Eden iliti priča o preuzimanju odgovornosti, Darinka Kovačević

Eden or a story about taking responsibility

Ponekad, tek onako, izazvan nekim slučajnim povodom, u misli mi se vrati Rajski vrt. Adam i Eva, plavo nebo, ovde potok, onde cvet, ptičice cvrkuću… Idila.

Ali, ne lezi vraže! Bog je tu postavio i jednu jabuku… I jednu zmiju… Zašto?

Gleda odozgo, miluje svoju dugačku bradu i smeška se. Gotovo kao da se pomalo zabavlja. Rekao im je da ne diraju sa drveta saznanja. Bez objašnjenja. Samo je rekao.

I sad čeka da vidi šta će da se zgodi. Ima sve vreme ovog sveta.

Neću da prepričavam šta je bilo dalje. To svi znamo. Neću ni da pitam zašto je Bog tu postavio tu jabuku i tu zmiju. Neću ni da se pitam šta bi bilo da su Adam i Eva bili poslušni, nezainteresovani i samodovoljni. Ne smem ni da pomislim.

Ipak, uvek nanovo pokušavam da oživim taj trenutak, toliko koban po ljuski rod. Zamišljam Evu sa jabukom u ruci, kako je pruža Adamu, zaljubljeno i molećivo ga gledajući. Zamišljam Adama kako se koleba. Šta li je u njegovoj glavi? O čemu razmišlja?
Možda misli: – Da uzmem? Hm. Ko zna šta će se dogoditi. Bolje ne. A opet…

Ipak je odlučio da uzme. Kud poklo da puklo. Ako pođe po zlu  reći će – ona ga nagovorila, zla žena. Ako krene po dobru, slaviće ga i hvaliti zbog hrabrosti, preduzimljivosti, odlučnosti…

I tako, Adamu osta jabučica u grlu, a nama praroditeljski greh.
Da li je shvatio poruku? Da li je naučio da   preuzima odgovornost za svoje postupke, ko god da mu šaputao na uvo šta da uradi, ili je to breme natovario na pleća svojoj nepromišljenoj ženi?

Od tada do danas ništa se nije promenilo. Oluke donosimo sami, a odgovornost ustupamo drugima.   Naravoučenija nema. Tek, tema za razmišljanje.

 

1 коментар

Објављено под Кутак за читање

МОЈА ПЕСМА, Омер Петојевић

Још ни пред кућом нисам
а ход ме већ
свечано најављује

Нико капију
да раскрили

Само ме
чопор паса
махнитом игром
уверава –

Оно што времену
не одоли
песма буде

Оставите коментар

Објављено под Кутак за читање

Програм наставе и учења за Српски језик и књижевност – први разред гимназије

Програм наставе и учења за 1. разред гимназије _ Српски језик и књижевност

Реформисани програм наставе и учења српског језика и књижевности за први разред гимназије који се примењује од школске 2018/2019.

 

Оставите коментар

Објављено под Планови

Птице песмарице, Миладина Дабетића

Бирам
У крлетке чувам
У речи облачим сваку риму
Маштам
У замку хватам
Љубав и сузу у плавичастом лиму

Тражим
У свиленим паперјима нежност
За тренутак за вечност без предаха
Звоним
Твојим нежним латицама на опрезност
У сребрна звона пуна чежњивог уздаха

Сањам
Праменом зоре отеран облак
Обојен именом анђела у њему
Вагам
На кантар истине постављам
Себе и тебе, истину и лаж, веру и неверу

И тако врачам
А не могу изврачати
Гатам, а не могу изгатати
Судим, а не могу пресудити

Сад кад хватам птице песмарице
Бојим се да ћу се јако заљубити
И дуго те песмом љубити
Љубити, љубити
Због тога можда и полудети
Али ћу барем на трен
срећан бити

 

Оставите коментар

Објављено под Кутак за читање

Ходочашће

У многим школама се већ увелико припремају светосавски рецитали и други пригодни програми којим обележавамо дан нашег светитеља и школског патрона, Светог Саве. Овај програм сачувала сам као успомену на изузетно лепу сарадњу са колегиницом Весном Багарић, наставницом српског језика и књижевности и наставницама уметничких предмета у Школи за дизајн текстила, а објављујем га зато што верујем да неком од вас може послужити као инспирација за овогодишњу приредбу.

ХОДОЧАШЋЕ

(сценарио за светосавску приредбу)

Приредба, традиционално, започиње Химном Светом Сави

Увод у програм:

 Ученица (име):

За својих шездесет година живота наш светитељ и патрон, Свети Сава,  неуморно је утабавао бројне стазе којим ће ходати потоња српска поколења. Био је родоначелник мноштва важних делатности на којима се темељила ова земља, и о којима сви већ много тога знамо, али и настављач мисли и лепих обичаја мудраца од којих је учио.

Искусио је да  свет заиста разумемо једино ако га изблиза упознамо и није чекао да свет дође к њему, него му је ишао у сусрет. Неуморно је путовао крепећи се духовношћу и лепотом светиња којима се поклањао и тако је свој живот претворио у непрекидно ходочашће.

Ученик (име):

И ми данас радо путујемо. Са жаром стремимо да пронађемо своју везу са Црквом Свете Софије и искусимо лепоту Сикстинске капеле, да видимо Вазнесењску цркву и чудесно здање Саграда Фамилија,чезнемо да чујемо нотрдамска звона, да проникнемо у тајну египатских пирамида, да закорачимо међу стубове Партенона, погледамо у сводПлаве џамије, додирнемо Зид плача… Помисао о свим тим храмовима духовности испуњава нас узвишеним осећањима и узбуђењем.

Можда се и Свети Сава тако осећао у својим походима. Али, он је знао нешто чега се многи данас ретко сете: Научио је да не можемо нигде стићи ако не знамо одакле смо пошли и камо смо се и зашто упутили.

Можемо ли, дакле, у својим настојањима да упознамо светске светиње,  тамо заиста стићи својим духом,  можемо ли осетити и разумети сву ту лепоту и наћи своје место у њој, ако не знамо одакле смо кренули?

Ученица (име):

Ако нисмо додирнули камен Студенице, нисмо се поклонили Грачаници, замислили у Манасији, осетили мир Љубостиње,сагледали видик са висине Ђурђевих ступова, упили у своју душу живописе са зидова Сопоћана, Каленића, Милешеве, Жиче и у свом ходочашћу предахнули у хладу фрушкогорских манастира, можемо ли рећи да заиста разумемо шта  значе све те далеке лепоте за којима жудимо?

Сигурно знамо одговоре на ова питања. Наша прошлост је део нашег бића, а на то треба увек да  нас подсећају наша светилишта, племенито једноставна и неразметљива у својој лепоти.  Зато је и данашња приредба у част нашег патрона, својеврсно ходочашће кроз свете просторе српске духовности. Наставите са читањем

Оставите коментар

Објављено под Драмски текстови

Ипак звоне звончићи!

Приближава се Нова година, па тако и новогодишње представе за децу која жељно ишчекују Деда Мраза и поклоне. Можда ће некога обрадовати управо овакав драмски комад, па га зато делим са онима који се старају за осмехе на дечјим лицима. Комад није нов, на овом сајту већ постоје скице осам различитих дечјих карактера у тексту „Новогодишње варијације“, али је дотеран и уобличен у једну целовиту новогодишњу причу у којој, осим девојчица, постоји и један дечак. Ето решења, ако немате бољих идеја.

Овај приказ слајдова захтева јаваскрипт.

 

Лица:

ВЕСЕЛА ДЕВОЈЧИЦА
СВАЂАЛИЦА
ШМИЗЛА
БРБЉИВИЦА
ПЛАЧЉИВИЦА
ЛАЖЉИВИЦА
МУШКАРАЧА
СТИДЉИВИЦА
ЈОЦА

Група девојчица (Шмизла, Брбљивица, Плачљивица, Свађалица и Лажљивица),  седе на поду и игрју се луткама, коцкицама и другим играчкама. Мало по страни седи Јоца и игра игрицу на телефону незаинтересован за девојчице. 

БРБЉИВИЦА: Јоцоо! (Јоца се не осврће) Еј, Јоцоо!

ЈОЦА: (незаинтересовано) А!

БРБЉИВИЦА: А кога ти чекаш?

ЈОЦА: Никог.

БРБЉИВИЦА: Лажеш. Чекаш Деда Мраза, је л’ да?

ЈОЦА: Не чекам. (пауза; игра игрицу на телефону) Деда Мраз не постоји.

ШМИЗЛА: Ма шта лупаш не постоооји! Ја сваке године добијем нешто лееепо. Како онда да не постооји?

ЈОЦА: А и да постоји, вама сигурно неће ништа донети.

СВАЂАЛИЦА: Знам и ја да не постоји, ал откуд си се ТИ нашао тако паметан да знаш да баш НАМА неће ништа донети? Зашто баш нама? А теби би, као, донео? Ти си, као, нешто!

ШМИЗЛА: Зашто тако глупо причаш, Јоцо? Зашто нама да не донесе?

ЈОЦА: Зато што сте свађалице, и што само блебећете по цео дан и не умете лепо да се играте, него само нешто измишљате.

СВАЂАЛИЦА: (подиже се с места спремна да се бије) Ма ко је свађалица, безобразниче један!

Могући сукоб прекида Весела која дотрчава однекуд сва раздрагана и необуздано почиње да говори, тако да друге скоро да не могу да јој упадну у реч, мада покушавају. Наставите са читањем

Оставите коментар

Објављено под Драмски текстови

„То је посао школе, а не мој“: начини да се родитељи пребаце из улоге обухваћених у улогу ангажованих

Текст преузет са School Education Gateway

Image: Jhon David / Unsplash.com

Какви су родитељи наших ученика? Вероватно немате једну, архетипску слику на уму. Родитељи могу долазити из различитих културних и језичких средина, а поред тога могу бити строги или благи, знатижељни или апатични, креативни или по књизи. Без обзира на профил родитеља,  не би требало да наставник једноставно  реагује на њих, већ би заправо требало да покуша да их укључи у образовање њихове деце. Ово су три начина да се то уради.

Учинити да се родитељи осећају укључено 

У породичном образовању, школе позивају породицу и друге чланове заједнице да се укључе у активности учења по сопственом нахођењу. То, на пример, може бити настава описмењавања и часови језика за мигрантске породице или Дијалошка књижевна окупљања. Истраживачки пројекат INCLUD-ED је идентификовао породично образовање као Успешну образовну акцију (Successful Educational Action – SEA).

Одрасли који учествују у овој активности не подстичу само учење своје деце, већ и своје. Један наставник се присећа како је било некад, а како сада када је школа укључена у пројекат породичног образовања: „Има деце која су, пре него што је њихова мајка дошла у центар, бежала са часова, спавала у учионици… а сада то изгледа овако: Погледај, мама, завршио сам ово!“ Од увођења породичног образовања, Школа Медитерани у Каталонији је повећала вештине читања и писања својих ученика са 21% (2011-2012) на 80% (2014-2015), а изостанке свела са 47% на 1%.

Ова и друге успешне образовне акције спроведене су током и након завршетка пројекта у великој мери; можете погледати њихов друштвени утицај  и  резултате  на веб страници пројекта. За више информација о породичном образовању, можете прочитати релевантни извештај у Европском приручнику за школе  или погледати говор Тересе Сорде Марти:

Пројекат  INCLUD-ED  трајао је од 2005. до 2012. и добио финансијска средства из Шестог оквирног програма Европске заједнице. Његов истраживачки тим састављен је од 15 организација из 14 различитих европских земаља.

Олакшавање прихватања промена са Приручником за родитеље 

И наставници и родитељи су задужени за образовање деце на свој начин. Овај принцип заједничке одговорности представља камен темељац Приручника за родитеље  (La mallette des parents), уз помоћ којег родитељи могу подржати своју децу у учењу, прилагођавању и доношењу одговарајућих одлука у вези са образовањем.

Приручник се користи у три кључне фазе школовања деце:

  1. Прва година основне школе, када ученици уче да читају
  2. Прва година средње школе, када ученици прелазе у нову школу
  3. Последња година средње школе, када ученици бирају путању у подручју образовања или рада.

Једна од институција која организује сусрете са родитељима на основу упутстава из  Приручника је и основна школа Сент-Егзипери у Француској. У тој школи, родитељи су такође позвани да похађају наставу као посматрачи, како би боље разумели како се учење одвија и какав се став очекује од ученика.

Налази сугеришу да, захваљујући Приручнику, родитељи постају све више укључени у школовање своје деце – са додатним ефектом ком доприноси  побољшање  дисциплине – број изостанака опада, а образовни резултати на курсевима као што је француски језик се повећавају.

Да бисте сазнали више о Приручнику за родитеље, можете посетити службену веб-страницу (на француском) или прочитати њен прилог у European Toolkit for Schools (на 23 језика).

Приручник за родитеље резултат је иницијативе француске владе, која је још увек у току.

Обука родитеља за откривање и спречавање ризика
на друштвеним мрежама и
интернету

Друштвене мреже и World Wide Web су из основе променили комуникацијски пејзаж, и као резултат тога, родитељи су изгубили надзор над друштвеним животом своје деце. То са једне стране може проширити дечје хоризонте и упознати их с новим културама и начинима размишљања – али на другој страни, то их такође може изложити ризику.

Како би се решио овај проблем, осмишљен је пројекат ParentNets који нуди родитељима водич кроз могуће онлајн активности њихове деце, са посебним нагласком на опасности које нове технологије могу представљати за њих. На првом месту, то се чини путем приручника који садржи смернице, ресурсе и националне акције ублажавања последица  које се такође могу преузети (download); и на другом месту, кроз виртуелну игру (доступну за неколико оперативних система ).

Овај пројекат настао је као резултат Ерасмус + стратешког партнерства које је трајало од 2014. до 2016. а обухватио је пет земаља: Белгију, Ирску, Португалију, Румунију и Шпанију. Означен је као пример добре праксе.

За више извора о ангажовању родитеља у образовању, погледајте Европски приручник за школе.

Превод: Бранијета Конџуловић

3 коментара

Објављено под Позајмице

Инклузија кроз објектив митова и поступања у стварности

Текст преузет са  School Education Gateway  

Teresa Sordé Martí

Инклузивне школе, у нашој стварности,  још увек нису чињеница. И даље постоје многи опасни образовни митови који отуђују ученике и њихове породице од система образовања – али, гледано са ведрије стране, у круговима који се баве образовањем покрећу се акције које стално подижу лествицу у настојању за постизањем успеха на овом подручју. Да бисте чули више о овој теми, интервјуисали смо Терезу Сорде Марти, ванредног професора социологије на Факултету Серра Хунтер Универзитета Аутонома из Барселоне, која је и  члан одбора European Toolkit for Schools. (Европски приручник за школе)

 

Како образовни митови утичу на школовање деце?

Сви знамо да постоје трајне и упорне неједнакости широм Европе. Видели смо их у статистикама и увек знамо ко ће сасвим вероватно испасти из система. То је нешто што знамо. Ако само погледате статистику и начин на који прикупљамо статистичке податке, видећете јасну корелацију. Деца чије породице немају висок образовни ниво или им је слабији социоекономски статус, као и деца из угрожених средина, имају тенденцију да одустану од школовања више од деце из осталих породица. Ово је стварност. Проблем је у томе што је понекад у тумачење и одређивање узрока ове корелације уношена конфузија  – тако су, на пример, оптуживане породице као да су оне криве што су њихова деца неуспешна. Био је то катастрофалан образовни мит који је заиста поприлично раширен међу многим наставницима, многим креаторима образовне политике, многим школама – чак су и многе породице то усвојиле као образац.

Али када их укључимо у програме породичног образовања и када почну да уче и успостављају културне и образовне интеракције са другом децом, ова деца, чије породице су у неповољном положају, постају успешна. Зато што, на пример, добијају прилику да о књизи коју читају говоре на дијалошком књижевном скупу. Видели смо овакве примере у нашем истраживању. Према томе, породично образовање је заиста  добар начин да се разбије овај затворени круг неједнакости и овај образовни мит који осуђује на пропаст  хиљаде и хиљаде ученика широм Европе.     

Које врсте образовних акција су доступне школама како би постале инклузивније?

Примери успешних образовних акција су, рецимо, Интерактивне групе

Ово је начин груписања ваших ученика унутар одељења у мале, хетерогене групе, од којих сваку подржава по једна одрасла особа. (Свака од ових група организована је око четири или пет ученика, на хетероген начин у погледу нивоа способности, пола, културе, језика и етничке припадности.) Функција ове особе је да олакша интеракцију међу ученицима. Дакле, да би прешли на другу малу групу, они морају осигурати да сви ученици заврше додељене задатке. На овај начин број инструмената учења које ученици стичу може се помножити са четири или пет, а истовремено се унапређује и њихов заједнички живот. Ако, на пример, имам проблема са Мустафом, али видим да ми он радо помаже да решим математички проблем, онда видим Мустафу у новом светлу. Дакле, то је и начин да се побољша заједнички живот и школска клима.

То је такође начин укључивања у заједницу, јер особе које олакшавају рад интерактивних група могу бити и неписмене мајке. Заправо, постоје неписмене ромске мајке које улазе у учионицу, волонтирају у интерактивним групама и олакшавају њихов рад. Ово је само један пример успешних образовних акција, а постоје и многи други примери акција и интервенција које дају добре резултате. Пронаћи ћете их у Европском приручнику за школе: То је „складиште“ веома добро одабраних пракси, акција и ресурса које подржава научна заједница зато што су показале да су ефикасне у спречавању неуспеха ученика у школи.

Како школе могу спровести ове акције?

Одлука школе, заједнице која учи, да почне имплементацију успешних образовних акција је процес који се спроводи одоздо према горе. То значи да свака школа има своју причу. Понекад је иницијатор учитељ који је прочитао нешто о овоме, који је обучавајући се и истражујући сам открио успешне образовне акције. Други људи кроз Европски приручник за школе такође могу почети да их спроводе. Постоје и Еразмус пројекти који промовишу проширење успешних образовних акција. То може бити и приватни подухват какав постоји, на пример, у Латинској Америци где су неке од образовних акција о којима говоримо усвојили и као један од својих социјалних пројеката проширили у осам земаља Латинске Америке.

Превод: Бранијета Конџуловић

 

Оставите коментар

Објављено под Позајмице

Apel Srpske akademije nauka i umetnosti: Zaustaviti krađu srpske istorije na Kosovu!

Tekst preuzet sa sajta Kaleidoskop

Povodom događanja u Novom Brdu, Odeljenje istorijskih nauka Srpske akademije nauka i umetnosti saopštilo je da je pripremilo analizu koja ukazuje na neprihvatljivo ponašanje kosovskih vlasti prema kulturnoj i istorijskoj baštini Srba na Kosovu i Metohiji.

Da podsetimo, pravoslavnu crkvu Svetog Nikole u Novom Brdu,  vlasti iz Prištine  žele da pretvore u trobrodnu baziliku   izvodeći tako istorijski falsifikat i pretvarajući srpski pravoslavni spomenik u albanski i katolički. Objavljeno je i da nemačka vlada finansira taj projekat „važan za kosovsku istoriju i kulturu“. Na ovaj način, u Novom Brdu srpskom narodu se ne krade samo budućnost, već im se otima i prošlost.

Deo konzervatorskih radova već je izveden sa ciljem da se pravoslavna srednjovekovna svetinja pretvori u katolički hram. Prećutkuje se, međutim,  činjenica da ispod zidina Donjeg grada postaje drugi ostaci, ruševine jedne prave bazilike Svete Marije, poznatije kao Saška crkva, koji kosovskim „restauratorima“ iz nekih razloga nisu interesantni.

Analizu Srpske akademija nauka i umetnosti prenosimo u celosti:

Obrazlažući politički motivisanu odluku da se još 1967. godine zaustave arheološka istraživanja Novog Brda (inače poznatog srednjovekovnog lokaliteta), etnički Albanac, u vreme socijalističke Jugoslavije najviši politički rukovodilac na Kosovu i Metohiji, Fadilj Hodža, izjavio je : „Nas to uopšte ne interesuje, to je srpski spomenik“. (Glasnik Srpskog arheološkog društva 5 /1989/ 142–144). Ipak,  već započeta 1952. godine, pomenuta istraživanja do tada su već bila dala značajne rezultate. Potvrdila su tačnost podataka iz pisanih izvora o tom gradu koji su krajem XIII veka osnovali i kasnije svesrdno podržavali – kao jedno od najznačajnijih privrednih i urbanih središta srednjovekovne Srbije – vladari iz dinastija Nemanjića, Mrnjavčevića, Lazarevića i Brankovića.

Prilikom tih istraživanja razrešene su i mnoge nedoumice. Tako su, recimo, na prostoru novobrdskog Donjeg trga pronađeni temelji velikog rimokatoličkog hrama Santa Maria de Nuovomonte, tzv. Saške crkve. Nadalje, otkopani su 1956. godine i ispitani ostaci monumentalnog hrama u središtu nekadašnjeg podgrađa.

Na osnovu svedočanstava nešto mlađih narativnih izvora, ali i zahvaljujući mnoštvu pronađenih ostataka moravske kamene plastike sa srpskim natpisima, kao i fragmenata fresaka, takođe sa ćiriličnim slovima, moglo se pouzdano zaključiti da je reč o pravoslavnoj crkvi Svetog Nikole, naknadno proširenoj, pri kojoj su jedno vreme stolovali novobrdski mitropoliti. Posle pada grada pod vlast Osmanlija ova crkva pretvorena je u džamiju. Pronađen je u njoj i ulomak natpisa na srpskom jeziku koji je o svom pregnuću na podizanju crkve ostavio njen graditelj (protomajstor).

Zahvaljujući istraživanju različitih izvora zna se i da je postojalo još nekoliko  pravoslavnih hramova u Novom Brdu, kao i da je postojala jedna manja rimokatolička crkva Svetog Nikole (capella Santi Nicolai), koja je bila u službi još 1642, u vreme kada je srpska saborna crkva, posvećena istom svecu, već uveliko bila pretvorena u džamiju.

Svi ti verski objekti uverljivo govore o multikonfesionalnom i multikulturalnom karakteru srednjovekovnog Novog Brda, u kojem su, pored većinskog srpskog stanovništva, živeli i radili Sasi, Dubrovčani, Grci, Albanci, Splićani, a kasnije i Jevreji i Turci. Koliko je srpskim vladarima bilo stalo da utvrde pravni okvir životu i gradskoj autonomiji te kosmopolitske sredine, za njihove vlade neopterećene verskim sukobima, svedoči Statut Novog Brda. 

Statut Novog Brda je izdao despot Stefan Lazarević 1412. godine u okviru Zakona o rudnicima, čiji se prepis iz XVI veka čuva upravo u Arhivu Srpske akademije nauka i umetnosti. Manipulacija identitetom materijalnog nasleđa Novog Brda, kao simbola suživota zasnovanog na uvažavanju drugih, i degradiranje njegovih spomeničkih vrednosti, koji se odvijaju u XXI veku, utoliko su teže shvatljivi.

O čemu je ovde reč? Pre svega, reč je o nastojanju kosovskih institucija i predstavnika vlasti da ostatke najznačajnijeg crkvenog objekta u Novom Brdu, sabornog pravoslavnog hrama Svetog Nikole, predstave neupućenima kao ostatke nepostojeće rimokatoličke, „Artanske katedrale“. Zvanični sajt kosovskog Ministarstva kulture omladine i sporta, na kojem se potpuno prećutkuje bogata srpska prošlost Novog Brda, već duže vreme nudi svojim posetiocima i niz potpuno neodrživih tvrdnji o novobrdskoj crkvi Svetog Nikole.  Tamo, između ostalog, stoji da se za nju „smatra da je bila Katolička Katedrala”, mada Novo Brdo pre pretvaranja te crkve u džamiju nikada nije bilo sedište rimokatoličkog biskupa. Piše takođe i da „po obliku izgradnje, pripada rimskom stilu” (!!?), iako je u njoj otkopano i obilje arhitektonske plastike takozvanog moravskog stila. Piše da su tu „katedralu” izgradili „dubrovčani”, mada je u njoj otkriveno mnoštvo ostataka ćirilskih natpisa, uključujući i onaj koji pripada samom protomajstoru.
Ovakvo „nepoznavanje” stvari veoma čudi kada se zna da su u novije vreme objavljene dve veoma ozbiljne i obimne naučne monografije o Novom Brdu i njegovoj crkvi Svetog Nikole, obe uporedo na srpskom i engleskom jeziku (V. Jovanović i drugi, Novo Brdo, Beograd 2004; M. Popović, I. Bjelić, Crkva Svetog Nikole: Katedrala grada Novog Brda, Beograd 2018).

Nažalost, prikrivanje naučno utvrđene istine i iznošenje netačnih podataka predstavljali su samo prvi korak u neprihvatljivom smeru. Potpuno prenebregavajući rezultate dugogodišnjih istraživanja, objavljene u pomenutim knjigama, Arheološki institut Kosova započeo je nedavno, uz podršku Ambasade SR Nemačke u Prištini, naučno i stručno neutemeljenu „rekonstrukciju“ starijeg dela crkve Svetog Nikole – dajući mu novi oblik trobrodne bazilike, koji zasigurno nije imao. I dok mnoge stare srpske crkve uništene 1999. i 2004. godine, čiji je izgled savršeno dobro poznat, ostaju u razvalinama (Mušutište, Rečani, Dolac, Čabići itd.), potpuno se proizvoljno obnavlja jedan davno srušeni hram.


Valja pritom primetiti da su kosovske vlasti nedavno zabranile i rekonstrukciju crkve Svetog Nikole u manastiru Svetih arhanđela kod Prizrena, iako za njeno obnavljanje ima znatno više podataka nego za obnovu novobrdskog hrama. Jasno je zato da nije na delu želja za rekonstrukcijom drevnog crkvenog spomenika u Novom Brdu već pokušaj tendencioznog konstruisanja njegovog novog identiteta. Ostacima tog hrama naneta je velika šteta već radovima u prvoj fazi, a ona će se tragično uvećavati ukoliko projekat „rekonstrukcije“, za koju ne postoje naučni i stručni uslovi, ne bude odmah obustavljen. 

Važno je primetiti da je višestruko sporna „obnova” započeta bez saglasnosti Saveta za sprovođenje i nadgledanje, čiji je član Srpska pravoslavna crkva. Posebno ciničnim čini se to što najviši predstavnici vlasti tzv. Republike Kosovo izjavljuju da hram čiji se konfesionalni identitet prekraja i izgled proizvoljno menja predstavlja „dokaz suživota u ovim oblastima”. Zatvarajući oči pred podacima kojima raspolaže nauka, naslednici Fadilja Hodže spremni su, očevidno, da u političkoj neprincipijelnosti odu mnogo dalje od njega.

Naročito je zabrinjavajuće to što sasvim neodgovarajući odnos prema sabornom hramu Svetog Nikole može poslužiti kao model pri budućem „istraživanju, proučavanju i prezentovanju“ srpskog spomeničkog nasleđa, kako onog na samom Novom Brdu tako i onog na čitavom Kosovu i Metohiji. Odavno su već uočeni sistematski i uporni pokušaji privremenih kosovskih institucija, poput pomenutog Ministarstva kulture omladine i sporta, da prikriju ili krivotvore identitet srpskog spomeničkog nasleđa, odnosno umanje njegov značaj u celini. Zato, ovo što se trenutno događa predstavlja  veoma ozbiljnu pretnju s dalekosežnim posledicama kao i istinski izazov kulturnoj javnosti celokupnog civilizovanog sveta.

Pošto je reč najčešće o crkvenim objektima ti pokušaji predstavljaju izazov i svim verskim zajednicama.
Kada je o novobrdskoj katedrali reč, naročito pozvanom da pruži odgovor i podršku istorijskoj istini mora se osetiti rimokatolička crkva. Jedan pozitivan i usmeravajući primer za to može pronaći upravo u vlastitim redovima. Naime,  1610. godine, pominjući pretvaranje novobrdskog sabornog hrama u džamiju, barski nadbiskup Marin Bici ne krije da su Turci preobratili u „mošeju jednu lepu i raskošnu crkvu koja je pripadala srpskim despotima”.

Sa svoje strane, Srpska akademija nauka i umetnosti, njeno Odeljenje istorijskih nauka i Akademijski odbor za proučavanje Kosova i Metohije nastojaće, kao i do sada, da stavove i ocene o spomeničkom nasleđu na ovim prostorima zasnivaju isključivo na činjenicama. U vezi sa tim valja podsetiti da je SANU nedavno objavila voluminoznu publikaciju Umetničko nasleđe srpskog naroda na Kosovu i Metohiji. Istorija, identitet, ugroženost, zaštita, na srpskom i engleskom jeziku, u kojoj su istorijski kontekstualizovani i sveobuhvatno razmotreni problemi vezani za pomenutu baštinu.

PROČITAJTE I:   ZABRINUTOST ZA SPOMENIKE NA KOSOVU

5 коментара

Објављено под Чланци

Дистопија је последњи бедем здравља

Текст преузет из дневног листа Политика

Аутор: Марина Вулићевић  уторак, 02.07.2019.

Фотографија: Миомир Петровић и Горан Скробоња (Фото Лагуна)

Годинама је антиутопија један од главних трендова светске литературе,
али не и код нас.

Друштво које је у тој мери окорело у тоталитаризму, нечовечности, еколошкој катастрофи и свакој врсти једноумља да је застрашујуће и непожељно за живот, то је литерарна дистопија – безнадни поглед у будућност, као потпуна супротност утопији – идеалном друштвеном устројству о којем је у 16. веку писао Томас Мор. Данас, као и годинама уназад, писци превасходно енглеског говорног подручја дају израз антиутопијама. По речима књижевнице Ерике Вагнер, притисак живота 21. века овај тип наратива превео је у мејнстрим, са жанровских топ-листа фантастике и научне фантастике.

После култних књига ове уметничке форме, садржаја надзирања и потказивања из Орвелове „1984”, изопаченог класног устројства модификованих људи у Хакслијевом „Врлом новом свету” или спаљених књига у „Фаренхајту 451” Реја Бредберија, може се закључити да писци предвиђају будућност ужаснути правцима којима се човечанство креће, имајући и есхатолошке визије о крају света. Литерарне листе последњих година препуне су фикције која приказује будућност после нуклеарне и еколошке катастрофе, различитих вируса, свет у недостатку хране и струје, класних уређења где реч воде прворођена деца и лажни пророци. Ричард Метисон је још 1954. године у роману „Ја сам легенда” свог последњег човека Роберта Невила препустио борби са вампирима, а романи и серије попут „Соја” (The Strain) Гиљерма дел Тора и Чака Хогана и „The Living Dead” Џона Џозефа Адамса тематизују свет вампира и зомбија као својеврсну визију мутација човечности, отелотворење страха западне цивилизације.

Актуелна је и тема употребе човека у будућности, а мотив људи који се рађају и живе само као донори органа за богате био је заступљен у роману „Резерве” Мајкла Маршала Смита, као и нобеловца Казуа Ишигура у књизи „Не дај ми никада да одем”.

Посебно, су, међутим, привлачне политичке дистопије. Недавно је „Службени гласник” објавио роман Синклера Луиса „То је овде немогуће”, дистопијску визију, насталу 1935. године, о успостављању диктатуре у САД, по узору на Хитлеров тоталитаризам. Издавач је нагласио да је то роман који је „пре осамдесет година предвидео данашњу Америку”. Један од најупечатљивијих примера овог израза данас је „Слушкињина прича” Маргарет Атвуд, из 1985. године, која одсликава вековни женски бес против патријархата. Док гледамо трећу сезону истоимене серије, очекујемо наставак књиге назван „The Testaments”, најављен за 10. септембар. По речима Маргарет Атвуд, нови роман инспирисан је питањима о устројству тоталитарног Гилеада, али и светом који нас окружује. Барак Обама посебно је ценио књигу „The Power” Наоми Алдерман, у чијем фокусу је млада жена чије руке производе електрицитет и чија моћ мења политичку и религијску друштвену динамику.

Говорећи о дистопијама за наш лист, писац и преводилац Горан Скробоња указује на то да друштвеним мрежама већ дуже време кружи духовити „мим”, који је истовремено сасвим истинит и на једноставан начин коментарише тренутно стање људске цивилизације на планети.

– Тај „мим” се састоји од фотографије Џорџа Орвела и натписа са његовим наводним коментаром: „Ја сам 1984. написао као упозорење, а не као приручник!”. Дакле, данас је стварност заиста налик на оно што су пре толико деценија писали Замјатин, Хаксли и Орвел, и нимало не чуди што је – у односу на време када су настајали романи „Ми”, „Врли нови свет” и „1984” – дистопијских дела у светској књижевности све више. То је реакција на друштво које писци виде око себе, а пошто се дистопија обично дефинише као „замишљени свет у којем су до максимума доведене лоше стране данашње цивилизације”, чини се да сви некако, са дубоком нелагодом, осећамо да је човечанство заиста само на корак од тако замишљене суморне будућности – сматра Скробоња, додајући:

– Мени је посебно занимљива чињеница да је од ова три дистопијска класика које сам поменуо најдалековидији заправо био Хакслијев роман. Замишљен првобитно као пародирање Велсових утопијских књига „Модерна утопија” и „Људи као богови”које оптимистично приказују будућност човечанства, он говори о свету којим влада технологија усмерена на сузбијање слободе тако што људима нуди рекреативну дрогу (сома), промискуитет и лако доступне медијске садржаје, а ови све то драговољно прихватају, и то неодољиво подсећа на оно са чиме се суочавамо данас. Технолошка револуција одавно је, чини ми се, превазишла спори ход људске еволуције, и свако озбиљно промишљање о могућим последицама тог диспаритета доводи до заиста застрашујућих закључака. Стога не треба да чуди популарност дистопије, не само у књижевности, већ и на филму или у ТВ серијама. Конзументи ових садржаја, читаоци и гледаоци радо читају упозорења налик на оно Орвелово, а можда тако и долазе до зрнца утехе и помисли да све може ипак да буде још много горе него што је данас.

Када је реч о жанру дистопије у нашој литератури, Скробоња запажа да је проблем са њом у томе што је углавном невидљива за оно што је преостало од озбиљне књижевне критике, те самим тим и за већину медија и читалаца који се за том критиком поводе, да је сврстана под жанр научне фантастике који се већ читав век у српској књижевности сматра безвредним и петпарачким, упркос његовим изузетним идејним и књижевним дометима.

– И сам сам се бавио дистопијским мотивима, углавном у приповеткама које сам писао почетком деведесетих, као сведок распада бивше земље, система, света… Тада су настале моје приче о Савезу слободних српских срезова (СССС), као и новела „Игра” (објављена у првој мојој зборци кратке прозе, „Од шапата до вриска” 1995) која даје можда најпотпунију и најмрачнију слику наше будућности, под снажним утицајем свемоћних електронских медија. Миомир Петровић наглашава да се није превише као писац изражавао у форми дистопије, али да је повремено, у књигама „Архипелаг” (Геопоетика, 2003), „Бакарни бубњеви”, (Лагуна, 2009), „Black Light” (Лагуна, 2018) пожелео да извргне руглу хистерију прогреса и прогресивизма.

– Дистопију схватам као литерарни вапај на друштвена гибања 21. века, пројектована у будућност. Тај скептицизам, често веома апокалиптично засенчен, може се посматрати и као последњи бедем здравља, виталне човекове потребе за слободом, када је реч о еманацији измаштаног. Не бих га малограђански сматрао дефетистичким, „мрачним”, како то људи често воле да кажу. Дистопија је филозофско и литерарно упозорење – истиче Петровић.

То што дистопија код нас није тренд, он образлаже тиме да је књижевност или литература у вектору обрнуте утопије по природи ствари укорењена у срединама са дугом традицијом капитализма, демократије и вишедеценијским релативно високим животним стандардом.

– У таквим условима продуховљеном човеку је много очигледнија первертираност потрошачког друштва, декаденција демократије (која је прерасла у бирократију и технократију), омаловажавање образовања, недостатак духовне слободе у појединца, моделовање мишљења и манипулација путем медија. Савремени човек Запада с правом стрепи од тога да ће бити поништен и угушен, уколико то већ и није. Наша средина је у том смислу попут малолетног детета и наивно полаже наде у прогрес. Зато што код нас све касни па тако и зрелост друштва у промењеним, постсоцијалистичким односима. Погледајте наратив нашег политичког мејнстрима у правцу дигитализације, опомене да не смемо пропустити шансу некакве Четврте индустријске револуције. Ми. Овакви? То је разлог зашто нема толико дистопијске литературе из пера наших писаца. Овде се моделује мишљење да су одговори на локалне проблеме управо либерални капитализам, демократија, људска права… ти свакако лепи термини који у нашој средини готово да не постоје. Чим изађемо из инфантилних надања да ће нама помоћи исти они механизми који се на наше очи урушавају у самој ЕУ, почећемо да више пишемо и читамо дистопијске садржаје – закључује Петровић.

„Свет је отишао дођавола”, констатовао је Метисонов последњи човек који нам се обраћа из будућности. Или садашњости.

1 коментар

Објављено под Кутак за читање, Чланци