Пре него што прочиташ Андрићев текст потребно је да се упознаш са одликама есеја као књижевнонаучне врсте. У уџбенику за четврти разред, у Читанци, али и на интернету, можеш пронаћи илустративне примере.
За почетак свог истраживања можеш користити сажетак који је пред тобом:
Есеј је књижевна врста која излази из оквира чисте научне врсте и приближава се уметничкој књижевности. Стручном познавању проблематике, о којој се пише у есеју (и о којој писац брижљиво скупља податке у процесу истраживања) придружују се субјективни доживљаји и схватања писца.
У есеју се може расправљати о готово свим духовним и материјалним феноменима, а најчешће се пише о неком актуелном питању из области културе, књижевном проблему, новим појавама у уметности или новим виђењима већ осведочених вредности.
Формална и садржинска структура есеја није ничим условљена, већ зависи од стила, креативности и инвентивности аутора. Предуслов за добар есеј ипак постоји: упућеност у проблематику, ерудиција писца, и његове перцептивне способности.
Као први писци есеја у Европи познати су француски писац и филозоф Мишел де Монтењ – Есеји, 1580. (писао је угледајући се на Плутарха и Сенеку), потом Френсис Бекон, Иполит Тен, Сент-Бев… У 20. веку есеј достиже савршенство под пером уметника попут Томаса С. Елиота, Вирџиније Вулф, Андреа Жида, Томаса Мана, Стефана Цвајга…
Многи наши писци писали су есеје: Богдан Поповић, Јован Скерлић, Исидора Секулић, Милан Богдановић, Иво Андрић, Бoрислaв Пeкић, Милош Црњански… Mирoслaв Крлeжa у Хрватској …
Како да што боље разумеш одломак из Андрићевог есеја „Разговор с Гојом“?
-Потруди се да успоставиш везу између овог дела Ива Андрића и дела која су ти већ позната. (У претходним разредима проучавали сте Андрићеву Беседу приликом доделе Нобелове награде и лирско-медитативну прозу „Ex Ponto“. Читали сте и песму „Албатрос“, Ш. Бодлера и говорили о месту и улози уметника у свету. Пронађи подударности и прожимања између ових дела и повежи их са новим текстом.)
Покушај да нађеш одговоре на питања:
-Какав значај за човечанство имају ствараоци (уметници, научници, људи који мењају свет, весници нових вредности…)?
-Веома често, однос савременика према генијалним ствараоцима био је испуњен неразумевањем, неприхватањем, ниподаштавањем, па чак и спремношћу да им суде и пресуђују…Како то објашњаваш?
-Упркос свему, уметник ствара, чак и када због свог дара пати и страда. Откуда човеку потреба за уметничким стварањем?
-Како разумеш везу између осећања стваралачког проклетства и величанствености стваралаштва у животу једног уметника?
-Има уметника који се готово целог живота баве истом темом или мотивом. Шта то покушавају, а не успевају? Да ли је у стварности изводљиво то чему теже?
Пред тобом је одломак из есеја „Разговор с Гојом“ Ива Андрића
За рад на часу неопходан је одломак, али ти препоручујем да прочиташ есеј у целини.
Док читаш обрати пажњу на значење неких важних исказа и мотива који су у обележеном тексту подвучени!
***
Ако вам се овај монолог и учини на први поглед изломљен и неповезан, знајте да се држи унутарњом везом којом га везује Гојин живот и његово сликарско дело.
– Да, господине, просте и убоге средине су позорнице за чуда и велике ствари. Храмови и палате у свој својој величини и лепоти у ствари су само догоревање и доцветавање онога што је никло или плануло у простоти и сиротињи. У простоти је клица будућности, а у лепоти и сјају непреварљив знак опадања и смрти. Али, људима су подједнако потребни и сјај и једноставност. То су два лица живота. Немогућно је сагледати их оба у исти мах, него се увек гледајући једно мора изгубити друго из вида. И коме је било дано да види обоје, тешко му је, гледајући једно, заборавити друго.
Ја, лично, био сам срцем увек на страни једноставности, на страни слободног, дубоког живота оскудног сјајем и облицима. Ма шта говорили људи и ма шта да сам мислио и говорио и ја сам једно време, у бујности млађих година, то је тако. Такав сам ја, и такав је Арагон из којег сам поникао.
Док он говори, мени поглед паде на сто на коме је лежала, као нешто одвојено и живо за себе, његова десна рука. Страшна рука, као неки чаробни корен-амајлија, чворновата, сива, снажна а сува као пустињска хумка. Та рука живи, али невидљивим животом камена. У њој нема крви ни сока, него је то нека друга материја чије су нам особине непознате. То није рука за руковање ни за миловање, ни за узимање ни за давање. Гледајући је, човек се са страхом пита зар то може постати од људске руке?
Задуго нисам могао да отргнем поглед са те руке која је за време целог разговора стајала непомично на столу, као неки видљив доказ за истинитост онога што је старац говорио својим муклим гласом из груди, који се само на махове пео у грло, као пламен који се не да пригушити ни сакрити.
И тако је говорио све даље, о уметности, о људима, о себи, прелазећи с предмета на предмет лако и просто, после краћег ћутања које нисам прекидао друкчије сем немим питањем очију, стрепећи да старац не ишчили и нестане нагло и ћудљиво, као што нестају привиђења.
– Видите, уметник, то је „сумњиво лице“, маскиран човек у сумраку, путник са лажним пасошем. Лице под маском је дивно, његов ранг је много виши него што у пасошу пише, али шта то мари? Људи не воле ту неизвесност ни ту закукуљеност, и зато га зову сумњивим и дволичним. А сумња, кад се једном роди, не познаје граница. Све и кад би уметник могао некако да објави свету своју праву личност и своје позвање, ко би му веровао да је то његова последња реч? И кад би показао свој прави пасош, ко би веровао да нема у џепу сакривен неки трећи? И кад би скинуо маску у жељи да се искрено насмеје и право погледа, било би још увек људи који би га молили да буде потпуно искрен и поверљив и да збаци и ту последњу маску која толико личи на људско биће. Уметникова судбина је да у животу пада из једне неискрености у другу и да везује противречност за противречност. И они мирни и срећни код којих се то најмање види и осећа, и они се у себи стално колебају и састављају без престанка два краја која се никад саставити не дају.
Кад сам живео у Риму, један мој друг, сликар, наклоњен мистици, рекао ми је једном приликом:
– Између уметника и друштва постојји, у малом, исти јаз који постоји између Божанства и света. Први антагонизам само је симбол другог.
Видите то је био његов начин изражавања. На више се начина може казати истина, али истина је једна и древна. Овако је Паоло, служећи се једном фикцијом, казивао нашу заједничку мисао.
Понекад и ја сам себе питам: какав је ово позив? (А позив јесте, јер како би иначе могао испунити цео живот једног човека и донети му толика задовољства и толика страдања?) Каква је ово неодољива и незајежљива тежња да се из мрака непостојања или из тамнице коју представља ова повезаност свега са свиме у животу, да се из тога ништавила или из тих окова отима комадић по комадић живота и сна људског и да се уобличује и утврђује „заувек“, кртом кредом на пролазној хартији?
Шта је неколико хиљада наших руку, очију и мозгова према бескрајном цартству од којег у једном сталном, инстинктивном напору одбијамо ситну парчад? Па ипак, тај напор који већини људи, и с правом, изгледа безуман и сујетан има нечег од великог нагонског упорства којим мрави подижу мравињак на прометном месту, где је унапред осуђен да буде разрован или прегажен.
По проклетој муци и неупоредивој дражи овога посла ми осећамо јасно да од неког нешто отимамо, узимајући од једног тамног света за други неки који нам је непознат, преносећи из ничега у нешто што не знамо шта је. Зато је уметник „изван закона“, одметник у вишем смислу речи, осуђен да натчовечанским и безизгледним напорима допуњује неки виши невидљиви ред, реметећи овај нижи, видљив, у ком би требало да живи целином свога бића.
Ми стварамо облике, као нека друга природа, заустављамо младост, задржавамо поглед који се у „природи“ већ неколико минута доцније мења или гаси, хватамо и издвајамо муњевите покрете које никад нико не би видео и остављамо их, са свим њиховим тајанственим значењем, очима будућих нараштаја. И не само то. Ми сваки тај покрет и сваки поглед појачавамо једва приметно за једну линију или једну нијансу у боји. То није ни претерано ни лажно и не мења, у основи, приказани феномен, него живи уз њега као неки неприметан али сталан печат и доказ да је овај предмет по други пут створен за један трајнији и значајнији живот, и да се то чудо десило у нама, лично. По том вишку који носи свако уметничко дело као неки траг тајанствене сарадње између природе и уметника, види се демонско порекло уметности. Постоји легенда да ће Антихрист, када се буде појавио на земљи, стварати све што је и бог створио, само са већом вештином и са више савршенства. Његове пчеле неће имати жаоке и његово цвеће неће тако брзо венути као што вене ово у нашој природи. Тиме ће он намамити лакоме и лаковерне. Можда је уметник претеча Антихриста. Можда се хиљаде и хиљаде нас „играмо Антихриста“, као што се деца, усред мира, играју рата.
Ако је Бог створио и учврстио облике, уметник је онај који их ствара за свој рачун и утврђује поново; фалсификатор, али незаинтересован фалсификатор по инстикту, и зато опасан. Уметник је тако творац нових, сличних али не једнаких појава и варљивих светова по којима људско око може да шета са уживањем и поносом, али кроз које се, при ближем додиру, пропада одмах у амбис ништавила.
Шта смо открили читајући одломак?
–Каква је улога и где је место уметника? Он је предодређен да живи између „светле и тамне стране“ света, са даром или проклетством да (за разлику од обичних смртника) види обоје истовремено. Он својим даром обухвата и видљиву и невидљиву и светлу и мрачну стварност интегрално да би нам их обједињене и очуђене представио у свом делу. ( Сети се зашто је Балзак говорио да је роман „узвишена лаж“ истинита у својим појединостима…)
-Покретачка снага у уметности је тежња за лепотом, жудња за савршенством, потрага за смислом. Отуда, најснажнија остварења, непоновљива ремек-дела настају из ругобе света, из патње и оскудице. Та интервенција уметника подсећа на божанску креацију у којој лепота настаје из ништавила.
-Рука уметника (Гојина рука) представљена је као медијум озмеђу овоземаљског света и света идеја, између нама видљивог и оних унутрашњих, непојмљивих светова сликареве душе. А у тој души живи пламен стварања, (можда и прометејски пламен који људима обзнањује лепоту и умеће спознавања света), који се не да обуздати.
-Уметник је у непрекидном неспоразуму са људима. Он је „сумњиво лице“, „путник са лажним пасошем“ (ову метафору можемо објаснити на примеру глумца који цео свој стваралачки век проведе играјући нове улоге…), осуђен на неразумевање и нетрпељивост према њиховој „дволичности“. Та два света су непомирљива. „Између уметника и друштва постоји, у малом, исти јаз који постоји између Божанства и света.“ Уметницима је допуштено да завире у свет идеја и да, као Прометеј, краду пламичак по пламичак светлости да би га поделили са људима, међу којима су ретки они који разумеју сврху њихових напора.
–Уметнички позив почива и на способности проницања у друге (и не само људске) животе, како би сви они били обујмљени уметничким делом у једну свеобухватну, универзалну истину, са свим противречностима које у себи носе.
-Уметник је и роб и господар свога позива, а уметност је позив задовољства и страдања истовремено; она представља распетост између жудње за савршеним делом и људске ограничености и немоћи да се то оствари. Његова замисао је истинита само док борави у просторима идеја (маште, имагинације) и постаје обмана и копија у тренутку материјализације.
-Уметник се непрекидно преиспитује. Сумња у постојање сврхе свога стварања. Пита се да ли је стварање „тежња да од мрака непостојања, или из тамнице коју представља ова повезаност свега са свиме у животу… отме комадић по комадић живота и сна људског и уобличи га и утврди „заувек“, кртом кредом по пролазној хартији.“ Је ли то можда жеља за продужетком трајања, страх од коначне смрти у забораву?… Жеља да се сачувају фрагменти наше стварности (која је променљива и пропадљива), за нека будућа поколења?…
–Окружен неразумевањем, он и сам доводи у сумњу сврсисходност свог надљудског труда. Али,истовремено зна да је тај стваралачки напор,ма колико другима изгледао безуман и сујетан, ипак неизбежан и снажан као нагон, као „упорство мрава да мравињак подижу на прометном месту“.
-Као што је немогуће дефинисати порекло уметности, тако се не може дефинисати ни њена сврха, па ни уметност сама. Зато Гоја, у овом замишљеном разговору са Андрићем, покушава да схвати, да , уметнички пластично, објасни њихово заједничко стање и судбину свих стваралаца. „По проклетој муци и неупоредивој дражи овога посла ми осећамо јасно да од неког нешто отимамо, узимајући од једног тамног света за други неки који нам је непознат, преносећи из ничега у нешто што не знамо шта је. Зато је уметник „изван закона“, одметник у вишем смислу речи, осуђен да натчовечанским и безизгледним напорима допуњује неки виши невидљиви ред, реметећи овај нижи, видљив, у ком би требало да живи целином свога бића.“
-Можда, кроз стваралачке подухвате уметника, човечанство води узалудну борбу против пролазности, пропадања и смрти. Свака слика, тренутак, забележена мисао или догађај, непоновљиви покрет уловљен оком камере или киста… отет је од пролазности и сачуван за вечност. И не само то. Тај делић живота, интервенцијом уметника, добија и нека нова значења, можда дубља и сложенија него што је у стварности имао, која се кроз време умножавају у уметничким доживљајима поштовалаца уметничког дела:
„Ми стварамо облике, као нека друга природа, заустављамо младост, задржавамо поглед који се у „природи“ већ неколико минута доцније мења или гаси, хватамо и издвајамо муњевите покрете које никад нико не би видео и остављамо их, са свим њиховим тајанственим значењем, очима будућих нараштаја. И не само то. Ми сваки тај покрет и сваки поглед појачавамо једва приметно за једну линију или једну нијансу у боји. То није ни претерано ни лажно и не мења, у основи, приказани феномен, него живи уз њега као неки неприметан али сталан печат и доказ да је овај предмет по други пут створен за један трајнији и значајнији живот, и да се то чудо десило у нама, лично. По том вишку који носи свако уметничко дело као неки траг тајанствене сарадње између природе и уметника, види се демонско порекло уметности.“
– У стваралачком пориву уметник види и нешто демонско, нешто помало опасно, као што је опасно свако осећање моћи када овлада несавршеним људским бићем. Моћ, било које врсте, ствара привиде у којима човек заборавља своје ограничености и, увек касно, увиђа да је њен слуга, а не господар. Да ли се исто тако може посматрати и моћ стварања?
„Постоји легенда да ће Антихрист, када се буде појавио на земљи, стварати све што је и бог створио, само са већом вештином и са више савршенства. Његове пчеле неће имати жаоке и његово цвеће неће тако брзо венути као што вене ово у нашој природи. Тиме ће он намамити лакоме и лаковерне. Можда је уметник претеча Антихриста. Можда се хиљаде и хиљаде нас „играмо Антихриста“, као што се деца, усред мира, играју рата.“
-Запоседнут чудом стварања, као човек коме је дато да се пита и тражи одговоре које не проналази, уметник је истовремено благословен и проклет. Он је као биће распето између човека и Бога. Човек (дакле, биће омеђено бројним ограничењима која кулминирају у смрти) који жуди за савршенством. Гоја (а то значи и Андрић) препознаје у себи то фаустовско проклетство и искушење за склапање савеза са Мефистом (Антихристом) и пита се да ли је то заиста жудња за савршенством, или можда нешто много приземније и овоземаљскије – уметничка сујета:
„Ако је Бог створио и учврстио облике, уметник је онај који их ствара за свој рачун и утврђује поново; фалсификатор, али незаинтересован фалсификатор по инстикту, и зато опасан. Уметник је тако творац нових, сличних али не једнаких појава и варљивих светова по којима људско око може да шета са уживањем и поносом, али кроз које се, при ближем додиру, пропада одмах у амбис ништавила.“
Б. Конџуловић
knjigoljupci 