Svi nešto pričaju o čoveku po imenu Uve… Nisam do sada čitala Bakmanove romane, pa pomislih – još jedan od onih savremenih bestselera iza kojih stoji milionski vredan marketing zarad postizanja milionskih tiraža. Spadam među čitaoce koji više vole one takozvane „teške“ knjige, pa često razočaram poznanike preporučivši im „daveže koji mrače i samo nešto razmišljaju“, ali pomislih, kad već svi toliko pričaju o toj knjizi, pa makar bila samo još jedan primerak lake literature, red je da je i ja pročitam. I znate kako sam je doživela? Kao neočekivanu hladovinu usred letnje žege.

Bakman nas uvodi u priču jednostavno, nepretenciozno, jezikom primerenim savremenim brzim medijima, gde se ovaj roman i začeo kao ideja, i već nakon nekoliko rečenica u piščevom stilu otkrivamo kozerski dar, smisao za humor i sposobnost da zapaža, razume i sa lakoćom čini jasnim i očiglednim ono što obično ostaje neprimećeno i skriveno ispod površine vidljive stvarnosti. On ne poseže za metaforama i dubokomislenim porukama; umesto njega to čini život sam.

Posmatran u žanrovskom smislu, ovaj roman u najvećoj meri ima odlike hronike. Ali ne samo hronike jednog malog „nevažnog“ života, čija dnevna događanja pripovedač prati i popisuje, već i hronike vremena u kojem upravo živimo. Gotovo usputno i neosetno, budući da nam je čitalački fokus usmerio na pojave i situacije kakve prepoznajemo i u sopstvenoj svakodnevici, pisac obremenjuje priču brojnim unutrašnjim slojevima. Oni se pred nama otvaraju postupno, što u reminiscencijama glavnog junaka, što u grotesknim situacijama koje proističu iz njegovog odnosa prema okruženju, što kroz postepenu promenu našeg odnosa prema njemu kao osobi.

Uve je težak čovek. Dosadni namćor iz komšiluka. Neprilagodljiv. Tvrdoglav kao mazga. Mizantrop. Jedan od onih za koje obično kažemo – daleko mu lepa kuća! Prema njemu možete da osetite sve, samo ne razumevanje i empatiju.

Ali, prateći ritmična ponavljanja Uveove jednoobrazne svakodnevice, shvatamo da svaka epizoda u njoj postaje jedan umetnički znak, slika ispod koje leži podtekst sa dovoljno prostora da i sami u njega učitavamo sopstvena promišljanja, objašnjenja, samopreispitivanja – koliko poznajemo ljude uistinu, po kom kriterijumu ih razvrstavamo, biramo, odbacujemo i koliko poznajemo i sami sebe, bar onu svoju sivu stranu, sa kojom se malo ko rado suočava… I uopšte uzev, koliko smo empatični i koliko ljubavi imamo za davanje, bezuslovno i bez proračuna koliko bi za to trebalo da nam se uzvrati. Stavljajući u središte naše pažnje upravo čoveka čiji životni principi su zasnovani na stereotipima i predrasudama, pisac se majstorski poigrava i sa našim predrasudama i stereotipima i suptilno nas navodi da ih sami razobličavamo.

Vešto zaodevajući u humor sve ono što je povremeno na samoj ivici da postane patetika, Bakman nas vodi kroz Uveovu životnu priču, otkrivajući nam njegovu pravu prirodu i uzroke koji su oblikovali njegov karater. Polako shvatamo da rutinirana svakodnevica u kojoj se Uve kapriciozno pridržava svih svojih jednom davno ustanovljenih rituala, pravila i stavova, ne predstavlja ispraznu kolotečinu i bezidejnost jednog inadžije, već jedan vid doslednosti, snage i pouzdanosti čoveka, viđen njegovim očima.

Tako Uve pred našim očima raste i transformiše se iznutra, mada, posmatran spolja, do kraja ostaje narogušeno čangrizavo gunđalo. Ali, mi mu to već uveliko ne zameramo, jer znamo da to čini iz principijelnih razloga, zbog iskrivljenog načina na koji on sam razume osećanje dostojanstva, samopoštovanja i doslednosti.

Branijeta Kondžulović

1

Čovek po imenu Uve

kupuje računar koji i nije računar

Uve ima pedeset devet godina. Vozi sab. Ima običaj da u ljude koji mu se ne dopadaju upire prstom i to tako kao da su oni provalnici, a Uveov kažiprst policijska džepna lampa. Nalazi se pred pultom u jednoj od onih prodavnica gde ljudi sa japanskim automobilima dolaze da kupuju bele kablove. Uve je dugo posmatrao prodavca pre nego što je mahnuo prema njemu belom kutijom srednje veličine.

„Ehej! Da li je ovo jedan od tih vaših aipadova?“, želeo je da zna Uve.

Prodavac, mlađi čovek sa jednocifrenim indeksom telesne mase, delovao je kao da mu nije baš prijatno. Sasvim očigledno se borio sa porivom da odmah oduzme kutiju od Uvea.

„Tako je. Ajped. Ali zaista bih cenio ako biste prestali da tako mašete njime…“

Uve pogleda kutiju kao da je smatra krajnje sumnjivom. Otprilike kao da ta kutija vozi vespu, nosi trenerku, upravo je oslovila Uvea sa ,,ortak“ i potom pokušala da mu proda sat.

„Aha! Znači, ovo je računar?“

Prodavac je klimnuo glavom. Ali je odmah zatim počeo da okleva i brzo odmahnuo glavom.

„Jeste… ili, u stvari, to je ajped. Neki ga zovu ’tablet’, drugi ga zovu ’prenosivi računar’. Može se posmatrati na više načina…“

Uve je pogledao prodavca kao da nema blage veze o čemu govori.

„Tako znači!“

Prodavac smušeno potvrdi glavom.

,,Pa, da…“

Uve ponovo protrese kutiju.

,,A da li je dobar?“

Prodavac se počeša po glavi.

„Jeste. Odnosno… kako to mislite?“

Uve uzdahnu i progovori sasvim polako. Oblikovao je reči kao da se jedini problem u ovoj raspravi sastoji u tome što prodavac ima oštećen sluh.

,,Da li. Je. Dobar? Da li je ovo dobar računar?“

Prodavac počeša bradu.

,,Pa, ovaj… znači… veoma je dobar… ali to naravno zavisi od toga kakvu vrstu kompjutera želite.“

Uve se izbeči na njega.

„Želim računar! Običan računar!“

Neko vreme su obojica ćutali. Prodavac se nakašlja.

,,Pa, dakle, ovo zapravo nije običan kompjuter. Možda biste radije želeli…“

Prodavac zaćuta, očigledno tražeći neku reč koja bi čoveku pred njim mogla da deluje poznato. Onda se ponovo nakašlja i reče:

,,…laptop?“

Uve frenetično zavrte glavom i preteći se nagnu preko pulta. ,,Ne, neću to, do-đa-vo-la. Hoću računar!“

Prodavac klimnu glavom sa puno razumevanja.

„Laptop jeste kompjuter.“

Uve ga je uvređeno posmatrao, pa zatim svojim prstom demonstrativno kucnuo po pultu kao da drži džepnu lampu.

,,Pa to i sam znam!“

Prodavac potvrdi glavom.

,,Okej…“

Ponovo je zavladala tišina. Ne mnogo drugačija od one koja bi možda nastala između dva revolveraša koji su iznenada uvideli da su zaboravili da ponesu svoje revolvere. Uve je dugo posmatrao kutiju, kao da je pomalo očekivao da će od nje naposletku uspeti da izvuče neko priznanje. Наставите са читањем →