Francuski roman, Frederik Begbede
Fotografija preuzeta sa: https://www.google.rs/url?sa=i&source=images&cd=&cad=rja&uact=8&ved=2ahUKEwi45IqP59PcAhUQUlAKHbn7DtYQjRx6BAgBEAU&url=http%3A%2F%2Flitcult.ru%2Fnews2%2F10759&psig=AOvVaw1g2bpcWIgxI7T1v8fRTN_s&ust=1533486106709873
Frederik Begbede je, kako se to obično danas kaže, kontoverzna ličnost u svetu književne umetnosti, filma, televizijskog zabavnog programa, advertajzinga… i stvaralac jednako uspešan u svemu čime odluči da se bavi, koliko god bio neprekidno izložen oštricama kritike, možda i po sopstvenoj volјi, jer danas se najbolјe prodaje ono što je s one strane društveno prihvatlјivog. On je jedan od onih poslenika javne reči koji raspolaže sa toliko talenta, veštine i moći sugestije da svaki svoj stav, iskustvo ili čak i nedostatak, može preinačiti u opšte uverenje i vrednost koju treba braniti. Ipak, uz sve čime izaziva pažnju javnosti, na pozitivan ili negativan način, neosporna je vrednost njegovog dela jer, kako god da mu priđemo, podstiče na preispitivanje brojnih polјulјanih sistema vrednosti u savremenom svetu.
Begbede je bespoštedni kritičar praznoglavog potrošačkog mentaliteta, u čijem formiranju, kao majstor advertajzinga, i sam učestvuje; gnuša se samodovolјnog i zasleplјenog neoliberalnog kapitalizma, čije plodove i sam obilato uživa; izvrgava poruzi razmaženo francusko buržujstvo, naglašavajući pritom da je buržujsko čedo koje sve o čemu govori poznaje iz ličnog iskustva; iz svojih neuspelih veza i brakova izvlači opšti zaklјučak da lјubav sputava, da je neprirodno vezivati se sa jednom osobom za ceo život, a javno konzumiranje narkotika samo je jedan vid rekreacije koju slobodan savremeni čovek može sebi da priušti u slobodno vreme… Savremeni boem i hedonista, do guše u društvu nadobudnog i blaziranog džet seta, udara po sve u čemu i sam bez ograničenja uživa. Čitaocima koji od pisca očekuju izvesnu doslednost, poruke koje Begbede šalјe zaista mogu izgledati pomalo šizofreno; za ostale, ovo štivo može biti moderno upakovana all inclusive ponuda, pa nek uzme ko šta voli.
„Francuski roman“ nastao je kao posledica jedne piščeve nimalo pohvalne avanture zbog koje je proveo dva dana u pariskom istražnom zatvoru. To neočekivano iskustvo pokrenulo je u njemu bujicu preispitivanja, počevši od najintimnijih činilaca njegovog ličnog života, preko porodice iz koje je ponikao, do francuskog društva u celini u kojem je odrastao i formirao se kao ličnost. Nikome nije ostao dužan, a ponajmanje sebi.
Vraćajući se u svoje detinjstvo koje je, ni sam ne znajući zašto, potisnuo u zaborav, Begbede započinje pretraživanje od sedamdesetih godina dvadesetog veka. Počevši od tog perioda, pa do trenutka kada je odlučio da napiše roman, on rekonstruiše i analizira uzroke trenutnog stanja, koliko u svom ličnom životu, toliko i u Francuskoj. Kroz motiv lične zaboravnosti on se dotiče i sklonosti ka amneziji u sopstvenoj naciji, njenog licemerja, nespremnosti da se suoči sa brojnim neprijatnim posledicama svoje prošlosti i upornosti u negovanju lepe samodopadlјive slike o francuskom društvu. Kolevka lјudskih sloboda i prava, sagledana kroz njegovu prizmu, više liči na „lejzi beg“ u kojem se lјulјuška društvo ušuškano u komfor i samozaborav i nespremno da stvari sagleda izvan okvira svojih materijalističkih potreba.
Govoreći o sebi, o tome šta je bio i šta je postao, autor se kreće tankom linijom između samosažalјenja i samosvesnog kritičkog preispitivanja. Govori o kompleksima i strahovima, o lјubavi i lјubomori, o porodici i prlјavom vešu, o brakovima i razvodima, o uzorima, o stvarima kojima se ponosi, o knjigama, muzici, filmovima, o raskalašnom životu i klubovima… o svemu što ga je oblikovalo. A u svemu tome, kao neka nit koja sve ispričano povezuje u celinu – osećanje nepotpunosti i nedovršenosti uprkos uspehu, osećanje praznine uprkos izobilјu, osećanje nezrelosti i nedoraslosti životu uprkos iskustvu. Koren svega toga, kako sam misli, verovatno se nalazi u njegovom razmaženom i prezaštićenom detinjstvu: „Teško je oporaviti se od nesrećnog detinjstva“, zaklјučuje pisac, „ali oporaviti se od prezaštićenog detinjstva može biti nemoguće. “
Branijeta Kondžulović
Odlomci iz „Francuskog romana“
Žorž Perek počinje W ili sećanja na detinjstvo rečenicom: „Nemam uspomene iz detinjstva.” A knjiga obiluje uspomenama. Dešava se nešto tajnovito kada zatvorimo oči i pokušamo da prizovemo prošlost: sećanje je kao šoljica sakea koja se može naći u pojedinim kineskim restoranima – na njenom dnu postepeno se prikazuje gola žena i nestaje čim se šoljica isprazni. Vidim je, posmatram je, ali čim joj se približim, ona mi pobegne, ispari. Takvo je moje izgubljeno detinjstvo. Molim boga da se desi neko čudo i da se moja prošlost lagano razvije u ovoj knjizi, kao polaroid traka. Ako smem sebe da citiram – a pokušaj da se izbegne nombrilizam u autobiografskom tekstu ravan je dodavanju budalaštine na pretencioznost – ovaj neobični fenomen već se dogodio.
U trenutku kada sam saznao da je moj brat postao nosilac Legije časti, nalazio sam se u pritvoru. Policajci mi nisu odmah stavili lisice na leđa, to su učinili dosta kasnije, dok su me vodili u istražnu bolnicu, a zatim predali u istražni zatvor na ostrvu De la Site, sutradan uveče. Predsednik Republike uputio je šarmantno pismo mom starijem bratu, čestitajući mu na njegovom doprinosu dinamici francuske ekonomije: „Vi ste primer kapitalizma kakav mi želimo: kapitalizma preduzetnika a ne kapitalizma špekulanata.” Наставите са читањем
Објављено под Кутак за читање
Хадријанови мемоари
Одломци из чувеног романа Маргерит Јурсенар, као подстицај за читање онима који још увек нису прочитали ово дело осведочене вредности:
Некад сам мислио да ће ми извесна љубав према лепоти заменити врлину, да ће моћи да ме одбрани од претерано простачких прохтева. Али преварио сам се. Љубитељ лепоте најзад свуда нађе златну жицу, и у најодвратнијем земљишту, да би осетио, држећи у рукама та фрагментарна ремек-дела, укаљана или поломљена, оно задовољство зналца, скупљача грнчарије која се сматра простом. Озбиљнију препреку за човека од укуса представља угледан положај у друштву, са свим опасностима ласкања и лажи које носи у себи скоро апсолутна моћ. Помисао да се једно биће, ма и најмање, претвара у мом присуству, може да ме наведе да га жалим, презирем или мрзим. Патио сам због тих лопшх страна своје судбине као шго сиромах пати због своје беде. Корак даље, и ја бих прихватио фикцију да освајам, мада се намећем. Али постоји опасност да из тога настане гађење или можда заглупљивање.
Човек би најзад можда претпоставио овешталим маневрима завођења једноставне истине разврата, да и ту не влада лаж. У начелу, спреман сам да прихватим да је проституција вештина као што је то и масажа или чешљање, али већ ми је тешко да се пријатно осећам и код масера и код берберина. Ништа није горе, простачкије од саучесника. Поглед испод ока крчмара који за мене чува најбоље вино, те прематоме лишаватогвинанекогдругог, већ је у данима младости био довољан да ми огади римска уживања. Не волим кад неко мисли да може да рачуна са мојом жељом, да је предвиди, а ја да се механички ‘У прилагођавам ономе што он мисли да сам ја одабрао. Због тог будаластог и изобличеног одраза мене самог, како ми га у тим тренуцима нуди неки људски мозак, скоро бих више волео јадне резултате аскетизма.. Ако легенда ништа не преувеличава говорећи о Нероновим претеривањима, о ученим истраживањима Тиберија, мора бити да су те велике присталице уживања имале отупела чула кад су се трудиле да од тог направе сложен механизам, и необично презирање људи кад су трпеле да им се тако подсмевају или да их тако користе. Међутим, то што сам се ја скоро потпуно одрекао ових претерано механичких врста уживања, или што нисам дубље у њих утонуо. треба пре да захвалим срећи но врлини, неспособној да се ичему одупре. Наставите са читањем
Објављено под Кутак за читање
„Hadrijanovi memoari” – Marguerite Yourcenar
Fotografija preuzeta sa: https://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/5/5d/Marguerite_Yourcenar-Bailleul-1982.10.04._Foto-Bernhard_De_Grendel_%2815%29.jpg
Marguerite Yourcenar (1903-1987) nesumnjivo spada među najznačajnije književnice modernog vremena. Belgijanka po rođenju, prva članica Francuske akademije, najveći je dio života provela u Americi, a bila je, u pravom smislu, građanka svijeta. Dio njezine književne baštine čine djela o rimskim imperatorima i likovima iz južnoslavenske epike. Dobitnica je Nobelove nagrade za književnost 1987, a Hadrijanovi memoari donijeli su joj svjetsku slavu.
Roman Hadrijanovi memoari pamtim još iz studentskih dana. Tolika je bila umjetnička i misaona upečatljivost. Čak i da nema komentara i objašnjenja same spisateljice, na kraju djela, dojam bi bio isti. Ovo je roman koji se ne zaboravlja. Наставите са читањем
Објављено под Кутак за читање
Da li su samo nastavnici krivi što je škola dosadna?
Često prelistavam blogove i sajtove o obrazovanju koje uređuju nastavnici u različitim delovima sveta. Tražim sličnosti i razlike između „nas“ i „njih“, tragam za pametnijim razrešenjima raznih dilema sa kojima se kao nastavnik svakodnevno suočavam, i nadam se da ću negde otkriti odgovor na pitanje kako da doskočim ovim nadolazećim generacijama koje više nije lako „ni povesti ni poterati“ što bi rekli naši stari… Hoću da pronađem način da privolim knjizi decu koja se više ne daju „upecati“ na priču o radosti učenja, dok ja sama stalno nešto novo učim ne bih li shvatila u čemu je štos, u čemu to grešim i zašto mi je sve teže da doprem do njih. A onda sam naletela na tekst koji je pre tri godine napisala Pernil Rip i gotovo da sam se nasmejala. Imala sam utisak da sam ga sama napisala, a znam pouzdano da bi ga mogle potpisati i mnoge moje kolege. Dakle, između „njih“ i „nas“ i nema baš neke razlike.
ARE JUST TEACHERS TO BLAME FOR BORING SCHOOL?
Pokušala sam da promenim nešto u pristupu obrazovanju. Pokušala sam da kod dece sa kojom radim rasplamsam zaboravljenu radoznalost. Pokušala sam da širim radost dok predajem, dok moji učenici uče, dok zajedno prolazimo kroz iskustvo poznato kao škola. Za poslednjih pet godina ovo je bila moja misija. Pitam učenike. Izgrađujem zajednicu. Nastojim da to činim na autentičan način, smisleno, lično, sa strašću, i uz ko zna kakve još obrazovne dosetke… Pa ipak, danas me je jedan od mojih učenika pitao zašto nijedan nastavnik, nikada, ne čini ništa da bi školu učinio važnom. I zašto je škola tako dosadna. I moja ramena su klonula zajedno sa mojim duhom; ali samo na trenutak.
Dok sam vozila na povratku kući, stalno sam se vraćala na to pitanje koje mi je učenik uputio, uviđajući koliko je ono važno. Ali, istovremeno sam znala da nije baš istina da ništa nismo pokušavali, kao što učenici govore. Znam da nisam jedina koja svakodnevno ulaže sate truda pokušavajući upravo to – da unese promene u obrazovanje. Nisam jedina koja oseća da se može raditi bolje i koja nastoji da uvek pruži više nego što se od nje očekuje. Nisam jedina koja je pokušavala da nastavu učini važnom, smislenom i vrednom pažnje i vremena naših učenika. Viđam to svakodnevno u učionicama mojih kolega i drugih nastavnika koji dele slična iskustva. Pa ipak, učenici i dalje nastavljaju da pričaju kako ništa nije… i kako ništa nismo…
I nisam baš sva svoja tih dana, ali sam sve bliže, korak po korak, objašnjenje po objašnjenje.
Zato pitam, koji je to trenutak kada treba zaustaviti taj osećaj da je sve samo naša krivica? U kom trenutku ćemo shvatiti, ne samo kao društvo, već i kao pojedinci, da školu ne čine samo nastavnici već i svi drugi učesnici u tom sistemu; uključujući i učenike! Možda nije samo naša krivica kada je škola dosadna, iako izgleda da svi misle da je upravo tako. Već po navici, ja uvek preuzimam ličnu odgovornost kada moji učenici nisu angažovani, ali možda to treba da prestane. Može li bar deo te krivica da se prelije i na ostale? Ili baš moramo sami da nosimo to breme?
Možda je moje pitanje nevažno; koga je briga za naš osećaj krivice kada su nam učenici neaktivni! Ali nije lako nositi se svakodnevno sa osećajem krivice i odgovornosti; sve to je ponekad iscrpljujuće. Kada nešto krene naopako, po nekom automatizmu, ja krivim samo sebe, jer mi se čini da bi bilo šta drugo izgledalo kao svetogrđe. Ipak, kako god da to posmatramo, ne može uvek za sve biti odgovoran samo nastavnik, zar ne?
Tekst prevela Branijeta Kondžulović
Објављено под Чланци
Nesanica u Tokiju, Marćina Bručkovskog
Ako želite da upoznate Japan iznutra, iz perspektive jednog „gaiđina“, preporučujem vam da pročitate roman „Nesanica u Tokiju“ Marćina Bručkovskog.
Marćin Bručkovski roden je 1965. godine u Varšavi. Studirao je engleski jezik na Varšavskom Univerzitetu (1983-1986), a zatim odlazi u Tokio na kulturološke studije (Sofia Univerzitet). Iz Japana je trebalo da se vrati posle godinu dana, ali je tamo ostao deset godina (kako tvrdi, zbog ljubavi prema japanskom pivu). Radio je kao nastavnik engleskog jezika, inzinjer zvuka, IT konsultant i… bubnjar. Godine 1996. seli se u Singapur, gde je ziveo narednih pet godina. „Nesanica u Tokiju“ je njegov prvi roman, nakon kojeg je objavio jos četiri, a svi su u Poljskoj bili bestseleri.
U neku ruku, ova knjiga može poslužiti i kao svojevrsni bedeker ili priručnik za preživljavanje onima koji o egzotičnom Japanu sanjaju puni romantičnog zanosa i pozitivnih predrasuda. Žanrovska šarolikost romana, koji u sebi nosi elemente autobiografske i memoarske proze, putopisa, dnevnika… čini ga primamljivim i otvorenim za različite čitalačke ukuse kao i za različite prilike – možete ga čitati pred spavanje, u autobusu, čekaonici, na plaži i svuda će vam podjednako okupirati pažnju i činiti da zaboravite na okruženje.
Ovo je jedan od onih romana, pisanih kolokvijalnim jezikom, koji odaju utisak ležernosti autora u čijem porivu za pisanjem dominantno mesto ima potreba da zabeleži i sa drugima podeli ono važno što čini život svakodnevice. U ovom slučaju japanske svakodnevice.
Sa lakoćom duhovitog i radoznalog čoveka, sa istančanom sposobnošću zapažanja i smislom za humor, Bručkovski u svemu što mu se događa, pa bila to i dosadna iscrpljujuća nesanica koja bi svakog drugog vrlo brzo izbacila iz ravnoteže, pronalazi zrnce avanture. A avantura u Japanu, neočekivano svakom prosečnom Evroljaninu, može biti sve, od stanovanja po domaćim pravilima, preko održavanja lične higijene, kupovine piva u određeno doba dana, do druženja i putovanja.
Postoje brojni stereotipi u tome kako mi vidimo Japance, ali i u tome kako oni vide nas. Čitajući „Nesanicu u Tokiju“ dobijamo priliku da ih razobličimo.
Branijeta Kondžulović
東京の不眠症
„Nesanicu u Tokiju“ prevela sa poljskog Anđa Jočić
PRVO POGLAVLJE
Tokio by night
Šta ja ovde radim?
Ova pomisao nema – nasuprot očekivanjima – ni filozofske, ni muzičke osnove, i odnosi se samo na uočavanje da sam, sve vreme vrteći pedale i vozeči manje-više pravo, stigao do polazne tačke, odnosno male, mračne uličice na zadnjoj strani prodavnice pića, verovatno u rejonu Kanamećo. Verovatno, jer nakon dve godine provedene u Japanu, moje poznavanje tog prokletog pisma je i dalje klimavo: čitam do trista znakova, a to je, van svake sumnje, premalo. Na toj prodavnici nešto piše, a drugi znak sa leve strane mi izgleda nekako poznato… – možda je to nama, odnosno sirov? Da li se tako piše Šinamaći?
Ulica, razume se, nema imena; isuviše je mala za to. Najbliža ulica koja zaslužuje da joj se dodeli ime i da se smesti na malu mapu Tokija koju imam u džepu, nalazi se na oko pola kilometra odavde. Samo ne znam u kom pravcu. Ma nema veze, idem dalje, nešto treba učiniti s noći koja je tako lepo počela. Nije mi prvi put da se izgubim u ovom lavirintu uskih uličica; a sigurno nije ni poslednji, nema razloga za brigu. Наставите са читањем
Објављено под Кутак за читање
Чекајући варваре, Џон Максвел Куци
Фотографија преузета са: http://www.vijesti.me/caffe/kuci-objavio-novi-roman-prica-koja-rusi-sve-norme-157461
Јужноафрички књижевник Џон Максвел Куци ушао је у књижевност на велика врата 1974. године, када је објављен, можда и данас најбољи од свих романа које је написао – роман „Чекајући варваре“. Његова модерност, друштвена ангажованост и интертекстуалност посредством које кореспондира са бројним писцима и делима која су на његов књижевни развој и стваралаштво извршили утицај (почев од Достојевског, преко Кафке до Бекета), увели су га у ред најпопуларнијих светских писаца. За своје дело два пута је овенчан престижном Букеровом и једном Нобеловом наградом, уз бројна друга међународна признања. Изузетно је плодан писац, а многа његова дела преведена су и на српски језик : „Мајстор из Петрограда“, „Срамота“, „Животи животиња“, „Господин Фо“, „Земља сумрака“, „Исусово детињство“, „Живот и времена Мајкла К.“…
Светску славу ипак дугује роману „Чекајући варваре“. Ако још увек нисте прочитали овај роман, можда је сада прави тренутак. Наставите са читањем
Објављено под Кутак за читање
Na rubu pameti, Miroslav Krleža
Na rubu pameti je, meni osobno, najdraži Krležin roman. 
Prvo čitanje romana kod mene je izazvalo pravo oduševljenje. Nikad nisam razumjela izjavu „Krležu je teško čitati“. Ni kad sam bila mlađa, a ni danas. Pitanje je samo želiš li ga čitati. I njega i bilo kojeg drugog pisca. Mučiš, se zastajkuješ, ali put se može savladati. Istina, Krleža zahtjeva erudiciju, nerijetko i poznavanje europskih jezika, s neizbježnim latinskim, ali upravo ta intelektualna provokacija čini osobito važan segment njegova djela. Uostalom, nije li poanta čitanja da nakon toga izađemo duhovno bogatiji, obrazovaniji?
Krležu sam zavoljela još u gimnaziji, preko Glembajevih, pa se moje čitanje njegovih tekstova naprosto nastavilo. Na rubu pameti i Zastave su dva tematski različita romana kojima se uvijek vraćam.
Na rubu pameti je ipak prvi.
Pripovijedanje u prvom licu jednine, bezimeni junak, doktor prava, i jedna apsurdna situacija koja nas svojim razvojem upravo dovodi na rub pameti. Čovjek se zapita je li to moguće. Nažalost, čini mi se da društvo, cjeli svijet u kojemu danas živimo, nikada nije bio bliži rubu pameti. Možda je, upravo zato, pravo vrijeme da se upoznate sa Krležom, ako to do sada niste učinili.
Krležu ništa tako snažno nije znalo ustalasati, uzburkati ga do dna bića, kao nedokučivost, nepredvidljivost i opakost ljudske gluposti. Glupost ima značajno mjesto u ovom romanu. Ona unosi dinamiku i na spoljašnjem i na unutarnjem planu djela, ona potiče na razmišljanje o prirodi ljudskog bića, društvenim sustavima koje čovjek prividno mjenja kroz povijest, o relativnosti svih uspostavljenih vrijednosnih sustava, moralnih normi…
Preko niza apsurdnih okolnosti u kojima je glavni junak, upravo antijunak, optužen, pa tako i osuđen i stavljan na margine društva, Krleža je želio prikazati besmislenost, ali i nezadrživu moć ljudske gluposti, koja se vodi nekakvim svojim zakonima, koji, nažalost, najčešće, nepogrešivo postaju općeprihvaćeni moralni i društveni modeli.
Ovo je, nesumnjivo, roman čija aktualnost nikada neće zastarjeti i zato vam ga od srca preporučam.
Zdenka Blaslov
Na rubu pameti, M. Krleža
Ljudske gluposti odgonetati nije tako jednostavan zadatak!
Bila dakle ljudska glupost božje djelo ili ne, ona se ne gubi u svome djelovanju. Od jedne gluposti ljudske do druge put često traje stoljećima: kao svjetlost pogasle zvijezde, glupost još nikada nije propustila da ne doputuje na kraj svoga određenja. Poslanstvo je gluposti, po svoj prilici, svemirsko, u višem, kišovitom, nedeteologiziranom smislu te riječi: glupost je nebeska sila koja djeluje kao teža ili kao svjetlost, kao voda i, uopće, kao svemirski elemenat. Glupost je sama u sebe zaljubljena i njeno je samoljublje bezgranično. Glupost se je zaogrnula dostojanstvom i pozivima, zvanjima i činovima, glupost nosi zlatne lance lordmajorske i zvekeće ostrugama i kadionicama, glupost nosi cilindar na svojoj veleučenoj glavi, a ta je cilindraška glupost elemenat što sam ga proučio prilično pomno, jer sam među tim cilindrijacima imao čast i sreću proživjeti čitav jedan svoj maleni, neznatni život skromnog građanskog lica, toliko skromnog, te se rasplinulo gotovo do nevidljivosti.
Nema danas na svijetu ničeg, što se tiče čovjeka, da nije izobličeno. Pomanjkanje je ukusa pomanjkanje pameti, jer nešto, što je pametno, to jest što je punoživotno, to jest prirodno uslovljeno, ne može biti nego skladno, nego ukusno. A kod nas, uzmite prosječan prerez kroz život bilo kog našeg prosječnog ili istaknutog čovjeka! Sve je neukusno! Kada je taj vaš Domaćinski zaurlao na mene da budem kuš, izgledalo mi je neukusno da ušutim pred tim trogloditom, koji ne zna ni za kakav drugi imperativ nego za revolver! I kada je moja vlastita supruga nakon dvadesetičetvorogodišnjeg braka od mene zatražila da se pokajem, kada po crti svoje najčistije savjesti nisam ništa prekršio, pak nisam imao razloga ni da se kajem, poslao sam je zbogom! Ne tiče me se, što ljudi oko mene misle, laju ili sanjaju.
S ljudima zajedno smrdi, ali je toplo. U samoćama – prazno. Znamo mi vrlo dobro kako zapravo izgleda pod tuđim repom, ali bez toga njuškanja ne može se živjeti.
U životu svakoga čovjeka postoji takav jedan trenutak što ga romanopisci zovu “sudbonosnim”, a takav svoj fatalni trenutak proživio sam, eto — jesenas bit će tome već dvije godine — i to prosto zato što mi je (danas se više ne sjećam iz kog neposrednog razloga) palo na pamet da kažem ono što sam onog istog trenutka bio pomislio.
Објављено под Кутак за читање
STUDIRANJE ISTORIJE I KNJIŽEVNOSTI UOPŠTE NIJE UZALUDNO
Kreativno mišljenje biće KLJUČNA VEŠTINA da biste za deset godina uopšte imali posao!
Eto odgovora školarcima koji nastavnicima književnosti često upućuju omiljno pitanje:“Za kad meni ovo treba?!“
Preneto iz Blica
Istraživanja su pokazala da će oko milion radnih mesta u Sjedinjenim Državama nestati do 2026. godine, a da će trećina američkih radnika ostati bez posla do 2030. usled automatizacije.
-A radnici su loše pripremljeni za ovaj predstojeći pomak – kaže Mark Kjuban, milijarder, investitor i vlasnik “Dalas Maveriksa”.
On je upozorio da bi poslovi koji se danas smatraju sigurnim mogli nestati za nekoliko godina. Kjuban je radnicima, kako bi ostali kompetitivni na tržištu, savetovao da se obuče u jednoj ključnoj veštini – sposobnosti da misle kreativno.
-Lično mislim da će za deset godina veća potražnja biti na polju takozvanih slobodnih veština, nego za programiranjem – rekao je Kjuban.
U savremenom obrazovanju, u slobodne veštine spadaju književnost, strani jezici, filozofija, istorija, matematika i nauka. Kad su mesta već popunjena u područjima poput finansija ili tehnologije, kompanije će želeti radnike koji su “slobodni mislioci” i koji mogu uneti različite perspektive.
Kjuban je primetio da njegova upozorenja mogu zvučati “fatalistički”.
-Ali, vidimo pravac u kojem sve ide i koliko brzo ide – rekao je on.
Kjuban je zaključio da je suštinski došlo vreme da ljudi počnu gledati na kreativnost i fleksibilno razmišljanje kao na vrednu veštinu.
MASK: KREATIVNOST KAO PRIORITET
I izvršni direktor firmi “Tesla” i “SpejsX”, Ilon Mask,
slaže se sa Kjubanom. Kad traži inovativna i kreativna rešenja za probleme velikih razmera, Mask traži od svojih radnika da koriste metod prvog prioriteta, u kojem se informacija svede na bazičnu ideju i odatle se dalje promišlja.
-Ovaj kreativni okvir razmišljanja zahteva značajnu količinu mentalne energije – rekao je Mask ranije.
Ali, omogućava radnicima da unose revolucionarne inovacije, umesto da čine mala poboljšanja prethodnih ideja. Mask ističe da je korišćenje ove kreativne forme razmišljanja bilo ključno u izgradnji njegove kompanije.
Објављено под Чланци
„Muškarci bez žene“, Harukija Murakamija
Borrowed from: https://www.dumblittleman.com/murakami-haruki-quotes/
„Muškarci bez žene“, zbirka kratkih priča čuvenog japanskog savremenog pisca, Harukija Murakamija,
nosi naslov istoimene zbirke Ernesta Hemingveja. Pozajmljivanje poznatih naslova ili motiva, da bi se sa njima poigravao i transformisao njihova značenja na sasvim neočekivan i originalan način, u neku ruku je Murakamijev zaštitni znak. Tako je njegov trotomni roman „1Q84“ inspirisan naslovom Orvelovog istoimenog romana („1984“), roman „Norveška šuma“ popularnom pesmom Bitlsa, „Južno od granice, zapadno od sunca“, romantičnom pesmom koju peva Net King Kol…
Takvim jednim naslovom – Drive my car (naslov pesme Bitlsa), počinje i ova zbirka koju čini sedam priča o sedam usamljenih muškaraca: Drive my car, Yesterday, Samostalni organ, Šeherezada, Kino, Zaljubljeni Samsa, Muškarci bez žene.
Murakamijeve priče, kao i njegovo delo u celini, čini vešt preplet realistički sagledane svakodnevice savremenog čoveka i čudesnih, katkad ekscentričnih izliva mašte, začinjenih povremeno i ponekom bizarnošću, koji čitaoca ponekad nagone da se zaustavi i zapita gde je granica između onoga što mislimo da nam se dešava i onoga što nam se možda dešava. Njegovi junaci nastoje da sebi samima objasne sopstvena iskustva iz kojih nisu uspeli ništa da nauče. Iza života kojim su živeli do trenutka kada ih kao junake priča upoznajemo, ostala je duboka melanholija, rutina prazne svakodnevice, emocionalna inhibiranost i mnoštvo otvorenih pitanja na koja skoro da i ne očekuju odgovor. U njihovim životima ima žena, suprotno onome što piše u naslovu, ali nema onoga što žena u životu muškarca otelovljuje – nema naivnosti i topline nepatvorene ljubavi, bezuslovnog predavanja, potpunog stapanja u jedinstveno biće koje čoveka čini celovitim.
Preporučujući ovu zbirku Murakamijevih priča, sa vama delim jednu, tek da vas podstaknem da pročitate i ostalih šest.
Branijeta Kondžulović
Drive my car
Kafuku se mnogo puta do sada vozio automobilima kojima su upravljale žene i, iz njegove perspektive, njihov način vožnje načelno se delio na dve vrste. Ili su vozile preoštro, ili previše obazrivo. Onih potonjih je – na čemu treba biti zahvalan – bilo daleko više nego onih prvih. Uopšte uzev, žene vozači voze mnogo pažljivije i obazrivije nego muškarci. Normalno, čovek nema zašto da se požali na pažljivu i obazrivu vožnju. Pa ipak, takva vrsta vožnje ostalim vozačima povremeno verovatno ide na živce.
S druge strane, mnoge žene vozači koje pripadaju onoj „neobuzdanoj grupi”, za sebe, izgleda, veruju da „odlično voze”. Vrlo često ismevaju žene koje voze previše obazrivo i ponose se time što same nisu takve. Samo, kad one krenu u drsko prestrojavanje, ne obaziru se previše na vozače oko sebe kojima staje dah ili koji svom silinom gaze na kočnice, uz salve ne baš pohvalnih reči. Наставите са читањем
Објављено под Кутак за читање
knjigoljupci 
