Нико као он није умео тако непредвидљиво и чаробно да се игра речима. Не знам да ли је, као и његов ујак из приче, дан уочи своје смрти, помислио „Данас је велики дан, најзад је дошао да ме одведе одавде…“ али га замишљам како и сада, пушећи своју неизбежну лулу, помно проучава „Чудновату карту ветрова“ у Пределу сликаном чајем. Отишао је одавде ношен унутрашњом страном ветра, 30. новембра 2009. године.
A landscape of Henri Zuber borrowed from: : https://www.museeprotestant.org/en/notice/henri-zuber-1844-1909-2/
Свако сећање доноси буђење и свако буђење доноси једно сећање. Ако сте довољно брзи можда ћете га ухватити.
Са тим мислима пробудио се Милош Црњански тог дана. Госпа Вида била му је спремила влашки хлеб печен у саксији, али Црњански је био стар и узео је за доручак само један залогај тог хлеба; готово све што је волео да једе било му је одавно забрањено. Сада је већ дуго било много више обеда описаних у његовим књигама но што је њему преостало да окуша. Осећао је да су његове кости изношене и да потичу од неког другог човека, па ипак, као талас који је прешао хиљаду миља носећи своје име да га шапне обали, тако су из његове младости изгубљене у пучинама тишине до њега још увек допирале глади и шапутале своја имена, јер он им је био обала.
У подне сишао је на улицу; падао је уморни снег, путник с далеког неба. Црњански је носио у руци две новчанице и осећао се незаштићен као да сав свет зна шта ће да купи ако се види тај новац стиснут у шаку.
Код „Орача“ сео је у излог и наручио пасуљ са кобасицом, порцију ћевапчића с луком и чашу вина. Седео је над донетим ручком и гледао. Гледао је кроз време, кроз овај дан у нешто друго иза тог дана, из петка у суботу назирући можда и крајичак недеље. И сећао се да свакој оствареној љубави треба жртвовати две неостварене, јер тада она остварена вреди колико три друге. Наставите са читањем
knjigoljupci 
