„Мали буквар за велику децу“ – прва наша хумористичка књига

О првој српској хумористичкој књизи коју је под називом „Мали буквар за велику децу“, написао и у Бечу објавио Михаило Максимович, 1792. године.

Ђуро Гавела
Из књиге „Огледи и критике“
Издање Српске књижевне задруге, 
Београд, 1979.

Пре сто и педесет година*, сва српска књижевност могла је да стане на обичну полицу: није било у њој више од сто и педесет књига. А и то што је било, сводило се добрим делом на требнике и псалтире,, осмогласнике и јектенија, на катихизисе, толкованија, календаре, букваре, на „поученија“ и „руководства“ сваке врсте. То је време детињства ерпске књижевности, време кад се она тек почињала јављати и усправљати, придржавајући се за скут цркве и полагано тапкајући зањом…

Али и у томе времену првих торжествених књи-жавних лекција јављају се већ књиге, под утицајем напредних идеја тога века, с којима почињу поједини родови праве, „грешне“, световне наше књижевности. С једном од таквих књига, слабо познатом и недовољно истакнутом, почиње наша хумористичка књижевност. То те Мали буквар за велику децу, „издат и сочињен Михаилем Максимовичем, при високославној дворној Илирическој канцеларији дејствителним дворним канцелистом“. Књига је изишла у Бечу 1792. године.

Дотле у нашот књижевности није било ооигинал-них хумористичких дела. Оно што је уопште хумора било, сводило се на неколико слабих комедија преведених са италијанског и немачког језика. Књижевници су били просветитељи, „мракоборци“, чувари националности, Серби Сербовићи. Публика је мислила о комедиама, како каже Емануел Јанковић, да су оне „не само младости но и старим људма шкодне, и само их за немецко измишљење држе, гди су ђаволи Швабе изислили како ћеду варати новце от људи“. Није било време за шалу. Али и да је било — хумор у литератури, као самостална књижевна врста, захтева већу културу и књижевну традицију него што смо је ми тада имали. Стога ће се после Максимовића у нас још подуго чекати на добре хумористе и сатиричаре. Утолико је значајнија појава ове његове књижице. Наставите са читањем

Advertisements

Оставите коментар

Објављено под Кутак за читање, Позајмице

ЛИЛИ ЛАЛАУНА, Иво Андрић

Након Андрићеве смрти, у његовој књижевној заоставштини откривено је да је током целог живота, готово у потаји, писао поезију. У једној од његових многоројних свезака и фасцикли пронађена је и песма „Лили Лалауна“ уз коју је стајала напомена о томе како је настала. Било је то заправо име једне Гркиње. Поигравајући се слоговима њеног имена, Иво Андрић је начинио песму. 

Оставите коментар

Објављено под Кутак за читање

Orhan Pamuk, Zovem se crveno – odlomak

Ja sam drvo

Ja sam jedno, jako usamljeno, drvo. Plačem svaki put kad pada kiša. Počujte, za ime Boga, sve ovo što ću da ispričam. Ispijte svoje kafe, rasanite se, otvorite oči, gledajte me oštroumno pa da vam pripovedam zbog čega sam toliko samo.

Vele da su me na brzinu nacrtali, na neobrađenom, grubom papiru, tek da bi iza medahovih leđa bila slika drveta. Tačno. Pokraj mene sada nema ni drugih krhkih stabala, ni sedmolistih stepskih travki, ni ustalasanog tamnog stenja što ponekad na đavola il’ čoveka zaliči, niti uvojastih kineskih oblaka. Samo zemlja, nebo, ja i horizont. Ali je moja priča zamršenija.

Nije uslov da ja, kao drvo, neizostavno budem deo neke knjige. Ali me onespokojava što ja, kao slika drveta, nisam stranica u nekoj knjizi, kakva god ona bila. Pada mi na pamet da bi se moglo desiti da, kad već ne predstavljam nešto u nekoj knjizi, moja slika bude okačena na zid pa da mi se neki klanjaju u obožavanju, kao što to idolopoklonci i bezbožnici čine. Da me ne čuju sledbenici Erzurumi-hodže, ponosim se time u potaji, a opet, jako se i stidim i bojim.

A što se pravog razloga moje usamljenosti tiče, to je što nikako ne mogu da znam koje sam priče deo. Trebalo je da budem deo jedne, ali ispadoh iz nje, kao što list opadne s drveta.

Оставите коментар

Објављено под Кутак за читање

Савршен брак, Ефраим Кишон

Из збирке кратких прича „Нема нафте, Мојсије“

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Један од најдивнијих промашаја у цивилизованом свету јесте институција брака, од почетка планирана за добробит деце, уз потпуно занемаривање интереса родитеља. Отуда стална напетост између мужева и жена која пониње са: „Да, хоћу!” (Заштсо си то изговорио шапатом, идиоте!), а завршава подизањем наша за дуг и срећан развод. Неки људи мисле да је избегавање брака најбољи нанин да се одрже добри бранни односи. Томе је најближа варијанта:

 

САВРШЕН БРАК

Као на свим друштвеним скуповима интелектуалног садржаја, наше су се жене окупиле у једном углу дневне собе, формирајући затворену етничку групу и остављајући нас мушкарце да сами проведемо вече. Разгова- рали смо о разним стварима, од зачуђујуће висине нашег сина Рафија до несрећне афере Вотергејт, а од Вотергејта до изгледа на ско- рим изборима и евентуалног смањења поре- за на укупан приход, до новог Форда и Последњег танга у Паризу, сећате ли се? На тој теми смо се задржали нешто дуже, што због њене природе, што због чињенице да смо приближно истих година као Марлон Брандо, суперстар.

  • Тај ваш мушкарац средњих година не зна да игра – напоменуо је инжењер Глик. – А за то је крив лош брак.

Референдум спроведен на брзину у мушком друштву дао је следеће податке: 85% бракова спада у категорију грозних, 11% у категорију неподношљивих али све у свему добрих, 3% у категорију „боље да ти не причам” и 1% „не знам шта да кажем”. Наставите са читањем

Оставите коментар

Објављено под Кутак за читање

Miloš Crnjanski i književna kritika

Jedno svedočenje o odnosu književne kritike i uticajnih predstavnika kulturne javnosti prema mladim avngardnim stvaraocima u srpskoj međuratnoj književnosti. Svoja bolna iskustva u jednom takvom orkestriranom napadu, ne samo na njegovo delo, već i na njegov lični integritet, Miloš Crnjanski prenosi u komentaru uz pesmu „Ja, ti, i svi savremeni parovi“.

 

KOMENTAR UZ PESMU ,,JA, TI, I SVI SAVREMENI PAROVI“

Za vreme moga boravka na Univerzitetu, u Beogradu, u onoj maloj kućici, u ulici Braće Nedića br. 29, koja je bila redakcija Dana, ja sam, za štampu, bio pripremio mnogo štošta.

Cvijanoviću sam bio dao zbirku Lirika Itake i knjigu proze, koju je štampao pod naslovom Priče o muškom, ali sam nameravao da izdam i drugo.

Pre svega ono što je izišlo pod naslovom Dnevnik o Čarnojeviću.

Štamparske prilike bile su, tada, teške.

Cvijanović je, na primer, ovu pesmu, u zbirci Lirika Itake, na str. 70, štampao prilepljenu uz prethodnu. I niko, ni moji mnogobrojni kritičari nisu, nikad, zapazili da su to dve pesme!

Jedan moj kritičar (Ratko Parežanin), u jednom večernjem listu toga doba (Tribuna), pisao je da sam ja futurist. A da bi to dokazao, on je uzeo tri strofe, iz triju različitih mojih pesama, i štampao ih kao jednu. I imao je pravo.

Svi su verovali da je tako.

Takva je tada bila naša literarna kritika, naša štampa — i čitaoci. Наставите са читањем

2 коментара

Објављено под Кутак за читање

„Serenata“ i komentar uz pesmu, Miloša Crnjanskog

SERENATA

Čuj, plače Mesec mlad i žut.
Slušaj me, draga, poslednji put.

Umreću, pa kad se zaželiš mene,
ne viči ime moje u smiraj dana.
Slušaj vetar sa lišća svelog, žutog.

Pevaće ti: da sam ja ljubio jesen,
a ne tvoje strasti, ni članke tvoje gole,
no stisak granja rumenog uvenulog.

A kad te za mnom srce zaboli:
zagrli i ljubi granu što vene.
Ah, niko nema časti ni strasti,
ni plamena dosta da mene voli:

No samo jablanovi viti
i borovi pusti ponositi.
No samo jablanovi viti
i borovi pusti ponositi.

Potkamien, u Galiciji, 1915.

 

UZ PESMU ,,SERENATA“

Bečkerek, sa svojim kasarnma, i kasarnskim zatvorima, nije bio prijatan za letovanje. Komandir čete u kojoj sam, kao kaplar, i ja marširao bio je to još manje. To je bio grof Drašković.

Taj čovek, lep, crn, snažan, veliki junak, koji je uzimao mitraljez na rame, pa trčao prema neprijatelju, bio se oženio nekom damom, izrodio sa njom decu, i nije mogao, od kapetana, dalje. Tu, i tutilo.

Valjda zato, bio je prava zver u čoveku.

Međutim, kao što mi se to desilo nekoliko puta u životu, ja sam vrlo dobro prolazio baš sa takvim čovekom. Dok je tukao, po glavi, štapom sa konja, pred strojem, stao bi kad bi stigao do mene. Наставите са читањем

Оставите коментар

Објављено под Кутак за читање

„Čovek po imenu Uve“, Frederik Bakman

Svi nešto pričaju o čoveku po imenu Uve… Nisam do sada čitala Bakmanove romane, pa pomislih – još jedan od onih savremenih bestselera iza kojih stoji milionski vredan marketing zarad postizanja milionskih tiraža. Spadam među čitaoce koji više vole one takozvane „teške“ knjige, pa često razočaram poznanike preporučivši im „daveže koji mrače i samo nešto razmišljaju“, ali pomislih, kad već svi toliko pričaju o toj knjizi, pa makar bila samo još jedan primerak lake literature, red je da je i ja pročitam. I znate kako sam je doživela? Kao neočekivanu hladovinu usred letnje žege.

Bakman nas uvodi u priču jednostavno, nepretenciozno, jezikom primerenim savremenim brzim medijima, gde se ovaj roman i začeo kao ideja, i već nakon nekoliko rečenica u piščevom stilu otkrivamo kozerski dar, smisao za humor i sposobnost da zapaža, razume i sa lakoćom čini jasnim i očiglednim ono što obično ostaje neprimećeno i skriveno ispod površine vidljive stvarnosti. On ne poseže za metaforama i dubokomislenim porukama; umesto njega to čini život sam.

Posmatran u žanrovskom smislu, ovaj roman u najvećoj meri ima odlike hronike. Ali ne samo hronike jednog malog „nevažnog“ života, čija dnevna događanja pripovedač prati i popisuje, već i hronike vremena u kojem upravo živimo. Gotovo usputno i neosetno, budući da nam je čitalački fokus usmerio na pojave i situacije kakve prepoznajemo i u sopstvenoj svakodnevici, pisac obremenjuje priču brojnim unutrašnjim slojevima. Oni se pred nama otvaraju postupno, što u reminiscencijama glavnog junaka, što u grotesknim situacijama koje proističu iz njegovog odnosa prema okruženju, što kroz postepenu promenu našeg odnosa prema njemu kao osobi.

Uve je težak čovek. Dosadni namćor iz komšiluka. Neprilagodljiv. Tvrdoglav kao mazga. Mizantrop. Jedan od onih za koje obično kažemo – daleko mu lepa kuća! Prema njemu možete da osetite sve, samo ne razumevanje i empatiju.

Ali, prateći ritmična ponavljanja Uveove jednoobrazne svakodnevice, shvatamo da svaka epizoda u njoj postaje jedan umetnički znak, slika ispod koje leži podtekst sa dovoljno prostora da i sami u njega učitavamo sopstvena promišljanja, objašnjenja, samopreispitivanja – koliko poznajemo ljude uistinu, po kom kriterijumu ih razvrstavamo, biramo, odbacujemo i koliko poznajemo i sami sebe, bar onu svoju sivu stranu, sa kojom se malo ko rado suočava… I uopšte uzev, koliko smo empatični i koliko ljubavi imamo za davanje, bezuslovno i bez proračuna koliko bi za to trebalo da nam se uzvrati. Stavljajući u središte naše pažnje upravo čoveka čiji životni principi su zasnovani na stereotipima i predrasudama, pisac se majstorski poigrava i sa našim predrasudama i stereotipima i suptilno nas navodi da ih sami razobličavamo.

Vešto zaodevajući u humor sve ono što je povremeno na samoj ivici da postane patetika, Bakman nas vodi kroz Uveovu životnu priču, otkrivajući nam njegovu pravu prirodu i uzroke koji su oblikovali njegov karater. Polako shvatamo da rutinirana svakodnevica u kojoj se Uve kapriciozno pridržava svih svojih jednom davno ustanovljenih rituala, pravila i stavova, ne predstavlja ispraznu kolotečinu i bezidejnost jednog inadžije, već jedan vid doslednosti, snage i pouzdanosti čoveka, viđen njegovim očima.

Tako Uve pred našim očima raste i transformiše se iznutra, mada, posmatran spolja, do kraja ostaje narogušeno čangrizavo gunđalo. Ali, mi mu to već uveliko ne zameramo, jer znamo da to čini iz principijelnih razloga, zbog iskrivljenog načina na koji on sam razume osećanje dostojanstva, samopoštovanja i doslednosti.

Branijeta Kondžulović

1

Čovek po imenu Uve

kupuje računar koji i nije računar

Uve ima pedeset devet godina. Vozi sab. Ima običaj da u ljude koji mu se ne dopadaju upire prstom i to tako kao da su oni provalnici, a Uveov kažiprst policijska džepna lampa. Nalazi se pred pultom u jednoj od onih prodavnica gde ljudi sa japanskim automobilima dolaze da kupuju bele kablove. Uve je dugo posmatrao prodavca pre nego što je mahnuo prema njemu belom kutijom srednje veličine.

„Ehej! Da li je ovo jedan od tih vaših aipadova?“, želeo je da zna Uve.

Prodavac, mlađi čovek sa jednocifrenim indeksom telesne mase, delovao je kao da mu nije baš prijatno. Sasvim očigledno se borio sa porivom da odmah oduzme kutiju od Uvea.

„Tako je. Ajped. Ali zaista bih cenio ako biste prestali da tako mašete njime…“

Uve pogleda kutiju kao da je smatra krajnje sumnjivom. Otprilike kao da ta kutija vozi vespu, nosi trenerku, upravo je oslovila Uvea sa ,,ortak“ i potom pokušala da mu proda sat.

„Aha! Znači, ovo je računar?“

Prodavac je klimnuo glavom. Ali je odmah zatim počeo da okleva i brzo odmahnuo glavom.

„Jeste… ili, u stvari, to je ajped. Neki ga zovu ’tablet’, drugi ga zovu ’prenosivi računar’. Može se posmatrati na više načina…“

Uve je pogledao prodavca kao da nema blage veze o čemu govori.

„Tako znači!“

Prodavac smušeno potvrdi glavom.

,,Pa, da…“

Uve ponovo protrese kutiju.

,,A da li je dobar?“

Prodavac se počeša po glavi.

„Jeste. Odnosno… kako to mislite?“

Uve uzdahnu i progovori sasvim polako. Oblikovao je reči kao da se jedini problem u ovoj raspravi sastoji u tome što prodavac ima oštećen sluh.

,,Da li. Je. Dobar? Da li je ovo dobar računar?“

Prodavac počeša bradu.

,,Pa, ovaj… znači… veoma je dobar… ali to naravno zavisi od toga kakvu vrstu kompjutera želite.“

Uve se izbeči na njega.

„Želim računar! Običan računar!“

Neko vreme su obojica ćutali. Prodavac se nakašlja.

,,Pa, dakle, ovo zapravo nije običan kompjuter. Možda biste radije želeli…“

Prodavac zaćuta, očigledno tražeći neku reč koja bi čoveku pred njim mogla da deluje poznato. Onda se ponovo nakašlja i reče:

,,…laptop?“

Uve frenetično zavrte glavom i preteći se nagnu preko pulta. ,,Ne, neću to, do-đa-vo-la. Hoću računar!“

Prodavac klimnu glavom sa puno razumevanja.

„Laptop jeste kompjuter.“

Uve ga je uvređeno posmatrao, pa zatim svojim prstom demonstrativno kucnuo po pultu kao da drži džepnu lampu.

,,Pa to i sam znam!“

Prodavac potvrdi glavom.

,,Okej…“

Ponovo je zavladala tišina. Ne mnogo drugačija od one koja bi možda nastala između dva revolveraša koji su iznenada uvideli da su zaboravili da ponesu svoje revolvere. Uve je dugo posmatrao kutiju, kao da je pomalo očekivao da će od nje naposletku uspeti da izvuče neko priznanje. Наставите са читањем

4 коментара

Објављено под Кутак за читање

Само уметност може да изрази тескобу и очај човека

Пренето из Политике

Дело „Пре краја” духовни је тестамент Ернеста Сабата
Аутор: Марина Вулићевић недеља, 05.08.2018.

ERNESTO-SABATOЧини се да су најпоразније критике оне које свету упућују хуманисти, управо због тога што не говоре с позиције гнева, већ с позиције разочараности. То су људи који су веровали у идеју о узвишеном људском бићу, и онда, у стварности препуној патње невиних, осетили крах човечности. Такав је Ернесто Сабато (1911– 2011), један од највећих аргентинских писаца, такви су мислиоци попут Достојевског, Берђајева, Тороа, Оскара Вајлда, Камија, Кјеркегора, Сиорана…, о којима пише у својој аутобиографској књизи „Пре краја” (издање „Академске књиге”, у преводу са шпанског Бојане Ковачевић Петровић).

Када би људи који имају могућност да одлучују о судбинама других заиста разумели оно о чему Сабато говори, стварност би била потпуно другачија, због тога што он не критикује само светске ратове, диктатуре левице и деснице, национализам, злоупотребу деце која раде од најранијег детињства без икаквих права, превласт технологије и богаћење мањине на рачун већине, он пружа и наду, борећи се, при том, са самим собом.

Иако је дело „Пре краја”, пишчев својеврсни духовни тестамент, објављено 1999. године, оно је сада актуелније него икада, обраћајући се данашњем младом човеку какав је и сам некада био– оном који посрће и премишља о одустајању. Мислилац који ипак не пада под теретом поразних сазнања, такав је Сабато који пре смрти жели да каже: „Ја се колебам између очајања и наде, која увек превагне, јер да није тако, човечанство би нестало још на почетку, пошто је толико разлога да се у све сумња(…) Не знамо да ли на крају пута живот чека попут просјака који ће нам пружити руку”. У мајкама које живе у руралним, поплављеним, подручјима Латинске Америке, а ипак се радују новим животима које у бедним болницама доносе на свет, у малим чистачима ципела, у свим сиромашнима који у својим насеобинама испољавају солидарност, Сабато, попут Пазолинија, види светост живота.

„Таква бића нам откривају Апсолутно у које толико пута посумњамо; у њима се отеловљује она Хелдерлинова замисао: тамо где је велика опасност, расте и лек за спасење”, пише Сабато.

У овом свом делу он искрено приповеда о преломним догађајима у свом животу, о занесености анархистичким идејама, али и о сумњи у комунистичке постулате онда када су изродили совјетску диктатуру. О одушевљењу за апстрактне светове математике и физике, али и о фасцинираности уметношћу, која једина може да појми човеков унутарњи пакао, и да га залечи.

Сабато, доктор физике Универзитета у Ла Плати, истраживач Лабораторије „Кири” у Паризу, човек који се дивио бестрасној савршености космоса, 1945. године дефинитивно је напустио науку да би се посветио писаној речи и сликарству. Написао је: „Истинска домовина човека није сам космос. Његова истинска домовина, она којој се увек враћа након својих путешествија, јесте онај предео између овоземаљских крајности у коме живимо, волимо и патимо. У време потпуне кризе, једино уметност може да изрази тескобу и очај човека, будући да, за разлику од свих осталих мисаоних чинова, она једина обухвата целокупност духа”.

Ангажовани антиперониста Сабато, који, како је говорио, „није могао да поднесе деспотизам и избацивање учитељица и професора зато што се нису подвргли директивама владе”, због политичких несугласица разишао се са Борхесом, због чега је жалио, јер су волели „исте ствари”. Мислећи стално о Аргентини, цитирао је Леополда Марећала: „Домовина је бол која још не зна своје име”.

Био је председник Националне комисије за нестале особе, која је септембра 1984. године предала извештај председнику Аргентине Раулу Алфонсину. Прохујале слике терора у Аргентини, када је гледао хапшења и ситних уличних трговаца, док су на слободи били они који су државу пљачкали „до последње паре”, Сабата су навеле да сумња у демократију. Њега су потресале патње људи у ратовима после распада Југославије, као и дивљање либералног капитализма у свету. Сматрао је да је заблуда залечити крах комунизма неолиберализмом, што би по његовом суду било као да у свету вукова и јагањаца кажу: „Слобода за све, и нека вуци поједу јагањце”. Резултати тога су 250 милиона израбљиване деце у свету, незапосленост, социјалне неправде, загађеност природе, криза смисла постојања. Упркос томе, Сабато у себи разговарајући са Сиораном, понавља његову мисао: „Све се може угушити у човеку, осим потребе за Апсолутним, која ће преживети уништење свих храмова, као и нестанак вере на земљи”.

 

Оставите коментар

Објављено под 1.Приступ књижевним делима, Позајмице, Чланци

OTKROVENJE, Omer Petojević

Оставите коментар

6. августа 2018. · 22:31

Francuski roman, Frederik Begbede

Frederik Begbede je, kako se to obično danas kaže, kontoverzna ličnost u svetu književne umetnosti, filma, televizijskog zabavnog programa, advertajzinga… i stvaralac jednako uspešan u svemu čime odluči da se bavi, koliko god bio neprekidno izložen oštricama kritike, možda i po sopstvenoj volјi, jer danas se najbolјe prodaje ono što je s one strane društveno prihvatlјivog. On je jedan od onih poslenika javne reči koji raspolaže sa toliko talenta, veštine i moći sugestije da svaki svoj stav, iskustvo ili čak i nedostatak, može preinačiti u opšte uverenje i vrednost koju treba braniti. Ipak, uz sve čime izaziva pažnju javnosti, na pozitivan ili negativan način, neosporna je vrednost njegovog dela jer, kako god da mu priđemo, podstiče na preispitivanje brojnih polјulјanih sistema vrednosti u savremenom svetu.

Begbede je bespoštedni kritičar praznoglavog potrošačkog mentaliteta, u čijem formiranju, kao majstor advertajzinga, i sam učestvuje; gnuša se samodovolјnog i zasleplјenog neoliberalnog kapitalizma, čije plodove i sam  obilato uživa; izvrgava poruzi razmaženo francusko buržujstvo, naglašavajući pritom da  je buržujsko čedo koje sve o čemu govori poznaje iz ličnog iskustva; iz svojih neuspelih veza i brakova izvlači opšti zaklјučak da lјubav sputava, da je neprirodno vezivati se sa jednom osobom za ceo život, a javno konzumiranje narkotika samo je jedan vid rekreacije koju slobodan savremeni čovek može sebi da priušti u slobodno vreme… Savremeni boem i hedonista, do guše u društvu nadobudnog i blaziranog džet seta, udara po sve u čemu i sam bez ograničenja uživa. Čitaocima koji od pisca očekuju izvesnu doslednost, poruke koje Begbede šalјe zaista mogu izgledati pomalo šizofreno; za ostale, ovo štivo može biti moderno upakovana all inclusive ponuda, pa nek uzme ko šta voli.

„Francuski roman“ nastao je kao posledica jedne piščeve nimalo pohvalne avanture zbog koje je proveo dva dana u pariskom istražnom zatvoru. To neočekivano  iskustvo pokrenulo je u njemu bujicu preispitivanja, počevši od najintimnijih činilaca njegovog ličnog života, preko porodice iz koje je ponikao, do francuskog društva u celini u kojem je odrastao i formirao se kao ličnost. Nikome nije ostao dužan, a ponajmanje sebi.

Vraćajući se u svoje detinjstvo koje je, ni sam ne znajući zašto, potisnuo u zaborav, Begbede započinje pretraživanje od sedamdesetih godina dvadesetog veka. Počevši od tog perioda, pa do trenutka kada je odlučio da napiše roman, on rekonstruiše i analizira uzroke trenutnog stanja, koliko u svom ličnom životu, toliko i u Francuskoj. Kroz motiv lične zaboravnosti on se dotiče i sklonosti ka amneziji u sopstvenoj  naciji, njenog licemerja, nespremnosti da se suoči sa brojnim neprijatnim posledicama svoje prošlosti i upornosti u negovanju lepe samodopadlјive slike o francuskom društvu. Kolevka lјudskih sloboda i prava, sagledana kroz njegovu prizmu, više liči na „lejzi beg“ u kojem se lјulјuška društvo ušuškano u komfor i samozaborav i nespremno da stvari sagleda izvan okvira svojih materijalističkih potreba.

Govoreći o sebi, o tome šta je bio i šta je postao, autor se kreće tankom linijom između samosažalјenja i samosvesnog kritičkog preispitivanja.  Govori o kompleksima i strahovima, o lјubavi i lјubomori, o porodici i prlјavom vešu, o brakovima i razvodima, o uzorima, o stvarima kojima se ponosi, o knjigama, muzici, filmovima, o raskalašnom životu i klubovima… o svemu što ga je oblikovalo. A u svemu tome, kao neka  nit koja sve ispričano povezuje u celinu – osećanje nepotpunosti i nedovršenosti uprkos uspehu, osećanje praznine uprkos izobilјu, osećanje nezrelosti i nedoraslosti životu uprkos iskustvu. Koren svega toga, kako sam misli, verovatno se nalazi u njegovom razmaženom i prezaštićenom detinjstvu:  „Teško je oporaviti se od nesrećnog detinjstva“, zaklјučuje pisac,   „ali oporaviti se od prezaštićenog detinjstva može biti nemoguće. “

Branijeta Kondžulović

Odlomci iz „Francuskog romana“

Žorž Perek počinje W ili sećanja na detinjstvo rečenicom: „Nemam uspomene iz detinjstva.” A knjiga obiluje uspomenama. Dešava se nešto tajnovito kada zatvorimo oči i pokušamo da prizovemo prošlost: sećanje je kao šoljica sakea koja se može naći u pojedinim kineskim restoranima – na njenom dnu postepeno se prikazuje gola žena i nestaje čim se šoljica isprazni. Vidim je, posmatram je, ali čim joj se približim, ona mi pobegne, ispari. Takvo je moje izgubljeno detinjstvo. Molim boga da se desi neko čudo i da se moja prošlost lagano razvije u ovoj knjizi, kao polaroid traka. Ako smem sebe da citiram – a pokušaj da se izbegne nombrilizam u autobiografskom tekstu ravan je dodavanju budalaštine na pretencioznost – ovaj neobični fenomen već se dogodio.

U trenutku kada sam saznao da je moj brat postao nosilac Legije časti, nalazio sam se u pritvoru. Policajci mi nisu odmah stavili lisice na leđa, to su učinili dosta kasnije, dok su me vodili u istražnu bolnicu, a zatim predali u istražni zatvor na ostrvu De la Site, sutradan uveče. Predsednik Republike uputio je šarmantno pismo mom starijem bratu, čestitajući mu na njegovom doprinosu dinamici francuske ekonomije: „Vi ste primer kapitalizma kakav mi želimo: kapitalizma preduzetnika a ne kapitalizma špekulanata.” Наставите са читањем

Оставите коментар

Објављено под Кутак за читање