Архиве ознака: surrealism

Луј Арагон, Потрес

На данашњи дан 1982. умро је Луј Арагон.

Потрес

Шмуг
И ево побегох од туге
Дивна титрава поља тек обојена
врте се
та поља посрћу
У мртвој тачки
Звони глава одјекују чегртаљке

Оде срце у комадиће
предео у парампарчад

Хоп Свет се расу
Ко то тресну Неко други или ја
Нека друга лија Ја се рађам с том самоћом
Лепша имена надевам чудесима дана
Поново измишљам ветар што ћушке дели
Ветар ћушкач ветар бушкач
Свете иди до ђавола лепшег ћу те направити
Седам црних сунаца канџама спопало поље
На врху мојих трепавица подрхтава призма суза
што одсад су Капља Воде

На бандери крај сеоског пута пише
КОПАЧИМА ЗЕМЉЕ ПРОЛАЗ ЗАБРАЊЕН

Августа 1918.
(Весели пламен, 1920)

Превео Милован Данојлић

Secousse
Brouf
Fuite à jamais de l’amertume
Les prés magnifiques volants peints de frais
Tournent
Tournent champs qui chancellent
Le point mort
Ma tête tinte et tant de crécellesMon cœur est en morceaux
Mon cœur est en morceaux le paysage en miettes
Hop l’Univers verse
Qui chavire L’autre ou moi
L’autre émoi La naissance à cette solitude
Je donne un nom meilleur aux merveilles du jour
J’invente à nouveau le vent tape-joue

Le vent tapageur
Le monde à bas je le bâtis plus beau
Sept soleils de couleur griffent la campagne
Au bout de mes cils tremble un prisme de larmes
Désormais Gouttes d’Eau.

On lit au poteau du chemin vicinal.
ROUTE INTERDITE AUX TERRASSIERS.

Оставите коментар

Објављено под Кутак за читање, Наставни материјали за III разред средње школе

Милан Дединац, Говори Ноћило

На данашњи дан рођен је Милан Дединац, српски песник, надреалиста чија је поезија прожета нежним и болним лиризмом, меланхолијом и осећањем усамљености. Уроњен у мелодију својих стихова, кроз песничку реч, тражио је пут до себе и настојао да открије тајне света чији је део. Њему у част – делим са вама његову песму Говори Ноћило.

 

 

 

 

 

 

Говори Ноћило

Не лежем. Сву ноћ се свлачим, па облачим.

Где вреба смрт?
Одакле?
Из тог скупљеног пласта по ком сам синоћ лежао
па разгртао самоћу.

Ветре! ветре! што ћеш ме под вече затећи на путу
чекаш ме да прво сенком источно небо замрачим?

У теби, теби хоћу
– крај у овом капуту!

Ја га ноћас облачим
да га не свлачим никад више
никад више.

Кажи,
је ли то ветар потоњи који ми облак шаље?

Кажи,
где вреба смрт?
Одакле?

Иза тог скупљеног пласта на ком сам дуго лежао
и разгртао самоћу
а она труло мирише.

Ја ноћас капут облачим
да га не свлачим никад више.

Да ли под ноћним страшилом
које ни поље ни мене никада неће моћи
од сенке да сачува?

Ах, само – до пласта тог у ноћи!
Ја нећу даље.

Кажи,
је ли то ветар потоњи који ми небо шаље
о, смрти глува?

1925.

Оставите коментар

Објављено под Кутак за читање

Александар Вучо

A.Vuco

На данашњи дан рођен је велики српски песник, оснивач београдске групе надреалиста, смели истраживач и иноватор у српској књижевности – Александар Вучо. Можда неко и није читао његову поезију за одрасле, али верујем да међу старијим читаоцима нема оних који се не сећају бар неке песме намењене деци. Вучо је књижевности за децу придавао посебан значај и сматрао је једнако озбиљном као и књижевност за одрасле:

„По­е­зи­ја ко­ју сам на­пи­сао за де­цу пру­жи­ла је ве­ли­ку по­моћ мо­јој по­е­зи­ји за од­ра­сле,  а и обр­ну­то. Обе су ме осло­бо­ди­ле предрасуда мо­ра­ли­стич­ке и ра­ци­о­на­ли­стич­ке цен­зу­ре. Схва­тио сам да је на­че­ло по­е­зи­је и на­че­ло де­тињ­ства у су­шти­ни јед­но исто начело жеље. Ли­те­ра­ту­ра ко­ја се пи­ше за де­цу до­ла­зи у до­ба фор­ми­ра­ња лич­но­сти. Она тре­ба да до­пу­ни ути­цај вас­пи­та­ња — до­ма­ћег и школ­ског.“         А. Вучо

МОЈ ОТАЦ ТРАМВАЈ ВОЗИ

Мој отац, кад трамвај вози,
стоји на десној нози,
а другом ногом звони
да се са клизаве шине
несташно дете скине;
он грчи ногу и звони
да псето не погине;
он звони, звони и звони
да се са дуге пруге
уморни радник склони.

Ујутру, кад пођем у школу,
ја први угледам тролу,
ја први угледам где стење
трамвај који се пење;
и кликнем: „Ено га иде!“
Да другови моји виде
за бремзом, у пуном сјају,
мог оца на трамвају.

Али кад стигну смене
и отац кући крене,
ја знам да га боле вене
на тромој, окорелој нози
на којој трамвај вози.
Ноћу, кад трамваји замру,
и помру суморне мисли,
не спава отекла нога
коју су болови стисли.

Мој отац кад трамвај вози,
на болесној стоји нози,
па ипак он вози и вози…
Стотине људи дневно
путује и ноге одмара,
стотине људи дневно
на ручак стигне брже,
стотине људи дневно
новине мирно отвара,
прстом на прозору шара,
смеје се и разговара…

Мој отац вози и вози,
стотине људи дневно
он вози, вози и вози
на својој болесној нози.

 

Оставите коментар

Објављено под 1.Приступ књижевним делима, Кутак за читање