4. новембра 2013. · 01:51
Песма о љубави које нема
Искрена песма Милана Ракића спада у најнеобичније љубавне песме у српској лирици. У њој има страсти, заноса, опчињености, жудње, али нема основне емоције која се у љубавној песми подразумева – нема љубави. Наслов песме је Искрена песма, а говор лирског субјекта преплављен је иронијом и садржи признање о лажи и обмани. Па о каквој је онда љубави реч и о каквој искрености говори лирски субјект?
Оно што у овој песми препознајемо представља рушење табуа у српској поезији Ракићевог времена. Искрена песма говори о егоизаму, еротској страсти и самољубљу мушкарца. Ако у песми има љубави, она није обострана и не подразумева узајамну размену емоција двоје људи који се предају једно другом. Реч је о узимању и подавању у којем само једно од двоје учесника зна праву истину о природи њиховог узајамног односа.
Сасвим је неочекивана позиција жене као објекта љубави у једној лирској песми. Она је сведена на телесно присуство, именована стереотипним изразом „драга“ и не заслужије чак ни да се тој њеној телесности упути која реч дивљења или нежности. Користећи таутологију, већ у првом стиху, и преношењем пажње са жене на јесењи пејзаж (који симболично представља пролазност), лирски субјект наглашава своју потребу за ћутањем, самоћом и препуштањем сопственим мислима у којима она више није тако важна.
Обузет стањем сопственога бића, лирски субјект не допушта ни да се огласи жена коју је управо љубио, сводећи је тако на инфериорно и бесадржајно створење које би речју само нарушило снажне осећаје којима он жели да се у миру препусти:
О, склопи усне, не говори, ћути,
Остави мисли нек се бујно роје,
И реч нек твоја ничим не помути
Безмерно силне осећаје моје.
Постоји разлика између осећаја и осећања и вероватно није случајност што је песник употребио управо реч осећај (која означава телесни доживљај), а не осећање (која означава емоцију).
Уместо снажних љубавних осећања у којима се мушкарац и жена узајамно стапају и допуњавају , овде запажамо супротстављеност мушког и женског принципа. Њихове потребе и жеље се разликују и њихови емоционални улози у овој љубавној игри су сасвим непропорционални. Она би хтела да говори и да слуша, хтела би духовну и емоционалну размену са човеком којем се предаје, а не само телесни ужитак. А он само жели да заборави да су ту њих двоје и препусти се усхићењу које му је природа подарила као величанствен поклон у трошном и пролазном животу. Такав закључак изводимо из потребе лирског субјекта да у три прве строфе заредом „ућуткује“ своју „драгу“. Са његовог становишта, једини склад који њих двоје остварују је телесне природе.
Ћути, и пусти да сад жиле моје
3абрекћу новим заносним животом,
Да заборавим да смо ту нас двоје,
Пред величанством природе! А по том,
Кад прође све, и малаксало тело
Поново падне у обичну чаму,
И живот нов, и надахнуће цело,
Нечујно, тихо, потоне у таму
У четвртој, петој и шестој строфи у потпуности се разоткрива суштина њиховог односа испуњеног страшћу и завођењем, али и лажима, обманом, самообманом, презиром, сажаљењем и пригушеним цинизмом. Из недостатка љубави лирског субјекта проистиче презир према објекту обљубе. У сопственом лицемерном понашању, чији је крајњи циљ завођење, и нелагоди коју осећа због тога, он проналази образложења и оправдања за себе :
Ја ћу ти, драга, опет рећи тада
Отужну песму о љубави, како
Чезнем и страдам и љубим те, ма да
У том тренутку не осећам тако…
А ти ћеш, бедна жено, као вазда,
Слушати радо ове речи лажне:
И захвалићеш Богу што те сазда,
И очи ће ти бити сузом влажне.
Вратимо се још једном наслову песме. Зашто је ово Искрена песма, ако све време говоримо o лажи? Према коме је искрен лирски субјект и коме се заправо исповеда?
Запажамо да је глас његове исповести подједнако немушт као и глас жене који он не жели да чује, а особа којој је признање упућено и даље живи у блаженом незнању, разнежена до суза речима да њен љубљени за њом „Чезне и страда и љуби је…“ Ово, дакле, није обраћање поменутој жени, већ сопственој савести. То је истивремено израз самокритике, али и критичког става према жени као слабом, лаковерном, површном бићу, склоном паду и понижењу, и неспособном да проникне у истину дубље од слике која јој се допада. Исповедни исказ лирског субјекта у себи носи амбивалентан садржај; он је искрен и лицемеран истовремено, јер особа на коју се исказ односи никада неће сазнати изречену истину. Из свега проистиче закључак да није реч о признању, већ о тренутку самоспознаје, суочавања лирског субјекта са сопственом нарцисоидном и егоистичном природом :
И гледајући, врх заспалих њива,
Како се спушта нема полутама.
Ти нећеш знати шта у мени бива,
Да ја у теби волим себе сама.
Ово је песма о игри завођења и сукобу између неодољиве еротске привлачности и духовног несклада у односу двоје људи. У таквом односу љубавна песма постаје „отужна“, а жена која је „вазда“ спремна да је слуша, не проникнувши у њену неискреност, постаје „бедна“ . Једина њена вредност, којом заслужује „благослов“ лирског субјекта, је у извору насладе којом га на тренутке усрећује, а таква жена, по његовом мишљењу, не заслужује да буде вољена.
И моју љубав наспрам тебе, кад ме
Обузме целог силом коју има,
И сваки живац растресе и надме,
И осећаји навале к’о плима!
За тај тренутак живота и миља,
Кад затрепери цела моја снага,
Нека те срце моје благосиља!
Ал’ не волим те, не волим те, драга!
Искрена песма можда и није песма о љубави на какву смо навикли, али сигурно јесте о самољубљу.
Ово, такође, може бити и песма о двојакости и дволичности мушко-женског односа.
(Да бисте лакше разумели природу односа лирског субјекта према невољеној „драгој“ можете га упоредити са страшћу доктора Астрова према Јелени Андрејевној у драми „Ујка Вања“.)
Б. Конџуловић
knjigoljupci 