Приповетка „Ветар“, Лазе Лазаревића

Мала помоћ ученицима другог разреда за разумевање и тумачење приповетке

Основна тема приповетке „Ветар“ Лазе Лазаревића је скривана, неостварена, и потиснута љубав јунака Јанка. Радња приповетке саопштена је из двоструке перспективе: Нарација тече из перспективе јунака, а писац има улогу сведока и преносиоца Јанкове исповести. (Приповедање почиње речима: „Био је ред на њега, на Јанка. Он је овако причао…“)

Фабула:

У уводном делу приповетке јунак Јанко, у улози наратора, представља нам своју малу породицу. Сазнајемо да он  живи са мајком и неожењен је упркос озбиљним годинама и лепој служби у министарству. Мајка му је патријархална, побожна и упркос демонстрираној благости и душебрижју, врло доминантна жена, која контролише понашање свог сина. У разговору са сином често га прекорева што се не жени, али га исто толико често прекорева и што мало времена проводи са њом. Према њему се опходи са нежношћу примереном детету и показује носталгију према времену када је био дете.

Јанко  води монотон живот одлазећи на посао, дружећи се са доктором Јоцом, и проводећи вечери у разговору или (чешће) у ћутању с мајком.  Динамику у приповедање уноси сусрет са (Јанку однекуд познатим) лицем слепог човека у Јоциној болници. У разјашњењу порекла необичног човека Јанку помаже сан и разговор са мајком који следи иза тога (реч је о некадашњем породичном пријатељуЂорђу који је породици помагао у невољи након смрти Јанковог оца). У сну, младић се гуши у води црној као мастило. Хтео је о нечему да разговара са мајком, али га је било стид. То „нешто“ га притиска и спутава, тим више што  у сусрету са слепим човеком предосећа нешто  судбинско.

Заплет почиње када се Јанко сретне са Ђорђевом кћерком и неочекивано доживи манифестације љубави на први поглед (некакав ветар из њених дубоких црних очију испуни сву просторију и његову утробу). У Јанкову подсвесну жељу да освоји девојку уплиће се други подсвесни ток који га онемогућава да ту жељу оствари. Подсвест опет проговара кроз сан: Јанко сања Јоцу у загрљају са девојком, и свом пријатељу даје улогу моралне препреке у остварењу те љубави. Опорављајући се од сна присећа се својих бивших љубави. Сазнајемо да је све те девојке много волео, али не и зашто се ниједном није оженио.  Сазнајемо и да емоције које га тренутно испуњавају превазилазе сва пређашња искуства. Зашто онда нема одлучности у настојању да ту љубав оствари и сачува?

Развој радње, а самим тим и доношење одлуке главног јунака, Лазаревић непрекидно одлаже и тиме појачава унутрашњу психолошку напетост, скраћујући рок у којем јунак може да делује како би остварио своју скривену жељу.

Ишчекујући позитиван сигнал од своје мајке (која декларативно заговара сасвим супротне ставове од оних које испољава поступцима) одважиће се на делање тек када буде касно. Када се врата за гостима (старим Ђорђем и његовом кћерком) затворе Јанко у паници признаје мајци да воли девојку очекујући њен подстрек и благослов. Уместо ње, рефлексно одговара њена подсвест. Пре него што ће ишта изговорити она ће покретом руке зауставити сина у намери да потрчи за девојком. Све што ће потом рећи у виду недефинисане мешавине наговарања да крене, извињавања што девојци „баца грану на пут“и прекора генералозованог на „данашњу младеж“, неће имати такву снагу и ефекат као тај гест.

Колебање између две узајамно искључиве тежње представља доминантну црту и мајке и сина, а узрок томе у оба случаја је емотивне природе. У мајци се сукобе страх да ће остати сама, да ће бити истиснута из живота свог јединца који представља једину сврху и циљ у њеном животу, и грижа савести што га осујећује у остварењу личне среће. У сину се, потреби и жељи да се лично оствари и живот испуни љубављу, супротставља осећање дужности, страх да ће повредити мајку и недостатак храбрости да преокрене устаљени модел понашања. Мајка му инсинуира милосрђе као разлог што је пожелео да се ожени Ђорђевом кћерком (да би се реванширао за доброчинство у детињству) уместо да у његовом понашању препозна заљубљеност. На тај начин она подсвесно умирује себе и ослобађа се осећања кривице што условљава и усмерава судбину свог сина.

Интересантно је да Јанко препознаје извесну сличност између Ђорђа и своје мајке, што указује на поистовећивање судбине девојке са његовом судбином. (Обоје осећају везаност за родитеље, а осећање  дужности и љубави онемогућује их да располажу  сопственим животом). Разрешавајући проблем он прибегава раније већ опробаном моделу: одриче се сопствене среће зарад мајчиног мира, правећи замену теза, како би губитак или самоускраћивање лакше поднео. Уместо да криви себе или мајку за своју неуспешност, неиспуњеност и самоћу, он прибегава „вишим разлозима“ на које не може имати утицаја: Њему се „учини“ да на крају улице види Јоцу који чека девојку.

Најчешћи мотиви у овој приповеци су поглед, сан, ћутање, ветар и плач.

-Погледом се разоткривају скривене мисли и прећутана осећања,  упућују поруке, отвара душа. Погледом се заповеда, извињава, прекорева. Поглед има већу снагу од речи и тиме се руководи и Јанко доносећи одлуку да одустане: Мајка га је речима подстицала да пође за девојком  „али у њеним очима стајала је друкчија пресуда.“

-Сан је говор подсвести.Он нам открива оно што желимо да сакријемо од себе, оно што прижељкујемом а не смемо да кажемо, он је слика наше савести, израз потиснутог незадовољства или страхова.

-Ћутањем се стварају драмске паузе и разоткрива постојање унутрашњег, скривеног мисаоног тока који је у супротности са изговореним речимаили предочава јаз међу људима. У ћутању се скривају жеље и страхови, потискују увреде и прекори; ћутањем јунаци штите и себе и друге. Ћутање указује  на ишчекивање, али и на страх од могућих дешавања.

-Плачем се исказује доброта и самилост, али можда и дубоко скривена туга и меланхолија, жал за сопственим животом.

-Ветар је метафора немира, наговештај промене, узбурканост осећања, манифестација предосећања, метафора животне стихије која иненада доноси и односи појаве људе и ствари.

Приповетка „Ветар“ је психолошка приповетка у којој фабула нема тако важну улогу, па зато и није развијена у мноштво догађаја и поступака. Лазаревића занимају унутрашња стања јунака, подсвесни мехнизми и путеви којима подсвест излази на површину манифестујући  се кроз неконтролисане гестове, погледе, речи или снове. Све што се јунацима дешава у тесној је вези са стањима у њиховој души, скривеним или потиснутим осећањима и неизреченим мислима.

Прочитавши приповетку размишљајте и спремите се за разговор на часу:

Размислите  о различитим аспектима родитељске љубави и покровитељства, о улози родитеља у вашем сазревању и одрастању и објасните своје ставове на примерима из стварности поредећи их са примерима из приповетке.

Размислите о сопственом односу према онима које волите. Да ли више очекујете или пружате?

Понекад се љубав изједначава са посесивношћу и тако ограничава, спутава и осујећује онога кога волимо. Имамо ли право да оног кога волимо желимо само за себе?

Шта се догађа када се родитељска љубав претвори у покровитељство, бригу или посесивност?

Б. Конџуловић