Архиве категорија: Кутак за читање

Милорад Павић, Смрт Милоша Црњанског

Нико као он није умео тако непредвидљиво и чаробно да се игра речима. Не знам да ли је, као и његов ујак из приче, дан уочи своје смрти, помислио Данас је велики дан, најзад је дошао да ме одведе одавде…“ али га замишљам како и сада, пушећи своју неизбежну лулу, помно проучава  Чудновату карту ветрова“ у Пределу сликаном чајем. Отишао је одавде ношен унутрашњом страном ветра, 30. новембра 2009. године.  

A landscape of Henri Zuber borrowed from: : https://www.museeprotestant.org/en/notice/henri-zuber-1844-1909-2/

 

Свако сећање доноси буђење и свако буђење доноси једно сећање. Ако сте довољно брзи можда ћете га ухватити.

Са тим мислима пробудио се Милош Црњански тог дана. Госпа Вида била му је спремила влашки хлеб печен у саксији, али Црњански је био стар и узео је за доручак само један залогај тог хлеба; готово све што је волео да једе било му је одавно забрањено. Сада је већ дуго било много више обеда описаних у његовим књигама но што је њему преостало да окуша. Осећао је да су његове кости изношене и да потичу од неког другог човека, па ипак, као талас који је прешао хиљаду миља носећи своје име да га шапне обали, тако су из његове младости изгубљене у пучинама тишине до њега још увек допирале глади и шапутале своја имена, јер он им је био обала.

У подне сишао је на улицу; падао је уморни снег, путник с далеког неба. Црњански је носио у руци две новчанице и осећао се незаштићен као да сав свет зна шта ће да купи ако се види тај новац стиснут у шаку.

Код „Орача“ сео је у излог и наручио пасуљ са кобасицом, порцију ћевапчића с луком и чашу вина. Седео је над донетим ручком и гледао. Гледао је кроз време, кроз овај дан у нешто друго иза тог дана, из петка у суботу назирући можда и крајичак недеље. И сећао се да свакој оствареној љубави треба жртвовати две неостварене, јер тада она остварена вреди колико три друге. Наставите са читањем

1 коментар

Објављено под Кутак за читање

Miloš Crnjanski, Vetri

Poslednji dan novembra, 1977. bio je dan kada je u svoje žuđene kosmičke prostore zauvek otišao jedan od najznačajnijih pesnika srpske književnosti,  Miloš Crnjanski. 

VETRI

Ne grli cvetne poljane moj glas.
Nikad me nisi čula još da ječim,
nikad me nisi videla da klečim,
nikad u mojim očima pljusnuo nije
begunac talas.

Daleko je ono, daleko,
što moje zdravlje pije.
Često zazvoni u noći, mirisno i meko.
Često je kao sunčana morska stena,
na kojoj sja jedini kamen koji cveta: mir.

Smrt moja zavisi od pevanja tica,
a nemam ja doma, ni imena.
Daleko negde stoje vite jele, snežna lica,
radi njih mi je, majko, drago da si poštena.

Moje vruće usne ne žude više
živa devojačka prebela tela.
Noću kad lutam u senci grada,
kraj raspeća, baština i groblja,
ne žudim za sinom,
ne planem za roblja.

Vetri će mesto mene kličući da jezde.
U vrtlogu kamenja i neba pašće, krikom,
u zavejane, mlade jele, i posuće im krila,
dahom našim, što će se slediti u zvezde,
negde… gde nisam bio… i gde nisi bila.

Pod nebom, u ledu rumenom, gde zora spi,
disaće jele što disasmo mi
i stišaće zvezde osmehom i snagom,
što ih je vetrova talas,
odneo sa nas, odneo sa nas.

Оставите коментар

Објављено под Кутак за читање, Наставни материјали за III разред средње школе

Настасијевићева поема „Речи у камену”, Зоран Глушчевић

Глушчевић, Зоран: Настасијевићева поема „Речи у камену“;
Уметност тумачења поезије;
Приредили Д. Недељковић и М. Радовић,
Нолит, Београд, 1979.

A fragment of Linda Heslop’s painting: https://fullcirclestudio.ca/arti/linda-heslop/

Први стихови у првој песми ове поеме сликају апокалиптичним језиком, језиком митске праслике, чулну махнитост живота који још није досегао никакав степен духовности да би се могла одредити његова етичка припадност и духовна вредност. Живот је овде дат као ванетичка биолошка категорија, он сав кључа у ускомешаности и у узаврелости своје хемијске радионице. То је најсажетија, најлуђа и највеличанственија слика живота као слепе елементарне материје која уопште постоји у светској књижевности: живот као низ кључајућих процеса којима се не зна ни порекло ни сврха.

Најпре је издвојен елеменат воде, чудо од воде, како каже песник, што може да указује на исконски тренутак кад је цела планета била преплављена водама у којима се комешало и врило од милиона разних животних заметака, а може и да се односи на град на реци, град који су притисле огромне водурине. У сваком случају, издвојен је елеменат воде као праподлога, као неизбежна основа свег живота, као темељ на којем може да почне еволуција животне твари, јер живот је овде само материјална, хемијска ствар, безоблична у сваком другом погледу.

И сама та вода чудо је за себе, јер је на необјашњив начин постала топла подлога за настајање и развијање живота. Одозго је дато небо, и то је онај други елеменат, супротан елеменат, који својим бескрајем поклапа сварење, тј. ограничава га и своди на границе наше планете, даље од земље то бујање не може јер му се испречио бескрај: неумитније ограничавање, постигнуто антитезом, уопште се не може исказати друкчијом сликом.

Јер кад кажемо бескрај, све су прве песничке асоцијације упућене ка чежњи која вуче преко граница нашег строго омеђеног света, те нам тај симбол, од романтичара па наовамо, све до нашег песника, служи као симбол прекорачења граница, док песник показује, имплицитном и неумољивом логиком реалности, да је бескрај највеће ограничење које се може захмислити! Тек је овај песник изменио значења појмова и дао им прави смисао, сагласан са стварним могућностима које произлазе из ограничености људске природе.

Али не само то. Наставите са читањем

1 коментар

Објављено под Кутак за читање, Наставни материјали за III разред средње школе

Duško Radović, Beograde dobro jutro!

Na današnji dan, 29. novembra 1922. rođen je Duško Radović. 

Iz zbirke Beograde dobro jutro!
Zapisano u jedan četvrtak…

Dok ne mislimo svojom glavom, svi mislimo isto.
Čim nešto pokušamo sami, jave se razlike u mišljenjima.

Mi biramo one koji će birati one druge koji će izabrati treće da bi treći izabrali one četvrte. Dok stignu tamo gde treba da stignu, nećemo više moći da prepoznamo svoje želje i interese.

Beograđani, ne dajte svoje vešernice. Zamislite da ste vi na njihovom mestu, a da su oni na vašem.
Ni oni ih vama ne bi dali.

Mnogi drugovi, sadašnji i bivši, imaju obaška društvene stanove, a obaška svoje kuće.
Stanove su dobili za ono što nisu radili, a samo kuće stekli su radom.

Muškarci imaju kafane, fudbal, kocku i sve drugo.
Žene imaju samo muškarce. Žene imaju više nego muškarci.

Lopovi, istina, kradu, ali su inače politički ispravni i lojalni.
Oni se slažu sa svima koji ih ne jure.

U apotekama rade uglavnom žene.
Neke dobre i umorne žene, koje svima drugima mogu pomoći osim sebi.

Оставите коментар

Објављено под Кутак за читање

Матија Бећковић, Приредба

На данашњи дан, 29. новембра 1939. рођен је Матија Бећковић. 

(Одломак из поеме Приредба)

Ово сам свакоме причао,

А не знам јесам ли теби.

Ако сам теби,

Некоме сигурно нисам.

Када су једни победили друге,

Победници су давали приредбу.

Улаз је био слободан и добровољан,

А дошли су они који су морали.

А морали су сви који су преживели,

А за многе би било боље да нису.

Победнику је било мало победа,

Хтео је да покаже и да је у праву.

Зато је најгори тек када победи.

(***)

Оставите коментар

Објављено под Кутак за читање

Неповратно си отишла у поља, Александар Блок

Александар Блок рођен је 28. новембра 1880.

У сећање на њега – песма о непреболној љубави у преводу Бранка Миљковића и Олге Влатковић.

Неповратно си отишла у поља,
На веки нек је свето Име Твоје.
Опет су заласка црвена копља
пружила к мени оштрице своје.

Само твоје од злата свирале
тог црног дана уснама ћу таћи.
Ако су молитве у неповрат пале,
да скрхан заспим у поље ћу заћи.

Ти ћеш проћи у златној порфири –
но ја очи отворити нећу.
У свету сна дај ми да се смирим,
да љубим пут обасјан и срећу…

О ишчупај душу пуну море!
Са светима упокој мене.
Ти што руком својом без промене
непомично држиш копно и море.

Оставите коментар

Објављено под Кутак за читање, Наставни материјали за III разред средње школе

Horacije, Ređe kucaju

Na današnji dan, 27. novembra u osmom veku pre nove ere, umro je rimski pesnik Kvint Horacije Flak.

REĐE KUCAJU

U tvoj prozor zatvoren
sada ređe momci drski kucaju
tajno, tup, tup,
mirni san ne remete tebi;
vrata prag sada vole.
Pre su ona na šarkama
tako lako vrtela se;
sada sve ređe čuješ:
„Dok ja ginem, Lidija, svu noć dugu, spavaš li draga?“
Nesta svega. Plakaćeš odsad sama
stara, od svih prezrena, napuštena,
pustim krajem dok briše sever,
a noć svu srebri mladina.
I dok goriš požudom –
požar bludi,
bes što trga kobilu uzmamljenu
bolnu dušu ognjem će da ti zgara.
Tad ćeš da tužiš
što u sreći uživa mladež više
dok je mirta tamna i zelen bršljan
štite, što lišče svelo  daje zimskom
olujnom vetru.

 

 

Оставите коментар

Објављено под Кутак за читање

Румен ружо, Лаза Костић

Двадесет шестог новембра 1910. велики песник и занесењак Лаза Костић заувек се винуо у небеске просторе, у дуго жуђени небески загрљај његове рано преминуле музе. Оставио је за собом мучно време „безњенице“ и песму над песмама у нашој књижевности – Santa Maria della Salute,  по којој ће га памтити и нека будућа времена.

У спомен на њега, једна мање позната песма – Румен ружо.

 

Румен-ружо у пупољку-

у пупољку и у мени –

цветни свете у завојку,

ђул-мирису заптивени!

 

Бадава си у пупољку,

кад с’ у мени развијена,

заман стискаш своју шкољку,

бисеранко сакривена.

 

Што застиреш те дивоте,

шаровите руј-мирисе?

Ко их види, обневиди,

ко мирише, заноси се.

 

Оставите коментар

Објављено под Кутак за читање, Наставни материјали за II разред средње школе

Macuo Bašo, Jezerce

Na današnji dan, 24. novembra 1694. godine, umro je Macuo Bašo, osnivač i jedan od najboljih predstavnika japanskog pesničkog stila haiku

A POND

An old silent pond…
A frog jumps into the pond,
splash! Silence again.

Translated by Robert Hass

JEZERCE

Tiho jezerce…
Žaba skoči u vodu,
pljas! I opet mir.

Translated from English by B. Kondžulović

 

Оставите коментар

Објављено под Кутак за читање

О Раним јадима, Данила Киша

Форме приповедања као интеграциони чинилац
у збирци поетизоване прозе Рани јади Данила Киша

Аутор текста
Наташа Станковић-Шошо
Књижевност и језик, LII/3-4, Београд, 2005.

 Збирка Рани јади (1970) са романима Башта, пепео (1965) и Пешчапик (1968) чини део породичне трилогије. Писана је техником мозаика, при чему уводна прича С јесени кад почну ветрови има функцију пролога, а завршна Еолска харфа епилога. Садржи 19 прича неједнаке дужине. У збирци доминирају кратке приче, а има и неколико приповедака (Замак осветљен сунцем, Из баршунастог албума, Ливада, Дечак и пас). Програмом је предвиђено да ученици у основној школи науче да у књижевном тексту препознају, протумаче и примене различите форме приповедања (нарацију у првом, другом или трећем лицу), описивање (пејзаж, портрет, екстеријер, ентеријер), дијалог, монолог и унутрашњи монолог. Збирка Рани јади обрађује се у првом разреду гимназије и средње школе. У њој се налазе готово сви наведени облици казивања. Проучавањем форми приповедања могу се откривати и тумачити све друге уметничке вредности дела (тематика, мотиви, ликови, сижејни елементи, односи између појединих прича, идеје, стваралачки поступци). На примеру кратке приче Улица дивљих кестенова указаћемо на форме приповедања као интеграционо средиште које доприноси успешнијем тумачењу и сагледавању осталих вредности књижевног текста.

У збирци поетизоване прозе Рани јади главни лик Андреас Сам трага за својом прошлошћу и успоменама, е да би активирањем потиснутог препознао себе и вратио се идентитету који постоји још само у сећању. Не одричући се тог идентитета, него трагајући за собом као дететом, Кишов приповедач Андреас Сам у Раним јадима покушава да оживи превазиђену реалност дечијег „ја”, да пробуди себе као дете у ономе што је заборављено и више реално није присутно, али постоји уграђено у сећању њега као одраслог. Полазећи од схватања да је релативно шта је стварни, а шта фиктивни свет, јер оно што је прошло заувек је неповратно нестало, Киш се користи различитим приповедачким методама.

Уочљиво је да у породичном циклусу не постоји језгро приче, већ само импресионистички дати фрагменти сећања. Да би нагласио релативност сећања и импресије, Киш користи унутрашњу перспективу приповедача који је удвојени лик (дечак и одрасли „дечак”), стапајући прошло време у коме се радња дешавала и садашљи тренутак из којег се приповеда. У неким причама приповедање се организује као вид редуковане перспективе (крњи дијалог у коме постоји само један глас, а други се наговештава), користе се цитати, псеудодокумента (писма, дневник, фотографије) и сажима се искуствена грађа. Комбинујући документарност и фиктивност, наративност и лирски исказ, писац апострофира приповедну ситуацију и пародира је откривајући да протекло време нема моћ оживљавања, већ је доказ непоновљивости тренутка с чијом пролазношћу је нестао и део људског идентитета. Наставите са читањем

Оставите коментар

Објављено под 1.Приступ књижевним делима, Кутак за читање, Наставни материјали за I разред средње школе, Позајмице