Ових дана, из неког разлога, често помислим на Хазаре. То ме вратило овој чудесној Павићевој књизи која може бити шта год пожели. Зато делим са вама оне делове које сам, после много година, поново прочитала. Можда призовем међу њене читаоце и оне који су на њеној првој страници заувек уснули…
Хазарски речник, Милорада Павића
На овом месту лежи онај читалац који никада неће прочитати ову књигу.
Он је овде заувек мртав.
Црвена књига
Хришћански извори
o хазарском питању
Једном је каган уснио анђела који му је рекао: „Твоја дела нису драга господу, али твоје намере јесу“.
Одмах је позвао једног од најугледнијих хазарских свештеника из секте ловаца на снове и затражио да му објасни сан.
Ловац се насмејао и рекао кагану: „Бог о теби нема појма; он нити види твоје намере, нити твоје мисли, ни твоја дела. То што ти је анђео дошао у сан и бунцао, значи само да није имао где да преноћи, а напољу је вероватно падала киша. А што је кратко остао, то је по свој прилици јер му је у твоме сну сувише смрдело. Опери своје снове други пут…“
ХАЗАРИ – О пореклу Хазара забележио је Теофан следеће речи: „Појавио се велики народ Хазара из најудаљенијег краја Берзилије, прве Сарматије, те је завладао целом земљом што се простирала од Црног мора. Хазари су у V веку, како мисли Priscus, припадали хунском царству под именом Акатзира. Свети Ћирило истицао је да су Хазари спадали међу оне народе који бога прослављају на свом, хазарском језику, а не на грчком, јеврејском или латинском. Грчки извори Хазаре називају: Χαζαροι али и: χοτξιροι. Хазарска држава протезала се знатно на Запад од линије Крим-Кавказ-Волга. Сенка хазарских планина у јуну пада 12. дана далеко у Сарматију, а у децембру та сенка падне месец дана хода на Север. Још око 700. године хазарски званичници боравили су на Босфору и у Фанагорији. Хришћански (руски) извори као Несторова хроника тврде да су племена на југу од средњег Дњепра плаћала у IX веку данак Хазарима, и то крзно беле веверице по глави или мач. У X веку тај данак био је у новцу.
Грчки извори о хазарском питању поткре- пљени су једним важним документом који Даубманусово издање помиње као „Велики пергамент“. Византијском цару Теофилу било је, према том извору, упућено посланство из Хазарије и један од посланика имао је на телу тетовирану хазарску историју и топографију убележену на хазарском језику, али хебрејским писменима. У време када је посланик тетовиран, Хазари су у ствари већ користили као азбуку за свој језик грчка, јеврејска или арапска писмена равноправно, али када би се неко од Хазара покрстио користио би само једну од те три азбуке, ону чијој се вери приклонио. На исти начин Хазари који би се преобратили у грчку веру, у ислам, или прихватили јудаизам, почињали су свој хазарски језик извртати тако да што мање личи на језик Хазара који су и даље остали у својој првобитној вери. Неки извори не прихватају, међутим, оно тврђење о тетовираном посланику изнето код Даубмануса, него узимају да је била реч о богато украшеној посуди од соли послатој на дар византијском императору како би с ње могао прочитати хазарску историју и да је читава прича о „Великом пергаменту“ у ствари само последица погрешно прочитаног историјског извора. С овом разумном оградом има једна тешкоћа. Ако се прихвати да је реч о посуди од соли, не може се схватити остатак приче о „Великом пергаменту“, а она иде како следи.
На „Великом пергаменту“ године су биле рачунате према хазарским великим годинама које су у обзир узимале само време ратова, па су се морале прерачунавати у мале грчке године. Почетак пергамента је изгубљен и то зато што је посланику био приликом неког кажњавања одрубљен део тела на којем су биле исписане прва и друга велика хазарска година. Тако хазарска повест у сачуваном делу почиње од треће велике године у којој је у VII веку (по данашњем рачунању времена) византијски цар Ираклије иреузео походе на Персију уз помоћ Хазара који су учествовали под вођством свог краља Зиебела у опсади Тифлиса и 627. године повукли се оставивши грчке трупе саме пред непријатељем. Тврдили су да за сваку ствар један поредак вреди док она расте, а други кад се почиње смањивати, одлазак и повратак не потпадају под исте законе, пре и после успеха не вреде
исти договори. После земљотреса и биље увек расте на нов начин и другачије него пре. Четврта велика година описивала је хазарске победе над бугарским савезом, када је део тог хунско-оногурског племена потчињен Хазарима, а други део се под Аспарухом повукао на Запад до реке Дунава, међу племена која бичују ветар, којима на глави место косе расте трава и чија мисао је ледена. Пета и шеста велика година (исписана на грудима посланика) садржала је историјат ратова хазарског царства у време византијског цара Јустинијана II. После свргавања с престола протеран и осакаћен, Јустинијан је заточен у Херсону, одакле је побегао Хазарима потпуно наг и спавао је успут под тешким каменом да се не би смрзао. На двору хазарског кагана он је лепо примљен, ожењен кагановом сестром, која је примила грчку веру и узела име Теодора (према имену царице Јустинијана1), али је и даље ио хазарском обичају сматрала да се бог јавио у сну девици Марији и оплодио је сањаном речју. Тако се први пут Јустинијан спасао код Хазара. Други пут он ће код Хазара завршити свој пут, јер се њима може утећи, али се од њих побећи не може. Када је на хазарски двор стигло посланство од цара Тиберија са захтевом да се Јустинијан изручи Грцима, овај је још једном побегао и кренуо на престоницу. Поставши поново владар, Јустинијан II се није сећао гостопримства код Хазара и 711. године послао је казнену експедицију у Херсон, место где је некада био прогнан и који је био под хазарским утицајем. Овога пута овај продор према хазарском царству стао га је главе. Хазари су подржали побуњене царске трупе (Крим је у то време већ припадао њима) и у тој побуни убијен је Јустинијан II и његов мали син Тиберије, дете хазарске принцезе и последњи изданак Ираклијеве династије у Византији. Укратко, Хазари су прихватили онога који је био гоњен, а уништили онога који је гонио, све у истој особи. Седма и последња велика хазарска година записана на „Великом пергаменту“ бележи на трбуху хазарског посланика да је поред Хазара постојало на свету још једно друго племе истог имена и да је тај двојник Хазара живео далеко од правог хазарског племена, да га често бркају с правим Хазарима и да је повремено долазило до додира путника између два народа. Ти други Хазари покушавали су да из те сличности у имену извуку користи и на стегнима правог посланика стајало је упозорење да су се понекад на дворовима код калифа и василевса јављали исто тако тетовирани посланици, који нису носили на себи хазарску историју, него повест оног другог народа истог имена. Ови други Хазари умели су чак и да говоре хазарски, али им то знање није трајало дуже од 3-4 године, колико траје једна коса. Знање им се понекад прекидало усред реченице и нису више умели ни да бекну. Посланик је уверавао усмено и овом утетовираном поруком да је он представник правог кагана и правих Хазара. Напомињао је такође да су се у једном тренутку Грци били везали за тај народ-двојник уместо за праве Хазаре и то у раздобљу које покрива седма велика хазарска година. Године 733. (према данашњем рачунању времена), а у поменутој хазарској години, цар Лав III Исавријски, икономрзац, оженио је свог сина Константина кћерком хазарског кагана, Ирином. Из тог брака касније је потекао грчки цар Лав IV Хазарин (775-780). Цар Лав Ш је био у исто време умољен да на хазарски двор пошаље посланство које ће тумачити хришћанску веру. Тај захтев биће поновљен и стотинак година касније, у време грчкога цара Теофила (829-842) када су руски Нормани и Мађари угрозили Крим, грчко царство и хазарску државу. На захтев хазарског кагана грчки инжењери подигли су тада утврђење Саркел и у левом уху посланика лепо се видело како се на ушћу Дона подиже једна утврда. На једном од његових палчева био је приказан хазарски напад на Кијев 862. године, али како се тај палац стално гнојио од једне ране задобијене у тој истој опсади, слика је била замрљана и остала као трајна загонетка, јер у часу када је посланик био упућен у Цариград та опсада још није била остварена и требало је на њу чекати још равно две деценије.
На овом се месту прекида белешка о „Великом пергаменту“ и може се одмах рећи да је онај ко је стварао „извод“ са хазарског предлошка преузео само вести у вези с грчко-хазарским односима, а остале, којих је свакако такође било тетовираних на кожи хазар ског дипломате, изоставио, остављајући тако „писму које хода“ да настави своју мисију у некој другој земљи. О томе као да говори вест да је хазарски посланик завршио живот на двору неког калифе посувративши своју душу на поставу и обукавши је тако као преврнуту рукавицу. Његова одрана кожа, била је уштављена и укоричена као велики атлас стајала на почасном месту у калифином дворцу у Самари. Према другим изворима, посланик је био изложен бројним непријатностима. Најпре је још у Цариграду морао дати да му се одсече рука, јер је један од моћних људи на грчком двору платио сувим златом другу велику хазарску годину исписану на послани-ковој левој шаци. Према трећим изворима, посланик је морао два или три пута да се враћа у хазарску престоницу и да ту бива подвргнут исправкама историјских и других података које носи, или је чак био замењен другим послаником који је имао утиснуту на кожи исправљену и допуњену верзију историје. Живео је – како бележи Хазарски речник – као жива енциклопедија о Хазарима и то од новца добијеног за мирно стајање током дугих ноћи. Бдео је загледан у сребрнасте крошње дрвећа на Босфору које личе на клобуке дима. За то време грчки и други писари преписивали су с његових леђа и стегна хазарску повест у своје књиге. Кажу да је по хазарском обичају носио стаклени мач и тврдио да су слова хазарске азбуке добила називе по јелима, а бројеви према именима седам врста соли које су Хазари разликовали, Сачувана је његова изрека која гласи: „Да је Хазарима боље у Итилу (хазарској престоници), било би им боље и у Цариграду“. Уопште узев, говорио је многе ствари супротне оним исписаним на његовој кожи.
Он или неки његов наследник хазарску полемику одржану на двору хазарског кагана овако је објаснио. Једном је каган уснио анђела који му је рекао: „Твоја дела нису драга господу, али твоје намере јесу“. Одмах је позвао једног од најугледнијих хазарских свештеника из секте ловаца на снове и затражио да му објасни сан. Ловац се насмејао и рекао кагану: „Бог о теби нема појма; он нити види твоје намере, нити твоје мисли, ни твоја дела. То што ти је анђео дошао у сан и бунцао, значи само да није имао где да преноћи, а напољу је вероватно падала киша. А што је кратко остао, то је по свој прилици јер му је у твоме сну сувише смрдело. Опери своје снове други пут…“ На те речи каган се страховито наљутио и позвао странце да му протумаче сан. „Да, људски снови страховито заударају“, коментарисао је, ову причу хазарски посланик. Умро је зато што је кожа исписана хазарском историјом почела страховито да га сврби. Тај свраб био је неподношљив и он је преминуо с олакшањем и срећан што ће најзад бити чист од историје.
knjigoljupci 