Архиве категорија: Позајмице

Категоријом Позајмице, као што говори њен назив, обухваћени су текстови чији аутор није администратор Књигољубаца. Текстови су објављени по жељи читалаца. Све „позајмице“ садрже име аутора (ако је аутор познат) или адресу веб странице са које је текст преузет. У позајмице су увршћени текстови о примерима добре праксе у савременом образовању, које је превела и уредила Бранијета Конџуловић.
Када је то потребно, поштује се и писмо којим је текст изворно објављен.

8. фебруара 2015. · 02:16

Izokrenuta učionica u nastavi književnosti

Započnite čitalačku revoluciju:

Izokrenite svoju učionicu upotrebom blogova

Brian Sztabnik

(Start a Reading Revolution: Flip Your Class With Blogs)

Da li deca zaista čitaju? To je pitanje vredno našeg razmišljanja. U doba kada brojni „ometači“ doprinose da čitaoci sve više oklevaju pred knjigom, čovek se mora zapitati koliko naši učenici uopšte čitaju.

Postoje dokazi koji opravdavaju naš strah . Grant Vigins je nedavno objavio istraživanje o jednoj tipičnoj američkoj srednjoj školi. Ustanovljeno je da je predmet Engleski jezik najmanje omiljen među čenicima, i što je još gore, oni preziru čitanje! Evo šta su neki od njih rekli o tome :

„Iako su sve te knjige, kako kažu,  klasika, one su veoma nezanimljive. Skoro svako od mojih školskih drugova priznaje da nikada ne čita knjige  jer su toliko bolno dosadne . . . Takođe, ako eseji, koje moramo da pišemo, nisu napisani tačno onako kako  nastavnik voli,  skoro je zagarantovano da ćemo dobiti  loše ocene. Nikad ne dobijamo priliku da nešto napišemo  onako kako bismo sami želeli, jer je sve tako ukalupljeno  i strogo određeno. Na tim časovima nema nikakve slobode. Sve u svemu, ti časovi su prava beda.“

„Ne svidja mi se nastava engleskog jezika i književnosti  jer me te knjige koje čitamo uopšte ne zanimaju. Zato mi je i prilično teško da ih čitam sve odreda. Radije bih čitala kada bih sama mogla da biram koje knjige želim da čitam umesto da  ih drugi biraju za mene .“

„Nema nikakve koristi od čitanja tih starih knjiga i izmišljanja nekih glupih osećanja koja bi, kao, trebalo da proisteknu iz čitanja,  kada ništa od toga nema  smisla i knjiga je, prosto rečeno, glupa.“

Ne mora da bude ovako. I u vašoj školi se može dogoditi čitalačka transformacija slična onome što se dogodilo u mojoj učionici; strah i užas  mogu ustupiti mesto uzbuđenju i potrebi samoizražavanja. Učenici će čitati, ako budu mogli sami da biraju knjige. Oni će pisati izražajno i jasno ako im se omogući da izraze vlastite misli. Umesto da čitaju pod prinudom ili uopšte ne čitaju, oni će biti inspirisani čitaoci, ako se to desi pod njihovim uslovima. Sve što treba da uradite je da promenite pristup: neka učenici sami budu kreatori svog načina učenja . Наставите са читањем →

7 коментара

Објављено под Иновације, Позајмице, Чланци

Означено са , , , , , , , ,

21. децембра 2014. · 15:22

Хасанагиница

Проблемски пристип народној балади „Хасанагиница“

Милија Николић, Методика наставе српског језика и књижевности,  Београд, ЗУНС, 1992.

 

Методички приступ Хасанагиници засноваћемо на неким њеним унутрашњим чиниоцима који изазивају уметничке доживљаје, па самим тим постају изазовни за нашу мисао и разложно се намећу као естетички проблеми.

30464

          Укратко о „Хасанагиници“

*        Хасанагиница је једна од наших најлепших народних песама; преведена је на скоро све европске језике; врло позната, високо цењена и пуно проучавана балада код нас и у свету.

*        Забележена у другој половини 18. века (сплитски рукопис); Алберто Фортис је објављује у путопису Пут по Далмацији 1774. године.

*        После безуспешног трагања да од народних певача чује Хасанагиницу, Вук Караџић преузима Фортисов текст и штампа га са мањим изменама.

*        Песму преводе Гете, Валтер Скот, Шарл Нодје, Проспер Мериме, Пушкин, А. Мицкијевић  и други.

*        Хасанагиница је постигла велики успех код читалаца и заинтереоовала европске књижевне и научне кругове за нашу народну поезију. Наставите са читањем →

Оставите коментар

Објављено под Позајмице

Означено са , , ,

21. децембра 2014. · 15:18

МИТ О КРАЉУ ЕДИПУ

 Мит о краљу Едипу

Текст преузет из књиге  „Јунаци античких митова“, Војтеха Замировског

Едип ( Oidipus, лат. Oedipus) — син тебанског краља Лаја и његове жене Јокасте, један од најтрагичнијих јунака грчких митова.

Edip

 

Човек нашег времена зна Едипа пре свега као јунака двеју Софоклових трагедија, а ако поближе познаје историју књижевности, познате су му и Расинове, Волтерове и Хофманшталове трагедије. Упркос томе, Едип је митолошка особа, барем по свом пореклу. Софокле га је обликовао на темељу старих тебанских митова таквим мајсторством да га је уздигао до једног од највећих ликова грчког и светског драмског стваралаштва. Такав каквог га је замислио Софокле, Едип живи до данас. Његова изузетна судбина подсећа нас тако уверљиво на свеприсутну несталност људске среће да нас над том мишљу обузме тескоба. А и ужасава нас доказујући да човек не мозе умаћи својој судбини — све док с олакшањем не постанемо свесни да на крају крајева у судбину не верујемо. Наставите са читањем →

Оставите коментар

Објављено под Позајмице

Означено са , , ,

21. децембра 2014. · 15:14

„Туга“ – Антон Павлович Чехов

Књижевна интерпретација

проф. др Петра Пијановића

Књижевност и српски језик за I разред гимназија и средњих школа, ЗУНС, Београд, 2008.

 tuga2

Тема ове новеле руског писца Антона Павловича Чехова (1860—1904) казује о бескрајној очевој тузи за изгубљеним сином. Теми је примерена сама прича, односно начин на који је прича обликована.

У средишту њене фабуле је несрећни отац, кочијаш Јона Потапов. Чекајући путнике у снежном вечерњем сутону, Јона делује као привиђење. Сваки нови путник, којег очекује и на санкама превози, прилика је да поразговара и да разговором о мртвом сину и његовој несрећи олакша својој души.

Тога дана о којем приповеда „Туга“, Јона Потапов три пута је у прилици да поведе разговор о сину. Први пут путник у саоницама је војно лице. За приповедача је он униформа која „седе у саонице“. Кочијаш му узгред саопштава своју муку („Син ми умро, господине… умро ове недеље“.).  Но, „униформа“ не показује нарочито занимање за причу и, „како изгледа, није вољна да слуша“. Следећи путници су три млада човека, весели и груби према кочијашу. Отуд и његов покушај да заподене причу о својој несрећи („Син ми је умро… овај… умро ове недеље!“) код путника не наилази на разумевање, саучешће и одговор. Ноћници одлазе, нестају у мраку, а Јона остаје сам са својом тугом. Ни покућар с торбом с којим Јона покушава да заподене разговор неће показати занимање за причу случајног саговорника. Наставите са читањем →

Оставите коментар

Објављено под Позајмице

Означено са , ,

21. децембра 2014. · 15:03

Шињел

Iz knjige “Luđakovi zapisi i druge pripovijesti” (Arabeske)

NIKOLAJA VASILJEVIČA GOGOLJA

PREVELI: Zlatko Crnković, Roman Sovary i Iso Velikanović

PRIREDILA ZA ŠTAMPU: Nada Pavičić Spalatin

Izdanje: MATICA HRVATSKA, ZAGREB, 1965.

 

                           getimage             ŠINJEL

U odjelu… ali bolje da ne imenujemo u kojem odjelu. Nema ništa mržega od svih mogućih odjela, pukova, kancelarija i uopće svakovrsnih službenih ustanova. Sad već svaki čestit čovjek drži da se u njegovoj osobi vrijeđa cijelo društvo. Sasvim nedavno je, kažu, stigla molba nekoga kotarskog upravitelja policije, ne sjećam se iz kojega grada, u kojoj on jasno izlaže da se krnji ugled državnih ustanova i da se njegovo sveto ime upotrebljava apsolutno uzalud. A u dokaz toga priložio je molbi pregolem svezak nekakve romantične umotvorine, u kojoj se na svakoj desetoj stranici pojavljuje kotarski upravitelj policije pa još uz to na nekim mjestima u potpuno pijanu stanju. Zato, da izbjegnemo svakojake neprilike, bolje da odjel, o kojem se ovdje radi, jednostavno nazovemo nekim odjelom. Dakle, u nekom odjelu služio je neki činovnik, baš se ne bi moglo reći da je bio osobito naočit činovnik, oniska stasa, malko kozičav, malko riđokos, naoko čak i malko slabovid, s malom ćelom povrh čela, s borama na oba obraza i boje lica koju zovu hemoroidalnom … Eh, šta ćemo, kriva je petrogradska klima. Što se tiče čina (jer kod nas se prije svega mora objaviti čin), on je bio, što se naziva vječni tituralni savjetnik,1 kojega su, kako je poznato, do mile volje smijehu i šalama izvrgli razni pisci, što imaju pohvalnu naviku da se okomljuju na one koji ne mogu gristi. Prezime je tomu činovniku bilo Bašmačkin. Već se po samom tom prezimenu vidi da je ono nekoć nastalo od papuče;1

(Riječ „bašmak” znači: cipela, polucipela, cipelica. Rusko „pod bašmakom” odgovara našemu „pod papučom”. (Nap. prev.))

ali kada, u koje vrijeme i na kakav je način nastalo od papuče, o tome se ništa ne zna. I otac i djed, pa čak šurjak, i svi potpuni Bašmačkini, hodali su u čizmama, na kojima su do tri puta u godini obnavljali potplate. Ime mu je bilo Akakij Akakijevič. Ono će se čitaocu možda učiniti nešto neobično i birano, ali se može ustvrditi da ga nipošto nisu birali, nego su same od sebe nastupile takve okolnosti da mu se nikako nije moglo dati drugo ime, a to se dogodilo evo ovako: Наставите са читањем →

Оставите коментар

Објављено под Позајмице

Означено са , ,

20. септембра 2012. · 22:05

Есеј Ива Андрића „Разговор с Гојом“

Топло и мирно поподне спуштало је прве сенке на друм. Делило ме двадесетак километара од Бордоа. Пролазећи кроз Crоix dеs Huins угледао сам десно од друма велике стубове станице за бежичну телеграфију. Куле од металне паучине, фине као чипка и тврде као градови.

Возећи даље, мислио сам непрестано на сличност између витих и престарелих катедрала и ових челичних торњева бежичне телеграфије. И они имају своје сталне службенике који их опслужују као свештеници храмове. И у њима горе, ноћу, целом дужином (због авиона који лете у тами), црвене или зелене лампе које личе на свеће и кандила у црквама. Наравно да је код оних телеграфских кула све на рационалној основи и све служе јасно одређеној практичној сврси, док су црквени торњеви данас само луксуз и симбол. Али, зар и они нису некад постали из потребе и били грађени на рационалној основи? Само се та рационална основа помакла, а сврха нестала, заборављена.

Та аналогија ме стално пратила и од ње се у мојим мислима необично јасно и убедљиво везивало оно што ми називамо б л и з у са оним што зовемо д а л е к о, „могућно“ са „немогућним“. Носећи у очима слику тих модерних цркава у којима се свакога тренутка дешава чудо, чинило ми се да и моја мисао и моја уобразиља лакше и брже прелазе и оживљују прошла времена и помрле људе. Наставите са читањем →

Оставите коментар

Објављено под Позајмице

Означено са , , , , ,