Добро ми дошли књигољупци!

Ево прилике да упознате неког ко још увек жели да верује да је и данас могуће људе пелцовати љубављу према књизи! Ако и ви не верујете у то, зашто онда завирујете у мој блог?

7 коментар

Објављено под Чланци

Школска лектира на интернету

Непрекидно слушам причу ученика, што редовних, што ванредних, како је „немогуће пронаћи књигу“ (коју год!) у школским и осталим библиотекама. Књига обухваћених наставним планом и програмом „нема“ ни на интрнету! Пошто се моји ђаци очигледно лако сналазе на Фејсбуку, Твитеру и другим друштвеним мрежама, а тешко у проналажењу веб странице  Антологија српске књижевности, дужна сам да помогнем:

Списак књига српских аутора, обухваћених школском лектиром, које су објављене у виду електронских  издања на сајту АСК Антологија српске књижевности:

Лектира за први разред средње школе

Сабрана дела  -  Свети Сава

Књижевни радови  -  Монахиња Јефимија

Антологија народних јуначких песама  -  Ђурић, Војислав

Најлепше песме  -  Симовић, Љубомир

АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА  -  Ђурић, Војислав

АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА  -  Ђурић, Војислав

Кратка историја српске књижевности  -  Ивић, Павле (са групом аутора)

 

Лектира за други разред средње школе

Црни биво у срцу  -  Стефановић Венцловић, Гаврил

Живот и прикљученија  -  Обрадовић, Доситеј

Писмо Харалампију  -  Обрадовић, Доситеј

Тврдица  -  Поповић, Јован Стерија

Горски вијенац  -  Петровић, Петар Његош

Песме -  Радичевић, Бранко

Ђулићи и ђулићи увеоци  -  Јовановић, Јован Змај

Песме  -  Јакшић, Ђура

Песме  -  Костић, Лаза

Вечити младожења  -  Игњатовић, Јаков

Приповетке  -  Глишић, Милован

Мртво море  –  Домановић, Радоје 

Приповетке  -  Лазаревић, Лаза К.

Народни посланик  -  Нушић, Бранислав

Зона Замфирова  -  Сремац, Стеван

Песме  -  Илић, Војислав Ј.

           

Лектира за трећи разред средње школе

Песме  -  Ракић, Милан

Песме -  Шантић, Алекса

Песме  -  Дучић, Јован

Песме  -  Пандуровић, Сима

Песме  -  Петковић, Владислав DIS

Песме  -  Бојић, Милутин   

Коштана  -  Станковић, Борисав

Нечиста крв  -  Станковић, Борисав

Сеобе  -  Црњански, Милош

Лирика Итаке  -  Црњански, Милош

Људи говоре  -  Петровић, Растко

Песме  -  Настасијевић, Момчило

Тражим помиловање  -  Максимовић, Десанка

АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ  -  Поповић, Богдан

 

Лектира за четврти разред средње школе

Башта сљезове боје  -  Ћопић, Бранко

Кора -  Попа, Васко

Корени  -  Ћосић, Добрица

Кроника паланачког гробља  -  Секулић, Исидора

Песме  -  Миљковић, Бранко

Песме  -  Настасијевић, Момчило

Прољећа Ивана Галеба  -  Десница, Владан

Камена успаванка  -  Раичковић, Стеван

Оставите коментар

Објављено под Ћоше за ванредне и будуће ђаке

Како се каже, како се пише?

Колико често личите на овог “смајлија”? 

Питам се

Већини људи је веома важно шта други мисле о њима и зато редовно брину о томе како изгледају. Међутим, често заборављају да их ти “други” понекад и слушају како говоре. И тако, лепу слику често поквари звук… 

Да се не бисте  “договарали око прославе матурске вечери”,  да не бисте водили разговоре “у вези ( ) разних тема“… (и слично), покушајте да језичке недоумице отклоните, а грешке на које сте навикли искорените!

Понекад се и на забаван начин може доћи до циља. Само кликните на  Како се каже, како се пише?  и играјте се док не научите!

Оставите коментар

Објављено под Правопис, Чланци

Јер неко види шта овде хвали?

Млада дама из стрипа  је веома љута. Поред свих својих невоља, добила је слабу оцену на часу српског језика! Она верује да је кажњена зато што је закаснила на час. А шта ви о томе мислите?

Прочитајте садржај њеног негодовања и процените да ли је у праву.

 2014-03-17_235308

У нашем грацком превозу гужва непреставља никакву не свакидашњу ствар. Не ретко људи немогу навреме да стигну на посао или у школу. После се сви чуде што имамо двехиљадеишесто не оправданих изостанака. Предпостављам да се и професори невозе баш сви тахијем па незнам зашто немају више разумевања. Питамсе јер су они некад били ђаци?

Ја идем у „Техничку школу за дизајн коже“ и морам да препешачим пола општине Савски Венац кад немогу да уђем у превоз. Лако је мом другу који живи у улици Кнегиње Наталије јел он незна каке су Београцке гужве.  Он неразуме какав је, например,  Милицин и мој проблем.    Мени је не схватљиво што се неугледамо на друге свецке метрополе?

Задатак за моје ученике:  Откријте зашто је ова девојка добила слабу оцену! Ко донесе довољно разлога за то добиће петицу.

Оставите коментар

Објављено под Правопис

Романса месечарка

Одгонетање значења Лоркине “зелене” песме

mesecina2

Федерико Гарсија Лорка  спада међу најзначајније модернисте 20. века, а неоспорно је један од највећих шпанских песника. Родио се и свој век завршио у подручју Гранаде (5. јун 1898. – 19. август 1936.), једног од најлепших градова Андалузије.

Његова даровитост била је вишеструка и у свом релативно кратком животу огледао се као песник, драмски писац, режисер, сценограф, глумац,музичар и сликар. Био је заљубљеник и проучавалац фламенка и шпанске романсе, па се у његовој поезији осећа и снажан призвук изворне шпанске песме.

У многоме се разликовао и одступао од грађанских стереотипа, што у конзервативној Шпанији није било нимало пожељно. У једном тренутку морао је да напусти своју Андалузију и Шпанију и потражи уточиште у Америци. Повратак у родну земљу био је по њега фаталан. Франковим фашистима се није било тешко замерити, па се тако и Лорка нашао на листи несталих.  Одвели су га и убили 1936. године и никада није са сигурношћу утврђено где је сахрањен. Постоје тврдње да је у једној својој романси (Романса осуђеног) песник  предосетио и описао своју смрт.

 Лоркини песнички почеци везују се за 1921. годину, мада је песме писао већ као дечак. Његова прва збирка носи назив Књига песама,  а затим следе збирке Цигански романсеро, Песник у Њујорку  и драме Крвава свадба, Дом Бернарде Албе, Јерма…

У антологијске песме спадају  Неверна жена, Романса месечарка, Романса шпанске жандармерије, Романса осуђеног, Опроштај, Песма коњаника, Плач за Санчезом

 Лорка је стварао у духу европске авангарде, али то није значило потпуни прекид са традицијом, што је авангарда подразумевала. Штавише, надахњивала га је мелодија изворне шпанске песме у којој је налазио неисцрпне тематске изворе.  Неки сматрају да је стварао у духу надреализма, други да је био надахнут експресионизмом , али он је заправо био аутентични модерниста који је своју иновативност прожимао традиционалном мелодијом  -  страшћу, темпераментом, емоционалним набојем  фламенка и елегичношћу и трагиком  шпанске романсе.

krasota v zeleno

 

РОМАНСА МЕСЕЧАРКА

(Један читалачки доживљај Лоркине песме Романса месечарка)

 Песма Романса месечарка  припада збирци Цигански романсеро.  У њој су згуснута бројна осећања, почев од најинтимније љубави,  чежње, страсти, стрепње, бола,  до јетке осуде бруталности режима изражене кроз очај и вапај немоћних поданика. Њен звук и горчина коју за собом оставља одзвањају у нама још дуго након читања.

Као и у многим другим Лоркиним песмама и у овој постоји  изразита наративна потка на коју се надограђују неочекиване, смеле и магичне песничке слике. За разумевање песме важно је имати у виду Лоркину склоност ка сценским и ликовним уметностима, што подразумева изразиту ликовност, размишљање у сликама, готово налик на филмске секвенце. Управо на такав начин нижу се слике у Романси месечарки.  Оне у себи носе не само поетску,  већ и ликовну или чак филмску метафорику:

Брод на морукоњ  упланини – девојка у сенци веранде…

Када на ове почетне слике надовежемо  ноћне призоре, узбудљиви дијалог,  сцене насиља… све почиње да личи  на синопсис  каквог узбудљивог филма.

 Већ у првој строфи откривамо да је пред нама песма у којој се вешто  прожимају  богати слојеви звучања, загонетне предметности и значења и да одгонетање  порука које у себи носи неће бити нимало лак задатак:

Зелено, волим те, зелено.

Зелен ветар, зелене гране.

Брод на мору

И коњ у планини.

Опасана сенком

она сања на веранди,

зелене пути, косе зелене,

са очима од хладног сребра.

Зелено, волим те, зелено!

Под луном Циганком

ствари пиље у њу

а она их не види.

Шта заправо значе ови  необични стихови пуни „зеленог“? То у поезји, наравно, никада са сигурношћу не можемо утврдити, али неоспорно је право сваког читаоца да се послужи сопственом имагинацијом. Ако кренемо путем истраживања слоја предметности песме (или очуђене стварности која до нас стиже у метафоричним поетским сликама), пред нама ће се развити једна од могућих прича:

Под окриљем ноћи, бирајући скривене стазе, кријући се од жандара,  враћа се млади Циганин са још једног опасног путовања.  Жури у сусрет девојци коју воли, испуњен нестрпљењем, узбуђењем и стрепњом истовремено. Не знамо зашто се крије. Можда  чини нешто незаконито како би прибавио новац да  својој вољеној  сагради дом… Можда је у свом циганском темпераменту и страсти починио какав преступ… Можда се на неки други начин неком замерио… Она га чека на балкону, зелене пути, косе зелене, са очима од хладног сребра, загледана у неку своју тамну мисао. Нешто тешко и злокобно испуњава целу ову ноћну слику…

Неко други ће, читајући песму, стварати у мислима другачију причу, а некоме  прича неће бити толико важна колико несвакидашње метафоре, симболи, мелодичност, звуковност песме у целини. Читање и тумачење књижевног дела је креативан процес, па тако свако има право да настави тамо где је песник стао. Текст који је пред вама представља само још један, могући читалачки доживљај.

Романса месечарка почиње стиховима: Зелено, волим те зелено / Зелен ветар,зелене гране“.

Они се као рефрен, мелодијски појачан асонанцом и алитерацијом   понављају  до краја песме. Оно што нам већ на први поглед пада у очи је немогућност да јасно одредимо метафорику „зеленог“. У нашем доживљају преплићу се  значења на која смо навикли и она које се у развоју песме намећу. То је боја природе која буја, боја младости, рађања, живота, али и чулног доживљаја ствари посматраних под светлошћу месечине. Међутим, из строфе у строфу, доживљај „зеленог“ се мења и пред нама се отварају нова значења,  супротна свакој очекиваној асоцијацији. Залена постаје хладна, непријатељска, боја смрти, маховине  и трулежи.

У првој строфи узајамно се прожимају  две слике. Готово да можемо видети -  слику  у слици. Прва је  „Брод на мору  и коњ у планини“, а друга је слика забринуте девојке која ишчекује повратак вољеног – Опасана сенком  она сања на веранди… О чему сања, или због чега брине девојка? Одговор се сам намеће:  О путнику  у ноћи који путује поменутим бродом, па потом бира скривене планинске путеве за себе и свога коња. Има нешто необично у њеној појави; занесена попут месечарке, као да је само привидно присутна у стварности:  

она сања на веранди

зелене пути, косе зелене,

са очима од хладног сребра. 

Можда су њена црна коса и препланула  пут добиле зелени одсјај под светлошћу месечине…? Али,  та неприродна боја не мора представљати само визуелни утисак; она истовремено може одражавати и њену отупелост за све што је окружује (ствари пиље у њу, а она их не види), несвесност, лагано одумирање њене душе притиснуте тешким слутњама, бригом, чекањем. Ипак, остаје још једна загонетка у тој нестварној слици: Њене су очи од хладног сребра…

Надреални призор зелене девојке на веранди допуњен је експресионистичким свепрожимањем и повезивањем ствари у тој  ноћној слици. Својом сребрном светлошћу месец  ( луна Циганка из прве строфе) открива мистични пејзаж  пун слутње и неизвесности:

Велике звезде од иња

долазе са рибом сенке

што отвара пут зори.

Смоква трља ветар

кором својих грана,

брег, мачак лупеж,

јежи своје љуте агаве.

Али ко ће доћи? И Одакле?

Она чека на балкону,

зелене пути, косе зелене,

сањајући горко море.

Између девојке и  луне Циганке постоји нека тајна веза.  Луна је њена небеска савезница, сведок  њених страсти, чекања, страхова и тешких предосећања. Луна је вечита  луталица  и зато разуме душу Цигана; она све види, али уме да чува тајне.  Осим тога, она је неми сведок нечега  што се на веранди догодило, а што ми никада нећемо сазнати.

Неочекивано, излазећи из преплета лирског доживљаја и наративних фрагмената прве две стофе, Лорка нас уводи у нови, драмски призор, испуњен грозничавим дијалогом два „кума“. Пред нама је млади, рањени Циганин кога је безнадно чекала лепа Циганка, спреман да да све што има за сусрет са својом вољеном:  

-Куме, даћу ти

коња за кућу,

седло за њено огледало,

ноћ за њен огртач.

Куме, долазим крварећи

из Кабриних кланаца.

 

Из дијалога који рањени младић води са девојчиним оцем избија болни неспоразум. Научен да у старом „куму“ види традиционалну препреку на путу до остварења сна о срећи  (у патријархалној култури у којој мора да се покаже  достојним љубави и женидбе), млади Циганин не разуме,  или превиђа, трагични садржај његових одговора:

-Кад бих могао, младићу,

лако би се нагодили.

Али ја више нисам ја

Нити је мој дом више мој.

Драмски и имоционални набој  који избија из узалудних покушаја младића да умилостиви несуђеног таста својом причом о ранама, последњој жељи, сну о љубави, породичном дому, смрти достојној човека у постељи са холандским чаршавима … снажно је појачан неспоразумом. Опседнут мишљу  да му време измиче, младић не примећује старчеву скрханост,  нити неочекивану благонаклоност и саосећање помешано са болом и горчином  у његовом гласу:

-Триста црвених ружа

покривају твој бели грудњак.

Крв ти ври и мирише

око појаса.

Али ја више нисам ја

нити је мој дом више мој.

(У хиперболисаној слици младићеве окрвављене кошуље, из доминантног зеленог окружења искрсава нова боја – црвена. Али, као и у значењу зелене боје, њена симболика је неочекивана. То није боја љубави, страсти, радости, победе… већ боја смрти.)

Примећујемо да до свести младог Циганина не допире значење речи: Али ја више нисам ја, нити је мој дом више мој. Пред њим више није горди отац који љубоморно чува руку своје кћери, већ сломљени старац који је изгубио све што је животу давало смисао. Два човека, судбински сједињена заједничким извором бола, приближавају се коначном суочавању са истином:

Већ се пењу два кума

на високе веранде.

Остављајући траг крви.

Остављајући траг суза.

Стихови који следе у наставку,  као и многи у овој песми, могу се двојако тумачити:

Дрхтали су кровови,

фењерчићи од лима.

Хиљаду стаклених дефова

рањавало је зору.

У овој сугестивној слици можда је садржан ритам дамара, игра нерава,  снага узбуђења која се прелива из душа два човека и преноси  на окружење,  претварајући  тишину зоре у заглушујући звук даира и лимених фењера, али исто тако, то може бити и слика нечега што се већ догодило (а чему нисмо присуствовали), кошмарна слика  догађаја под зеленом верандом  чији исход ћемо ускоро сазнати.

Као вешт драматург, Лорка нас води ка драмском врхунцу ове сцене, испуњавајући очуђени амбијент  у нашој имагинацији још једном необичном алузијом на смрт , „чудним укусом жучи, ментола и босиљка“ који се разлива простором.  Употребом перфекта у одговору девојчиног оца, он ставља тачку на неизвесност и узрујана питања младића који се упире да порекне истину која се сама по себи намеће, истину о њеној смрти:

-Куме, где је, реци ми,

где је твоје горко девојче?

- Колико пута те је чекала

свежа лица, црне косе,

на тој зеленој веранди.

Примећујемо, да  се у опису девојке први пут користе епитети који јој природно пристају: свежа лица, црне косе! И тек сада, сви они зелени призори и симболика Лоркиног „зеленог“ у овој песми добијају пуно значење.  Зелено је боја смрти и трулежи, а „очи од хладног сребра“ су –  угашене. Уместо у огледалу, млада Циганка огледа се у стакластој води бунара над којим се затекла у тренутку смрти, заједно са својом пратиљом, луном Циганком.

Над огледалом бунара

Циганка се њиха.

Зелене пути, косе зелене,

са очима од хладног сребра.

Месечев сталактит од леда

држи је над водом.

И опет имамо оно експресионистичко сједињавање и прожимање бескрајног са појединачним. Немушти крик младог, од бола занемелог Циганина, прожео је свеколико пространство и изазвао мук:

Ноћ је постала интимна

као мали трг.

Последњи стихови мелодијски и лирски заокружују Романсу месечарку у складну поетску целину:

Пијани су жандари

лупали на врата.

Зелено, волим те, зелено!

Зелен ветар, зелене гране.

Брод на мору

и коњу планини.

Али, осим неоспорно ефектног завршетка песме, пратећи њен наративни ток, очекивали смо и разрешење приче која је у њој садржана. Међутим, уместо очекиваних одговора  пред читаоцима су се само отворила нова питања:

Шта се заправо догодило на зеленој веранди? Да ли се девојка сама убила, изгубивши наду, или су је убили жандари у потрази за човеком ког је волела? Да ли завршне стихове (Брод на мору и коњ у планини. ) треба да схватимо оптимистички, замишљајући  поново младог Циганина у бекству, или као његову последњу мисао о слободи у тренутку када упада у заседу пијаним жандарима? У контексту ових завршних стихова чак и старчеве загонетне речи добијају још једно могуће значење, значење издаје под принудом:

-Кад бих могао, младићу,

лако би се нагодили.

Али ја више нисам ја

Нити је мој дом више мој.

Све то никада нећемо у потпуности открити, али управо у томе се и огледа песничко мајсторство. Колико год пута да прочитамо ову песму увек можемо пронаћи неко ново могуће значење и тумачење, али ће у њој увек остати и недокучива тајна  којој ћемо се поново враћати.

Сваки читалац може тумачити овај слој песме на неки други начин, али оно што ће поуздано свима остати као знак њеног препознавања, па чак и асоцијације на Лорку и његову поезију, биће аудио-визуелни доживљај згуснут у  рефрену Романсе месечарке:

 Зелено, волим те, зелено!

Зелен ветар, зелене гране.

 Шта, напокон, значи то свепрожимајуће „зелено“ које лирски субјект толико воли и понавља у заносу, иако знамо колико бола и горког сећања у њему изазива? Има нешто умирујуће и лековито  у том рефрену,  као у каквој бајалици, гатки, враџбини против зла, нешто што поништава неприхватљиву стварност. Има  и неке бизарне страсти према болу као јединој преосталој вези са изгубљеном срећом.  У њеном двојаком значењу садржана је и универзална порука ове песме –  мисао о свету као сукобу, али и хармонији супротности. Лоркина „зелена“ опомиње нас да свако лице има своје наличје и неодвојиви су, као што су неодвојиви живот и смрт иако једно друго искључују. Она нас подсећа да ништа није само онако како нам изгледа, ни у човеку ни око њега. Али, једино тако доживљена, у спектру од симболике живота, младости, рађања, снова… до значења заборава, пролазности, тулежи, смрти… она преставља пуноћу света који својим безбројним нијансама испуњава.

                                                                                               Бранијета Конџуловић

 romancero_gitano_lorca_alberti_filigrana

 

РОМАНСА МЕСЕЧАРКА

Зелено, волим те, зелено.

Зелен ветар, зелене гране.

Брод на мору

и коњ у планини.

Опасана сенком

она сања на веранди,

зелене пути, косе зелене,

са очима од хладног сребра.

Зелено, волим те, зелено!

Под луном Циганком

ствари пиље у њу

а она их не види.

 

Зелено, волим те, зелено!

Велике звезде од иња

долазе са рибом сенке

што отвара пут зори.

Смоква трља ветар

кором својих грана,

а брег, мачак лупеж,

јежи своје љуте агаве.

Али ко ће доћи? И одакле?

Она чека на балкону,

зелене пути, косе зелене,

сањајући горко море.

 

-Куме, даћу ти

коња за кућу,

седло за њено огледало,

нож за њен огртач.

Куме, долазим крварећи

из Кабриних кланаца.

-Кад бих могао, младићу,

лако би се нагодили.

Али ја више нисам ја

нити је мој дом више мој.

 

-Куме, хоћу да умрем

пристојно у својој постељи

од челика и, ако је могуће,

са холандским чаршавима…

Зар не видиш моју рану

од груди до грла?

 

Триста црвених ружа

покривају твој бели грудњак.

Крв ти ври и мирише око појаса.

Али ја више нисам ја

нити је мој дом више мој.

 

-Пусти ме бар

на високе веранде,

пусти ме да се попнем! Пусти ме

на зелене веранде.

Верандице месечеве,

где капље вода.

 

Већ се пењу два кума

на високе веранде.

Остављајући траг крви.

Остављајући траг суза.

Дрхтали су кровови,

фењерчићи од лима.

Хиљаду стаклених дефова

рањавало је зору.

 

Зелено, волим те, зелено!

Зелен ветар, зелене гране.

 

Два кума су се попела.

Широк ветар остављао је

у устима чудан укус

жучи, ментола и босиљка.

 

-Куме, где је, реци ми,

где је твоје горко девојче?

-Колико пута те је чекала

свежа лица, црне косе,

на тој зеленој веранди.

 

Над огледалом бунара

Циганка се њиха.

Зелене пути, косе зелене,

са очима од хладног сребра.

Месечев сталактит од леда

држи је над водом.

Ноћ је постала интимна

као мали трг.

 

Пијани су жандари

лупали на врата.

Зелено, волим те, зелено!

Зелен ветар, зелене гране.

Брод на мору

и коњ у планини.

                Ф. Г. Лорка

               

 

Оставите коментар

Објављено под Ћоше за ванредне и будуће ђаке, Наставни материјали за трећи разред средње стручне школе, Приступ књижевним делима, Чланци

Није лоше да знамо…

Сви говоре о насиљу на интернету, о бројним опасностима и превенцији, а оно се ипак и даље дешава и дешаваће се. Зато није лоше да знаш да постоје сајтови на којима можеш добити вредне информације. 

Уницефова страница за превенцију и подршку:

http://www.unicef.rs/elektronsko-nasilje.html

2014-02-11_1847042014-02-11_184306

Добро је да знаш какве све последице може имати твоје или туђе неадекватно (читај и незаконито) понашање на интернету. Кликни на линк испод текста:

http://www.unicef.rs/files/kampanje/elektronsko-nasilje.pdf

А ако до насиља на интернету ипак дође, можеш да се обратиш НЕТ ПАТРОЛИ:

http://www.netpatrola.rs/sr/faq.1.99.html

 

Оставите коментар

Објављено под Чланци

НАСТАВНИ ПРОЈЕКАТ – МОЈА ПРВА КЊИГА

Почетком децембра 2013. године, у оквиру наставне теме Романтизам у књижевности, ученици другог разреда Техничке школе за дизајн коже у Београду добили су задатак да напишу и ликовно уреде своју прву књигу. У основи, задатак је био исти за све:  да  изаберу једног песника из епохе романтизма, прочитају десетак његових песама и  напишу кратак приказ  песама које су на њих оставиле најлепши утисак.

Циљ овог  малог наставног пројекта био је вишеструк.

Уређујући своју прву публикацију, ученици су се нашли у донекле новој и неочекиваној ситуацији. Морали су  интегрисати  и применити  више различитих  знања и вештина  које су стекли током прве две године школовања. Примарни задатак овог наставног  пројекта био је  примена  знања о одликама романтичарске поезије. У кратком тексту о песмама које су уврстили у своју малу антологију, требало је да ученици, осим својих импресија,  покажу  и које особине романтичарске поезије су препознали. С обзиром на то да су аутори ових радова ученици средње стручне школе, очекивања наставника српског језика и књижевности нису била усмерена на стварање радова високе литерарне вредности. У првом плану било је учење вештине лепог и јасног изражавања својих импресија о књижевном делу, усавршавање писмености, развијање информатичке писмености и демонстрирање умећа из подручја дизајна.

На тај начин  ученици су освајали виши ниво учења – примену стеченог знања.

Међу објављеним радовима има и оних који су се, више него што је очекивано, ослањали на изворе са интернета, али нису изузети, како се ученици не би демотивисали, а њихов труд обезвредио.

Аутор наставног пројекта

БранијетаКонџуловић

МОЈА ПРВА КЊИГА

2014-01-31_145337

Оставите коментар

Објављено под Наставни пројекти - српски језик и књижевност, Чланци

КЊИЖЕВНИ ПОКРЕТИ И СТРУЈЕ У ПРВОЈ ТРЕЋИНИ ДВАДЕСЕТОГ ВЕКА


Књижевни покрети и струје у првој трећини двадесетог века

Апстрактни свет Василија Кандинског

Апстрактни свет Василија Кандинског

1 коментар

Објављено под Ћоше за ванредне и будуће ђаке, Наставни материјали за вишефронталну наставу (експериментална фаза), Наставни материјали за трећи разред средње стручне школе

Социјална литература у међуратној књижевности

Социјална литература

2014-01-18_170519

Оставите коментар

Објављено под Ћоше за ванредне и будуће ђаке, Наставни материјали за вишефронталну наставу (експериментална фаза), Наставни материјали за трећи разред средње стручне школе

МЕЂУРАТНА СРПСКА КЊИЖЕВНОСТ

СРПСКА МЕЂУРАТНА КЊИЖЕВНОСТ

Дадаистички колаж Марка Ристића

Дадаистички колаж песника Марка Ристића

Оставите коментар

Објављено под Ћоше за ванредне и будуће ђаке, Наставни материјали за трећи разред средње стручне школе

КЊИЖЕВНОСТ ИЗМЕЂУ ДВА СВЕТСКА РАТА

Василиј Кандински, Москва

Василиј Кандински, Москва

Појам међуратна књижевност означава књижевно стваралаштво у временском раздобљу између Првог и Другог светског рата. (Осим овог израза веома често се користи и реч авангарда - од француске речи  avant-gard – претходница, она која предводи, која иде испред свих). Ипак, када су временски оквири  и уметничке формације у питању, увек морамо имати у виду чињеницу да се развој и промене у уметности не могу тако једноставно временски омеђити. То што називамо авангарда и временски одређујемо као међуратну књижевност само је логички наставак модерних струјања у уметности почев од друге половине 19. века, па до савременог доба.  И у овом раздобљу, као и у претходним епохама, уметничка сцена је била веома хетерогена (стилски разноврсна). Као и у раздобљу модерне, упоредо постоје, или пак један из другог проистичу,  разни уметнички правци са карактеристичним суфиксом  -изам у свом називу: фовизам, футуризам,  имажинизам, експресионизам, дадаизам, кубизам,  надреализам... а сви се они могу обухватити  једном збирном одредницом – модернизам. У основи свих промена је незадовољство неким постојећим стањем, па је тако и у уметности. Незадовољство животом, друштвеним односима или вредностима, разним накарадним друштвеним и моралним појавама, историјским догађањима, а често и неусклађеношћу уметничког стваралаштва са захтевима времена, подстиче уметнике да потраже нови уметнички израз и тако обележе време у којем стварају.

guernica

Пабло Пикасо, “Герника”

Шта је условило појаву нових погледа на уметност у међуратном раздобљу?

-Суочавање са ратним страхотама,

-стање беде, немоћи, незадовољства, ојађености, дефетизма… у послератном периоду,

-револт и побуна потлачених друштвених слојева против неједнакости и неправде,

-потреба уметника да изразе своје непристајање на суморну стварност која их окружује.

Већ у предратној атмосфери, код неких европских  уметника (пре свега у Италији, Француској и Немачкој)  долази до првих промена у схватању уметности.  Нарушавање постојећих стваралачких правила први најављују сликари. У Паризу се 1905. појављује правац под називом фовизам, па потом кубизам 1908., а у Немачкој се развија експресионизам 1910. (Међу најпознатије авангардне сликаре спадају Жорж Брак, Пабло Пикасо, Анри Матис,  Едуард Мунк,  Оскар Кокошка, Егон Шиле, Василиј Кандински, Јоан Миро, Ђорђо де Кирико, Салвадор Дали, Пол Кле… )

Avangardni pravci u slikarstvu

Књижевну претходницу међуратној авангардној књижевности чинили су већ импресиониста Марсел Пруст (У трагању за изгубњеним временом) и зачетник надреалистичких књижевних поступака Џејмс Џојс (Финеганово бдење, Уликс), а у музици су се као иноватори  огласили Игор Стравински и Густав Малер.

Убрзо потом почињу да се јављају и оглашавају и промене у књижевности. Објављују се манифести футуризма (италијански песник Филипо Томазо Маринети, 1909., у париском часопису „Фигаро“), експресионизма (Херман Бар и Готфрид Бен 1910., у Немачкој), дадаизма (Тристан Цара, 1918., у Цириху), надреализма (Андре Бретон 1924. у Паризу)… а око бројних часописа авангардног садржаја, клубова и позоришта окупљају се уметнички истомишљеници. У чувеном кабареу „Волтер“, многи европски уметници изражавали су своје протесте против бесмисла рата и надолазећег нацизма.

Плакати кабареа "Волтер"

Плакати кабареа “Волтер”

Незадовољство  стањем у уметности  достиже врхунац после Првог светског рата. Послератни човек је кроз сопствена искуства најнепосредније суочен са апсурдношћу људског понашања, огорчен  је и није му довољно да кроз уметност изражава само своје импресије (утиске) о стварности. Он тражи нови начин да изрази то неподношљиво стање, жели експресиван приступ стваралаштву  (новолатински – expressivus  значи  изразит, изражајан, пун израза, силан изразом), жели да га чују и примете и у уметности се понаша револуционарно (жели да сруши све старо, традиционално,  да би створио нешто ново, у складу са својим погледом на свет). Ово време обележила је и склоност уметника ка мултимедијалном изражавању, па су многи од њих истовремено били песници, драматурзи,сликари, режисери, кореографи… (Жан Кокто, Салвадор Дали, Оскар Кокошка…)

Најзначајнији европски и светски писци међуратног раздобљаKnjiževna avangarda

Бертолд Брехт (Мајка Храброст и њена деца, Добра душа из Сечуана),

Франц Кафка (Процес, Замак,приповетке),

Андре Бретон (Брдо смерности, Магнетна поља, Манифест надреализма, Нађа),

Луј Арагон ( Сељак  из Париза, Базелска звона, романи),

Гијом Аполинер (Мост Мирабо, Тиресијине дојке, Калиграми),

Федерико Гарсија Лорка (Цигански романсеро, драме Крвава свадба, Јерма и Дом Бернарде Албе),

Пол Елијар (Јавна ружа)

Вирџинија Вулф (Госпођа Даловеј, Светионик),

Томас Ман (Чаробни брег,Смрт у Венецији, Буденброкови),

Херман Хесе (Сидарта, Демијан, Степски вук),

Ернест Хемингвеј (Сунце се поново рађа, Старац и море,Збогом оружје, За ким звона звоне),

Вилијам Фокнер (Крик и бес),

Томас Вулф (Погледај дом свој, анђеле).

2014-01-16_123249

Владимир Мајаковски (Облак у панталонама, комедије Стеница, Хладан туш),

Борис Пастернак (Доктор Живаго, збирке песама Друго рођење, Висока болест),

Сергеј Јесењин (Исповест мангупа, Крчмарска Москва),

Осип Мандељштам (Шум времена, песме),

Михаил Шолохов (Тихи Дон),

Максим Горки (Мати).

Српску и хрватску (тада југословенску) авангардну  књижевну сцену чинили су  Милош Црњански, Станислав Винавер, Растко Петровић, Марко Ристић, Александар Вучо, Оскар Давичо, Душан Матић, Ранко Младеновић, Милан Дединац, Раде Драинац, Љубомир Мицић, Драгиша Васић, Момчило Настасијевић, Мирослав Крлежа, Антун Бранко Шимић, Аугуст Цесарец, Густав Крклец, Душан Васиљев и многи дуги модерно оријентисани писци.2014-01-18_115415

2014-01-16_105127

Као и у свакој другој епохи и у овом раздобљу књижевног стваралаштва постојали су традиционално оријентисани уметници као и ствараоци аутентичног израза који се нису утапали у покрете и струје, већ су (као Момчило Настасијевић)  неговали свој стил и став према свету и уметности.

Код нас су, ослањајући се на трагове традиције, стварали Вељко Петровић, Десанка Максимовић, Стеван Јаковљевић, Бранимир Ћосић, Велимир Живојиновић Масука и Иво Андрић који  својим делом обухвата и традиционално и модерно, а у хрватској књижевности Добриша Цесарић, Тин Ујевић и други.

2014-01-16_133343

Значајан утицај на тадашњу југословенску књижевност извршили су писци такозваног социјалистичког реализма чији су најуспешнији представници били Максим Горки и Михаил Шолохов.

Бранијета Конџуловић

Оставите коментар

Објављено под Ћоше за ванредне и будуће ђаке, Наставни материјали за вишефронталну наставу (експериментална фаза), Наставни материјали за трећи разред средње стручне школе, Чланци