Деца на сеоском путу, Франц Кафка

Кратка прича из циклуса Размишљање
Посвећено Максу Броду
Деца на сеоском путу

Слушао  сам како кола пролазе поред баштенске ограде, повремено сам их и видео кроз рупе између лишћа које су се лагано њихале. Лето је било толико врело да се чуло како дрво пуцкета у паоцима њихових точкова и рукуницама! Радници су долазили са поља смејући се толико да је то било готово непристојно.

Седео сам на нашој малој љуљашци, одмарајући се међу дрвећем у башти својих родитеља.

Жамор пред оградом није се смиривао. У трену, деца пројурише; кола натоварена житом, с мушкарцима и женама што су се прућили по снопљу; свуда около леје са цвећем; у предвечерје, неки господин са штапом лагано је шетао, а у сусрет му је долазило неколико девојака, држећи се руку под руку; узмакоше са стазе у траву, поздрављајући га.

Птице наједном прхнуше у небо; пратио сам их погледом, посматрао како се попут млаза дижу увис, све док више није изгледало да се оне дижу, већ да ја падам; стегнувши чврсто конопце љуљашке, почео сам се њихати. Убрзо сам се љуљао јаче, осећајући ваздух како прохладно  пирка, а уместо птица, на небу су се јављале трепераве звезде.

Вечерао сам при светлости свеће. Наслонивши оба лакта на сто, већ уморан, загризао сам хлеб намазан путером. Шупљикаве, прозирне завесе надимале  су се под топлим ветром толико јако да их је покаткад понеки пролазник морао придржати рукама, ако би хтео боље да ме види или да поприча са мном. Свећа би обично брзо утрнула, а у њеном тамном диму још неко време су се мотали комарци који су се ту скупили. С прозора би ме каткад неко нешто упитао, а ја бих одвратио погледом као да гледам у планине или негде кроз ваздух; но, ни њему није било нарочито битно јесам ли одговорио или не.

Онда би неко жустро бануо и јавио да су сви остали већ пред кућом, па бих тромо, уздишући и сам устао.

„Шта је, зашто тако уздишеш? Шта се догодило? Је ли у питању нека непоправљива невоља? Нешто нарочито од чега се никада више нећемо опоравити? Да ли је заиста све изгубљено?“

Ништа није било изгубљено. Отрчали смо пред кућу. „Хвала богу, најзад смо на окупу!“ — „А ти увек мораш да касниш!“ „Како то — ја?“ — „Управо ти! Лепо остани код куће, ако нећеш с нама.“ — „Баш сте без милости!“ — „Шта? Без милости? Ти нам то говориш?!“

Безглаво бисмо ујурцали у вече. Није нам се знало ни за дан ни за ноћ. Час бисмо се тискали једни уз друге, па би нам се дугмад прслука трљала једно о друго као зуби, час бисмо опет трчали, увек подједнако удаљени, с ватром у устима, попут дивљих тропских звери. Попут оклопника из древних ратова, трупкајући ногама по земљи, и витлајући по ваздуху, јурили смо једни друге низ кратку улицу, па низ пут, не спутавајући залет у ногама. Неки би сишли у јарак, и тек што су нестали с тамне падине, већ би се опет, попут неких придошлица појавили на пољској стази и гледали наниже.

„Хеј, па дођите доле!“ — „Не, прво ви дођите горе!“ — „Аха, па да нас скотрљате доле, не пада нам ни на крај памети, нисмо ни ми баш пали с дуда.“ — „Па, види се да сте кукавице. Хајде, дођите, дођите ако смете!“ — „Ми да се бојимо? Таквих као што сте ви? Ви ћете нас да гурнете доле!? Е, та ти је добра!«

Јуришали смо, а они би нас сузбили, па бисмо се бацили наузнак у траву и онда се котрљали све до јарка; чинили смо то добровољно. Свуда около у трави осећала се уједначена топлина, и нас би спопао умор.

Окренувши се на десну страну, подметнули бисмо руку под уво и пожелели да заспимо. Додуше, дизали бисмо се још једанпут, уздигнуте браде, али циљ нам није био да победимо већ да се поново скотрљамо још дубље у јарак. Укрстивши руке и ноге, препуштали смо се ваздуху, падали и котрљали не желећи да икад престанемо.

У тесном јарку смо лежали издужени, на помишљајући да савијемо колена,  на леђима, као  да смо болесни, понеко од нас спреман и да заплаче. С времена на време затрептао би очима када би неки од дечака, подбочених руку, прљавих табана, скочио преко наших глава са одрона на пут.

Месец је већ био одскочио, нека поштанска кола промакла су кроз месечину. Около је пиркао лаган поветарац, који смо осећали и у јарку, а у близини би се зачуло као шума шуми. Тада више нико није био нарочито вољан да буде сам.

„Где сте?“ — „Долазите овамо!“ — „Сви заједно!“ — „Шта се кријеш, не глупирај се!“ — „Зар не знате да су  поштанска кола већ прошла?“ — „Наравно, док си ти спавао, она су прошла.“ — „Ко, ја спавао? Откуд ти та идеја!“ — „Хајде, ћути ту, па види се да још увек дремаш.“ — „Ма, нисам…“ — „Ма, дај!“

Трчали смо, припијени једни уз друге, држећи се за руке, савијајући браду према грудима пошто смо јурили низбрдицом. Неко се огласи индијанским ратним покличем, и наше ноге загалопираше падином што су брже могле, поскакујући, док нам је ветар подржаво бокове. Ништа нас није могло обуздати; био је то тако силан и уједначен кас, да смо могли претичући један другог, да склопимо руке и мирно разгледамо око себе.

Заустависмо се на мостићу преко потока: вратише се и они који су већ били одмакли напред. Вода је под мостићем  ударала о камење и корење не марећи за то што је вече већ увелико поодмакло. Није било разлога да неко не скочи на ограду моста.

Иза шумарка у даљини пролазио је воз, вагони  су били осветљени, а стаклени прозори су сигурно спуштени. Један од нас запева популарну поскочицу, а остали се придружише. Певали смо утркујући се са возом и махали рукама, јер глас није био довољан; направили смо збрку од гласова и у њој смо се пријатно осећали. Када се једни другима придружују у песми, то изгледа као да се пецају на удицу.

Тако смо, оставивши шуму за леђима, певали за уши далеких путника. Одрасли у селу још су били будни, и мајке су припремале постеље.

Наше време у том дану је истекло. Пољубио сам друга који је стајао крај мене, тројици најближих само сам пружио руку, окренуо се и потрчао путем према кући; нико ме није звао. Код прве раскрснице, где ме више нису могли видети, заокренух пољском стазом према шуми. Упутио сам се према граду на југу, о којем се у нашем селу говорило: „Какви уврнути људи тамо живе! Замислите, они уопште не спавају!“ „А зашто?“

„Зато што се не умарају.“

„Како то?“

„Зато што су будале.«

„Ма, како то да се не умарају?“

„А како би се будале могле уморити!?“

                       Превод превода (са енглеског језика ) Б. Конџуловић