Оне и они

Позоришни комад  Оне и они настао је 2010. године. Осим што је изведен на школској приредби, представљао је и својеврстан поклон женама општине Савски венац у чију част је изведен поводом 8. марта. 2016-04-25_225308

 

По тексту „Женски разговори“, Душка Радовића, приредила Бранијета Конџуловић 

Улоге:

Наратор

Младић (Напомена: Оваква подела улога прилагођена је школама које претежно похађају девојке. Ако постоји таква могућност, добро је да поезију говори више различитих младића, елегантно или лежерно костимираних тако да што уверљивије представљају одрасле момке. Док говоре стихове, они се могу кретати сценом, седети  на бини, седети негде у углу, проћи непосредно испред публике…)

Двадесет женских карактера

 2016-11-30_232410    

Сцена: Ако не постоји могућност брзе промене сценографије током представе (а тако је у већини школских простора) сцену треба уредити тако да одговара различитим ситуацијама.

Један од могућих начина уређења сцене: У позадини је велико бело платно на којем су исцртане или прикачене црне силуете парова у природној величини. У једном крају сцене налази се клуб сточић и неколико столица. Ту  је и велико стојеће стилско огледало. У другом крају је параван који представља зид друге просторије, а испред њега је мали трпезаријски сто прекривен лепим столњаком.

Сасвим испред сцене, у левом углу, близу публици, мала ниска фотеља (пожељно је да може да се врти око своје осе) у почетку леђима окренута према публици. (Пре него што представа почне, полако, не скрећући пажњу на себе, улази младић и седа у фотељу.)

Почиње музика. Пред публику, лаганим кораком, излази наратор (може бити младић или девојка, свеједно). Излази са оне стране на којој, у фотељи, окренут леђима, седи младић, и већ од тренутка када је свима видљив  почиње да приповеда, обраћајући се непосредно публици. Прича шетајући се лагано с једног према другом крају. Ритам прилагођава ширини простора и по потреби застајкује, тако да своју причу заврши када стигне до другог краја гледалишта.  

У подлози музика: Without You – Sax Instrumental by Freddy Just: https://youtu.be/cp9B6KjjDCQ

Наратор: По некој древној легенди која је завирила у све делове света, богови су, стврајући свет, створили у њему савршено биће. Оно је имало мудрост и нежност, снагу  и лепоту, племенитост и моћ… и тако редом, све особине које савршенство у себи обједињује.   Имало је сав  свет који га је окруживао и имало је – себе. Е, сад, да ли зато што су се богови покајали што су га толико саобразили себи или зато што је том савршеном људском бићу досадило да тако само господари у рајском миру и благостању (ту се легенда различито тумачи од краја до краја и од прилике до прилике), једнога дана све се заувек променило: савршено биће коме je било досадно, богови су поделили на два несавршена, а да би им живот био узбудљивији умножио их је, измешао и разаслао на безброј страна. Од тада, па до данашњег дана те половине се траже у чежњи за савршенством које су изгубиле. А шта бива када се пронађу… или када поверују да су се пронашле,  е, то у легенди не пише; ту где легенда престаје, почиње живот.  (Б.К.) Наставите са читањем

Advertisements

Оставите коментар

Објављено под Драмски текстови

Кобајаги школа

Позоришни комад Кобајаги школа  настао је на предлог мојих ученика који су на интернету пронашли вицеве о томе како београдска деца препричавају лектиру. Прикупљени материјал обогатила сам личним искуствима и тако је настала позоришна представа којом смо, на Позоришним играма деце и младих 2011. године, освојили прво место на општинском и друго место на градском такмичењу. 

Аутор текста:  Бранијета Конџуловић

 Улоге:

Професорка књижевностиimg_2472

Просветна саветница

Професор физике

Професор  историје

Девојчице:

Јована

Теодора

Александра

Ана

МилицаIMG_2442.jpg

Катарина

Андреа

Дечаци:

Пантић

Јанковић

Јарић

Ћулибрк

Вучић

Шкорић

Марковић

Прва сцена

 Са разгласа се чује музика: „Још једна цигла у зиду“, Пинк Флојд. Са разних страна из гледалишта скупљају се ученици, појединачно, у паровима, у групицама, шегаче се, ћушкају, трчкају и сви певају песму правећи буку. На сцени је укосо постављен ред клупа (тако да сви глумци буду видљиви  из публике) и како ко пристиже, нехајно се распоређују; Ћулибрк се намешта да спава, Шкорић и Ана се отимају око места, Андреа ритуално намешта слушалице  и изваљује се у столици спремна да „искулира“ час…

Музика престаје и професорка улази носећи у наручју дневник, пар књига и свежањ папира; сва сломљена, спушта ћутке све на катедру и започиње патетично своју ко зна колико пута понављану придику. Ђаци не галаме, али свако гледа своја посла. Катарина телефонира погнута према столу, док јој Јарић нешто шапуће на друго уво, а она га ћушка од себе, Теодора се шминка, неки седе дисциплиновано и слушају, Андреа  клима главом затворених очију са слушалицама у ушима, Пантић и  Јанковић играју „икс-окс“…

Професорка:  Душа ме боли кад помислим колико сте мало научили… Ништа не читате, ништа не слушате… Очај живи. Овако никад није било… (Шетка, цокће, гледа негде преко деце и ћути, а на лицу јој се очитава осећај немоћи и незадовољства). А све сам покушала… (Сама се себи чуди и подругује.) Где то има да професор препричааава ромааане? Достојевског?! И опет ништа. Задаци су вам благи ужас! Душа ме боли…

Пантић: Лек за душу – Лаза Лазаревић! (Јарић пригушује смех.)

Професорка: (Са благом иронијом у гласу.) Е, хвала Богу да сте бар неко име запамтили! Шта се ти смејеш Јарићу? Тачно је. И Пантић, изгледа, зна понешто; Лазаревић се бавио људском душом; (занесено) наш чувени писац психолошких приповедака…

Јанковић: Ма, неее, професорка, то је само коинциденција…ви и Панта не мислите на исто…

Професорка:  Како не мислимо?… Па шта је онда…? (Гледа их збуњено док сви праве загонетан израз лица и гледају у плафон, у страну, пригушују смехПрофесорки пукне пред очима, схвати да збијају неслане шале са њом, увређена је и разочарана.) А то значи! Ти би мене на клинику…! Пантићу, срам те било! Срамота! (Више за себе него за њих, као успут, прокоментарише целу ову ситуацију у намери да настави даље са часом.) Е, Боже, Боже, да имена великана не дају школама и болницама не бисте ни знали за њих! Наставите са читањем

2 коментара

Објављено под Драмски текстови

Новогодишње варијације

Аутор:

Бранијета Конџуловић

(Школу у којој радим претежно похађају девојчице, па су зато и ликови у овој представи девојчице различитих карактера. Позоришни комад изведен је 2010. приликом доделе новогодишњих пакетића за неке, сада већ велике, малишане.  Правописну грешку на табли, исписану ђачким краснописом, нисмо имали времена да исправимо, али нам нису много замерили.)

Овај приказ слајдова захтева јаваскрипт.

ВЕСЕЛА ДЕВОЈЧИЦА

Долази  Деда Мрааз, долази Деда Мрааз…Како сам срећнаа! Ја сам му написала писмо! Јесте ли му ви написали писмо? Ма јесте, знам, а и ако нисте  – неема везе, зна Деда Мраз и сам коме треба да донесе поклоне! А зна и коме не треба… А ни то нема везе; нама ће да донесе, јер смо били добри, и слушали смо маму и тату и баку и …све  смо слушали…

Јооој што ја волим поклоне! Па кад их завије у онај лепи шарени, шашкасти,  шушкави  папир са маашницом одгоре! А ти отвараш, отвараш и све ти се загужва, а никако поклон да пронађеш! А онда нађеш веелику лутку и кућицу за лутку и луткино оделце и књижицу једну и бојице, и оне ципелице што су ти се мноого допале кад си шетала са мамом…И свашта нађеш.

Једва чекам! Мама сад каже да  треба да будем стрпљива. Јесам, стрпљива сам, само ме нешто овде голица и тера да се смејем. Све ми  је нешто смешкасто кад треба да будем стрпљива.

А знате шта ми је најсмешније: Мој брат је тражио да му окачим чарапу на прозор, једну шарену лепу, на ромбиће, да му Деда Мраз остави поклон. Једва чекам то да видим! Како ће Деда Мраз да угура бицикл у чарапу?! Наставите са читањем

Оставите коментар

Објављено под Драмски текстови

Годеса хоће да ваја!

Аутор текста:

Бранијета Конџуловић

Ликови:

Годо, Годеса, Пример број један (младић), Пример број два (девојка), Пример број три (девојка), Пример број четири (младић).

 СЦЕНА ПРВА

Рајско поље, пуно цвећа, а у позадини небо пуно нежних белих облака.

raj

                             Зоран Кресоја и ученици на смеру за дизајн ТШ за ДК

Почиње музика, лепа, пролећна… (Вивалди – Пролеће, или  Јиа Пенг Фанг – Flower) У позадини је параван са облачићима. Испред паравана су четири столице (или дугачка ниска клупа) прекривене зеленом тканином по којој су прикачени цветићи (рајско поље). Годеса излази на сцену, разгледа у даљину ходајући ивицом сцене, ставља шаку изнад очију да боље види, размрдава се – тек је устала из постеље, протреса руке, уради пар вежби истезања, гледа са нежношћу ливаду са цвећем, убере један цвет и задене га себи у пунђу. Премишља се шта би радила, па донесе одлуку и опрезно проверава да ли је можда Годо негде у близини. Не примећује да се и Годо пробудио, извирио изнад облака, па се и он протеже и зева. Када се „увери да је сама“ дође на средину сцене и почне да ваја у ваздуху. Ваја жену, занета, разнежена, креће се около  као да обилази око ње, диви се, поправља… Годо, још увек горе изнад облака, сањив, протеже се, зева, изненада примети шта она ради и кратко је посматра у неверици, а онда убрзано нестане иза облака и појави се на сцени. Прикраде јој се и кришом је посматра, прати шта она то ради, примећује се да није баш одушевљен, а онда се гласно накашље. Музика нагло престане.

Годо: Опет се играш! Наставите са читањем

6 коментара

Објављено под Драмски текстови

СЛОВО О МУДРОСТИ

У сусрет Дану Светог Саве:

СВЕТОСАВСКИ  РЕЦИТАЛ

(Приређено за прославу Дана Светог Саве у школској 2003/2004. године

у Техничкој школи за дизајн Коже у Београду)

 
8688091   И дан и ноћ бежећи са својим осиротелим народом од места до места,

као лађа на пучини великог океана бекству се дајемо,

чекајући када ће заћи сунце

и преклонити се дан

и проћи тамна ноћ

и зимска беда која лежи над нама.

8688091        Јер нема онога који нас саветује,

ни онога који нас од невоље ослобађа,

и невоља наша удвостручава се.

И рекох са сузама:

8688091      Докле ћеш, Господе, заборављати нас до краја?

Устани, Господе! Зашто спаваш, зашто лице твоје одвраћаш од нас?

И опет васкрсни, Господе,

помози нам имена твојега ради!

И тако непрестано, ридање на ридање прилажемо, и ниоткуда помоћи.

( Молитва заспалом господу, Арсенија III  Чарнојевића ) Наставите са читањем

Оставите коментар

Објављено под Драмски текстови

Metamorfoze Gregora Samse

Retko koji poštovalac knjiga nije čuo za Kafkine Metamorfoze i njegovog junaka Gregora Samsu. Prošao je čitav vek od Samsinog prvog preobražaja i prvih pitanja koja nam je na razmatranje ostavio ovaj,  samo na prvi pogled, neobičan „slučaj“ u ljudskoj vrsti viđenoj Kafkinim očima. Dovoljno je da se osvrnemo oko sebe i uvidimo da smo još uvek daleko od odgovora na ta pitanja. Šta sve može biti i postati čovek i kakvi  su razlozi koji nas nagone na preobražaje u kojima zaboravljamo ko smo bili, šta smo postali, čemu težimo…? Ipak, ako smo pomislili da je Samsa zauvek upokojen poslednjom rečenicom Kafkine priče, prevarili smo se. Proces pretvaranja još uvek traje, a kraj je neizvestan…

Pred vama su dva odlomka, jedan iz Kafkine, a drugi iz Murakamijeve priče o istom junaku. Tek da vam zagolicaju radoznalost i želju da pročitate obe.

Preobražaj

Franc Kafka

Preuzeto sa: https://hiperboreja.blogspot.rs/2013/09/preobrazaj-franc-kafka.html

Kad se Gregor Samsa jednog jutra prenuo iz nemirnih snova, ugledao je sebe u postelji pretvorenog u ogromnu bubu.

Gregor je bio trgovački putnik i tog je jutra morao na posao kao i uvek jer je izdržavao celu porodicu. Gledao je po sobi i pogled mu se zadržao na jednoj slici koja je visila iznad radnog stola. Bila je to neka ilustracija koju je isekao iz novina i stavio je u lep pozlaćeni ram. Otac i majka su bili stari a sestra je imala 17 godina i bila je još mlada. Između ostalog Gregorov otac je dugovao neki novac Gregorovom šefu i zato je ovaj morao da trpi maltretiranja, bar dok ne vrati dug. Kasnio je na posao, prvo što se uspavao a drugo pošto se u svom novom telu teško snalazio i pošto je bio okrenut na leđa, nikako nije mogao da ustane iz kreveta već čitav sat. Majka, otac i sestra su mu uzalud kucali na vrata terajući ga da ustane, on je u početku govorio da će uskoro i da ne brinu, mada ga nisu čuli iako je on odgovarao. Čuo je i prokuristu koji je lično došao da se raspita zašto Gregor nije došao na posao. U pokušaju da ustane udario je glavu, ali je nekako uspeo da padne sa kreveta nepovređen, uspravio se uz pomoć ormana pa se bacio do stolice i nekako sa stolicom prišao vratima. Za to vreme, majka je govorila da je on sigurno bolestan jer za 5 godina koliko radi nije izostao sa posla nikada i otac je dok je umirivao poslodavca poslao ćerku po doktora, a služavku po bravara. Gregor je nekako ustima uspeo da otvori vrata i kada su ga videli, majka je pala u nesvest, prokurista je , a otac je uzeo štap i počeo da juri Gregora u svoju sobu nazad. U toj jurnjavi nije vodio računa da ne povredi Gregora te ga je, pošto je ovaj bio toliko širok da nije mogao onako položen na sve noge, kako uostalom bube i hodaju, da prođe kroz vrata nego se zaglavio – otac ga je na silu ugurao u sobu i pritom mu povredio nogu i trup. Raskrvavljen, Gregor je ležao u sobi u nesvesti. Otac zalupi vrata štapom i najzad se sve utiša.

Integralni tekst možete pročitati na: http://ss-amkaramaneo-vis.skole.hr/upload/ss-amkaramaneo-vis/images/static3/952/File/kafka_preobrazaj.pdf

 

Zaljubljeni Samsa

Haruki Murakami

Probudio se otkrivši da je doživeo preobražaj i postao Gregor Samsa.

U krevetu leži na leđima, gleda u plafon. Treba vremena da se oči prilagode na nedostatak svetlosti. Plafon izgleda obično, kao svaki plafon. Nekada je bio okrečen u belo, ili možda svetlo krem. Godine prašine i prljavštine dale su mu boju pokvarenog mleka. Nije imao nikakav ukras, nikakvu izrazitu osobinu. Nema argumenta, nema poruke. Ispunjava svoju strukturnu ulogu ali ne teži ničemu više.

Na jednoj strani sobe, sa njegove leve strane, postoji visok prozor, ali bez zavese, a preko okna su prikovane debele daske. Nekoliko centimetara proreda je ostavljeno između horizontalnih dasaka, da li namerno ili ne, nije bilo jasno. Zraci jutarnjeg sunca sijali su kroz otvore, bacajući red blještavih paralelnih linija na pod. Zašto je prozor zabarikadiran tako grubo? Neka velika oluja ili tornado u najavi? Ili da se spreči nečiji ulazak? Ili da se onemogući da neko izađe? (Možda on?)

Još uvek na leđima, polako okreće glavu i ispituje ostatak prostorije. Vidi da nema nameštaja, osim kreveta na kome leži. Nema komode, ni stola, nema stolice. Nema slike, sata, ni ogledala na zidu. Nema lampe ni svetla. Niti razaznaje ikakav tepih ili prostirku na podu. Samo golo drvo. Zidovi su prekriveni tapetama složenog dizajna, toliko starim i izbledelim da je na slabom svetlu skoro nemoguće videti detalje šare.

Soba je možda nekada bila normalna spavaća soba. A sada su svi tragovi ljudskog života uklonjeni. Jedini ostatak je njegov usamljeni krevet u centru prostorije. Bez postelje. Nema čaršafa, ni pokrivača, ni jastuka. Samo prastari dušek.

Samsa nema pojma gde se nalazi, ni šta da radi. Zna samo da je sada ljudsko biće čije je ime Gregor Samsa. A kako on to zna? Možda mu je neko šapnuo dok je spavao? Ali ko je bio pre nego što je postao Gregor Samsa? Šta je bio?

 

Integralni tekst možete pročitati na: http://www.balkanmagazin.net/knjizevnost-i-knjige/cid147-76610/haruki-murakami-zaljubljeni-samsa

ili na: http://www.newyorker.com/magazine/2013/10/28/samsa-in-love

Оставите коментар

Објављено под Кутак за читање

Преведи ми Његоша!

О „Горском вијенцу“ написано је безброј есеја, студија, тумачења, но опет, ретко се може пронаћи средњошколац који ће рећи да је, уз сву доступност литературе, ово Његошево дело потпуно разумео. Да не говоримо о томе колико њих је радо читало и сам еп, а камоли да томе придодаје и литературу… Као непосредан повод да се прихватим овог прилично незахвалног посла послужило ми је питање ученице, које сам чула у пролазу, (упућено с резигнацијом групи вршњака са којима је стајала држећи у руци „Горски вијенац“): „Људи, може ли неко да ми преведе овог Његоша? Џабе сам читала кад ништа не разумем!“  Познајем дете, знам да је одговорна и марљива и не сумњам да је уложила напор да дело прочита и припреми се за час. За разлику од многих који не читају ни лакша штива, она заиста заслужује да добије одговор на постављено питање.

Ма колико некоме ово изгледало банално, одлучила сам да за њу и неку другу децу којој је потребна оваква помоћ „преведем“ одломке из „Горског вијенца“, односно да их (без икаквих уметничких претензија и жеље да некаквим „препевом“ скрнавим Његошево дело) објасним језиком  који они разумеју.

Кликом на линк  отвориће се текст који сам објавила на сајту Виблионица

Објашњење одломака из „Горског вијенца“

 

2 коментара

Објављено под 1.Приступ књижевним делима, Наставни материјали за II разред средње школе

Школска лектира – звучне књиге

Недавно сам својим ђацима, средњошколцима, препричавала дело које нису прочитали. Моји нови прваци као да су имуни на слабе оцене, на прекоре, на разне трикове којима се служим да их мотивишем за читање… На реду је био већ трећи час када је, поново, требало заменити планирану наставну јединицу зато што ученици нису прочитали дело. Нисам била љута, ни збуњена, није то први пут… Било ми је само жао што нису свесни последица своје незаинтересованости. Али их нисам оставила на миру. Добро, рекла сам, нисте хтели  да читате, зато ћете сада да слушате. И почела сам да приповедам о бану Страхињићу. Мало су се мешкољили у почетку, двоје ученика је у пар наврата добацило неумесне коментаре које сам игнорисала, а онда су се сви умирили, гледали у мене и слушали. До последње речи. Коначно сам уловила погледе у којима је било неког ишчекивања и заинтересованости и моја прикривена нелагода што на овакав начин држим час књижевности је нестала.

Да је когод ушао у учионицу вероватно би се питао шта ја то радим. Претварам средњу школу у вртић! Подилазим нераду. Претварам ученике у пасивне слушаоце… А ја сам само тражила начин да реч  некако добацим до њихових ушију, најчешће запушених слушалицама. Имала сам утисак да је та реч допрла и мало дубље. Надам се да се не варам.

Но, то је била само једна епска песма. Шта ћемо када на ред дођу обимнија штива?!

Неко се томе досетио пре мене. На Јутјубу сам пронашла  библиотеку (аудиотеку) у којој се налазе дела увршћена у програм школске лектире. Ко неће (или нема времена, или не може…) да чита, може да слуша. Важно је да мисао која стрпљиво ћути и чека скривена у овим делима пронађе свој циљ.

Довољно је да кликнете на линк звучне књиге и отвориће се цела аудиотека.

З в у ч н е    к њ и г е

Оставите коментар

Објављено под Наставни материјали за I разред средње школе, Наставни материјали за II разред средње школе, Наставни материјали за III разред средње школе, Наставни материјали за IV разред средње школе, Позајмице, Чланци

Крадем реченицу

 

2016-11-03_211536

fft22_mf1349534

Фотографија позајмљена са: http://conlenostreidee.altervista.org/jodi-harvey-brown-sue-sculture-carta/

Оставите коментар

Објављено под Кутак за читање

Propuštena prilika

Letnji dan. Omorina. Vreme se zaustavilo. Nigde žive duše. Jedino kod nas pršti od životne radosti. Širom otvoreni prozori i vrata, prijatna muzika, smeh. Okolo razbacani albumi sa slikama. Reči pljušte. Pa ustuknu pred naletom osećanja. Dugo se nismo videli. Toliko toga se dogodilo u međuvremenu.
– Gospoja, gospoja!
Izlazim da vidim ko to doziva, barem onaj vidljivi deo mene. Onaj nevidljivi još uvek sedi na kauču u dnevnoj sobi i učestvuje u razgovoru. Scena je  nadrealna. Upekla zvezda. Gori asfalt. Slika treperi. Zaglušujući zvuk zrikavaca. Zaklanjam oči od sunca.
– Imate li neke stare postole za mene, moje su se pokidale. Ne mogu bosa.
– Koji broj? – pitam.
Pogledam oko sebe. Cipela koliko hoćeš: Sanjine, Damirove, Tamarine, moje. I mamine drvene natikače sa malom štiklom i šljokicama, baš kakve je volela. Kad ih pogledam, vidim u njima mamino stopalo sa nalakiranim noktima. Ne mogu. Ne mogu ih dati.
Lakonski se izvinim ženi: – Ne, nemam. Žao mi je. – i vratim se i nastavim tamo gde sam maločas stala.

Kasno te večeri, kad se sve umirilo i polegalo, otvorim mašinu za šivenje i na mene se obruše cipele, na desetine. Niko ih nikada neće obuti. Pred očima mi se odmotavao film, kadar po kadar. I ta žena, koja je došla niotkuda. Kao božji izaslanik koga nisam prepoznala. Kao  iskušenje. Kao ispit. Nisam položila.

                                                                                                                                                     Darinka Kovačević

Оставите коментар

Објављено под Кутак за читање