Архиве ознака: Franc Kafka

„Kafkin prijatelj“, Miro Gavran

Miro Gavran se često u naslovima svojih romana ili drama služi poznatim imenima, što na prvi pogled, u nama stvara dojam da u djelu mora biti riječ o nečemu što već znamo. Tko, recimo, ne zna, ako je ljubitelj književnosti, tko je bio Kafkin najveći prijatelj? I onda – nešto neočekivano. Fantastična mašta Mira Gavrana stvari postavi na način koji nas natjera da, kad već otvorimo njegovu knjigu,  ne odustajemo dok je ne pročitamo u jednom dahu. Imam osjećaj kao da se Gavran ponekad koristi poetikom E. A. Poa, koji je govorio kako treba pisati tekstove od sto redaka jer je to količina teksta koja se može pročitati odjednom. Gavran se, kao što znamo, ne pridržava pisanja u sto redaka, ali zato ima neku skrivenu spisateljsku tajnu i  magiju riječi kojom nas tjera da tekst pročitamo u jednom  dahu. Čitalački afiniteti su različiti, ali tako je barem kad sam ja u pitanju. Svaki Gavranov tekst me na određeni način oduševi. Moram priznati kako nisam ljubiteljica suvremene pisane riječi, uvijek mi tu nešto nedostaje, uglavnom misaonost na koju sam navikla u nešto starijoj književnosti, ali to uvijek pravdam činjenicom kako svijet danas živi brže, pa ni čitatelji nemaju mnogo vremena, smirenosti i koncentracije za čitanje dugih i detaljnih opisa, reminiscencija, refleksija… Držim, dakako, da ima i suvremenih hrvatskih književnika koji svakako zavrjeđuju pozornost i hvale vrijednu riječ iz ovog ili onog razloga, ali predugo bi trajalo kada bih sada svaku misao o tome razlagala. No, činjenica je da je malo njih doprlo do mene tako kako je to uspio Miro Gavran. Svaki put kada pročitam neki njegov tekst osjećam da mi je cijelo biće ispunjeno na neki vrlo suptilan način. Nema u njegovim romanima one silovite i snažne mudrosti ili filozofije koje će vas ostavljati bez riječi kao kod Krleže, Andrića, Selimovića, ali postoji ona tanka nit koja vas magično veže, da o njegovim tekstovima dugo potom razmišljate. Čudesna je lakoća Gavranovog pripovijedanja i magični su zapleti kojima nas iznenadi kada najmanje očekujemo, na način koji najmanje očekujemo, otvarajući potom završetak koji nas ostavlja u dilemi i dugom preispitivanju u namjeri da sami dokučimo pravi smisao takvog kraja. Njegovo poznavanje materije o kojoj piše je izvanredno, ali ono što svemu dodaje posebnu čar je vještina kojom nas namjerno ostavlja u nedoumici što je tu stvarnost, a što umjetnička nadgradnja. U trenu nam sve može izgledati kao stvarnost o kojoj smo već nešto znali, a sada smo to zahvaljujući Gavranovom interpretiranju samo nadopunili. A i ne mora biti tako. Stvarnost se tako relativizira, a čitatelj se intelektualno provocira da promišlja i istražuje. Наставите са читањем

Advertisements

1 коментар

Објављено под Кутак за читање

Деца на сеоском друму, Франц Кафка

Кратка прича из циклуса Размишљање

Посвећено Максу Броду

Деца на сеоском друму

deca

Фотографија позајмљена са: http://www.straight.com/news/david-suzuki-helping-kids-reconnect-nature

Слушао  сам како кола пролазе поред баштенске ограде, каткада сам их и видео кроз рупе између лишћа које су се лагано њихале. Лето је било толико врело да се чуло како дрво пуцкета у паоцима њихових точкова и рукуницама! Радници су долазили са поља смејући се толико да је то била права срамота.

Седео сам на нашој малој љуљашци, одмарајући се међу дрвећем у башти својих родитеља.

Жамор пред оградом није се смиривао. У трену, деца пројурише; кола натоварена житом, с мушкарцима и женама на снопљу; свуда около леје са цвећем; неки господин с палицом полагано шета, тамо према западу, а у сусрет му долази неколико девојака, држећи се под руку; устукнуше, поздрављајући га, и скренуше са стазе у траву.

Птице наједном прхнуше у небо; пратио сам их погледом, посматрао како се у једном даху дижу, све док више није изгледало да се оне дижу, већ да ја падам; стегнувши чврсто конопце љуљашке, почео сам се њихати. Убрзо сам се љуљао јаче, осећајући ваздух како прохладно  пирка, а уместо птица, на небу су се јављале трепераве звезде.

Вечерао сам при светлости свеће. Наслонивши оба лакта на сто, већ уморан, загризао сам хлеб намазан путером. Шупљикаве, прозирне завесе надимале  су се под топлим ветром толико јако да их је покаткад понеки пролазник морао придржати рукама, ако би хтео боље да ме види или да поприча са мном. Свећа би обично брзо утрнула, а у њеном тамном диму још неко време су се мотали комарци који су се ту скупили. С прозора би ме каткад неко нешто упитао, а ја бих одвратио погледом као да гледам у планине или негде кроз ваздух; но, ни њему није било нарочито стало до мога одговора.

Онда би неко жустро бануо и јавио да су сви остали већ пред кућом, па бих тромо, уздишући и сам устао.

„Шта је, зашто тако уздишеш? Шта се догодило? Је ли у питању нека непоправљива невоља? Нешто нарочито од чега се никада више нећемо опоравити? Да ли је заиста све изгубљено?“

Ништа није било изгубљено. Отрчали смо пред кућу. „Хвала богу, најзад смо на окупу!“ — „А ти увек мораш да касниш!“ „Како то — ја?“ — „Управо ти! Лепо остани код куће, ако нећеш с нама.“ — „Баш сте без милости!“ — „Шта? Без милости? Ти нам то говориш?!“

Безглаво бисмо ујурцали у вече. Није нам се знало ни за дан ни за ноћ. Час бисмо се тискали једни уз друге, па би нам се дугмад прслука трљала једно о друго као зуби, час бисмо опет трчали, увек подједнако удаљени, с ватром у устима, попут дивљих тропских звери. Попут оклопника из древних ратова, трупкајући ногама о земљу, и витлајући по ваздуху, јурили смо једни друге низ кратку улицу, па низ пут, не спутавајући залет у нигама. Неки би сишли у јарак, и тек што су нестали с тамне падине, већ би се опет, попут неких странаца појавили на пољској стази и гледали наниже.

„Хеј, па дођите доле!“ — „Не, прво ви дођите горе!“ — „Аха, па да нас скотрљате доле, не пада нам ни на крај памети, нисмо ни ми баш пали с дуда.“ — „Па, види се да сте кукавице. Хајде, дођите, дођите ако смете!“ — „Стварно? Ви? Ви ћете нас да баците доле!? Е, за то бисте морали мало другачије да изгледате!«

Јуришали смо, а они би нас сузбили, па бисмо се скотрљали низ траву до јарка; чинили смо то добровољно. Свуда около у трави осећала се уједначена топлина, и нас би спопао умор.

Кад бисмо се преврнули на десну страну, подметнувши руку под уво, пожелели бисмо да заспимо. Додуше, дизали бисмо се још једанпут, уздигнуте браде, али циљ нам није био да победимо већ да се поново скотрљамо још дубље у јарак. Укрстивши руке и ноге, препуштали смо се ваздуху, падали и котрљали не желећи да икад престанемо.

У тесном јарку смо лежали издужени, на помишљајући да савијемо колена,  на леђима, као  да смо болесни, понеко од нас спреман и да заплаче. Затрептао би очима када би неки од дечака, подбочених руку, тамних табана, са падине скочио преко нас на пут.

Месец је већ био одскочио, нека поштанска кола провезла су се кроз његову светлост. Около је пиркао лаган поветарац, који смо осећали и у јарку, а у близини би се зачуло као шума шуми. Тада више никоме не би било толико стало до тога да буде сам.

„Где сте?“ — „Долазите овамо!“ — „Сви заједно!“ — „Шта се кријеш, не глупирај се!“ — „Зар не знате да је пошта већ прошла?“ — „Наравно, док си ти спавао, она је прошла.“ — „Ко, ја спавао? Ма немој!“ — „Хајде, ћути ту, па види се на теби.“ — „Дај, молим те.“ — „Дођите!“

Трчали смо, збијени један уз другог, многи су се држали за руке, савијајући браду према грудима пошто смо јурили низбрдицом. Неко се огласи индијанским ратним покличем, и наше ноге загребаше падином што су брже могле, поскакујући, као да нас је ветар подизао за кукове. Ништа нас није могло зауставити; занети трчањем, могли смо се у претицању укрштених руку мирно огледати.

Застадосмо на мостићу преко брзака: они који беху одмакли напред, вратише се. Вода је под мостићем  ударала о камење и корење не марећи за то што је вече већ увелико поодмакло. Није било разлога да неко не скочи на ограду моста.

Иза грмља у даљини пролазио је воз, купеи  су били осветљени, а стаклени прозори сигурно спуштени. Један од нас запева уличну песму, а остали се придружише. Певали смо утркујући се са возом и махали рукама, јер глас није био довољан; направили смо збрку од гласова и у њој смо се пријатно осећали. Када свој глас запетљаш са другима, осећаш се као уловљен на удицу.

Тако смо, оставивши шуму за леђима, путницима певали на уво. Одрасли у селу још су били будни, и мајке су припремале постеље за ноћ.

Било је већ време. Пољубио сам друга који је стајао крај мене, тројици најближих само сам пружио руку, окренуо се и потрчао истим путем натраг; нико ме није звао. Код прве раскрснице, где ме више нису могли видети, заокренух пољском стазом према шуми. Журио сам према граду на југу, о којем се у нашем селу говорило: „Какви људи тамо живе! Замислите, они уопште не спавају!“ „А зашто?“

„Зато што се не умарају.“

„Како то?“

„Јер су луде.«

„Ма, како то да се не умарају?“

„А како би се луде умарале!?“

                       Превод са енглеског језика (превод превода) Б. Конџуловић

 

Оставите коментар

Објављено под Кутак за читање