Из Антилогије модерне америчке поезије
Просвета, Београд, 1972.
Изабрао и приредио Иван В. Лалић
Превод Бранка Лалић и Иван Б. Лалић

Painting borrowed from: http://emilyspoetryblog.com/biography-of-emily-dickinson/
Животни пут Емили Дикинсон толико је сиромашан догађајима, да представља прави изазов за биографе који воле микроанализу и смеле интерпретације нејасних или немаштовитих чињеница. Песникиња је рођена у Амхерсту, у Масачусетсу, где је у очинској кући и провела живот — не рачунајући једну школску годину у колеџу и кратке боравке у Вашингтону, Филаделфији и Бостону. Њена породица дубоко је укорењена у Нову Енглеску. Емили је до своје двадесет шесте године била позната као живахна, духовита и друштвена девојка. После тога се повлачи у кућу из које готово никада не излази; остатак живота проводи као усамљеник, са све више чудачких навика. Прави разлог овог преокрета у њеном животу није утврђен. Биографи се углавном слажу да је у питању нека велика и неузвраћена љубав — али се разилазе у нагађањима у кога се песникиња била заљубила, и упуштају се у замршене и понекад сасвим необразложене претпоставке. Остаје чињеница да је Емили Дикинсон годинама упорно неговала своју самоћу, своје идиосинкразије и своје склоности — на пример, да неуморно пише писма пријатељима или да суседима и деци суседа шаље колаче које је сама испекла, уз тајанствене поздраве и поруке на цедуљицама. На сличним цедуљицама исписивала је и своје песме; практично их и није објављивала, па је тако откриће њених хиљаду двеста песама, нађених после смрти песникиње по њеним фиокама и кутијама, било својеврсно изненађење. Заједничким напором песникињине сестре и њених пријатеља, ова заоштавтина је почела да излази пред свет, да у овом веку дефинитивно установи славу свог усамљеног творца.
Емили Дикинсон умрла је на данашњи дан, 10. децембра 1830. године.
Осетих погреб у свом уму
И жалобника корак да се
Врзма и ступа, ступа, све док
Не би ко свест да пробија се.
А када сви су поседали
Ко бубањ стаде обред неки
Да тутњи, тутњи, па помислих
Да ће ми памет обамрети.
А тада чух да дижу ковчег,
И кроз душу ми истих оних
Оловних чизми зачух шкрипу;
Тад простор започе да звони,
Ко сва небеса да су звоно,
А све је дедно ухо само,
А ја и тишина, чудна бића
Самотно насукана амо.
И тад у разуму пуче даска,
И ја све дубље падах, падах,
И по свет згодих сваким падом,
И знањем окончах тада.
I felt a funeral, in my brain,
And mourners to and fro
Kept treading, treading, till it seemed
That sense was breaking through –
And when they all were seated,
A service, like a drum
Kept beating, beating, till I thought
My mind was going numb.
And then I heard them lift a box
And creak across my soul
With those same boots of lead, again,
Then space began to toll,
As all the heavens were a bell,
And Being, but an ear,
And I, and silence, some strange race
Wrecked, solitary, here.
And then a plank in reason, broke,
And I dropped down, and down –
And hit a world, at every plunge,
And finished knowing – then –