Томас Стернс Елиот, Марина

4. јануара 1965. године умро је Томас Стернс Елиот, по рођењу амерички, по свом избору енглески, а по значају и утицају на књижевност у целини, светски песник.

Из Антилогије модерне америчке поезије

Просвета, Београд, 1972.
Изабрао и приредио Иван В. Лалић
Превод Бранка Лалић и Иван Б. Лалић

Елиот је рођен у Сен Луису. Студирао је на Харварду, Сорбони и у Оксфорду. У Енглеској је остао до конца живота, делујући као песник, критичар, издавач, и више година уредник врло утицајног књижевног часописа Criterion. Од појаве поеме Пуста земља и неких критичарских текстова, Елиот је деценијама вршио снажан утицај на америчку и енглеску поезију; критичар и песник сједињују се у његовој личности у нераздељив амалгам. Поред тога, Елиот је писао и драме у стиху, оживљавајући ову форму на занимљив и поетски уверљив начин. Међу признањима које је добио као једна од највећих песничких фигура модерног доба, истиче се Нобелова награда, која му је додељена 1948. године.

Међу његове најпознатије књиге спадају:

Prufrock and Other Observations (1917); Poems (1920); The Waste Land (1922); The Holllow Men (1925); Ash-Wednes-day (1930); Collected Poems 1909—1935 (1936); Four Quartets (1943).

Бурное море ночью – Айвазовский. https://yandex.com/collections/card/5a9830440c1ed284e1072648/

Марина

 Quis his locus, quae regio, quae mundi plaga?

Каква то мора какве обале какве суре стене и
каква острва
Каква то вода пљуска прамац
И мирис боровине и песма шумског дрозда у магли
Какве се то слике враћају
О кћери моја.

Они који оштре зуб пса што значи
Смрт
Они који блистају славом колибрија што значи
Смрт
Они који пате од заноса звери што значи
Смрт

Постали су бестелесни, ветром неким покорени,
Дах боровине и магла шумске песме
Милошћу овом растворени у простору

Какво је то лице, мање јасно и јасније,
Куцај била у руци, мање снажан и снажнији —
Подарен или посуђен? Од звезда даље и од ока ближе
Шапати и смејуцкања у лишћу и забрзале стопе
Испод сна, где све се састају воде.
Косник напукао од леда и боја напукла од јаре.
Ја сам то створио, ја сам заборавио
И сећам се.

Слаба снаст а једра трула
Између једног јуна и другог септембра.
Створио то не знајући, полусвесно, незнано, своје.
Кобиличин вој попушта, даске треба шуперити.
Тај облик, то лице, тај живот
Живљен да се живи у једном свету времена
ван мене; пусти
Да одрекнем се свог живота за тај живот,
Говора свог за то неизречено,
Пробуђено, отворене усне, наду, нове бродове.
Каква то мора какве обале каква гранитна острва
према мојим ребрима дрвеним
И шумски дрозд што зове кроз маглу
Кћери моја.

 

Advertisements

Оставите коментар

Објављено под Кутак за читање

Јакоб Грим, Тупан и пчелиња матица

На данашњи дан 4. јануара 1785. рођен је Јакоб Грим, немачки писац и сакупљач народних умотворина. 

ТУПАН И ПЧЕЛИЊА МАТИЦА

Honey Bеe Watercolor Painting by Juan Bosco, borrowed from: https://fineartamerica.com/featured/honey-bee-watercolor-painting-juan-bosco.html

 

Пођоше једном давно два царева сина у свет да окушају срећу. И путујући тако одадоше се бурном и распусном животу, те се већ дуго не враћаше кући. Код куће беше остао најмлађи међу браћом, кога сматраху приглупим, тако да су га сви звали Тупан. Видевши да се браћа не враћају, пође и он у свет за њима да их тражи. А кад их најзад нађе, они му се грубо наругаше, чудећи се што је он, толико слабоуман, умислио да се може сналазити у свету, кад то ни њима двојици, толико паметнијим од њега, није пошло за руком.

Но, било како било, сада на пут кренуше сва тројица. Идући тако, дођоше до једног мравињака. Два старија брата намах хтедоше да га раскопају, па да гледају како уплашени мрави миле на све стране и бежећи односе своја јаја. Но, Тупан их заустави говорећи: „Оставите мраве у миру, не дам да им рушите дом!“

Пођоше они даље и стигоше до неког језера. А по језеру свуд уоколо бејаше много дивљих патака. Два старија брата хтедоше истог часа да ухвате неколико и испеку их да утоле глад, али Тупан опет рече: „Оставите недужне птице на миру, не дам вам да их убијате!“ Наставите са читањем

2 коментара

Објављено под Кутак за читање

Николај Велимировић, Молитве на језеру

На данашњи дан 4. јануара 1881. рођен је Николај Велимировић, српски православни теолог, епископ жички и охридски. За собом је оставио бројна књижевна дела духовне садржине, међу којима значајно место заузимају његове беседе и молитве.

Photo by Branijeta

Monastery Žiča, rosette on the front of the church.

Никакво ми зло људи не могу учинити

 Никакво ми зло људи не могу учинити, ако у мени нема рањивог места.

Видех две пећине, од којих једна одаваше ехо, а друга беше нема. И прву посећиваху многа радознала деца и несташно се надвикаваху с пећином. А из друге се посетиоци брзо враћаху, јер им не одговараше ехом.

Ако је душа моја рањива, свако зло светско одјекиваће у њој. И људи ће ми се смејати, и наваљиваће све јаче са својом виком.

А заиста, неће ми нахудити злореци људи, ако је језик мој заборавио изговарати зле речи.

Нити ће ме ожалостити пакост споља, ако нема пакости у срцу мом, да одјекује као козји бубањ.

Нити ће моћи гневом одговорити на гнев, ако је гнездо гнева у мени испражњено, те нема шта да се буди.

Нити ће ме страсти људске заголицати, ако су страсти у мени претворене у пепео.

Нити ће ме ожалостити неверство пријатеља, ако сам ја Тебе изабрао за свога пријатеља.

Нити ће ме замамити преварни духови светске сласти, части и власти, ако је душа моја као пречиста невеста, која само Светог Духа прима.

Никога људи не могу у пакао отиснути, ако се сам не отисне. Нити људи могу некога дићи на раменима својим до престола Божјег, ако се сам не дигне.

Ако душа моја нема отворених прозора, никакво се блато у њу не може убацити.

Нека устане сва природа против мене, ништа ми не може учинити, до једино, што пре постати гробом тела мога.

Сваки светски усев засипа се ђубретом, да што пре никне и боље расте. Ако је душа моја, авај, напустила девичанство своје и примила семе овога света у себе, онда ће морати примити и ђубре, што свет баца на своју њиву.

Али ја Тебе призивам дан и ноћ: настани се у души мојој и затвори све улазе за непријатеље моје. Учини пећину душе моје празном и немом, да нико од света не пожели ући у њу.

Душо моја, пећино вечности, не допусти временом разбојницима да уђу у тебе и наложе свој огањ у теби. Буди нема кад те дозивају. Буди непокретна кад ударају о тебе. И стрпљиво чекај Домаћина свога. Заиста, доћи ће.

Photo by Branijeta

Monastery Žiča, Serbian medieval monastery from the first half of the XIII century. It was built by the first Serbian crowned king of the Nemanjić dynasty, Stefan Nemanjić, with the great support and help of his brother, the first Serbian archbishop – St. Sava. After acquiring the ecclesiastical independence of the Serbian Orthodox Church, in 1219, the seat of the autocomplete Serbian Archbishopric was located in Žiča.

 

1 коментар

Објављено под Кутак за читање

Срећни празници! Srećni praznici! Happy Holidays!

Овај приказ слајдова захтева јаваскрипт.

Srećni praznici dragi knjigoljupci! 

Оставите коментар

Објављено под Кутак за читање

Луј Арагон, Потрес

На данашњи дан 1982. умро је Луј Арагон.

Потрес

Шмуг
И ево побегох од туге
Дивна титрава поља тек обојена
врте се
та поља посрћу
У мртвој тачки
Звони глава одјекују чегртаљке

Оде срце у комадиће
предео у парампарчад

Хоп Свет се расу
Ко то тресну Неко други или ја
Нека друга лија Ја се рађам с том самоћом
Лепша имена надевам чудесима дана
Поново измишљам ветар што ћушке дели
Ветар ћушкач ветар бушкач
Свете иди до ђавола лепшег ћу те направити
Седам црних сунаца канџама спопало поље
На врху мојих трепавица подрхтава призма суза
што одсад су Капља Воде

На бандери крај сеоског пута пише
КОПАЧИМА ЗЕМЉЕ ПРОЛАЗ ЗАБРАЊЕН

Августа 1918.
(Весели пламен, 1920)

Превео Милован Данојлић

Secousse
Brouf
Fuite à jamais de l’amertume
Les prés magnifiques volants peints de frais
Tournent
Tournent champs qui chancellent
Le point mort
Ma tête tinte et tant de crécellesMon cœur est en morceaux
Mon cœur est en morceaux le paysage en miettes
Hop l’Univers verse
Qui chavire L’autre ou moi
L’autre émoi La naissance à cette solitude
Je donne un nom meilleur aux merveilles du jour
J’invente à nouveau le vent tape-joue

Le vent tapageur
Le monde à bas je le bâtis plus beau
Sept soleils de couleur griffent la campagne
Au bout de mes cils tremble un prisme de larmes
Désormais Gouttes d’Eau.

On lit au poteau du chemin vicinal.
ROUTE INTERDITE AUX TERRASSIERS.

Оставите коментар

Објављено под Кутак за читање, Наставни материјали за III разред средње школе

Harold Pinter, pesme

Dvadeset četvrtog decembra, 2008. godine umro je Harold Pinter, engleski književnik, scenarista, reditelј, pesnik, dobitnik brojnih prestižnih međunarodnih nagrada, uklјučujući i Nobelovu nagradu za književnost.

Znam ovo mesto
Znam ovo mesto.
Istina je.
Sve što radimo
Popravlja prostor
Između smrti i mene
I tebe.

Pesma Harolda Pintera

I know the place
I know the place.
It is true.
Everything we do
Corrects the space
Between death and me
And you.

Poem by Harold Pinter

Bog

Pogleda Bog u svoje tajno srce
ne bi li našao reč
da blagoslovi živu gomilu pod sobom.

On gleda i gleda ko što on već zna
moleći aveti da ponovo žive
no ne čuvši pesmu u toj sobi
pronađe samo oganj oštrog bola.
I ne nađe blagoslov da ih daruje.

Pesma Harolda Pintera

 

God

God looked into his secret heart
to find a word
To bless the living throng below.

But look and look as he might do
And begging ghosts to live again
But hearing no song in that room
He found with harshly burning pain
He had no blessing to bestow.

Poem by Harold Pinter

Оставите коментар

Објављено под Кутак за читање

Vilijem Tekeri – Vašar taštine

Na današnji dan, 24.12.1863. umro je Vilijem Tekeri, čuveni engleski književnik iz epohe realizma, romanopisac, esejista, satiričar i kritičar društva.  Širom sveta poznat je po romanu „Vašar taštine“. O ovom delu, kao svom omiljenom štivu govori mlada autorka bloga Prerazmišljavanje.

Via Vilijem Tekeri – Vašar taštine

2018-12-24_162031

 

Mudrosti Vilijema Tekerija:

Majka je ime za Boga na usnama i u srcu deteta.

Istinski smeh je kao sunce u kući.

Kada hodam sa tobom osećam se kao da imam cvet u reveru.

U čoveku ima hilјadu misli za koje i ne zna, sve dok u ruku ne uzme olovku.

Voleti i pobediti je najbolјa stvar. Voleti i izgubiti – sledeća najbolјa.

Ne žurite da uspete. Za šta biste inače imali kasnije da živite? Bolјe je da od svog cilјa načinite horizont; onda će uvek će biti ispred vas.

Ljudi mrze kao što vole –  nerazumno.

 

Оставите коментар

24. децембра 2018. · 16:05

Adam Mickijevič, Linuše mi suze

Na današnji dan 24.12.1798. rođen je Adam Mickijevič, jedan od najvećih pesnika u poljskoj romantičarskoj književnosti. 

LINUŠE MI SUZE

Linuše mi suze čiste, prečiste
na moje detinjstvo seosko, anđeosko,
na moju  mladost  bučnu i hučnu,
na moje godine zrele, nevesele –
linuše mi suze čiste prečiste.

 

 

 

 

Оставите коментар

Објављено под Кутак за читање

Добрица Ћосић о „Коренима“

Текст преузет из публикације: ИЗ КЊИЖЕВНОСТИ
ПОЕТИКА – КРИТИКА – ИСТОРИЈА
Зборник радова у част академика Предрага Палавестре
Уредио Миодраг Матицки
Институт за књижевност и уметност, Београд, 1997.

Ана Вукић КОРЕНИ
Поглавље у књизи Живот за роман
(разговори са Добрицом Ћосићем)

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Ana Vukic
THE ROOTS: An excerpt from manuscript Living for novel
Interviews with Dobrica Cosic
 Summary

The Roots is the foundation of Cosic’s cycle of novels about human destiny on Serbian soil in the 20th century. This novel contains geography of his future works – the Prerovo land – and here begins the story of two families: the Dacics and the Katics. Dobrica Cosic wrote The Roots wishing to make a radical break with the current domestic literary tradition and the concept of literature as conceived by the ruling party ideology.

Корени су твој други роман чији те је успех код публике и критике потврдио као писца. За њега си добио и своју прву НИН-ову награду 1954. године. Била је то књига која је показала изненађујуће брзо романсијерско зрење младог писца и карактеристичну особеност твог приповедачког поступка – амбициозност и храброст да се упустиш у тематске и формалне новине, да се крећеш новим романсијерским правцима. Са Коренима си напустио тему Народноослободилачке борбе, а и послератне стварности ондашњег социјалистичког друштва која је била опште опредељење читаве једне генерације писаца израсле у рату, којој си и ти припадао. Договарајући се о начину рада на нашој књизи коју смо назвали Живот за роман, определили смо се за хронолошки ред, за причу вођену редоследом излажења твојих романа, јер сам мислила да је то најпоузданији смер разоткривања, сагледавања и исказивања генезе слике света сваког писца. Наравно, знала сам да та генеза не мора и најчешће не бива праволинијска. Али -Корени између романа Далеко је сунце и Деобе – ипак су ме збуњивали. У твом књижевном расту Корени нису грана већ још један корен из кога ће израсти Време смрти, Време зла, Време власти. Из идејних корена романа Далеко је сунце, пак, израшће Деобе. Бајка још више компликује питање генезе твоје романескне слике света, али о томе је још увек рано да разговарамо. То ти спомињем зато што се колебам да ли да признам да је овај разговор о Коренима вођен тек после Бајке а пре Времена смрти. Корени су ми били замршени пре свега зато што сам пред том књигом била читалац који није био њен савременик (1954. година у којој су изашли Корени је година мог рођења), већ савременик романа чији су они били корен. Дакле, мени садашњем читаоцу било је тешко да будем ондашњи. У мени су се укрштале те две перспективе и на крају сам се определила за слободу постављања питања у којој ће преовлађавати тачка гледишта савременика романа који су настали после Корена. Наставите са читањем

Оставите коментар

Објављено под Кутак за читање, Наставни материјали за IV разред средње школе, Позајмице

Јустејн Гордер: Суштина нaшег постојања јесте помиреност са смрћу

Преузето из дневног листа Политика

Justejn-Gorder-2,-IMG_20181212_102840734

Фотографија: М. Вулићевић

Поводом 25 година постојања „Геопоетике” један од омиљених аутора ове издавачке куће Јустејн Гордер дошао је у Београд да увелича ову прославу. Овом приликом разговарамо о његовом новом роману „Баш како треба/ Мала прича о скоро свему”, који је са норвешког превео Радош Косовић. Популарни аутор „Софијиног света”, „Мистерије пасијанса”, „Замка у Пиринејима”, дела „Vita Brevis”, „Кћи директора циркуса”, „Луткара”…, у овој новој књизи кључне догађаје у животу једног човека посматра из перспективе универзума. Тачније, са становишта астронома или ренесансног мислиоца. Наиме, по бајци „Златокоса”, у којој је каша „баш како треба”, ни претопла, ни сувише хладна, астрономи су област око звезде где је температура одговарајућа да би се пронашла вода назвали „Златокосина зона”. Отуда овај необични наслов.

Живот је кратак, одјек је вашег романа „Vita Brevis”, који се понавља и у овој новој књизи. Да ли је управо та ограниченост живота разлог да га више ценимо?

Док сам писао књигу „Баш како треба/ Мала прича о скоро свему” моја је намера била да то буде кратак роман, више налик на приповетку, да могу да га читају људи свих доба, да поседује одређену тензију и да то буде дело топлих осећања. Размишљање о животу и смрти испуњава ме извесном топлином. То је и штиво које говори о животу, љубави, али и смрти. Врло често те ствари су испреплетене. Они који су га прочитали рекли су ми да су странице проходне, иако ту има филозофских рефлексија о положају човека у свету. „Vita Brevis” на латинском значи „живот је кратак”. Приповедач у роману „Баш како треба” више није млад, има 56 година, и помало је драматичан у прихватању упућене му животне поруке о крају његовог постојања. Можда и свако од нас покушава да заборави на коначност живота. За мене, смрт није материјална, она нема супстанцу, није ентитет по себи и представља само завршетак живота. Живот, пак, оно је што заиста постоји, што има суштину и опипљивост. Фантастичан је, предиван је и вредан, али такође је и рањив. И поред ратова и неправди, наша егзистенција је дивна и губитком живљења остајемо без свега тога. Међутим, мој јунак на крају је помирен са тим да ће се ускоро растати са овим светом. Суштина људског путовања и јесте то – помирење са смрћу, уместо могућег огорчења. Постоји нешто што се зове „уметност умирања”, што је очигледно у филозофији стоицизма, касније код Спинозе, или у будизму.

Усхићење због сопственог постојања плаћамо болом због тога што нећемо заувек бити ту. Наставите са читањем

Оставите коментар

Објављено под 1.Приступ књижевним делима, Кутак за читање, Позајмице