Архиве ознака: Milan Rakić

Песма о љубави које нема

Искрена песма Милана Ракића спада у најнеобичније љубавне песме у српској лирици. У њој  има страсти, заноса, опчињености, жудње, али нема основне емоције која се у љубавној песми подразумева – нема  љубави. Наслов песме је Искрена песма, а говор лирског субјекта преплављен је иронијом и садржи признање о лажи и обмани.  Па о каквој је онда љубави реч и о каквој искрености говори лирски субјект?

Оно што у овој песми препознајемо представља рушење табуа у српској поезији Ракићевог времена.  Искрена песма говори о егоизаму, еротској страсти и самољубљу мушкарца.  Ако у песми има љубави, она није обострана и не подразумева узајамну размену емоција двоје људи који се предају једно другом.  Реч је о узимању и подавању у којем само једно  од двоје учесника зна праву истину о природи њиховог узајамног односа.

Сасвим је неочекивана позиција жене као објекта љубави  у једној лирској песми. Она је сведена на телесно присуство, именована стереотипним изразом  „драга“ и не заслужије чак ни да се тој њеној телесности упути која  реч дивљења или  нежности.  Користећи таутологију, већ у првом стиху,  и преношењем пажње са жене на јесењи пејзаж  (који симболично представља пролазност),  лирски субјект наглашава своју потребу за ћутањем, самоћом и препуштањем  сопственим мислима у којима она више није тако важна.

 

Обузет  стањем сопственога бића, лирски субјект не допушта ни да се огласи жена коју је управо љубио, сводећи је тако на инфериорно и бесадржајно  створење  које би речју само нарушило снажне осећаје којима он жели да се у миру препусти:

О, склопи усне, не говори, ћути,

Остави мисли нек се бујно роје,

И реч нек твоја ничим не помути

Безмерно силне осећаје моје.

Постоји разлика између осећаја и осећања и вероватно није случајност што је песник употребио управо реч осећај (која означава телесни доживљај), а  не осећање (која  означава  емоцију).

Уместо снажних љубавних осећања у којима се мушкарац и жена  узајамно стапају и допуњавају , овде запажамо супротстављеност мушког и женског принципа. Њихове потребе и жеље се разликују и њихови емоционални улози у овој љубавној игри су сасвим непропорционални. Она би хтела да говори и да слуша, хтела би духовну  и емоционалну  размену са човеком којем се предаје, а не само телесни ужитак. А он само жели  да заборави да су ту њих двоје  и препусти се   усхићењу  које му је природа подарила као величанствен поклон у трошном и пролазном животу. Такав закључак изводимо из потребе лирског субјекта да у три прве строфе заредом „ућуткује“ своју „драгу“.  Са његовог становишта, једини склад који њих двоје остварују је телесне природе.

Ћути, и пусти да сад жиле моје

3абрекћу новим заносним животом,

Да заборавим да смо ту нас двоје,

Пред величанством природе! А по том,

Кад прође све, и малаксало тело

Поново падне у обичну чаму,

И живот нов, и надахнуће цело,

Нечујно, тихо, потоне у таму

У четвртој, петој  и шестој  строфи у потпуности се разоткрива суштина њиховог односа испуњеног  страшћу и завођењем, али и лажима, обманом,  самообманом, презиром, сажаљењем  и пригушеним цинизмом. Из недостатка љубави лирског субјекта проистиче презир према објекту обљубе.  У сопственом лицемерном понашању, чији је крајњи циљ завођење,  и нелагоди коју осећа због тога,  он проналази образложења и оправдања за себе :

Ја ћу ти, драга, опет рећи тада

Отужну песму о љубави, како

Чезнем и страдам и љубим те, ма да

У том тренутку не осећам тако…

 

А ти ћеш, бедна жено, као вазда,

Слушати радо ове речи лажне:

И захвалићеш Богу што те сазда,

И очи ће ти бити сузом влажне.

Вратимо се још једном наслову песме. Зашто је ово Искрена песма, ако све време говоримо o лажи? Према коме је искрен лирски субјект и коме се заправо исповеда? 

Запажамо да је глас његове исповести подједнако немушт као и глас жене који он не жели да чује, а особа којој је признање упућено и даље живи у блаженом незнању, разнежена до суза речима да њен љубљени за њом  „Чезне и страда и љуби је…“  Ово, дакле,  није обраћање поменутој жени, већ сопственој савести. То је истивремено  израз самокритике, али   и  критичког става према жени као слабом, лаковерном, површном бићу, склоном паду и понижењу,  и неспособном да проникне у истину дубље од слике која јој се допада.  Исповедни исказ лирског субјекта у себи носи амбивалентан садржај;  он је искрен и лицемеран истовремено, јер  особа на коју се исказ односи  никада неће сазнати изречену  истину.  Из свега проистиче закључак да није реч о признању, већ о  тренутку  самоспознаје,  суочавања  лирског субјекта са сопственом  нарцисоидном и егоистичном природом :

И гледајући, врх заспалих њива,

Како се спушта нема полутама.

Ти нећеш знати шта у мени бива,

Да ја у теби волим себе сама.

Ово је песма о игри завођења и сукобу између неодољиве еротске  привлачности  и духовног несклада у односу двоје људи. У таквом односу љубавна песма постаје „отужна“, а жена која је „вазда“ спремна да је слуша, не проникнувши у њену неискреност, постаје „бедна“ .  Једина њена вредност, којом заслужује „благослов“ лирског субјекта,  је у извору насладе којом га на тренутке усрећује, а таква жена, по његовом мишљењу,  не заслужује да буде вољена.

 

И моју љубав наспрам тебе, кад ме

Обузме целог силом коју има,

И сваки живац растресе и надме,

И осећаји навале к’о плима!

 

За тај тренутак живота и миља,

Кад затрепери цела моја снага,

Нека те срце моје благосиља!

Ал’ не волим те, не волим те, драга!

 

Искрена песма  можда и није песма о љубави  на какву смо навикли, али сигурно јесте о самољубљу.

Ово, такође, може бити и песма о двојакости и дволичности мушко-женског односа.

 (Да бисте  лакше разумели природу односа лирског субјекта према невољеној „драгој“ можете  га упоредити са страшћу доктора Астрова према Јелени Андрејевној у драми „Ујка Вања“.)

                                                                                                                                                                                Б. Конџуловић