16. новембра 2018. · 10:10
Šesnaestog novembra, 1922. rođen je moj omiljeni Portugalac, neobuzdani maštar i mislilac, nepoštedni kritičar svih izopačenosti današnjice, čovek koji je rušio tabue i smelo prekoračivao granice postavljene ljudskom duhu i slobodi, dovoljno mudar da među prvima spozna zamke „novog svetskog poretka“ i hrabar da kroz svoje čudesne romane u svet baci zrnce stvaralačke sumnje i zapitanosti – kuda to ide ovaj naš svet…
U znak sećanja na njega i u želji da se neka njegova knjiga nađe u vašim rukama, delim sa vama odlomak iz Saramagovih Malih uspomena.
Žoze Diniš umro je mlad. Kad je prošlo zlatno doba našeg detinjstva, krenuli smo svaki na svoju stranu, a onda sam, posle nekog vremena, zatekavši se ponovo u Azinjagi, upitao tetka Mariju Elviru: „Šta radi Žoze Diniš?“ Ona mi je na to samo odgovorila: „Žoze Diniš je umro.“ Takav smo mi svet, ranjivi iznutra, tvrdokorni spolja. I tako to biva, rodiš se, poživiš a onda umreš, i nema tu šta mnogo da se priča, Žoze Diniš je došao i otišao, ožalili su ga kako dolikuje, ali ne možemo čitavog života oplakivati mrtve. Ali ipak ne znam da li bi se iko sećao Žozea Diniša da nisam napisao ove stranice. Jedino ja se sećam kako smo se klatarali na nekoj žetelici, i kroz oblake prašine prelazili preko njiva, gledajući kako ta mašina ređa klasje. Jedino ja se sećam medene lubenice tamnozelene kore, koju smo pojeli na obali Teža jer se bostanište nalazilo takoreći u samoj reci, na jednom od onih sprudova peskovite zemlje odakle se leti povlačila voda. Jedino ja se sećam reskog zvuka noža kojim
smo sekli lubenicu, njenih crvenih kriški i crnih koštica, i onog ,,dvorca“ ili ,,srca“, kako ga zovu u drugim krajevima, koji se otvarao pred nama dok smo otkidali kriške (sečivo noža nije bilo dovoljno dugo da bi moglo da je preseče napola), slatkog soka koji nam se cedio niz vrat i po grudima. I najzad, jedino ja se sećam kako sam se jednom prilikom poneo prema njemu kao podlac. Hodali smo s tetka Marijom Elvirom kroz kukuruzište, svaki u svom redu, s džakom na leđima, pabirčeći klipove koji su zaostali posle berbe, kad sam najednom spazio ogroman klip u njegovom redu, ali ništa nisam rekao, jer sam hteo da vidim da li će ga primetiti. A kada je on, kao nedužna žrtva svog niskog stasa, prošao dalje, skrenuo sam u njegov red i pokupio klip. Samo da ste mogli videti bes tog nesrećnog, pokradenog dečaka, no tetka Marija Elvira i drugi odrasli koji su se tu zatekli bili su na mojoj strani, jer da je on primetio taj klip, ne bih ga ja ni uzeo. Ali nisu bili u pravu. Da sam postupio čestito, vratio bih mu taj klip, ili bih mu prethodno skrenuo pažnju da je tik ispred njega. Verovatno me je u tome sprečilo naše večito suparništvo, ali ipak, negde duboko u sebi, slutim da će, na dan Strašnog suda, kada se budu merila moja dobra i zla dela, upravo taj klip pretegnuti na vagi i strovaliti me u pakao…
knjigoljupci 