Хазарска полемика

У част Милораду Павићу који је рођен 15. октобра 1929.

Црвена књига

ХАЗАРСКА ПОЛЕМИКА – догађај који хришћански извори стављају у 861. годину, према слову житија Константина Солунског, светог Ћирила, оно писано у IX веку, а сачувано у такозваном рукопису Московске духовне академије и у верзији Владислава Граматика из 1469. године. Поменуте 861. године дођоше византијском цару посланици од Хазара и рекоше: „Одувек познајемо само једнога бога, који је над свима и њему се клањамо према Истоку, а држимо се других својих паганских обичаја. Јевреји нас, пак, наговарају да примимо њихову веру и обред, а Сарацени с друге стране, нудећи мир и многе дарове, вуку нас у своју веру говорећи: ,Наша је вера боља, него код свих других народа‘ – стога се обраћамо вама гајећи старо пријатељство и љубав, јер сте ви (Грци) велики народ и држите царску власт од Бога, те тражећи ваш савет, молимо да пошаљете учена мужа од вас, па ако буде надвладао у спору Јевреје и Сарацене – прихватићемо вашу веру“.

Када је грчки цар упитао Ћирила да ли би пошао Хазарима, овај је одговорио да би на такав пут пошао пешке и бос. Даубманус сматра да је Ћирило овим хтео да каже како му је потребно да се спреми за тај пут онолико времена колико треба пешице ићи од Цариграда до Крима, јер је Ћирило у то време још увек у сну био неписмен и није знао како се сан одбравља изнутра, то јест није умео да се пробуди кад сам хоће. Ипак се прихватио задатка, успут у Херсону научио јеврејски и превео јеврејску граматику на грчки, спремајући се за полемику најављену на двору хазарског кагана. Он и његов брат Методије прошли су Меотско језеро и Каспијска врата кавкаских гора у ту их је већ пресрео каганов изасланик. Упитао је Константина Философа зашто док говори увек држи књигу пред собом, док Хазари сву мудрост ваде из груди као да су је претходно прогутали. Константин му је одговорио да се без књиге осећа наг, а нагом човеку ко ће веровати да има много хаљина? Тај хазарски изасланик дошао је у сусрет Константину и Методију из хазарске престонице Итила у Саркел на Дону одакле је приспео у Херсон. Одвео је потом византијске посланике у Семендер на Каспијском мору, летњу резиденцију кагана, и ту је одржана полемика. Када је на двору, где су већ били присутни јеврејски и сараценски представник, постављено питање какав ранг за вечером да му одреде, Константин је узвратио: „Деду сам имао великог и врло славног, који је стајао близу цара, а пошто се добровољно одрекао дате му славе, би протеран и дошавши у туђину, осиромаши и тамо ме роди. А ја, тражећи стару дедовску част, нисам успео да је стекнем; Адамов сам, наиме, унук.

• Ви славите Тројицу – рече каган за вечером приликом једне здравице – а ми јединога бога, као што је у књигама. Откуда то?

А Философ ће на то:

• Књиге проповедају Реч и Дух. Ако ти ко указује част, а твоју реч и дух не поштује, а други опет поштује све троје, који ти, дакле, од њих двојице боље указује част?

На то јеврејски представници упиташе:

• Реци, дакле, како може жена сместити у своју утробу бога, на којега не може ни гледати, а камоли га родити?

Философ, пак, показујући на кагана и првог његовог саветника, рече:

• Ако ће неко казати да први саветник не може удворити кагана, а опет ће рећи да последњи његов слуга може кагана и удворити и част му указати, реците ми, како треба да га назовемо: лудим или разумним?“

Тада су се у полемику умешали Сарацени и Константин Философ је тада био упитан о једном обичају који је упознао још код сараценскога калифе у Самари. Сарацени су, наиме, на куће хришћана споља стављали слике ђавола. На сваким хришћанским вратима био је по један лик демона. И Сарацени, који су већ давно покушавали да отрују Константина, упиташе:

• Можеш ли, Философе, разумети шта ово значи?

А он рече:

• Видим демонске ликове и мислим да ту унутра станују хришћани, па како ови заједно са њима живети не могу, беже од њих напоље. А тамо где таквих слика споља нема, ту су они унутра заједно са укућанима…

Други хришћански извор о хазарској полемици до нас је дошао јако оштећен у облику легенде о покрштавању Кијевљана у X веку. Из те легенде, у којој се међу учесницима кијевске полемике о три религије јавља Константин Философ – Ћирило (иако је он живео сто година раније), може се назрети документ који је првобитно говорио о хазарској полемици. Када се одстране наноси и накнадне редакције из X и каснијих векова, извештај о хазарској полемици из тог извора изгледао би отприлике овако.

Један од хазарских кагана, који је имао много среће у ратовима против Печенега и Грка, од којих је узео Херсон (Керч на Криму), одао се после војничких успеха лагодном животу. Хтео је да има толико жена колико је војника изгубио у ратовима. „Имао је много жена“, каже једна верзија ове легенде објављена у Венецији 1772. године на српском језику, „и желећи да има жене свих вера, не само што се клањао разним идолима него је због своје склоности према женама и наложницама хтео и сам да исповеда разне вере.“ Ово је дало повода разним странцима (Грцима, Арапима, Јеврејима) да пожуре са својим посланицима кагану желећи да га што пре обрате у своју веру. Нешто више успеха од Јеврејина и Сарацена имао је у полемици која се заподенула на двору хазарског кагана, каже овај извор – Константин Философ, којега су послали грчки цареви. Али коначну одлуку каган ипак није могао да донесе, колебао се и најзад је превагнуло учешће једне његове сроднице, у којој се може препознати улога хазарске принцезе Атех, познате нам из трећег извора. Њени људи су наговорили кагана да их пошаље међу Јевреје, Грке и Сарацене да се осведоче на лицу места какво је њихово учење. И када се то „женско“ посланство вратило, хришћанство је предложено као најподеснија вера, а посланици су открили кагану да је његова рођака, чији су они људи, већ одавно примила хришћанство.

Трећи извор који се бави хришћанским изворима о хазарској полемици – Даубманус – сматра да је ова вест уплашила кагана. Срећа је тако прешла на страну јеврејског представника у часу када је каган установио да и хришћани поштују Стари завет као и Јевреји. Пошто му је то и Константин потврдио, каган се окренуо сасвим на страну неког Ромањота, који је из Грчке пребегао Хазарима и заступао жестоко јудаизам.

• Од нас тројице тумача снова – рекао је тај Ромањот кагану – ви Хазари немате разлога да се бојите једино од мене, рабина. Јер, иза Јевреја не стоји ни калифа са зеленим једрима своје флоте, ни грчки василевс с крстом над војскама. Иза Константина Солунског долазе копља и коњице, а иза мене, јеврејског рабина, огртачи за молитву…

Тако је говорио рабин и каган се био окренуо сасвим њему и његовим разлозима, када се у полемику умешала принцеза Атех и још једном преокренула исход разговора. Та пресудна реч у хазарској полемици, коју је изрекла Атех обраћајући се јеврејском учес нику, гласила је:

• Кажеш: ко хоће богатство, нека се окрене Северу, ко хоће мудрост Југу! Али, зашто те слатке и мудре речи говориш мени овде на Северу, уместо Мудрости која те чека у земљи твојих отаца? Зашто ниси отишао тамо где светлост полаже своја јаја, где се векови трљају о векове, да пијеш киселу кишу Мртвога мора, да пољубиш песак што тече уместо воде из јерусалимских чесама у косом млазу као затегнути златни конац? Него ми кажеш да сањам мрклу ноћ и само је у твојој јави мало месечине. Зашто мени то говориш?

Још је једна седмица осиромашила и истањила се. Истрошила је свој најсвечанији дан, за који ти кажеш да почиње у Палестини, онај дан који је љубоморно чувала све до данас, али је сада дошао ред и на њега. Даје га нерадо, део по део. Узми свој тал, узми своју Суботу и потом иди. Иди Мудрости и реци све што си мени хтео казати. Бићеш срећнији. Само пази: ко хоће да освоји тврђаву мора најпре да освоји своју душу…

Но теби узалуд све ово говорим, јер носиш очи у усшима и видиш тек кад проговориш. Мој је закључак следећи: или ти не ваља пословица, или те на Југу не чека нико, јер чека некога другог. Иначе, како да разумем зашто си овде на Северу и са мном?

На те речи принцезе Атех хазарски каган се прену и рече рабину да је чуо како Јевреји сами признају да их је њихов Бог одбацио и расуо по свету. – Желите ли ви да нас привучете својој вери зато да бисте имали другове у својој беди и да бисмо и ми, Хазари, као ви од Бога били кажњени и по целом свету растурени?

Тако се каган одврати од Јеврејина и поново нађе да су најисправнији разлози Кон- стантина Философа. Он са својим доглавницима пређе у хришћанство, а грчком цару посла писмо које се наводи у Ћириловом житију и гласи:

„Ти си нам послао, господару, таква човека који нам је објаснио светлост хришћанске вере и речју и делом и уверисмо се да је то права вера и заповедисмо људима да се добровољно крсте..

Према другом извору, каган је тада, прихвативши Константинове разлоге, сасвим изненада одлучио да зарати на Грке уместо да прими њихову веру. Рекао је: „Вера се не проси него на мачу добија“. Напао их је из Херсона и када је с успехом окончао поход затражио од грчког цара једну грчку принцезу за жену. Цар је поставио један једини услов – да хазарски каган пређе у хришћанство. На велико чуђење Цариграда каган је то прихватио и тако су Хазари покрштени.

Зелена књига

ХАЗАРСКА ПОЛЕМИКА – Димаски бележи да је у току полемике, од које је зависило којој ће се вероисповести приклонити Хазари, владало велико узнемирење у земљи. За време разговора вођених у раскошном двору хазарског кагана, хазарска земља почела је да хода. Сва је била у покрету. Нико никога није могао двапут наћи на истом месту. Један сведок видео је гомилу људи како носе камење и питају: где да га спустимо? То је било гранично камење хазарског царства, међаши њихових граница. Јер, принцеза Атех је наредила да се камени-међаши носе и да буду у ваздуху, а не на земљи, докле год се не одлучи шта ће се догодити с хазарском вером. Година у којој се ова ствар одлучивала није утврђена, али Ал Бекрис упозорава да су Хазари пре других вера прихватили ислам, и то 737. године по Иси. Питање да ли су превођење у ислам и полемика пали истодобно, друга је ствар. Очигледно, нису. Тако се година полемике не зна. Њена суштина, међутим, сасвим је јасна. Пошто је био изложен бројним притисцима да се приклони једној од три вероисповести – исламу, хришћанству или јудаизму, каган је затражио три учена човека – једног Јеврејина између оних што су протерани из Калифата, једног грчког теолога с универзитета у Цариграду и једног од арапских тумача Курана. Овај трећи звао се Фараби Ибн-Кора : и у полемику се укључио последњи, јер су му чињене сметње при доласку. Стога су најпре у разговор ступили хришћански и хебрејски представник и Грк је почео да све више придобија кагана за своје назоре. Чорбастих очију и пегаве косе он је седео за дворском трпезом и говорио:

• На бурету најважнија је рупа, у крчагу оно што није крчаг, у души оно што није човек, у глави оно што није глава, а то ће рећи реч… Слушајте, дакле, који се не храните тишином.

Ми Грци, дајући вам крст, нећемо као Сарацени или Јевреји узети вашу реч у залогу. Ми не тражимо да примите с крстом и наш грчки језик. Напротив, задржите свој хазарски. Али, пазите, то се неће десити ако будете примили јудаизам или Мухамедов закон. С њиховом вером мораћете примити и њихов језик.

На ове речи каган је био спреман да прихвати назоре Грка, када се у полемику умешала принцеза Атех. Она је рекла:

Чула сам од неког продавца птица да у једном граду на каспијској обали живе два уметника великог гласа – отац и син. Отац је сликар – рекао ми је трговац – и познаћеш га по најплављој од свих плавих боја које си икад видела. Син је песник и његове песме познаћеш по томе што ће ти се учинити да си их већ нула, али не од човека него од неке биљке или животиње…

Ставила сам путно прстење на руке и пошла на каспијску обалу. У граду који ми је поменут распитала сам се и нашла уметнике о којима је било речи. Одмах сам их познала по упутствима продавца птица: отац је сликао божанствене слике, а син писао дивне песме на неком лепом и мени потпуно непознатом језику. Допали су ми се, али сам се и ја свидела њима и упитали су ме: кога ћеш изабрати од нас двојице?

Изабрала сам сина – рекох им – јер њему није потребан преводилац.

Грк се, међутим, није дао водити за минђушу, и приметио је да смо ми, људи, лепи јер смо начињени од два хрома, а жене пак виде, јер су састављене од две ћораве. Као пример навео је следећи догађај из свога живота:

Као млад човек загледао сам се у неку девојку. Није ме примећивала, али ја сам био упоран и једне вечери сам Софији (она се тако звала) говорио о својој љубави тако жарко да ме је загрлила и на свом образу осетио сам њене сузе. По укусу тих суза одмах сам познао да је слепа, али то мени није сметало. Остали смо заједно загрљени кад се из оближње шуме зачуо топот коња.

• Је ли бео тај коњ, чији се топот чује кроз наше пољупце? – упитала ме је.
• Не знамо и нећемо знати – узвратио сам – док не изађе из шуме.
• Ти ништа ниси схватио – рече Софија и у том из шуме изађе бео коњ.
• Јесам, све сам схватио – узвратих и упитах је какве су боје моје очи.
• Зелене – рече она.

Погледајте, ја имам плаве очи…

Кагана је ова прича грчког представника поколебала и он се био готово приклонио хришћанском Богу. Осетивши то, принцеза Атех је решила да напусти дворану и пре одласка рекла је обраћајући се кагану: Мој господар ме је јутрос питао да ли је у мом срцу исто што и у његовом. Имала сам тада дуге нокте са сребрним напрсцима што звижде и пушила сам наргиле које праве зелене колутове.

На господарево питање одговорила сам: не! – и лула ми је испала из уста.

Господар је отшиао тужан, јер није знао да сам мислила гледајући за њиме: Исто би испало и да сам рекла: да!

На ове речи каган се тргао, схватио да је Грк додуше обувен и анђеоски глас, али да је истина на другој страни. И дао је најзад реч калифином човеку, Фараби Ибн-Кори. Замолио га је да му протумачи пре свега сан који је уснио једне од претходних ноћи. У том сну дошао му је анђео с поруком да су његове намере драге Богу, али да његова дела нису. Тада је Фараби Ибн-Кора упитао кагана:

• Да ли је у твом сну био анђео познања или анђео откровења? Да ли се појавио у виду стабла јабуке или другачије?

Када је каган рекао да није био ни један ни други, Ибн-Кора је додао:

• Наравно да није био ни један ни други, јер је био трећи. Тај трећи се зове Адам Рухани и ти и твоји свештеници покушавате да се уздигнете до њега. То су ваше намере и оне су добре. Али ви то покушавате да остварите тако што Адама схватате као књигу коју исписују ваши снови и ловци на снове. То су ваша дела и она су погрешна, а ви их чините стварајући своју књигу у недостатку Божије

књиге. Пошто је Божија књига дата нама, прихватите је од нас и поделите је с нама, одбацујући своју…

На те речи каган је загрлио Фарабија Ибн- Кору и тиме је све било закључено. Примио је ислам, изуо се, помолио Алаху и дао да се спали његово име наденуто му према хазар- ском обичају пре рођења.

Жута књига

ХАЗАРСКА ПОЛЕМИКА – према хебрејским изворима кључни догађај у вези с преласком Хазара у јудаизам. Сведочанства о том догађају су противуречна и оскудна, па се не зна тачно ни датум полемике и брка се време јудаизације с временом гостовања три тумача снова у хазарској престоници. Најраније сачувано сведочанство припада X веку и то је преписка хазарског кагана Јозефа (који је већ практиковао јудаизам) с Хаздајем Ибн Шапрутом, министром кордовског калифе. Хаздај је био Јеврејин и каган је на његов захтев описао околности под којима су Хазари прихватили јеврејску веру. Према тој преписци, то се догодило под каганом Буланом, на позив једног анђела, одмах после заузимања Ардебила (око 731. године). Тада је ако је веровати овом извору одржана распра о религијама на двору хазарског кагана. Пошто је јеврејски представник однео победу над грчким и арапским учесником, Хазари су примили јудаизам већ под каганом Овадијом, наследником кагана Булана. Други извор је одломак једног јеврејског писма нађеног 1912. године у Кембрицу у Енглеској. Припадао је рукопису каирске синагоге (изд. Schechter). Писмо је писао око 950. године један Јеврејин, пореклом Хазар, министру Шапруту, као допуну писма кагана Булана истој личности на двору у Кордову. Тај извор сматра да је до јудаизације Хазара дошло и пре полемике и то на следећи начин. Један Јеврејин, који није практиковао јудаизам, истакао се у рату и постао хазарски каган. Његова жена и њен отац очекивали су да ће он после тога прихватити веру својих предака, али се он није изјашњавао. Прелом је настао (како бележи Даубманус) када је једне вечери кагану његова жена рекла:

Испод небеског полутара у долинама где се мешају слана и слатка роса, расте огромни отровни вргањ и на његовој капи, претварајући његову кужну крв у сласт, мале јестиве печурке изванредног укуса. Јелени у том крају воле да обнове мушку снагу тако што пасу с отровног вргања печурку. При томе они који нису довољно пажљиви и загризу сувише дубоко, захватају заједно с печурком и вргањ и умиру отровани.

Сваке вечери кад пољубим свог драгог, ја помислим: сасвим је природно да ћу једном угристи сувише дубоко…

На те речи каган се приклонио практикујућем јудаизму и све се то одиграло пре полемике, која је према овом извору пала у време владавине византијског цара Лава III (717-740). После полемике, јудаизам се потпуно утврдио код Хазара и оближњих народа за време кагана Савријела, у коме треба видети исту личност с каганом Овадијом, јер се он (према Даубманусу) парних година своје владавине звао Савријел, а непарних Овадија.

Најисцрпнији међу хебрејским изворима о хазарској полемици уједно је и најзначајнији, мада је познији од поменутих. То је књига Al Khazari од Јуде Халевија, чувеног песника и хроничара хазарске полемике. Он узима да су полемика и преобраћење Хазара у јеврејску веру пали 4 века пре но што је он писао своје дело, а то значи 740. године. Најзад, треба подсетити да је Bacher нашао да се одјек јудаизације Хазара може наћи и у мидраш-књижевности. Легенде ширене око тог догађаја биле су нарочито живе на Криму, на полуострву Таман и у граду Таматарха, који је био познат као јеврејски град у хазарском царству.

У најкраћим цртама догађај који је био предмет пажње свих поменутих извора збио се на следећи начин. У летњој престоници кагановој, на обали Црнога мора, где су ујесен кречили крушке на гранама и брали их свеже преко зиме, нашла су се три теолога, један јеврејски рабин, један хришћанин Грк и један арапски мула, а каган им је објавио одлуку да са целим својим народом пређе у веру онога од њих који буде дао најприхватљивије тумачење једног сна. У том сну хазарском кагану се јавио анђео и рекао му: „Богу су угодне твоје намере, али дела твоја нису“. Око тих речи развила се расправа и хебрејски извори, које наводи Даубманус, овако описују даљи ток догађаја.

У почетку је хебрејски представник раби Исак Сангари ћутао и пустио да говоре други, онај Грк и Арапин. Када је већ изгледало да ће се каган приволети разлозима исламског учесника, хазарска принцеза по имену Атех прикључила се разговору прекоревши Арапина следећим речима:

Сувише си мудар кад говориш са мном. А ја гледам облаке како плове и несшају иза планина и у њима препознајем своје неповрагпне мисли. Из њих понекад капљу сузе, али у кратким часовима када се облаци разиђу, ја између њих угледам мало чистога неба с твојим лицем на дну, јер само тада ништа ме не спречава да те видим онаквог какав си.

Одговарајући на ово мула рече кагану да он не предлаже Хазарима никакво лукавство него свету књигу Куран, јер Хазари немају Божије књиге: Ми смо сви проходали јер смо начињени од два хрома, али ви још храмате.

На то принцеза Атех упита Арапина:

• Свака књига има оца и матер. Оца који умире оплодивши мајку и даје име детету. И има (књига) матер, која дете рађа, доји и пушта у свет. Ко је мајка ваше Божије књиге!

Када Арапин није умео да одговори на ово питање, него је још једном истакао да он не нуди превару већ Божију књигу која је гласник љубави између бога и човека, принцеза Атех закључи разговор следећим речима:

Персијски шах и грчки цар у знак мира реше да измењају баснословне дарове. Једно посланство са даровима крене из Цариграда, друго из Исфахана. Сретну се у Багдаду и ту дознају да је Надир, персијски шах свргнут, а грчки цар умро. Тако су гласници обе стране једно време морали да остану у Багдаду не знајући шта би с благом и страхујући за свој живот са свих страна. Али, опазивши да га помало Гпроше седећи у месгау, посаветују се шта да учине. Један од њих рече:

– Што год да урадимо неће ваљати. Него узмите по дукат, а остало да бацимо…

Тако и учинише.

А шта да учинимо с нашим љубавима ми, што их по гласницима шаљемо једно другом? Неће ли и оне остати у рукама гласника што узимају по дукат, а остало бацају?

На те речи каган пресуди да принцеза има право и одби Арапина речима које наводи Халеви у свом спису:

• Зашто хришћани и муслимани, који деле насељени део света међу собом, ратују једни против других служећи сваки своме богу чистих намера, као монаси или пустињаци, у посту и молитвама? А све постижу убијањем, верујући да је то најпобожнији пут који их доводи ближе Богу. Ратују верујући да ће им рај и вечно блаженство бити награда. Немогуће је ипак прихватити оба уверења.

Стога у продужетку каган закључи овако:

• Твој калифа има силне бродове зелених једара и војнике који жваћу на обе стране. Ако се њему предамо вером, ко ће од Хазара остати? Боље нам је, дакле, кад се већ мора, прибећи Јеврејима, које су Грци отерали, сиромасима и луталицама који су овамо дошли из Корезме у време Китабије. Они немају војске, сем оне која може да стане у храм или у свитак испуњен њиховим писменима.

И тада се каган окрете хебрејском представнику с питањем шта он има да каже о својој вери. Раби Исак Сангари на то му одговори да Хазари не морају прелазити ни у какву нову веру. Нека задрже стару. Када су се сви зачудили оваквом мишљењу, раби објасни:

• Ви нисте Хазари. Ви сте Јевреји и вратите се где вам је место: живоме Богу својих предака.

И тада раби поче да излаже своје учење пред каганом. Дани су капали као киша, а он је говорио и говорио. Најпре је кагану предочио седам ствари које су створене пре стварања света; а то су: Рај, Тора, Правда, Израел, Престо славе, Јерусалим и Месија, Давидов син. Затим му је набројао најузвишеније ствари: дух живога Бога, ваздух из духа, воду из ветра и ватру из воде. И потом му је набројао три матере, а то су: у свемиру – ваздух, вода и ватра; у души – груди, стомак и глава; у години – влага, мраз и жега. И седам двоструких сугласника: Бет, Гимел, Далет, Каф, Пе, Реш и Тав, а то су: у свемиру – Сатурн, Јупитер, Марс, Сунце, Венера, Меркур и Месец; у души – мудрост, богатство, власт, живот, милост, пород и мир, а у години –

Субота, четвртак, уторак, недеља, петак, среда и понедеоник…

И каган поче да разумева језик којим је Бог у рају с Адамом говорио и рече: ово вино које сада цедим пиће и други после мене.

Опширни каганови разговори с рабијем Исаком могу се прочитати у књизи Јехуде

Халевија о Хазарима, а преобраћење кага- ново тамо је описаио на следећи начин:

„После тога хазарски каган, као што је речено у историји Хазара, отпутова са својим везиром у пусте планине на морској обали и стиже једне ноћи до пећине где су неки Јевреји празновали Пасху. Објавили су им ко су, прихватили њихову веру, били обрезани у пећини и онда су се вратили у своју земљу, жудни да науче јеврејски закон. Ипак, своје преобраћење чували су као тајну док се није указала прилика да ствар постепено открију неколицини најприснијих пријатеља. Када се број таквих повећао, ствар су обнародовали и навели остатак Хазара да прихвате јеврејску веру. Из различитих земаља затражили су учитеље и књиге и почели су проучавати Тору…“

Доиста, преобраћење Хазара у јудаизам ишло је у две фазе. Прва је наступила одмах после победе Хазара над Арапима 730. године код Ардабила јужно од Кавказа, када су опљачкана средства била уложена у подизање једног храма по узору на онај библијски. Тада је, око 740, прихваћен јудаизам у неким спољним облицима. Булан је као хазарски каган позивао рабине из других земаља да однегују јеврејску веру код Хазара. У том раном јудаизму Хазара узели су учешћа, како изгледа, и Хорезманци који су после угушеног Хурсатовог устанка шездесетих или осамдесетих година VIII века пребегли на хазарски двор под вођством рабина.

Реформу тог првобитног јудаизма предузео је око 800. године каган Овадија тако што је почео дизати синагоге, отварати школе, па су Хазари упознати с Тором, Мишном, Талмудом и јеврејском литургијом, то јест уведен је рабински јудаизам.

Пресудну улогу у читавом том процесу одиграли су на одређени начин Арапи. Водеће личности у хазарској држави примиле су јудаизам у тренутку када је исламски утицај опао, јер је у арапском калифату дошло до сукоба две династије – Омајида и Абасида. Тако се Масудијева тврдња да је краљ Хазара постао Јеврејин у време калифе Харуна Ал Рашида (786-809) добро слаже с временом реформе јудаизма коју је предузео хазарски каган Овадија.