4. децембра 2018. · 09:48

Rajner Marija Rilke, Jesen

Na današnji dan, 4. decembra 1875. rođen je Rajner Marija Rilke, pesnik nežne duše, tragalac za suštinom u mračnom svetu koji ga je, po njegovom dubokom utisku, okruživao gde god da je živeo. Dao je izvanredan doprinos književnosti na nemačkom jeziku, ali i svetskoj književnosti u celini.

Jesen

Овај приказ слајдова захтева јаваскрипт.

Opada lišće, kao da iz daljina
pada, uz opor i odrečan let,
kao da venu sred nebeskih tmina
daleke bašte.

I teška zemlja noću
pada iz roja zvezda u samoću.

Svi mi padamo. Pada ruka. Pad
u svakom od nas živi neizbežno.

Pa ipak Neko beskonačno nežno
padanju ovom daje smer i sklad.

Оставите коментар

Објављено под Кутак за читање, Наставни материјали за III разред средње школе

Означено са , , ,

3. децембра 2018. · 22:10

Naš lepi Beograd

Već dugo priželjkujem da ovu prelepu fotografiju Tanje Bažalac (nadam se da nisam pogrešno razumela da je ona autor ove jedinstvene panorame Beograda)  dopunim nekom jednako vrednom pesmom o našem voljenom gradu. Zaključila sam da niko kao Miloš Crnjanski nije tako moćno pretočio u reči Beograd koji je nosio u duši.   

Jedan pogled na Beograd i nekoliko odlomaka iz poeme
„Lament nad Beogradom“, Miloša Crnjanskog

Ti, međutim, rasteš, uz zornjaču jasnu,
sa Avalom plavom, u dalјini, kao breg.
Ti treperiš, i kad ovde zvezde gasnu,
i topiš, ko Sunce, i led suza, i lanjski sneg.
U Tebi nema besmisla, ni smrti.
Ti sjajiš kao iskopan stari mač.
U Tebi sve vaskrsne, i zaigra, pa se vrti,
i ponavlјa, kao dan i detinji plač.
A kad mi se glas, i oči, i dah, upokoje,
Ti ćeš me, znam, uzeti na krilo svoje.

Ti, međutim, širiš, kao labud krila,
zaborav, na Dunav i Savu, dok spavaju.
Ti budiš veselost, što je nekad bila,
kikot, tu, i u mom kriku, vrisku, i vapaju.
U Tebi nema crva, ni sa groba.
Ti blistaš, kao kroz suze lјudski smeh.
U Tebi jedan orač peva, i u zimsko doba,
prelivši krv, kao vino, u novi meh.
A kad mi klone glava i budu stali sati,
Ti ćeš me, znam, polјubiti kao mati.

Ti, međutim, stojiš nad širokom rekom,
nad ravnicom plodnom, tvrd, uzdignut kao štit.
Ti pevaš vedro, sa grmlјavom dalekom,
i tkaš u stoleća, sa munjama, i svoju nit.
U Tebi nema moje lјudske tuge.
Ti imaš strelјača pogled prav i nem.
Ti i plač pretvaraš, kao dažd, u šarene duge,
a hladiš, ko dalek bor, kad te udahnem.
A kad dođe čas, da mi se srce staro stiša,
Tvoj će bagem pasti na me kao kiša.

Оставите коментар

Објављено под Кутак за читање

Означено са , , , ,

3. децембра 2018. · 12:48

France Prešern, Oproštaj s mladošću

Na današnji dan rođen je France Prešern, jedan od najznačajnijih pesnika slovenačke književnosti, romantični melanholik, pesnik dveju velikih ljubavi – prema dragoj i prema otadžbini. Mnogima je ostao u sećanju po nežnoj ljubavi prema Juliji Primicovoj koju je opevao u „Sonetnom vencu“.

Oproštaj s mladošću

Života moga prođe lepši deo,
rano me mlada ostaviše leta!
Moj cvet je još pre svog procvata sveo,
a osuši se i koji procveta!

I sunce nade ja sam retko sreo,
a hladni vihor mene svuda sreta!
Mladosti, ipak ja te tako volim,
i za tebe se večno bogu molim!
Okusih rano plodove saznanja!
Za mnogu radost tu se otrov stvori:
svet dobra dela pakošću proganja
i protiv čiste savesti se bori.
Ko vernu ljubav traži — kratko sanja;
svi takvi snovi gube se u zori!
Um, pravda, znanje — to su deve koje
nemaju novca, pa ni sreće svoje!

Uzalud čamac upravlja put sreće
onaj spram koga, dušmanski i zao,
digne se vihor koji ga je veće
kao prosjake u kolevci znao:
čoveka novac putem slave kreće,
vrednost mu raste s novcem što je dao!

Videh da Ijudi cene ono gde se
prevara iznad pameti uznese!
Grešnike videh i grehove njine
koji u srcu rane zakrvave.
No mladost vedra teret s duše skine,
jade i misli iz srca i glave,
a kule diže nebu u visine,
a pustinja je za nju puna strave.
Njoj pali — i gde neprilika vlada —
vesele zublje iluzije — nada.

Ne misli da će prvi dah vetrića
srušiti tvorbe naših misli lako,
i zaboravi na bolna otkrića:
rane što jedva zalečismo tako,
pouk nam dođe i od našeg bića,
jer prazno bure puni od nas svako!
Zato, mladosti, ja te ipak volim
i za tebe se večno bogu molim!

Оставите коментар

Објављено под Кутак за читање, Наставни материјали за II разред средње школе

Означено са , , , ,

2. децембра 2018. · 15:38

Љубомир Симовић, Поглед на свет

Данас је рођендан Љубомира Симовића, савременог српског песника, романсијера, драмског писца, преводиоца, есејисте, редовног члана Српске академије наука и уметности… 

George Edmund Butler’s painting Zonnebeke, borrowed from: https://nzhistory.govt.nz/media/photo/george-edmund-butler

ПОГЛЕД НА СВЕТ

Где су нас ово довели?
Зар смо се толико напрезали
да бисмо овде стигли?
Зар смо толико клицали пророцима
да нас овде доведу и дотуку?
Са балкона се види гробље змија.
У страху
пред вихором што се на врховима црвени,
прозор се гаврану отвара,
врата вуку.
Мртве ли земље!
У води пуној трулог воћа и сламе
растачу се бродови, добро грађени.

А горе, у шаши на облаку,
с једном голом женом у крилу,
и с две на рукама двема,
после много вина певуши
дремајући, дебели бог!

Око њега лете
вране његови анђели.
Склупчан око смртне ране, за плотом,
видим: преживели
бежећи залазе у намрешкан потоп;
руши се у потоп огањ са облака.

Видим: браћи се на нас уста отварају
на свим деловима тела;
а ми немамо гласа ни у грлу,
ни у звону.
Видим: толика гробља,
а ништа се није променило.

Ни на видику,
ни на коњу.

 

Оставите коментар

Објављено под Кутак за читање

Означено са , , ,

30. новембра 2018. · 16:49

Милорад Павић, Смрт Милоша Црњанског

Нико као он није умео тако непредвидљиво и чаробно да се игра речима. Не знам да ли је, као и његов ујак из приче, дан уочи своје смрти, помислио „Данас је велики дан, најзад је дошао да ме одведе одавде…“ али га замишљам како и сада, пушећи своју неизбежну лулу, помно проучава  „Чудновату карту ветрова“ у Пределу сликаном чајем. Отишао је одавде ношен унутрашњом страном ветра, 30. новембра 2009. године.  

A landscape of Henri Zuber borrowed from: : https://www.museeprotestant.org/en/notice/henri-zuber-1844-1909-2/

 

Свако сећање доноси буђење и свако буђење доноси једно сећање. Ако сте довољно брзи можда ћете га ухватити.

Са тим мислима пробудио се Милош Црњански тог дана. Госпа Вида била му је спремила влашки хлеб печен у саксији, али Црњански је био стар и узео је за доручак само један залогај тог хлеба; готово све што је волео да једе било му је одавно забрањено. Сада је већ дуго било много више обеда описаних у његовим књигама но што је њему преостало да окуша. Осећао је да су његове кости изношене и да потичу од неког другог човека, па ипак, као талас који је прешао хиљаду миља носећи своје име да га шапне обали, тако су из његове младости изгубљене у пучинама тишине до њега још увек допирале глади и шапутале своја имена, јер он им је био обала.

У подне сишао је на улицу; падао је уморни снег, путник с далеког неба. Црњански је носио у руци две новчанице и осећао се незаштићен као да сав свет зна шта ће да купи ако се види тај новац стиснут у шаку.

Код „Орача“ сео је у излог и наручио пасуљ са кобасицом, порцију ћевапчића с луком и чашу вина. Седео је над донетим ручком и гледао. Гледао је кроз време, кроз овај дан у нешто друго иза тог дана, из петка у суботу назирући можда и крајичак недеље. И сећао се да свакој оствареној љубави треба жртвовати две неостварене, јер тада она остварена вреди колико три друге. Наставите са читањем →

1 коментар

Објављено под Кутак за читање

Означено са , , ,

30. новембра 2018. · 10:38

Miloš Crnjanski, Vetri

Poslednji dan novembra, 1977. bio je dan kada je u svoje žuđene kosmičke prostore zauvek otišao jedan od najznačajnijih pesnika srpske književnosti,  Miloš Crnjanski. 

VETRI

Ne grli cvetne poljane moj glas.
Nikad me nisi čula još da ječim,
nikad me nisi videla da klečim,
nikad u mojim očima pljusnuo nije
begunac talas.

Daleko je ono, daleko,
što moje zdravlje pije.
Često zazvoni u noći, mirisno i meko.
Često je kao sunčana morska stena,
na kojoj sja jedini kamen koji cveta: mir.

Smrt moja zavisi od pevanja tica,
a nemam ja doma, ni imena.
Daleko negde stoje vite jele, snežna lica,
radi njih mi je, majko, drago da si poštena.

Moje vruće usne ne žude više
živa devojačka prebela tela.
Noću kad lutam u senci grada,
kraj raspeća, baština i groblja,
ne žudim za sinom,
ne planem za roblja.

Vetri će mesto mene kličući da jezde.
U vrtlogu kamenja i neba pašće, krikom,
u zavejane, mlade jele, i posuće im krila,
dahom našim, što će se slediti u zvezde,
negde… gde nisam bio… i gde nisi bila.

Pod nebom, u ledu rumenom, gde zora spi,
disaće jele što disasmo mi
i stišaće zvezde osmehom i snagom,
što ih je vetrova talas,
odneo sa nas, odneo sa nas.

Оставите коментар

Објављено под Кутак за читање, Наставни материјали за III разред средње школе

Означено са , ,

29. новембра 2018. · 23:37

Настасијевићева поема „Речи у камену”, Зоран Глушчевић

Глушчевић, Зоран: Настасијевићева поема „Речи у камену“;
Уметност тумачења поезије;
Приредили Д. Недељковић и М. Радовић,
Нолит, Београд, 1979.

A fragment of Linda Heslop’s painting: https://fullcirclestudio.ca/arti/linda-heslop/

Први стихови у првој песми ове поеме сликају апокалиптичним језиком, језиком митске праслике, чулну махнитост живота који још није досегао никакав степен духовности да би се могла одредити његова етичка припадност и духовна вредност. Живот је овде дат као ванетичка биолошка категорија, он сав кључа у ускомешаности и у узаврелости своје хемијске радионице. То је најсажетија, најлуђа и највеличанственија слика живота као слепе елементарне материје која уопште постоји у светској књижевности: живот као низ кључајућих процеса којима се не зна ни порекло ни сврха.

Најпре је издвојен елеменат воде, чудо од воде, како каже песник, што може да указује на исконски тренутак кад је цела планета била преплављена водама у којима се комешало и врило од милиона разних животних заметака, а може и да се односи на град на реци, град који су притисле огромне водурине. У сваком случају, издвојен је елеменат воде као праподлога, као неизбежна основа свег живота, као темељ на којем може да почне еволуција животне твари, јер живот је овде само материјална, хемијска ствар, безоблична у сваком другом погледу.

И сама та вода чудо је за себе, јер је на необјашњив начин постала топла подлога за настајање и развијање живота. Одозго је дато небо, и то је онај други елеменат, супротан елеменат, који својим бескрајем поклапа сварење, тј. ограничава га и своди на границе наше планете, даље од земље то бујање не може јер му се испречио бескрај: неумитније ограничавање, постигнуто антитезом, уопште се не може исказати друкчијом сликом.

Јер кад кажемо бескрај, све су прве песничке асоцијације упућене ка чежњи која вуче преко граница нашег строго омеђеног света, те нам тај симбол, од романтичара па наовамо, све до нашег песника, служи као симбол прекорачења граница, док песник показује, имплицитном и неумољивом логиком реалности, да је бескрај највеће ограничење које се може захмислити! Тек је овај песник изменио значења појмова и дао им прави смисао, сагласан са стварним могућностима које произлазе из ограничености људске природе.

Али не само то. Наставите са читањем →

1 коментар

Објављено под Кутак за читање, Наставни материјали за III разред средње школе

Означено са , , , , , , , ,

29. новембра 2018. · 09:11

Duško Radović, Beograde dobro jutro!

Na današnji dan, 29. novembra 1922. rođen je Duško Radović. 

Iz zbirke Beograde dobro jutro!
Zapisano u jedan četvrtak…

Dok ne mislimo svojom glavom, svi mislimo isto.
Čim nešto pokušamo sami, jave se razlike u mišljenjima.

Mi biramo one koji će birati one druge koji će izabrati treće da bi treći izabrali one četvrte. Dok stignu tamo gde treba da stignu, nećemo više moći da prepoznamo svoje želje i interese.

Beograđani, ne dajte svoje vešernice. Zamislite da ste vi na njihovom mestu, a da su oni na vašem.
Ni oni ih vama ne bi dali.

Mnogi drugovi, sadašnji i bivši, imaju obaška društvene stanove, a obaška svoje kuće.
Stanove su dobili za ono što nisu radili, a samo kuće stekli su radom.

Muškarci imaju kafane, fudbal, kocku i sve drugo.
Žene imaju samo muškarce. Žene imaju više nego muškarci.

Lopovi, istina, kradu, ali su inače politički ispravni i lojalni.
Oni se slažu sa svima koji ih ne jure.

U apotekama rade uglavnom žene.
Neke dobre i umorne žene, koje svima drugima mogu pomoći osim sebi.

Оставите коментар

Објављено под Кутак за читање

Означено са , ,

29. новембра 2018. · 08:48

Матија Бећковић, Приредба

На данашњи дан, 29. новембра 1939. рођен је Матија Бећковић. 

(Одломак из поеме Приредба)

Ово сам свакоме причао,

А не знам јесам ли теби.

Ако сам теби,

Некоме сигурно нисам.

Када су једни победили друге,

Победници су давали приредбу.

Улаз је био слободан и добровољан,

А дошли су они који су морали.

А морали су сви који су преживели,

А за многе би било боље да нису.

Победнику је било мало победа,

Хтео је да покаже и да је у праву.

Зато је најгори тек када победи.

(***)

Оставите коментар

Објављено под Кутак за читање

Означено са , , , , , ,

29. новембра 2018. · 01:39

Неповратно си отишла у поља, Александар Блок

Александар Блок рођен је 28. новембра 1880.

У сећање на њега – песма о непреболној љубави у преводу Бранка Миљковића и Олге Влатковић.

Неповратно си отишла у поља,
На веки нек је свето Име Твоје.
Опет су заласка црвена копља
пружила к мени оштрице своје.

Само твоје од злата свирале
тог црног дана уснама ћу таћи.
Ако су молитве у неповрат пале,
да скрхан заспим у поље ћу заћи.

Ти ћеш проћи у златној порфири –
но ја очи отворити нећу.
У свету сна дај ми да се смирим,
да љубим пут обасјан и срећу…

О ишчупај душу пуну море!
Са светима упокој мене.
Ти што руком својом без промене
непомично држиш копно и море.

Оставите коментар

Објављено под Кутак за читање, Наставни материјали за III разред средње школе

Означено са , , ,