Из „Хазарског речника“, Милорада Павића – II

Ових дана, из неког разлога, често помислим на Хазаре. То ме вратило овој чудесној Павићевој књизи која може бити шта год пожели. Зато делим са вама оне делове које сам, после много година, поново прочитала. Можда призовем међу њене читаоце и оне који су на њеној првој страници заувек уснули…

Хазарски речник, Милорада Павића

На овом месту лежи онај читалац који никада неће прочитати ову књигу.
Он је овде заувек мртав.

Зелена књига

Исламски извори
o хазарском питању

 Један арапски хроничар из IX века бележи: „Неки мој вршњак Хазар рекао ми је недавно необичну реченицу: До нас Хазара допире само један део будућности, онај најтврђи и најнепробојнији, најтежи за савлађивање, тако да се кроз њу пробијамо постранце као кроз јак ветар, или као разливена бара неосетно се шире и плаве нам ноге остаци и отпаци будућности већ убуђали и изанђали. Тако до нас допире или онај најнемилосрднији део будућности или од употребе већ излизана и изгажена будућност, и ми не знамо коме у општој расподели и грабежи будућности долази онај њен лепши и несажвакани део…“

 

ХАЗАРИ – арапски Khazar, кинески K’osa, име народа турског порекла. Назив долази од турског qazmak (лутати, селити се) или од quz (страна планине окренута северу, осој). Срета се и назив Aq-Khazar, што значи бели Хазари. Они су очигледно добили име да би се разликовали од црних Хазара (Qara-Khazar) које помиње Иштакхри. Од 552. године Хазари су по свој прилици припадали западном турском царству и можда су учествовали у походу првог кагана западних Турака на персијско утврђење Сул или Дарбанд. У шестом веку предео северно од Кавказа држали су Сабири (једно од два велика хунска племена). Масуди-писар међутим, у X веку каже да су Турци Хазаре звали „Сабир“. У сваком случају, кад муслимански извори помињу Хазаре, не зна се да ли се то увек односи на исти народ. Читав народ, како изгледа, имао је двојника, као и његов владар. Отуда се њихово име белих и црних Хазара може схватити на други начин: пошто хазар на арапском значи бела и црна птица, може се претпоставити да бели Хазари представљају дане, а црни Хазари ноћи. У сваком случају, у почетку своје упамћене историје Хазари су победили једно моћно племе са севера, које се звало      W-n-nd-r и помиње се у спису Худу ал лам (Предели света). Име тог племена одговара имену Оногундур како су Грци називали Бугаре. Тако би први хазарски сукоби у прикавказју били са Бугарима и с Арапима. Према исламским изворима, први арапско-хазарски рат избио је на Кавказу 642. године. Током сукоба код Баланџара 653. погинуо је арапски војсковођа и тако се рат завршио. Како бележи Масуди-писар престоница која је најпре била у Баланџару премештена је потом у Самандар и најзад у Атил или Итил. Други арапско-хазарски рат почео је 772. или нешто раније и завршио се 773. године поразом Хазара. То је било у време Мухамеда Марвана и каган је у то време исповедао ислам. Хазарска држава заузимала је доњи ток Волге и Дона, укључујући Саркил и Атил како сведочи мапа арапског географа Идрисија. Иштакхри говори о караванском путу из Хазарије у Корезму, а помиње се и „краљевски пут“ од Корезме за Волгу.

*

Исламски извори сматрају Хазаре веома вештим пољопривредницима и рибарима. Има једна долина у њиховој земљи где се зими скупи много воде, те од ње бива језеро. Ту гаје рибу која се толико угоји да је пеку без масноће, на њеном сопственом уљу. После тога, пошто се у пролеће вода исуши, у тој долини сеју жито, које, нађубрено рибљим гнојивом, добро успева, те на истом месту добијају у истој години једну жетву рибе и једну пшенице. Толико су довитљиви да им на дрвећу роде остриге. Они савију гране дрвећа које је на обали мора, камењем их причврсте за дно и кроз две године толико се острига (каменица) ухвати за гране да треће године ослобађају дрвеће, гране се подигну и изнесу из воде силан род шкољки изврсног укуса. Кроз хазарско царство тече река која има два имена, јер један ток реке у истом кориту иде с истока на запад, а други са запада на исток. Имена те реке су имена две хазарске календарске године. Јер, Хазари сматрају да се током четири годишња доба увек смењују две, а не једна година, при чему једна тече у супротном смеру од друге (као и њихова главна река). Обе при том мешају дане и годишња доба као карте, па се отуда мешају зимски с пролећним и летњи с јесењим данима. И не само то: једна од две хазарске године тече из будућности ка прошлости, а друга из прошлости у будућност.

Хазари у један штап урезују све важније догађаје у свом животу, а ти записи су у виду животиња које означавају стања и расположења, а не догађаје. У облику животиње која се најчешће јави на штапу граде гроб сопственику штапа. Отуда су гробови на њиховим гробљима подељени у групе према томе да ли обликују тигра, птицу, камилу, риса или рибу, јаје или козу.

Хазари верују да у најдубљој помрчини Каспијског мора једна риба без очију откуцава као сат једино тачно време свемира. У почетку, према хазарским предањима, све створено, прошлост и будућност, сва збивања и ствари пливали су истопљени у пламеној реци времена, бића ранија и потоња измешана као сапун с водом. Свака жива твар, на ужас других, могла је у то време саздати сваку другу и тек им је хазарски бог соли ограничио самовољу и досудио бићима да само себи слична рађају. Он је раздвојио прошлост од будућности, поставио свој престо у садашњицу, он шета по сутрашњости и надлеће прошлост надгледајући је. Он сам из себе ствара васколики свет, али га и прождире и прежива све што је старо да би свет опет натраг избљувао подмлађен. Судбине свих људских сојева, књига народа уписана је у свемиру, где свака звезда представља гнездо и већ уобличен живот једног језика или народа.

Тако је васељена видљива и сажета вечност у којој трепере судбине људских сојева, као звезде.

Хазари умеју да читају боје као да су музички записи, или слова, или бројеви. Када уђу у џамију или хришћанску богомољу, Хазари чим виде зидне слике сричу, читају или певају садржај слика, икона или већ другог што је насликано, што показује да су стари сликари знали ову вештину тајну и непризнату. Када год се јеврејски утицај у хазарском царству појача, Хазари се удаљују од слика и заборављају ову вештину, али она је највише страдала у време борби против икона у Цариграду и више се није опоравила.

Хазари будућност замишљају у простору, а никада у времену. Њихове богомоље начињене су по строго и унапред одређеном распореду и када се повежу дају слику Адама Руханија, трећег анђела, симбола хазарске принцезе и њене секте свештеника. Личност из једног сна сели се код Хазара у друге снове и Хазари могу да је прате из села у село. Постоје свештеници из секте поменуте принцезе Атех који путују за тим личностима из сна у сан и пишу њихова житија, као житија светаца или пророка с подвизима и опширним описима смрти. Те ловце снова не воли хазарски каган, али им не може наудити. Ловци на снове носе увек собом лист неке биљке коју тајно негују и зову је „ку” :. Када се такав лист стави на подеротину једра или на рану, све се то крпи и зацељује у трен ока као само од себе.

Устројство хазарске државе веома је сложено, а њени поданици деле се на оне рођене испод ветра (то су Хазари) и остале, који су рођени изнад ветра, то јест долазе у земљу с разних страна, као Грци, Јевреји, Сарацени или Руси. У царству су најбројнији Хазари, сви остали су у сасвим малим групама. Административна подела царства, међутим, иде за тим да ово не пада у очи. Држава је подељена на округе, али су ови тамо где има хебрејског, грчког или арапског живља названи по овима, док је највећи део хазарске државе, на којем живе само Хазари, издељен на неколико округа под различитим именима. То је начињено тако да само један од тих чисто хазарских округа носи назив хазарског округа, а остали су име и место у држави добили на друге начине. На северу је, на пример, измишљен цео један нов народ који се одрекао хазарског имена, па свој хазарски језик и свој округ другачије назива. С обзиром на све околности и неповољан положај Хазара у царству, многи Хазари се доиста одричу свог порекла и језика, своје вере и обичаја и крију ко су, представљају се као Грци или Арапи и сматрају да ће тако боље проћи. На западу хазарске државе је нешто Грка и Јевреја који су дошли из ромејског (византијског) царства. Међу њима, Јевреја има у једном округу (после њиховог прогона из грчке царевине) више но осталих, али је такав случај само у том округу. Слично је с хришћанима у једном другом округу где Хазаре зову нехришћанским живљем. Међутим, однос између свих Хазара у држави и грчких и јеврејских досељеника је такав да је ових других једна петина од оних првих, али се та чињеница губи, јер се односи снага и пописи живља не изводе на основу укупног стања него само по окрузима.

Представници ових округа на двору нису заступљени у сразмери са бројем душа које заступају него према броју округа, што значи да је на двору увек највише оних који нису Хазари, а у држави је обрнуто. Напредовање у служби у таквим приликама и при таквом односу снага условљено је слепим покоравањем нехазарским представницима. Већ само избегавање имена Хазар овде значи препоруку и омогућава да се на двору начини први корак. Остали кораци су условљени жестоким претходним нападима на Хазаре и подређивањем њихове користи користима Грка, Јевреја, Туркмена, Арапа или Гота, како овде називају Словене. Зашто је то тако тешко је рећи. Један арапски хроничар из IX века бележи: „Неки мој вршњак Хазар рекао ми је недавно необичну реченицу: До нас Хазара допире само један део будућности, онај најтврђи и најнепробојнији, најтежи за савлађивање, тако да се кроз њу пробијамо постранце као кроз јак ветар, или као разливена бара неосетно се шире и плаве нам ноге остаци и отпаци будућности већ убуђали и изанђали. Тако до нас допире или онај најнемилосрднији део будућности или од употребе већ излизана и изгажена будућност, и ми не знамо коме у општој расподели и грабежи будућности долази онај њен лепши и несажвакани део…“

Овакве речи могу се разумети ако се има у виду да каган не пушта млађу генерацију на власт пре но што напуни 55 година живота, али то важи само за Хазаре. Остали напредују брже, јер каган, који је и сам Хазар, сматра да му они други не могу бити опасни зато што их је мало. Чинови у хазарској администрацији према најновијим одредбама двора смањују се, а не расту, чим их напусти онај ко их је раније држао, дакле неки каганов вршњак или странац. Тако када кроз коју годину ново поколење Хазара од 55 година стигне на ред за државна звања, ова ће звања већ сва бити или подељена другима, или ће толико изгубити значај да их неће бити вредно ни узимати.

Постоји такво место у Итилу, хазарској престоници, где двојица (можда и сасвим непознатих људи) кад се мимоиђу надаље преузимају узајамно сваки име и судбину оног другог, и настављају живот у замењеним улогама, као да су променили капе. Међу онима који чекају на том месту у реду да замене своју судбину с неким другим, било ким, највише је увек Хазара.

У ратној престоници која је у средишту хазарским живљем најгушће насељеног дела земље, награде и одликовања се деле на подједнаке делове међу све становнике: увек се пази да подједнак број одличја припадне и Грцима и Готима и Арапима и Јеврејима,

који живе у хазарском царству. Слично је и с Русима и другима, па и са самим Хазарима који одликовања и новчане износе који их прате деле с осталима на равне части, иако су многобројнији. Али, у средиштима јужних провинција, где има Грка, или западних, где су се населили Јевреји, или оних на истоку, где има Персијанаца, Сарацена и других, одликовања се додељују само представницима тих народа, а Хазарима не, јер се ове провинције или окрузи сматрају нехазарским, мада у њима њих има колико и осталих. Тако Хазари у свом делу државе деле погачу са свима, а у осталим деловима нико им не даје ни мрве.

Хазари, иначе, носе највећи терет војних обавеза као најбројнији, али су заповедници из осталих народа подједнако. Војницима се говори да су на свету само зараћени у равнотежи и складу, све остало није вредно пажње. Тако су Хазари задужени за одржавање државе и целине, они су дужни да штите царство и да се за њега боре док, природно, остали Јевреји, Арапи, Грци, Готи и Персијанци настањени у Хазарији вуку свак на своју страну, ка својим матицама.

У време ратних опасности, из појмљивих разлога описани односи у царству се мењају. Тада се Хазарима дају веће слободе, гледа им се кроз прсте, обнављају се сећања на њихове славне победе у прошлости, јер они су добри војници, копље и сабљу могу хитнути и ногом, секу с две руке одједном и никада нису ни дешњаци ни леваци, него су им обе руке од детињства подједнако увежбане за рат. Сви остали, чим дође до рата, прикључују се својим матичним земљама, Грци пале заједно с ромејским трупама и траже енозис, спајање с хришћанском матицом, Арапи прелазе на страну нашег калифе и његове флоте, Персијанци траже несунећене. После сваког рата, пак, све се ово брзо заборавља, чинови које су страни народи добили под влашћу непријатеља признају им се у хазарској војсци, а Хазари опет склизну до бојеног хлеба.

Бојени хлеб је знак хазарског положаја у хазарској држави. Хазари га производе, јер су житородни делови државе настањени чистим хазарским становништвом. Гладни крајеви уз планински масив Кавказа једу бојени хлеб, који се продаје будзашто. Небојени хлеб, који такође производе Хазари, плаћа се златом. Хазари, међутим, смеју да купују само тај скупи, небојени хлеб. Уколико неко од Хазара начини прекршај и купи јефтини, бојени хлеб, што је њима строго забрањено, то се чак и по измету може утврдити. Постоје посебне царинске службе које повремено проверавају хазарске нужнике и кажњавају преступнике.

Advertisements

Оставите коментар

Објављено под Кутак за читање

Место за Ваш коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s