Архиве ознака: Besede starca Zosime – Braća Karamazovi

Омаж великом писцу на дан његовог рођења

Ф. М. Достојевски, „Браћа Карамазови“ – Беседе старца Зосиме

Младићу, не заборављај молитву. Сваки пут у молитви твојој, ако је искрена, појавиће се ново осећање, а у њему и нова мисао, коју раније ниси знао и која ће те поново ободрити; и схватићеш да је молитва — васпитање. Запамти још и ово: сваког дана, и кад год можеш, понављај у себи: »Господе, смилуј се свима који су данас изашли пред тебе.« Јер сваког часа и сваког тренутка хиљаде људи напуштају овај земаљски живот и њихове душе излазе пред господа, и како је много међу њима оних што су се растали са земљом отуђени, ником познати, у тузи и јаду што их нико неће пожалити и чак уопште не зна за њих: да ли су живели или нису. И ето, можда ће се са другог краја земљиног винути ка господу твоја молитва за покој његове душе, иако га ти уопште ниси познавао нити он тебе. Како је утешно души његовој, која је у страху стала пред господа, кад у том тренутку осети да постоји неко ко се и за њега моли богу, да је остало на земљи биће људско које и њега воли. А и бог ће милосрдније погледати обојицу вас, јер ако си ти њега тако пожалио, колико ће га више пожалити он, бескрајно милосрднији и болећивији од тебе. И опростиће му тебе ради. Наставите са читањем →

На данашњи дан, 11.11. 1821, рођен је горостас међу писцима, Фјодор Михајлович Достојевски. Немам довољно мудрости ни језичког умећа да речима изразим његов значај, па то нећу ни чинити. Написаћу само – Велики Учитељ…

У потрази за одломком из његовог дела, учинило ми се у тренутку прикладним да то буду управо беседе старца Зосиме из романа „Браћа Карамазови“ , из више разлога; један од њих је што се могу читати и као засебне, заокружене целине.

Рад Мирољуба Сретеновића: https://www.serbianaart.rs/umetnici/sretenovic-miroljub/27325-dostojevski

Нешто о господарима и слугама и о томе могу ли
господари и слуге да постану узајамно браћа по духу

Боже, ко говори да и у народу нема греха. Пламен распадања расте чак очевидно, сваког часа и долази одозго. И у народ продире подвајање: појавили су се кулаци и изелице. Трговац већ све више и више жели почасти, настоји да покаже како је образован, немајући никаквог образовања, и ради тога подло запоставља древне обичаје и чак се стиди вере својих отаца. Одлази на пријем код кнезова, а сам је, у ствари, само искварени сељак. Народ се заразио пијанством и не може се већ од њега одвикнути. А колико је суровости према породици, према жени, чак према деци — а све од пијанства. Видео сам по фабрикама чак десетогодишњу децу: болешљиву, закржљалу, погрбљену и већ развратну. Загушљива хала, бука машина, рад цео божји дан, непристојне речи и пиће, пиће; а зар је то потребно души таквог дечака, још детета? Њему су потребни сунце, дечје игре и свуда светли пример и макар мало љубави према њему. Нека не буде више тога, монаси, да не буде више мучења деце, устаните и проповедајте то, што пре, што пре. Али бог ће спасти Русију, јер иако је развратан обичан човек и не може се уздржати више од смрадног греха, он ипак зна да је бог проклео његов смрдљиви грех и да грешећи поступа рђаво. И тако наш народ још неуморно верује у правду, бога поштује и скрушено плаче. Другојачије је код виших слојева. Они, идући за науком, желе да уреде друштво само својим умом, али без Христа, као и раније, и већ су прокламовали да нема злочина и да нема греха. Истина, по њиховом схватању, тако и јесте: јер ако нема у теби бога, како онда може бити злочина? Наставите са читањем →