурудин одрекао и са чим се узалудно бори: она је душевни немир, жудња, страст, телесност, болно сведочанство да је после свега, испод свештеничке одоре и иза светих књига у којима тражи утеху и мир, Ахмед Нурудин,  ипак – само човек.

Смрт – капија према вечности (по схватању духовника) или дефинитивни свршетак свега, унапред предодређени губитак који живот чини апсурдним? Ова дилема уноси преокрет у живот главног јунака и подстиче сумњу.

Сумња – мотив покретач којим се проблематизују све вредности на којима је Нурудин заснивао свој живот.

Освета – чин који не допуштају  ни верски ни световни закони, порив који стоји у нескладу са алтруизмом свештеника.

Мржња – Шта је мржња ако је Бог – Љубав?  Семе зла које свако носи у срцу. Клија на људској немоћи, слабости, осујећености…

Издаја – мотив који прожима животни пут Ахмеда Нурудина од тренутка када је направио свој судбински избор;издао је љубав за којом је жудео, издао је Бога када је посумњао у његову моћ и праведност, издао је брата уздигавши се изнад личних породичних веза и односа, мислећи да Бог то од њега очекује, издао је пријатеља правдајући се да не може да изда закон, издао је себе јер је хтео да буде више него човек, а схватио је колико је тешко бити једноставно – човек. Ако овоме прикључимо  невољну издају жене која је усмерила Нурудинов живот, издају Хасанове сестре, мула-Јусуфову… увиђамо колико је овај мотив свеприсутан.

Кривица – мотив који се природно надовезује на мотив издаје. Нурудинов запис и обрачун са сопственом душом снажно је мотивисан овим осећањем.

Проблем идентитета –  нужно проистиче из свега наведеног; пред нама је исповест, унутрашњи дијалог између два лика истог бића: Ахмеда – човека и Нурудина – идеје о човеку. Ахмед Нурудин је неснађени, подвојени човек који пресабира своје погрешне изборе и одлуке.

Није човјек оно што мисли, већ оно што чини

Исповест Ахмеда Нурудина је прича о потрази за ослонцем у животу, за сигурношћу и моћи, за истином и миром. Ово је и сведочанство да је немогуће пронаћи тачку ослонца у свету око себе, ако је човек не пронађе у себи. То је такође и прича о потрази за „златном птицом“ – митом о савршенству о којем сања смртник заглављен у канонима и догматизму (каквог год порекла они били), и  мирењу са губитком као једином извесношћу у свету којим, уместо вишег реда и смисла (у који је Нурудин наивно веровао), управља случај. Тачка ослонца, коју у себи изграђује или проналази сваки појединац,  како би остварио равнотежу са собом и светом који га окружује, представља лични идентитет који Нурудин нема. Његов лик грађен је на неспоразуму и подвојености на човека (који он јесте)  и идеју о човеку  (који је хтео бити).  Он се налази између те две крајности, а ту његову позицију додатно појачавају и осветљавају ликови Хасана и Исхака у којима су ове крајности конкретизоване. Хасан је човек, са свим својствима које овај појам подразумева, а Исхак – Нурудинова идеја о човеку, све оно што је хтео, а није умео или није смео да буде. У једном тренутку у младости Нурудин је направио избор. Вративши се из рата затекао је свет другачији од оног који је носио у сећању и коме је чезнуо да се врати, и није био спреман да га поправља, нити да му се прилагођава. Направио је рез, одрекао се света и побегао. У вери је нашао утеху и мир. Бар је тако мислио. Могао је да побегне од света, али не и од себе. На крају свог века, мада још млад, морао је да застане у погледа – у себе и око себе. Видео је бесмисао и празнину. Нурудин је тражио прави пут  али га није нашао. Затечен је открићем да прави пут није увек и пут правде, нити је пут правде увек прави. Изашавши из свог догматског сна у којем је све деловало једноставно и решиво, јер је прописано вишим редом и законима, јунак се суочава са колизијом вредности у које је веровао. Први пут увиђа да није само стварност проблематична и подложна суду и преиспитивању, већ  су и системи вредности, на основу којих се о тој стварности просуђује, релативни и зависни од тачке гледишта. Схватио је да се између хуманости и правде не може повући знак једнакости, као што се не могу изједначити правда и морал. Штавише, сопственим примером је показао како пут до правде може да води преко зла, неморала, неправде и нехуманости. Суочен са личним болом и губитком и поражен искуством  у коме је виша правда у коју се уздао глува и слепа за страдање праведника, он више не налази утеху у вери. Изгубивши ослонац у вери он покушава да га пронађе у правди, али не увиђа да правду изједначава са осветом, што је противно и вери и закону. Пошто универзалне правде нема, окреће се власти,  верујући да ће овим инструментом моћи умети да се служи  као инструментом правде. Погрешио је.  Остао је сам, без ослонца и без путоказа, обескорењен.  Обескорењеност је његово трајно стање од трнутка када је, у страху пред  животом и одговорностима које он подразумева, направио погрешан избор. Сагласно  лику главног јунака роман је и структурисан као унутрашњи дијалог, као разговор или обрачун са сопственом душом, испуњен мноштвом реминисценција  и преиспитивања . Фабула романа је редукована на један кључни догађај и његове непосредне последице око којих се, у виду приповедачевих реминисценција, окупљају фрагменти збивања чија је сврха доказивање основне Нурудинове тезе  –да је сваки човек увек на губитку. Сви ликови у роману на неки начин поткрепљују идеју о губитку као јединој извесности и доприносе песимистичком тону дела у целини. Чак и Хасан, који, по свему што чини, представља антипода Ахмеда Нурудина (јер његова начела не излазе из оквира којима је омеђен човек и зато су и његова су мерила људскија од Нурудинових догматских проповеди) живи без ослонца и путоказа. За разлику од дервиша који је статичан, он је свој живот претворио у непрекидно кретање, чиме релативизује тај недостатак , али ипак, у једној кључној тачки сустичу се њихове неостварености – у насушној људској потреби за љубављу.  Нурудин је дервиш који се свесно одрекао љубави, али не може да порекне немир који у њему изазива помисао на њу. Хасан оставља утисак хедонисте коме су доступне све сласти живота, а ипак је неиспуњен и заправо сам. Преносећи навод из Кур’ана  на почетку и на крају свог романа Меша Селимовић изоставио је последњи стих:

Пoзивaм зa свjeдoкa мaстиoницу и пeрo и oнo штo сe пeрoм пишe,

Пoзивaм зa свjeдoкa нeсигурну тaму сумрaкa и нoћ и свe штo oнa oживи,

Пoзивaм зa свjeдoкa мjeсeц кaд нajeдрa и зoру кaд зaбиjeли,

Пoзивaм зa свjeдoкa судњи дaн, и душу штo сaмa сeбe кoри,

Пoзивaм зa свjeдoкa вриjeмe, пoчeтaк и свршeтaк свeгa –

дa je свaки чoвjeк увиjeк нa губитку

ако не пронађе упориште у Богу.

 На тај начин оставио нам  је могућност да  празнину допунимо  еквивалентом ове вредности – љубављу. Преиначени недостајући стих тада би гласио : Ако не пронађе упориште у љубави. Мада звучи допадљиво и лако нам се учини као све време тражени и коначно пронађени одговор на сва постављена питања, увидећемо да је  и ова вредност релативизована. Љубав може бити уточиште и упориште, али исто тако може бити у сукобу, ма колико то парадоксално звучало, са бројним вредносним обрасцима на којима се човек васпитава и развија: са моралом, правдом, чашћу, хуманошћу… Зато је Нурудин  од љубави побегао, а Хасан за љубављу иде, али је не стиже. У коначном свођењу рачуна са собом  и животом сви постулати на којима је Нурудин заснивао човечност  доведени су у питање. Мада је целог живота трагао за чистотом и савршенством, није успео да се супротстави  тамној страни  људског бића, коју чине таштина, страх, каинска склоност ка издаји… Увидео је да човек слабо, несавршено биће, разапето између своје грешности и чежње за савршенством. Зато и ствара аксиолошке обрасце покушавајући да тако свој живот доведе у ред и приближи се свом сну о идеалном. Пре или касније увиђа да је био у заблуди, јер не постоји аксиолошки образац, ма колико био исправан као опште начело,  чије се вредности не могу довести у сумњу на појединачним примерима.  Јер „живoт je шири oд свaкoг прoписa. Moрaл je зaмисao, a живoт je oнo штo бивa.“ Ослушкујући „кудрет сат“ који откуцава последње тренутке његовог живота,  Нурудин ће сва своја разочарања собом, светом и животом , згуснути у један вапај: „Грдна си варка златна птицо!“ Од свега што га је чинило човеком преостао је стах пред смрћу као једина постојана истина која нас прати од рођења. Шта год да је чинио или учио како би тај страх умањио, или бар демистификовао  његов извор, било је узалудно. „Живи ништa нe знajу. Пoучитe мe, мртви, кaкo сe мoжe умриjeти бeз стрaхa, или бaр бeз ужaсa. Jeр, смрт je бeсмисao, кao и живoт.“ Било је то последње што је забележио.                                                                                 Бранијета Конџуловић
Својим драгим ђацима који још оклевају пред „обимношћу“ ове књиге (јер то је оно што их, нажалост, најчешће плаши) препоручујем да на интернету потраже цитате који ће их мотивисати да прочитају и роман. Препоручујем и веома леп приказ романа  Валентине Ђорђевић .   Али, ако не прочитате роман, све је ово узалуд!

Advertisements

Оставите коментар

Објављено под 1.Приступ књижевним делима, Наставни материјали за IV разред средње школе

Место за Ваш коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s