30. марта 2011. · 13:23
(Помоћ ученицима трећег разреда)
„Ex Ponto“ је лирско-медитативна проза Иве Андрића чији наслов смисаоно везује ово дело за „Epistolae ex Ponto“ (Писма са Црног мора) римског песника Овидија; на овај начин песник дело повезује насловом и са сопственим болним искуством које је обележило и усмерило његов живот.
„Ex Ponto“ је разговор песника са душом, али и исповест душе у самоћи и тишини, у тамничкој одвојености бића од свега, па зато дело и личи на велики монолог, издељен на многе фрагменте између којих стоји пауза и предах, као да биће које се исповеда прикупља емотивну и интелектуалну снагу за нова казивања. То је исповест душе збуњеног и застрашеног бића пред суровошћу света у коме је.
(Ово Андрићево дело, објављено 1918. године, настало је на тлу горког искуства самоће и страха двадесеттрогодишњег младића који се, мимо воље и својих хтења, нашао утамничен од јесени 1914. до половине 1915. године.)
Лирска проза „Ex Ponto“, ма колико се доживљавала као окренутост песника себи и свом унутрашњем свету, као разговор с душом, представља обраћање песника читаоцу, Богу, људима и дијалог са свима њима, и то је оно што је чини актуелном и данас. Субјективни тон исповедања Андрић диже на ниво општег сазнања и универзалног искуства у коме препознајемо и себе и друге, прошле, садашње и будуће страдалнике.
Основно егзистенцијално стање у коме се субјекат налази јесте утамниченост, одвојеност од света и људи, самоћа, тишина и ћутање, а осећања која настањују и преплављују дело су бол, очај и страх. Обраћајући се потенцијалним читаоцима у уводном сегменту, Иво Андрић истиче како је биће песника, односно субјекта, избачено из колосека нормалног живљења и одвојено од свакодневице (од људи, сусрета, ствари, ситних дешавања). Ношен страшним вихором и суочен са наметнутом ситуацијом, лирски субјекат осећа запрепашћење и страх како од постојећег тако и од надолазећег, непознатог и непредвидљивог. У изолованости у којој се нашао и у болу који га испуњава и раздире, он схвата и разуме бол свих људи. И зато, сваки човек који страда његов је брат и пријатељ. Јер „бол једини подиже човјека до широке, неизмјерне љубави према људима“. У болу је снага разумевања других и поистовећења са свима који пате, па ма ко они били.
Зато, обогаћен новом спознајом, своје мисли посвећује „свој браћи својој у болу и нади“.
У новим околностима биће песника пролази кроз преображај, упознаје нова стања и развија нови однос према животу и вредностима у њему:
Утамничено биће сазнаје да је његова ситуација апсурдна: горе је „високо небо“, доле „тврда немилосна земља“- све вечно и постојано, пред удесом човека равнодушно, а биће између њих крхко и пролазно, са „душом нагом и беспомоћном“. Све док није дошло прво непријатно и трагично искуство, лирски субјекат је живео као „охоли гост живота“ (без обавеза, без драматичних дешавања); нешто касније чинило му се да је „господар живота“ (све може, све узима у својој самоуверености и охолости), а у новонасталој ситуацији јавља се поражавајућа мисао да је постао „сужањ живота“, што ће довести до песимистичког погледа на живот, човека и све што је људско и племенито. Био је потребан само један тренутак, један неспоразум, једна околност, па да од свега што је представљало вредност у његовом животу не остане ништа, „ни колико пепела на коси“ . Уместо старих радости, плодова, изобиља и утиска да свему што је добро и лепо нема краја, дошла је самоћа, патња; дошло је место „где нам је смрт и живот једно те исто“. Лирски субјекат открива да не постоји сигурност, да ништа није вечно, да живот није безбрижан и леп, да је пун неизвесности; примећује да је окружен апсурдним непријатељствима људи који се и не познају (само зато што су по нечему различити, што су на супротним политичким становиштима…). Упознао је једноличност трајања када време ништа не значи јер нема „наде и промене“, када душа постаје „пустиња која више и не жедни“.
Међутим, да није тога удеса, бродолома и патње, поставља се питање да ли би биће могло тако интензивно да мисли и спозна себе, да сагледа свет и положај појединца у њему?
Иза капије која се за њим затворила остало је све што је лирски субјекат (или песник) некада био:
„Изгубио сам све и нисам више човјек него бесана мисао која је потонула и примирила се на дубоком дну…“ „Све је у мени мртво; тако ми је добро. Не допире до мене звук, умро је очињи вид.“
„И спутан и немоћан, у тој влажној јазбини, у положају који ме понизује до скота, ја први пут појмих у мислима и обухватих осјећањем смисао људског живота и борбе…“
У таквим околностима његово биће први пут схвата да ми „нисмо атоми прашине која се у облацима без циља диже“, него да смо „сићушни дијелови бесконачног мозаика“ у коме свако од нас има своје место и улогу.
У кишним данима позне јесени, након десет недеља неизлажења из ћелије, лишен спољашњих призора и пространих видика, лирски субјекат замишљен склапа очи и тамо негде у себи, иза веђа, открива и види давно доживљени свет, који сада постаје свет његових реминисценција и химера јер „све је у свијести живо и свијетло на тамној позадини ове патње“. И он схвата да је у њему много наслага од наизглед заборављених и негде при дну свести затурених утисака и минулих доживљаја. „Раскош и љепота живота живе неуништиво у мени“, што је знак да није све утрнуло и заувек изгубљено.
„Спутан и немоћан у тој влажној јазбини, у положају који ме понизује до скота, ја први пут појмих у мислима и обухватих осјећајем смисао људског живота и борбе. У мени бљесну искупљена истина.“ ( Песник је спознају истине искупио патњом.)
Живот човека у ћелији је, сада, сведен само на контемплацију, само на мисао. Биће је постало „немирна и бесана мисао“, мисао о себи, о људима, о Богу, о животу, смрти… Да би победио хладноћу ћелије, хладноћу самоће и очај, песник изналази теме и мотиве за своје контемплације, које никада не иду праволинијски и строго у једном смеру (нису везане само за један предмет, појаву, мотив).
Дошавши до спокојства у својим ломљењима душе он снагом свога духа и својим мислима руши зидове тамнице.Патња преображава човека. Затворен и скучен физички простор поништава се и побеђује безграничним простором у човеку.
У својим медитацијама лирски субјекат нам открива шта мисли:
О људима:
-Осећа сажаљење подједнако према злочинцима и жртвама.
„Зли људи постоје и непрепознатљиви су; зато су опасни јер се од њих не можете сакрити.“
-Зато се од њих брани штитом ћутања, а живот међу њима олакшава благословом праштања и љубави за све људе.
О ћутању:
У самоћи је ћутање, а у ћутању (како је спознао у овом делу, а понављаће и у потоњим) сигурност. Ћутање Андрић схвата као „штит према другим људима“. Ко научи да ћути може се уздићи изнад бола и самога себе. Ћутање је за њега „последњи израз свих мисли и најједноставнији облик свих настојања“. Треба се угледати на Бога, ћутати као да нас нема и бити нетакнут од сваког удеса.
О мајци:
„Данас, као и у свим тешким данима заточења, мени је жао свих људи који живе ове дане (…), жао ми је и себе и снаге која чили, али највише и најтеже ми је жао мајке(…).
„Жао ми је мајке моје и њених залудних болова, мука и надања.“
„Тебе боли моја патња и моја даљина, а мене твоја неизвијесност, док сједиш крај мале свјетиљке; веже нас крв и бол и сваки ме ударац боли двоструко, јер пада и по Твом срцу.“
О односу према животу:
-Песник је меланхолик али не и песимиста. Кад помисли на самоубиство он се каје и стиди. Смрт изгледа (из перспективе утамниченог човека) као нешто дивно, лако и лепо, али што не сме бити по својој вољи. (Здравом човеку те мисли су апсурдне и неисправне, ма колико меланхолику деловале застрашујуће тачно.)
Шта осујећује мисао самоубиству?
-Сазнање да је све пролазно, па и несрећа.
– Нада и ишчекивање слободе.
-Срећа што живи.
У чему налази утеху?
-У уверењу да ће заборавити патњу.
-Утеха је чудесна реч „неразумљива, тиха и добра, што свијетли у мраку као мали огањ који се не гаси. Као што се природа обнавља пролећем, тако се душа лечи заборавом.“
Мисао о дому и носталгија:
„У нашој кући мора да је већ полумрак, јер су наше собе ниске, а прозоре засјењују стабла, пуна снијега.
Док сједим наслоњен на прозор, мени се привиђа:
У великој кухињи, поплочаној вјечно хладним плочама, замотани су, тек извађени, печени хљебови у влажне убрусе и сад се пуше ширећи око себе здрави и јаки мирис печеног тијеста…“
Мисли о мајци, благим данима, мирису босиљка, распећу у углу и молитви пред њим, дају му снагу.
Снови:
Сања слободу, путовања, пријатеље и познанике. Што дуже тамнује, снови су све дужи.
О женама:
Жене уносе немир у његов живот, непредвидљиве као пљусак:
„Жене, ваше бијеле руке ломе душу моју као хљеб. Ритам вашег хода и неразумљив сјај очију ваших кликте у мојој души, буче и вриште, збуњују ми мисли и не дају уснути(…).“
„Жене, ја не знам коме сте ви биле блага киша јутарња, али у наш живот улазите као пљусци ношени вихорима. Преко ваших бијелих тјелеса пјени се бучно живот наш, зауставља се у вирове и пада стрмоглавце…
Ви сте страшна визија и отров крви човјекове.“
-Жена је неухватљива лепота која измиче и оставља за собом бол или горчину.
Песник говори уопштено о женама, али и о једној, конкретној жени:
„Кога ли љуби сада она млада жена? Она млада жена коју сам нашао једног љета лијепу и дозрелу од шеснаест година, пролази – богзна зашто – јутрос мојим сјећањем.
Кога љуби сада она млада жена?“
О некад изгубљеном прстену као симболу љубави, разумевања и међуљудске везаности:
„И у слици изгубљеног прстена на пјешчаном дну би ми јасан живот човјеков и младост и љубав како се кида и губи и пролази, без наде и повратка.
Осјетио сам да сам се прерано отцијепио од људи, да сам осамљен и несрећан.“
Овим се завршава мариборски део записа.
Други део односи се на неку врсту прогонства (подударност са Овидијевом судбином) и ограниченог кретања (у околини Травника). Та условна слобода песнику делује као привид. Он више није у ћелији и живот се више не своди на бескрајне шетње од „шест корака напријед и шест натраг“, али самоћа је и даље његов стални пратилац:
„Ево сам двадесет и један дан слободан и без престанка сам.“ Све му је теже да говори са људима и окреће се природи: „Људи су ми тешки и њина суровост и подлост, а вјетрови су моји пријатељи.“ Самоћа је, према томе, иманентна страна бића; она је као уклетост, судбина, и као таква настаниће сва Андрићева дела.
У новонасталој ситуацији, када би требало да буде са људима, он је и даље одвојен од њих и упућен на размишљања о њима, о свему и свачему:
О губитку:
О губитку Андрић говори као о благослову који доноси унутрашњи мир и тавнотежу.
„Нерањиви су само они који ништа немају...“ „Треба научити прихватити све што нам се дешава, па и губљење. Тако се човек ослобађа бола од губитка.“
О жудњи:
Лирски субјекат жуди за миром и спокојем; настоји да пронађе и разуме самог себе; да нађе своје место у свету.
О страху:
Страх је као зараза за људску душу и мисао – од страха се постаје суров, зао, подлац али и дарежљив и добар.
О великом бучном животу и својој самоћи:
„Док говорим са собом и сву ноћ постављам све гласнија питања Богу који вјечно шути, ја чујем како издалека, кроз таму и кроз очајне мисли, допире шум слободног великог живота из свијета…“
О себи и свету:
„Опкољен свијетом, који ми је туђ и мало доброхотан, ја се сабирем у себи, осјећам се сам и напуштен, сам под великим равнодушним небом, ван сваке цјелине, ван сваког друштва, како сам увијек живио, незажтићен привилегијама никакве класе, без занимања, без будућности, без родбине и пријатеља који би могли помоћи. Сам, прогнан, болестан.
Али добро је и овако.“
О возу, звиждуку локомотиве и њиховом скривеном значењу:
„Звиждук влака који одлази носи у себи мноштво успомена. У њему има нечег мучног, увијек на нешто подсјећа и увијек на нешто друго.
У њему је нада и бојазан поласка у свијет, бол многих растанака и сав јад бесциљних путовања, немир младости и узалудност многих очекивања.“
И у трећем делу Андрићевих лирских записа (Ex Pontо) открива се присуство самоће као трајног и непроменљивог стања:
„Изгубио сам додир са свима који ме воле и разумију…Сам себи долазим као свијећа коју су заборавили угасити, па изгара сву ноћ на олтару као невиђена жртва у глухо доба.“
Дубоко неспокојан због изречене чињенице и спознате истине о себи, он ће болно констатовати: „ Сва трагика мог садашњег живота се може стегнути у једну ријеч: самоћа.“ У тој својој физичкој и духовној изолацији лирски субјекат себи личи на „напуштене куће у које нико не дира“.
У овом, трећем делу Андрићевих записа, смењују се месеци и годишња доба, али увек и свуда остаје самоћа, остаје и мучнина од сусрета и људи, чежња – дуга и неутешна – за путевима и даљинама:
„О, Боже, зашто си ми дао срце које ме без престанка вуче за даљином и љепотом невиђених крајева? Зашто си учинио да срећа моја увијек борави ондје гдје мене нема?“
(…)
„И свака цеста, која се у ноћи забијели на мјесечини, мени се чини да је за мене створена и неодољиво ме зове, а даљине које се губе у свијетлој магли узбуне ми увијек душу.“
Често, а посебно ноћу, у дугим несаницама, јавља се унутрашњи глас као прекор, као захтев да биће искорачи из себе, из своје затворености и да се – отворено према другима – укључи и свет свакодневице: „Зашто не изиђеш никад из себе?… Зашто си везан и беспомоћан? Зашто си грешан?“. А када се окрене свету око себе и закорачи међу људе, кад искорачи из себе, он се суочи са свакодневицом, испразном, баналном и опором, са мукама и траумама других. Тада се, као опечен новим искуством и сазнањем, поново враћа у своју самоћу: „Нека ти није жао рад самоће и шутње што је око тебе (…). У самоћи је брод твој миран, десну руку држиш на кормилу.“ Самоћа више није тамница и оков, него његово скровиште, заветрина од свих вихора и ломова што их живот доноси. Она је сада опуштање и спасавање појединца од мноштва, од разочарања и нових рањавања. Јер, где има људи, где је друштво, тамо су и испразни разговори, један други вид досаде, подлост, завист, мржња, зло; мало има разумевања и праве љубави, па отуда и вапај разочараног усамљеника:
„Кажите ми гдје има љубави! Кажите ми гдје да бјежим од зла, кажите: гдје да се склоним од мржње!
Као вијенац пламена око мене је мржња; има ли мјеста души над звијездама? Има ли свијетла часа одмора? Има ли чиста висока мјеста гдје не допире стахота земље?
Жао ми је човјека.“
Опет се јавља унутрашњи глас, изнова започиње дијалог са својим ја које сугерише да треба наћи неког и ослонити главу на нечије раме, да треба трпети јер „дани брзо теку, донијеће радост и однијети бол“, затим да треба радити и у раду заборављати на све што је непријатно и што може још више ражалостити, јер ће се тада догодити нешто пријатно и олакшавајуће: „Имаћеш миран сан и радосно буђење“.
Ипак, и поред таквог сазнања, он нема снаге за такав напор и одлучан прелом у свом животу. Његово биће и даље остаје потопљено у очај, у страх и дилему. Ипак, на крају свега, са доласкм пролећа и светлих дана, са олиставањем и оцветавањем природе, први пут долази до душевног разведравања, до враћања вере у себе и свет: „Често ми се чини да није све изгубљено на вјетровима и беспућима“.
У том стању он размишља и о срећи:
Убеђен је у судбинско помањкање среће: „Чудно је како мало је потребно да будемо срећни и још чудније како често нам баш то мало недостаје.“
Срећа је нематеријална, неопипљива, недодирљива: „Зашто мислиш да срећу своју мораш прстима опипати?“
Питање среће је питање стања духа и свести.
Значење сентенце: „И што погледам све је пјесма, и чега год се такнем све је бол.“
-Подељеност на песника (уметника) и човека.
-Осећање испуњености, среће, плодности живота, песник проналази у стварању (у уметности). Стварни живот за њега је испуњен болом. Песма је уточиште, срећа и проклетство истовремено (као краљ Мида).
-Ипак, живот ( а то у овом случају значи – бол) је извор из којег се песник напаја, па из људског бола настаје песма, као што из бола бисерне шкољке настаје бисер.
-Вапај упућен Господу да блаже удара како терет живота не би помрачио слику Бога у човеку и отворио простор злу у његовој души.
Епилог:
Разговор између Бога и човека (оца и сина – песника). Упркос свим недаћама, обманама и патњама које у себи носи живот, упркос болу, човек бира живот уместо вечног сна и спокоја. Епилог је позив на борбу, истрајавање, на живот. Крај лирске прозе Ex Pontо је тријумф живота.
До тада „затрављен сновима“ (младалачким заносом), препорођен животним искуством, лирски субјекат излази у „летњи дан“ (доба мушкости и зрелости), обогаћен са три нова сазнања:
1) да је земља јака и небо вјечно, а човјек слаб и кратковјек;
2) да је љубав кратка, а глад вјечна;
3) да је овај живот ствар мучна, која се састоји од неправилне измјене гријеха и несреће, и да живјети значи слагати варку на варку.
А на очево питање да ли (тако огорчен због својих животних спознаја) жели да усни (оде из живота), лирски субјекат одговара: „Не оче, идем да живим.“
Биће лирског субјекта је, коначно, искорачило из себе и закорачило у светлину трајања, препорођено и богатије за једно суморно и тегобно искуство.
Закључци:
-Живот чине супротности, грешке, слабости, ретки часови радости, али и нада и слобода избора.
Живот је давање, па тек онда узимање: „Живот нам враћа оно што ми другима дајемо.“
-Храбри увек бирају живот, јер живот је изазов, воља за победом патње и ништавила, обрачун са искушењима.
Значај ове прозе за Андрићево стваралаштво у целини:
У овом делу Андрић покреће многе теме и уводи многе мотиве којима ће се увек враћати:
самоћа, тамница, живот и смрт, смисао живљења, жена, срећа, ћутање, утеха, бог, добро и зло, стварност и чежње, страх, пролазност…
(Напомена: Овај текст не представља потпуно ауторство уредника блога.
Делови текста преузети са http://www.znanje.org/lektire/ )
У наставку овог чланка следи кратка лекција из граматике српског језика за господина Јонића који је имао оштру примедбу на падешку промену имена нашег нобеловца Ива Андрића:
Господине Јонићу,
Властита именица Иво завршава се на –О. То значи да спада у именице прве врсте.
Српски књижевни језик у свом падешком систему садржи четири врсте промена речи, на основу којих се именице разврставају на :
1. Именице прве врсте (где спадају именице мушког рода чији се основни облик – номинатив једнине завршава на –∅, –О и –Е,као и именице средњег рода чији се основни облик завршава на –О и –Е и чија основа у свим падежима остаје неизмењена).
2. Именице друге врсте (где спадају именице средњег рода чији се основни облик завршава самогласником Е, а чија се основа у зависним падежима, сем у номинативу и вокативу једнине, проширује сугласницима Н,Т).
3. Именице треће врсте (где спадају именице које се у свом основном облику – номинативу једнине завршавају на -А.) Ту, дакле, спадају именице женског рода и именице природног мушког рода које имају овај „женски“ завршетак –А.
Када би се Иво Андрић звао Ива Андрић,Ви бисте били у праву, али ни то Вам не би давало право на овакве непристојне (да не улазим у озбиљније квалификације Вашег коментара…) испаде.
4. Именице четврте врсте (где спадају именице женског рода које у номинативу једнине имају видљив сугласнички завршетак; на пример: крв, смрт, кост).
За подробније информације препоручујем Вам било који уџбеник граматике српског језика, а да Вам овај кратки увод у ту лекцију буде јаснији, написаћу Вам правилну промену именице Иво по падежима:
|
Падежи
|
Именица I врсте
|
Исто као
|
Исто као
|
|
1. 1.
|
Иво
|
Марко
|
Ђорђе
|
|
2. 2.
|
Ива
|
Марка
|
Ђорђа
|
|
3. 3.
|
Иву
|
Марку
|
Ђорђу
|
|
4. 4.
|
Ива
|
Марка
|
Ђорђа
|
|
5. 5
|
Иво
|
Марко
|
Ђорђе
|
|
6. 6.
|
са Ивом
|
са Марком
|
Са Ђорђем
|
|
7. 7.
|
о Иву
|
о Марку
|
О Ђорђу
|
Надам се да нећете написати још један коментар како бисте ми „објаснили“ да се не каже Ђорђа и Ђорђем, већ Ђорђета и Ђорђетoм!
Наставите са читањем 
knjigoljupci 