Песништво је завет насхваћених људи, хегелијански разапетих између ничега и свачега. У сплету таквих (обезбожених) околности Омер Петојевић се оглашава другом књигом својих стихова, сажимајући лирску потку свете властитости у једну и јединствену поетску целину, веродостојним и препознатљивим рукописом, процеђеним кроз анархично – лично, породично и епско (па и књишко) наслеђе отуђених појединаца… који творе ову заумну Поворку, складних и целовитих одлика побожног посебништва.
Владета Коларевић
Фотографија Чедне Тодоровић (http://cednaphotography.com/about.html)
ДАНАС
Благи и Милостиви
Саклони и сачувај
У џепу ми eво
Стотину динара
И пар гвоздењака
Кол’ко да мe
На улици
Псето не понизи
У души
Тек пар мисли
Кол’ко молитву
Да надоместе
А ти Вeлики
Спрам себе сматрај
Моја мера
Ни крајцару
Не претеже
РАСПРШЕНИ САН
Васколики дан
рвах се
к’о Израиљ с Богом.
У смирај
још је све личило на победу…
А онда ме нечастиви
гласом пријатеља
намами преварно –
ја застадох те дигох руке.
Сад поражен
пребројавам се –
пакло цигарета и два пива.
Толико сам данас коштао.
ОГЛЕДАЛО БОЖЈЕ
Очне капке
ни у сну
не склапам
да се Бог
има где огледати
Говорим овој белини
преда мном
овој хартији која не тумачи
ништа
ШАПАТ
Треба отићи треба отићи…
Говорим
овоме
што
од мене оста
knjigoljupci 