Harukiju Murakamiju, umesto čestitke za rođendan

Preuzeto iz kulturnog dodatka dnevnog lista Politika

Autor: Muharem Bazdulj

Tri su mi dana bila potrebna, tri snežna zimska dana, da pročitam osamstotinak stranica, to jest dva toma najnovijeg Murakamijevog romana. Malo je stvari u kojima je moguće toliko starovremenski uživati kao u uranjanju u magični svet ovog Japanca opsednutog zapadnom kulturom.

haruki-murakami

(Ilustracija Dragan Stojanović)

Kad sam sklopio drugi tom Murakamijevog romana Ubistvo Komtura (Geopoetika, 2018, s japanskog prevela Nataša Tomić), pogledao sam na sat. Bilo je šesnaest sati i jedanaest minuta. Bio je sedmi januar. Peti, šesti i sedmi januar sam proveo uglavnom čitajući nešto više od osam stotina stranica ovog romana, to jest njegova dva toma, od kojih svaki ima malo više od četiristo. Geopoetika je dva dela ovog velikog romana objavila sa razmakom od oko pola godine. Nije da sam svesno odgađao čitanje prvog dela, ali se potrefilo – za razliku od iskustva sa romanom 1Q84 – da prvi deo nisam pročitao pre nego je objavljen drugi, pa sam bio u prilici da ih čitam praktično u komadu, jedan iza drugog, bez pauze.

Nije danas neobično da se u jednom tomu objave romani od hiljadu, pa i više stranica. Nije, dakle, da je za Murakamija nužno da svoje velike romane „lomi” u tomove. Čak i neka prevedena izdanja – uključujući i englesko i američko – odbacuju Murakamijev „hir” i celo Ubistvo Komtura integrišu u jedan tom. Ipak, dobro je što Murakamijev srpski izdavač (kao i nemački ili holandski, recimo) poštuje autorovu intenciju. Formalni način „izlaganja” artefakta za Murakamija nipošto nije nevažan. U Ubistvo Komtura likovi imaju vrlo jasne preferencije u kontekstu načina na koji slušaju muziku…

Advertisements

3 коментара

Објављено под Кутак за читање

Омер Петојевић, Као у сну сусрет

Са обале Дунава

кроз шипраг

себе

на друму гледам

како у сусрет идем

свом деди

оцу свом

и себи

Like a meeting in a dream

 

From the riverside of Danube

through the thicket

I look myself walking along the road

I’m going to meet with

My grandfather

My father

And myself

 

 

 

                          

2 коментара

Објављено под Кутак за читање

Laza Lazarević, Švabica

Desetog januara 1891. umro je Laza Lazarević, pripovedač koji je učinio značajan iskorak u srpskoj realističkoj književnosti. Kao pisac zanimao se više za stanja duše svojih junaka, za skrivene tokove kojim putuju njihove neizrečene misli i prigušena osećanja, za dejstva podsvesti na njihove odluke i postupke, nego  za razvijanje dinamičnih i događajima bogatih fabula kakvima obiluje realistička proza. Bio je začetnik psihološke pripovetke u srpskoj književnosti. 

Pripovetku „Švabica“ Laza je godinama skrivao od očiju javnosti, a razlog za to je očigledno bio lične prirode – njen sadržaj bio je isuviše autobiografski, da bi ga dobrovoljno delio sa čitalačkom publikom. Tek nakon njegove smrti pronađena je u njegovoj zaostavštini.

Švabica

……………….
Nismo ništa govorili. Ja sam mislio na nju i ispredao svakojake snove. Zamislih sebi moje Valjevo, i nju u njemu, i svet koji priča o nama kad prođemo ulicom: »Gledaj ga, zavrtila mu pamet Švabica«, i moja mati, crvenih očiju, koja svoje sopstvene snahe ne razume, i deca mojih sestara i braće koja se libe doći meni otkako sam doveo nju u kuću, i njeno večno osećanje usamljenosti, jer je niko ne razume i ona nikoga ne razume … da se oprostim s njom, da je ostavim za svagda.
Ona ujedanput stade i gledaše oštro napred u pomrčinu.
—        Da se vratimo? — reče ona.
Ja je pogledah. Oko glave je imala crn svilen’ šal, bačen preko temena, krajevi ukršteni pod vratom pa zabačeni na leda. Iz toga šala provirivaše joj lice kao iz nekog crnog okvira. — Izgledaše mi neobično lepa.
—        Da se vratimo? — pitah ja. — A što?
Ona smaknu ramenima.
—        Vi se bojite ići dalje u pustu šumu?
Ona baci pogled na me. Pogled u kome je bilo nečega što ti ne umem kazati. Nekakvo pouzdanje, poverenje, sila. Taj se pogled razli preko svega mene. Učini mi se da sam piramida i da ona ne može da me pregleda.
—        Zar s vama kad idem da se bojim čega? — reče ona s nekakvom detinjskom ravnodušnošću. — Ta vi ste tako jaki!
—        I ne treba da se bojite — rekoh ja glasom koji je trebalo da izgleda silan i pouzdan, no ispade nekako promuklo i zagušljivo.
U taj par duhnu vetar pojače, i s jednog suvarka sroza se sneg i pade na rukav njene đude.
Ja izvadih maramu i počeh joj stresati sneg.
Ona gledaše sve to nekakvim ravnodušnim pogledom. Kad sam bio gotov, ona se lako pokloni:
—        Hvala!
—        Na malu.
Opet zaćutasmo. Ona okrete levokrug i pođe natrag, ne govoreći ništa.
—        Vama je hladno? — rekoh ja.
—        Ne!
—        Rđavo?
Ona sleže ramenima.
—        Da?
—        Da! — reče ona.
—        A šta vam je?
Ona opet sleže ramenima.
Ja se ne usudih pitati je još šta dalje.
……………………

KLIKNITE NA SLIKU kako biste preuzeli pripovetku.

 

 

Оставите коментар

Објављено под Кутак за читање, Наставни материјали за II разред средње школе

Dobriša Cesarić, Oblak

Desetog januara 1902. rođen je Dobriša Cesarić.

5 коментара

Објављено под Кутак за читање

Simon de Bovoar, Drugi pol

Na današnji dan, 9. januara 1908. rođena je Simon de Bovoar,  francuska književnica, politička aktivistkinja, feministkinja i filozofkinja čija dela su zasnovana na filozofiji egzistencijalizma. Bila je žena snažnog i prodornog intelekta, a njeno sveukupno delo simbol je emancipacije i afirmacije žene kao ravnopravnog bića u dominantno muškom svetu.  Pisala je romane, drame, memoare, eseje. Poznata je po romanima „Svi su lјudi smrtni“,„Gošća“,„Mandarini“… ali i po eseju „Drugi pol“ kojim osvešćuje važnost i ugroženost žene i utemeljuje osnove feminizma.   

 

Iz knjige Simone de Beauvoir Drugi spol
 Prevod sa francuskog Mirna Šimat
Izdavač Naklada Ljevak, Zagreb, 2016.

Postoji jedan dobar princip koji je stvorio red,
svjetlost i muškarca,
i jedan loš princip koji je stvorio kaos, mrak i ženu.

Pitagora

U sve što su muškarci napisali o ženama
treba posumnjati,
jer su oni istodobno i sudac i stranka.

Poulain de la Barre

Simone de Beauvoir Drugi spol

Uvod
(odlomak)

Dugo sam oklijevala pisati knjigu o ženi. Tema razdražuje, pogotovo žene, a i nije nova. Već se mnogo pisalo o raspravi o feminizmu, danas je gotovo pa zaključena. Nemojmo više o tome… Ipak, o tome se još govori. I ne čini se baš kao da su opsežne gluposti izgovorene tijekom posljednjeg stoljeća rasvijetlile problem. Uostalom, postoji li tu problem? I kakav je on? Postoje li uopće žene? Dakako, teorija o vječnom ženskom još ima pobornika; oni šapću: »Čak i u Rusiji, one su i dalje žene«; no drugi dobro obaviješteni ljudi – a katkad su to ti isti, uzdišu: »Žena se gubi, žena je izgubljena.« Više ne znamo zasigurno postoje li još žene, hoće li ih svagda biti, treba li to željeti ili ne, koje mjesto zauzimaju na ovome svijetu, koje bi mjesto trebale zauzimati? »Gdje su žene?«, pitao se nedavno jedan neredoviti časopis.1 [1 Danas više ne postoji, zvao se Franchise.] No prije svega: što je to žena? Netko je jednom rekao: »Tota mulier in utero: to je maternica.« Govoreći pak o nekim ženama, znalci izjavljuju: »To nisu žene«, iako imaju maternicu kao i ostale. Svi se slažu da ljudska vrsta podrazumijeva i ženski spol. On danas, kao i nekoć, čini otprilike polovicu čovječanstva; a opet nam se govori da je »ženskost u opasnosti«. Bodre nas: »Budite žene, ostanite žene, postanite žene.« Svako ljudsko biće ženskog spola nije dakle nužno žena; u tu svrhu potrebno je biti dijelom tajanstvene i ugrožene stvarnosti – ženskosti. Izlučuju li jajnici ženskost? Je li ona utisnuta na Platonovu nebu ideja? Je li dovoljna šuštava suknja da siđe na Zemlju? Iako se neke žene silno trude utjeloviti je, model ženskosti nitko nikada nije patentirao. Rado ga opisujemo nejasnim i svjetlucavim pojmovima koji kao da su posuđeni iz rječnika proročica. U doba svetoga Tome bit ženskosti činila se jednako pouzdano određena kao uspavljujuće svojstvo maka. No konceptualizam je izgubio na snazi. Prirodne i društvene znanosti više ne vjeruju u postojanje nepromjenjivih entiteta koji bi definirali određene karaktere kao što su karakter žene, Židova ili crnca. One karakter smatraju sekundarnom reakcijom na neku situaciju. Ako danas više nema ženskosti, znači da je nikada nije ni bilo. Znači li to da riječ »žena« nema nikakva sadržaja? Наставите са читањем

Оставите коментар

Објављено под Кутак за читање

Доментијан, Реч о светлости

Свим православним хришћанима који Божић прослављају по јулијанском календару упућујем најлепше жеље!

Реч о светлости је песма коју је средином 13. века написао монах Доментијан, један од последњих ученика Светог Саве и настављач светосавског просветитељства. Овај хиландарски монах дао је неизмеран допринос вредности и лепоти српске средњовековне књижевности. 

 

Похитајте, браћо,

и с љубављу сачувајте заповести моје

да рајских радости истинити наследници будемо

и достојни славе небесне светлости

коју нам доликује у Господа молити.

Не оне светлости што на истоку исходи и на западу заходи,

што с временом окончава и што се наиласком ноћи одељује,

коју заједно са животињама видимо

Но молимо светлости

коју видети можемо с анђелима,

којој ни почетак не почиње

ни крај не ишчезава.

 Бадњак

Оставите коментар

Објављено под Кутак за читање, Наставни материјали за I разред средње школе

Halil Džubran, O samospoznaji

Šestog januara 1883. rođen je libanski pesnik i mislilac Halil Džubran.

Iz knjige Prorok, Halila Džubrana
U prevodu Marka Grčića
Grafički zavod Hrvatske, 1985.

 

О samospoznaji

Vaša srca znaju u tišini
tajne dana i noći.
Ali, vaše uši žeđaju za glasom
o znanju vašega srca.
Željeli biste saznati u riječima
ono što ste oduvijek znali u misli.
Željeli biste prstima opipati golo tijelo svojih snova.
I dobro je što je tako.
Skriveno vrelo vaše duše svakako mora izbiti i poteći, mrmoreći, k moru;
A blago vaših bezdanih dubina otkrilo bi se vašim očima.
Ali, neka ne bude tezulje da izmjeri
vaše neznano blago;
I ne tražite dubine svojega znanja
sa štapom ili dubinomjerom.
Jer, jastvo je bezdano
i neizmjerno more.
Ne recite: »Našao sam istinu«, nego radije: »Našao sam jednu istinu.«
Ne recite: »Našao sam put duše.«
Recite radije: »Sreo sam dušu gdje ide svojim putem.«
Jer, duša kroči svim putovima.
Duša ne ide po koncu
niti raste poput trske.
Duša se otvara kao lotos
sa bezbroj latica.

Оставите коментар

Објављено под Кутак за читање

Vasko Popa, Odlazak

Petog januara 1991. Vasko Popa, neponovljivi zagonetar srpske poezije i stvaralac čije pesme, kao težački hleb, imaju po devet kora, odlučio je da načini „Rez“ i iz ove naše „Kuće nasred druma“ gde se „Vučja so“ privija na „Živo meso“, otišao na neko „Sporedno nebo“ u neko „Nepočin polje“, negde gde je „Uspravna zemlja“…

 

Odlazak

Nisam više tu
S mesta se nisam pomerio
Ali tu više nisam

Neka uđu
Neka pregledaju neka pretraže

Vodenica u senci rebara
Zrelu prazninu melje
Opušci jevtinih snova
U pepeljari se dime
Nisam više tu

Privezan čamac njiše se
Na crvenim talasima
Par nedozrelih reči
U oblačnom grlu visi
Nisam više tu

S mesta se nisam pomerio
Ali sam već daleko
Teško da će me stići

 

 

Оставите коментар

Објављено под Кутак за читање, Наставни материјали за IV разред средње школе

Умберто Еко о изграђивању читаоца

На данашњи дан, 5. јануара 1932. рођен је великан италијанске књижевност, Умберто Еко.

У знак сећања на њега – једна од постила уз роман „Име руже“.

Изграђивање читаоца

Ритам, дах, покајање… За кога, за мене? Не, наравно, за читаоца. Пише се мислећи на читаоца. Као што сликар слика мислећи на оног ко ће слику посматрати. Превуче једном четкицом, па се удаљи на два или три корака и проучава дејство: наиме, гледа слику онако како би требало да је гледа, у прикладној светлости, посматрач који ће јој се дивити кад буде висила на зиду. Када се дело заврши, успостави се дијалог између текста и његових читалаца (аутор је искључен). Док се дело ствара, дијалог је двострук. Постоји дијалог између тог текста и свих других, раније написаних текстова (стварају се само књиге о другим књигама и око других књига), а постоји и дијалог између аутора и његовог узорног читаоца. Моја теоријска разматрања о овоме налазе се у другим делима, као пгго је Lector in fabula, или, раније, Отворено дело, и нисам ја ово измислио.

Може се догодити да аутор пише мислећи на извесну емпиријску публику, као што су и чинили утемељитељи модерног романа, Ричардсон, или Филдинг, или Дефо, који су писали за трговце и њихове жене, но за публику пише и Џојс, који помишља на неког идеалног читаоца, који болује од неке идеалне несанице. И у једном и у другом случају, било да се верује у обраћање публици која стоји тамо испред врата, с парама у руци, било да се пише имајући на уму неког будућег читаоца, писати значи изграђивати, служећи се текстом, властитог узорног читаоца. Наставите са читањем

Оставите коментар

Објављено под Кутак за читање

Томас Стернс Елиот, Марина

4. јануара 1965. године умро је Томас Стернс Елиот, по рођењу амерички, по свом избору енглески, а по значају и утицају на књижевност у целини, светски песник.

Из Антилогије модерне америчке поезије

Просвета, Београд, 1972.
Изабрао и приредио Иван В. Лалић
Превод Бранка Лалић и Иван Б. Лалић

Елиот је рођен у Сен Луису. Студирао је на Харварду, Сорбони и у Оксфорду. У Енглеској је остао до конца живота, делујући као песник, критичар, издавач, и више година уредник врло утицајног књижевног часописа Criterion. Од појаве поеме Пуста земља и неких критичарских текстова, Елиот је деценијама вршио снажан утицај на америчку и енглеску поезију; критичар и песник сједињују се у његовој личности у нераздељив амалгам. Поред тога, Елиот је писао и драме у стиху, оживљавајући ову форму на занимљив и поетски уверљив начин. Међу признањима које је добио као једна од највећих песничких фигура модерног доба, истиче се Нобелова награда, која му је додељена 1948. године.

Међу његове најпознатије књиге спадају:

Prufrock and Other Observations (1917); Poems (1920); The Waste Land (1922); The Holllow Men (1925); Ash-Wednes-day (1930); Collected Poems 1909—1935 (1936); Four Quartets (1943).

Бурное море ночью – Айвазовский. https://yandex.com/collections/card/5a9830440c1ed284e1072648/

Марина

 Quis his locus, quae regio, quae mundi plaga?

Каква то мора какве обале какве суре стене и
каква острва
Каква то вода пљуска прамац
И мирис боровине и песма шумског дрозда у магли
Какве се то слике враћају
О кћери моја.

Они који оштре зуб пса што значи
Смрт
Они који блистају славом колибрија што значи
Смрт
Они који пате од заноса звери што значи
Смрт

Постали су бестелесни, ветром неким покорени,
Дах боровине и магла шумске песме
Милошћу овом растворени у простору

Какво је то лице, мање јасно и јасније,
Куцај била у руци, мање снажан и снажнији —
Подарен или посуђен? Од звезда даље и од ока ближе
Шапати и смејуцкања у лишћу и забрзале стопе
Испод сна, где све се састају воде.
Косник напукао од леда и боја напукла од јаре.
Ја сам то створио, ја сам заборавио
И сећам се.

Слаба снаст а једра трула
Између једног јуна и другог септембра.
Створио то не знајући, полусвесно, незнано, своје.
Кобиличин вој попушта, даске треба шуперити.
Тај облик, то лице, тај живот
Живљен да се живи у једном свету времена
ван мене; пусти
Да одрекнем се свог живота за тај живот,
Говора свог за то неизречено,
Пробуђено, отворене усне, наду, нове бродове.
Каква то мора какве обале каква гранитна острва
према мојим ребрима дрвеним
И шумски дрозд што зове кроз маглу
Кћери моја.

 

Оставите коментар

Објављено под Кутак за читање