Архиве ознака: poetry

Tin Ujević, S ranom u tom srcu, tamnu i duboku…

Na današnji dan, iz ove turobne doline sveta u kojoj je gazio po trnju i po kamenju, u nigdinu se uputio veliki čovek i veliki pesnik Tin Ujević, noseći u grudima svoje veliko srce ispunjeno ožiljcima ovozemaljske nepravde, srušenih ideala, ugašenih snova… Verujem da se sada nalazi negde gde zaista i potpuno pripada, gde nije gonjen od nemila do nedraga i nije sam bez igde ikoga, pod zatvorenom plaveti.

S ranom u tom srcu, tamnu i duboku,
s tajnom u tom trudnu i prokletu biću,
sa zvijezdom na čelu, sa iskrom u oku
gazi stazom varke, mrtvi Ujeviću;

smrt je tvoja ljubav pri svakome kroku,
smrt je u tvom iću, u tvojemu piću,
smrt je u tvom dahu, i u tvojem boku,
smrt i smrt, i smrt u Nadi i Otkriću.

Što ti vrijedi polet u vlastitu čudu,
što ti vrijedi volja i voljenje slijepo?
Srce bije, pluće diše uzaludu;

gle, bez hvajde ljubiš sve dobro i lijepo;
kao sveli miris u razbitu sudu
pogiba u tebi pjev što si ga tepo.

Оставите коментар

Објављено под Кутак за читање, Наставни материјали за III разред средње школе

Artur Rembo, Samoglasnici

Na današnji dan, 10. novembra 1891. od sveta se oprostio veliki francuski pesnik, jedan od prvih evropskih modernista, stvaralac raskošnog talenta koji je, u jednom kratkom mladalačkom zamahu, stvorio poeziju koja je uticala na književno stvaralaštvo ne samo njegovog vremena, već i dugo posle njega. Pod njegovim perom svet stvari je oživljavao i kretao u nepojmljive avanture, a glasovi su dobijali boje…

SAMOGLASNICI

E belo, I rujno, O plavo, tamno,
U zeleno, — evo postanak vaš tajni:
A — mlakav i crni trup u muva sjajnih,
Nad svirepim smradom što zuje pomamno.

Zaliv tme; E lednik čiji gord vrh seva,
Čador snežni, šumna zova rascvetana,
I ispljuvak krvi, smeh lepih usana,
Kroz zanos kajanja, il’ u času gneva

U krugovi, drhtaj božanstvenih mora,
Pašnjaci sa stokom mirni i mir bora
Alhemija mudrim čelima što daje;
O — najveća truba, puna cike lude,
Tišina gde zvezde i anđeli blude,
— Omega, o modre oči joj što sjaje. Наставите са читањем

Оставите коментар

Објављено под Кутак за читање, Наставни материјали за III разред средње школе

Не одлази тихо у ту благу ноћ, Дилан Томас

На данашњи дан 1914.  рођен је британски песник Дилан Томас. Његова песма  „Не одлази тихо у ту благу ноћ“, која је настала 1947. године, постала је његов знак препознавања. Чак и они који нису читали његову поезију знају бар првих неколико стихова. Песништво Дилана Томаса било је извор инспирације многим ствараоцима након Другог светског рата.

Не одлази тихо у ту благу ноћ

Не одлази тихо у ту благу ноћ,
Гори и бунца старост на крају дана.
Жести се, бесни, док светлост се гаси!

Иако мудри схватише: тама је праведна,
Јер речима муњу нису разгранали, ипак –
Не одлазе тихо у ту благу ноћ.

Добри последњим наричу дрхтајем
Над крхким делима у зеленој ували:
Жесте се, бесне, док светлост се гаси.

Дивљаци сунце лове, опевају му лет.
Кад касно сазнају да су га ражалостили,
Не одлазе тихо у ту благу ноћ.

Трезвени пред смрт, сумрачним погледом
Виде: и слепчеве очи горе и радују се,
Па се жесте, бесне, док светлост се гаси.

А ти мој оче, у тужним висинама горе:
Куни ме, благослови, тим горким сузама!
Не одлази тихо у ту благу ноћ!
Жести се, бесни, док светлост се гаси!

Do not go gentle into that good night

Do not go gentle into that good night,
Old age should burn and rave at close of day;
Rage, rage against the dying of the light.

Though wise men at their end know dark is right,
Because their words had forked no lightning they
Do not go gentle into that good night.

Good men, the last wave by, crying how bright
Their frail deeds might have danced in a green bay,
Rage, rage against the dying of the light.

Wild men who caught and sang the sun in flight,
And learn, too late, they grieved it on its way,
Do not go gentle into that good night.

Grave men, near death, who see with blinding sight
Blind eyes could blaze like meteors and be gay,
Rage, rage against the dying of the light.

And you, my father, there on the sad height,
Curse, bless, me now with your fierce tears, I pray.
Do not go gentle into that good night.
Rage, rage against the dying of the light.

Dylan Thomas

 

Оставите коментар

Објављено под Кутак за читање

Trag, Miloša Crnjanskog

Na današnji dan rođen je Miloš Crnjanski, Odisej među srpskim pesnicima, lirik koji je u svom stvaralačkom usponu prešao put od zanesenjaka i buntovnika do neshvaćenog usamljenika i zabrinutog melanholika, tragač za nepoznatim prostorima, kako u pesništvu, tako i u životu. Živeo je ispunjen nemirom, večito noseći nostalgiju u svojim grudima. Čeznuo je za mirom, za daljinama, za zavičajem… bolno noseći u svojoj duši gorčinu i podnoseći sudbinu lutalice i prognanika. U srpskoj književnosti  ostavio je dubok i neizbrisiv trag.

TRAG

Želim:
da posle snova
ne ostane trag moj na tvome telu

Da poneseš od mene samo
tugu i svilu belu
i miris blag…

puteva zasutih lišćem svelim
sa jablanova.

2018-10-26_001429

Оставите коментар

Објављено под Кутак за читање

Sergej Jesenjin, Ko sam? Šta sam?

Na današnji dan rođen je Sergej Jesenjin, pesnik strastvenog i bolnog doživljaja sveta, boem i buntovnik, gonjen unutrašnjim nemirima i potragom za srećom, večno žedan ljubavi, nikad potpun i ispunjen, impulsivan, nežan i gorak u isto vreme, glasnogovornik prostodušne težačke Rusije, zanesenjak čije stvaralaštvo je prožeto tragizmom i osećanjem ukletosti.  Oko njegovog tragičnog kraja i danas se pletu različite pretpostavke, no bilo da je sa ovog sveta otišao nevoljno, kao žrtva staljinističkog režima, ili svesnom odlukom čoveka razočaranog u život, ostaće zapamćen kao pesnik koji je svoju odluku da napusti svet potpisao sopstvenom krvlju.

Ko Sam? Šta Sam?

Preuzeto sa: Free stock photo of antiquity, architecture, brick pexels.com

 

 

 

 

 

 

 

 

Ko sam? Šta sam? Ja sam samo sanjar,
čiji pogled gasne u magli i memli,
živeo sam usput, ko da sanjam,
kao mnogi drugi ljudi na toj zemlji.

I tebe sad ljubim po navici dete,
zato što sam mnoge ljubio bolećiv,
zato usput, ko što palim cigarete,
govorim i šapćem zaljubljene reči.

„Draga moja“, “mila“, “znaj, doveka“,
a u duši vazda ista pustoš zrači;
Ako dirneš strast u čovekovu biću
istine, bez sumnje, nikad nećeš naći.

Zato moja duša ne zna šta je jeza
odbijenih želja, neshvaćene tuge.
Ti si, moja gipka, lakonoga breza,
stvorena za mene i za mnoge druge.

Ali ako tražeć neku srodnu dušu,
vezan protiv želje, utonem u seti,
nikad neću da te ljubomorom gušim,
nikad neću tebe grditi ni kleti.

Ko sam? Šta sam? Ja sam samo sanjar,
čiji pogled gasne u magli i memli,
i volim te usput, ko da sanjam,
kao mnoge druge na toj zemlji.

4 коментара

Објављено под Кутак за читање

Милан Ракић, Искрена песма

На данашњи дан рођен је Милан Ракић, песник двеју великих љубави – према жени и према свом роду, аутор песама Симонида, Јефимија, На Газиместану… по којима га многи препознају. Учио се модернизму на француским изворима, али је сачувао аутентичност израза, напајајући своје стихове изворном тугом свога народа и песимизмом који је природно проистицао из туробне стварности његовог доба.

Искрена песма  – песма о љубави које нема

О, склопи усне, не говори, ћути,
остави мисли нек се бујно роје,
и реч нек твоја ничим не помути
безмерно силне осећаје моје.

Ћути, и пусти да сад жиле моје
забрекћу новим, заносним животом,
да заборавим да смо ту нас двоје
пред величанством природе; а потом,

кад прође све, и малаксало тело
поново падне у обичну чаму,
и живот нов и надахнуће цело
нечујно, тихо потоне у таму,

ја ћу ти, драга, опет рећи тада
отужну песму о љубави, како
чезнем и страдам и љубим те, мада
у том тренутку не осећам тако.

И ти ћеш, бедна жено, као вазда
слушати радо ове речи лажне,
и захвалићеш богу што те сазда,
и очи ће ти бити сузом влажне.

И гледајући врх заспалих њива
како се спушта нема полутама,
ти нећеш знати шта у мени бива –
да ја у теби волим себе сама,

и моју љубав наспрам тебе, кад ме
обузме целог силом коју има,
и сваки живац растресе и надме,
и осећаји навале ко плима!

За тај тренутак живота и миља,
кад затрепери цела моја снага,
нека те срце моје благосиља.
Ал’ не волим те, не волим те, драга!

И зато ћу ти увек реци: ћути,
остави душу нек спокојно снива,
док крај нас лишће на дрвећу жути
и тама пада врх заспалих њива.

2 коментара

Објављено под Кутак за читање

Милан Дединац, Говори Ноћило

На данашњи дан рођен је Милан Дединац, српски песник, надреалиста чија је поезија прожета нежним и болним лиризмом, меланхолијом и осећањем усамљености. Уроњен у мелодију својих стихова, кроз песничку реч, тражио је пут до себе и настојао да открије тајне света чији је део. Њему у част – делим са вама његову песму Говори Ноћило.

 

 

 

 

 

 

Говори Ноћило

Не лежем. Сву ноћ се свлачим, па облачим.

Где вреба смрт?
Одакле?
Из тог скупљеног пласта по ком сам синоћ лежао
па разгртао самоћу.

Ветре! ветре! што ћеш ме под вече затећи на путу
чекаш ме да прво сенком источно небо замрачим?

У теби, теби хоћу
– крај у овом капуту!

Ја га ноћас облачим
да га не свлачим никад више
никад више.

Кажи,
је ли то ветар потоњи који ми облак шаље?

Кажи,
где вреба смрт?
Одакле?

Иза тог скупљеног пласта на ком сам дуго лежао
и разгртао самоћу
а она труло мирише.

Ја ноћас капут облачим
да га не свлачим никад више.

Да ли под ноћним страшилом
које ни поље ни мене никада неће моћи
од сенке да сачува?

Ах, само – до пласта тог у ноћи!
Ја нећу даље.

Кажи,
је ли то ветар потоњи који ми небо шаље
о, смрти глува?

1925.

Оставите коментар

Објављено под Кутак за читање

Александар Вучо

A.Vuco

На данашњи дан рођен је велики српски песник, оснивач београдске групе надреалиста, смели истраживач и иноватор у српској књижевности – Александар Вучо. Можда неко и није читао његову поезију за одрасле, али верујем да међу старијим читаоцима нема оних који се не сећају бар неке песме намењене деци. Вучо је књижевности за децу придавао посебан значај и сматрао је једнако озбиљном као и књижевност за одрасле:

„По­е­зи­ја ко­ју сам на­пи­сао за де­цу пру­жи­ла је ве­ли­ку по­моћ мо­јој по­е­зи­ји за од­ра­сле,  а и обр­ну­то. Обе су ме осло­бо­ди­ле предрасуда мо­ра­ли­стич­ке и ра­ци­о­на­ли­стич­ке цен­зу­ре. Схва­тио сам да је на­че­ло по­е­зи­је и на­че­ло де­тињ­ства у су­шти­ни јед­но исто начело жеље. Ли­те­ра­ту­ра ко­ја се пи­ше за де­цу до­ла­зи у до­ба фор­ми­ра­ња лич­но­сти. Она тре­ба да до­пу­ни ути­цај вас­пи­та­ња — до­ма­ћег и школ­ског.“         А. Вучо

МОЈ ОТАЦ ТРАМВАЈ ВОЗИ

Мој отац, кад трамвај вози,
стоји на десној нози,
а другом ногом звони
да се са клизаве шине
несташно дете скине;
он грчи ногу и звони
да псето не погине;
он звони, звони и звони
да се са дуге пруге
уморни радник склони.

Ујутру, кад пођем у школу,
ја први угледам тролу,
ја први угледам где стење
трамвај који се пење;
и кликнем: „Ено га иде!“
Да другови моји виде
за бремзом, у пуном сјају,
мог оца на трамвају.

Али кад стигну смене
и отац кући крене,
ја знам да га боле вене
на тромој, окорелој нози
на којој трамвај вози.
Ноћу, кад трамваји замру,
и помру суморне мисли,
не спава отекла нога
коју су болови стисли.

Мој отац кад трамвај вози,
на болесној стоји нози,
па ипак он вози и вози…
Стотине људи дневно
путује и ноге одмара,
стотине људи дневно
на ручак стигне брже,
стотине људи дневно
новине мирно отвара,
прстом на прозору шара,
смеје се и разговара…

Мој отац вози и вози,
стотине људи дневно
он вози, вози и вози
на својој болесној нози.

 

Оставите коментар

Објављено под 1.Приступ књижевним делима, Кутак за читање

Вислава Шимборска ОПОМЕНА

препознавања

Кад остарим носићу хаљину боје пурпура
И црвени шешир који не иде а и не стоји ми,
трошићу пензију на пиће, летње рукавице и сатенске
ципеле.
И причати како немам пара ни за хлеб.
Кад се уморим сешћу на ивичњак,
сакупљаћу рекламне узорке по радњама и притискати
алармну дугмад.
Вући штап уз гелендере
надокнађиваћу пропуштено у трезвеној младости.
Излазићу на кишу у кућним папучама
Брати цвеће по туђим баштама
гомилаћу пера, оловке и друге тричарије
И почети да пљујем.
А сад још морамо пазити да нам одећа не покисне
Плаћати на време кирију и не псовати на улици
Пружати добар пример деци
позивати пријатеље на вечеру и читати новине.
А можда би требало да се већ помало припремам
Да људи који ме знају не буду изненађени
Када одједном остарим и почнем у пурпурно да се одевам.

divine Наташа Лончарић

View original post

Оставите коментар

Објављено под Кутак за читање

Poljska poezija ponedeljkom: Vislava Šimborska

Оставите коментар

Објављено под Кутак за читање, Наставни материјали за I разред средње школе, Позајмице