Франц Кафка
Кратка прича из циклуса Размишљање
Посвећено Максу Броду
РАЗОТКРИВАЈУЋИ ПРЕВАРАНТА
Најзад, око десет увече, стигох пред врата једне фине куће у којој ме је очекивало дру штво. Успут ми се беше накачио неки човек ког сам тек површно познавао, и вукао се за мном читава два сата дуж улица којима сам пролазио.
„Е, па…“ рекох са олакшањем и пљеснух длановима дајући знак да је сада већ крајње време да се разиђемо. Већ сам покушавао у неколико наврата, мада безуспешно, да га се ослободим. Био сам већ уморан.
„Идете ли одмах горе?“ упита у намери да ме још задржи, а у његовим устима чуло се шкљоцање зуба.
„Идем.“
Већ сам му то успут рекао и његово питање било је сувишно. Био сам позван у госте и свакако да сам у том тренутку желео да будем тамо уместо да стојим ту доле пред капијом, гледајући у празно, негде иза ушију свог саговорника. Настала је непријатна тишина у којој смо стајали као осуђени да на
том месту проведемо дуго времена. Тој тишини придружиле су се и куће које су стајале свуда около, и тама која се дизала све до звезда. Из те тишине, као да им она одувек и заувек припада, одјекивали су кораци невидљивих пролазника, чије путеве не бих желео да погађам, ветар који је завијао уз супротну страну улице, грамофон који се оглашавао кроз затворене прозоре нечије собе.
Мој пратилац се насмеши и, као да се са том чињеницом мири и у своје и у моје име, подиже десну руку уза зид и на њу наслони образ затворивши очи.
Нисам сачекао да видим тај његов смешак, јер сам се због осећаја непријатности нагло окренуо у страну. Заправо, тек сам га захваљујући том смешку препознао и схватио да је то један обичан преварант. Ето, и ја, који сам већ месецима боравио у граду, веровао сам да те варалице наивних већ одлично познајем; почев од оних што нам ноћу, раширених руку, као механџије прилазе из бочних уличица, што се невешто шуњају око стубова за рекламе, као да се играју жмурке, док барем једним оком шпијунирају около; оних што наједанпут искрсну пред нама на ивичњаку тротоара, што се појаве на уличним раскрсницама, када почнемо да оклевамо! Тако сам их добро познавао; били су то моји први познаници у малим градским тавернама; њима дугујем прве наговештаје немилосрдних грубости, којих сам сада свестан свуда око себе толико да их осећам као нешто што је одувек било део мене.
Колико упорно су нам препречивали пут, чак и када смо успели да их се отресемо и када смо им дали до знања да се немају чему надати! Како су само одбијали да одустану, да признају пораз, пикирајући нас погледима који су чак и са одстојања деловали претеће.
А манир им је био увек исти: испрсили би се пред нама у свој својој величини; замајавали нас како би нас скренули с пута којим смо кренули и заузврат нам великодушно нудили своју заштиту, а када би коначно успели да у нама пробуде осећање отпора, дочекивали су то тобож као присни загрљај у који су се бацали.
А мени је требало толико времена да у намерама овог човека препознам стару игру! У осећању стида пред самим собом трљао сам врхове прстију као да сам тиме хтео да обришем срамоту.
Мој прикан се још увек самоуверено ослањао о зид сматрајући себе успешним преварантом, и по лицу му се самозадовољно разливало руменило.
„Прозрео сам те!“ рекох и зналачки га потапшах по рамену. Затим пожурих уза степенице. Сусрет са незаинтересовано услужним лицмима слугу у предсобљу обрадова ме као нека неочекивана почаст. Упутих им љубазан поглед док су ми скидали капут и брисали прашину с ципела. Затим сам се, са уздахом олакшања, протегао и достојанствено ушао у собу за примање.
Превод превода (са енглеског) Б. Конџуловић
knjigoljupci 