Добро ми дошли књигољупци!

Ево прилике да упознате неког ко још увек жели да верује да је и данас могуће људе пелцовати љубављу према књизи! Ако и ви не верујете у то, зашто онда завирујете у мој блог?

 

Овај приказ слајдова захтева јаваскрипт.

 

7 коментара

Објављено под Чланци

Прво место на конкурсу ЗУОВ-а „Сазнали на семинару применили у пракси“, 2015.

На овогодишњем конкурсу  Завода за унапређивање образовања и васпитања – Сазнали на семинару применили у пракси   наставни пројекат  Учимо да учимо – Мисли авангардно!  чије су ауторке Бранијета Конџуловић, Татјана Томић  Ђоровић и Марија Величковић, освојио је прву награду. 

Рад којим је пројекат представљен објављен је на сајту Виблионица.

2015-12-16_111220

4 коментара

Објављено под Пројекти и учење, Чланци

Poljska poezija ponedeljkom: Vislava Šimborska

A . A . A

Muzej

Postoje tanjiri, ali nema apetita.
Postoje prsteni, ali nema uzajamnosti
već najmanje trista godina.

Postoji lepeza – gde je rumenilo?
Postoje mačevi – gde je gnev?
I lutnja ni da zvekne u sivom času.

Zbog nedostataka večnosti nagomilano je
deset hiljada starih predmeta.
Ubuđali čuvar slatko drema
obesivši brke nad vitrinom.

Metali, glina, ptičje pero
tiho trijumfuju u vremenu.
Kikoće se samo igla preostala od smešljivice iz Egipta.

Kruna je natčekala glavu.
Ruka je izgubila s rukavicom.
Desna cipela pobedila je nogu.

Što se mene tiče, živim, molim da mi se veruje.
Moja trka sa haljinom još uvek traje.
A kako je ona uporna!
A kako bi htela da me nadživi!

.

Reči

La Pologne! La Pologne? Tamo je strašno hladno, zar ne? – upitala me je i odahnula sa olakšanjem. Jer nakupilo se tih zemalja toliko da je u razgovoru još najpozudanija klima.

– O, gospođo, –…

View original post 490 more words

Оставите коментар

Објављено под Чланци

Франц Кафка, „Дрвеће“

Франц Кафка

Запис из циклуса Размишљање

Дрвеће

Јер ми смо као дебла у снегу. Стоје наизглед тако једноставно, да бисмо их и најслабијим ударцем могли одгурнути. Не, не можемо, чврсто су везана за земљу. Али гле, и то је само привид.

deblo

Оставите коментар

Објављено под Позајмице

Франц Кафка, „Хаљине“

Франц Кафка

Кратка прича из циклуса Размишљање

Посвећено Максу Броду

ХАЉИНЕU ogledalu

Често, кад видим хаљине, с бројним наборима и украсима што лепо приањају уз згодно женско тело, помислим како неће још дуго тако изгледати; добиће од ношења наборе који се више неће моћи правилно испеглати, по њима ће нападати прашина, која ће се дубоко угнездити у све те украсе и више се неће моћи одстранити; онда више нико неће хтети да буде толико јадан и смешан, да сваког јутра, изнова, облачи и увече свлачи једну те исту скупоцену хаљину.

Но, ипак, виђам лепе девојке, што показују своје љупке мишице и кошчице, глатку, затегнуту кожу и танку косу, како се, упркос томе, из дана у дан, тако природно појављују у оној једној те истој хаљини за маскенбал, и стављајући  увек једно те исто лице између једних те истих дланова посматрају свој одраз у огледалу.

Само понекад, у вечерњим сатима, када се касно враћају са какве прославе, тај одраз у огледалу им изледа некако истрошено, подбуло, прашњаво; сви су га већ видели и некако више није за ношење.

Оставите коментар

Објављено под Позајмице

Sajam knjiga: Trinaest posebnih

Od knjige do duše

Naravno, nemamo nameru da vas za ruku držimo, a nije nam namera ni da vam lomimo volju i namećemo sud. Ipak, imajući u vidu i ovogodišnju donekle i neracionalno obimnu ponudu, svaka pomoć u snalaženju na temu sajamskih noviteta i premijera je dobrodošla. Stoga, pred vama je trinaest predloga, po jedan iz ponude svakog od trinaest izdavača, a tu je i još podosta hitrih sugestija šta se to još valjano može naći i pazariti na svakoj od pomenutih „adresa“ tokom predstojećeg Sajma knjiga u Beogradu.

Sajam knjiga trinaest posebnih

View original post 2.172 more words

Оставите коментар

Објављено под Чланци

Књижевни родови и врсте

Откад је настала, па до данас, књижевност се проучава и класификује на основу различитих критеријума. Делимо је по пореклу, по облику, по родовима и врстама, по стилским одликама и времену настанка.

2015-10-22_014218

Више о томе прочитајте у Виблионици.

Оставите коментар

Објављено под Наставни материјали за I разред средње школе

Несрећа нежење

Франц Кафка

Кратка прича из циклуса Размишљање

Посвећено Максу Броду

 

Несрећа нежење

Изгледа да је врло тешко остати нежења; бити стар и молити да те приме у друштво кад  пожелиш да вече проведеш међу људима, а притом осећати како губиш достојанство; бити болестан и проводити читаве недеље у углу свог  кревета зурећи у празну собу; опраштати се увек пред капијом и журно се успињати степеницама, никада заједно са својом женом; имати у својој соби само бочна врата која воде у туђе станове; вечеру носити кући у руци; дивити се из пристојности туђој деци и непрекидно понављати: »Ја немам деце«; својим изгледом и понашањем све више личити на једног ил’ двојицу нежења којих се сећамо из младости.

Тако ће то бити. Само што ћемо тада, као и данас, стварно тако стајати, сами са својим телом и својом властитом главом, дакле и са челом, да бисмо шаком лупили по њему.

samoća

Оставите коментар

Објављено под Позајмице

Излет у брда, Ф. Кафка

Франц Кафка

Кратка прича из циклуса Размишљање

Посвећено Максу Броду

Излет у брда

„Не знам!“ завапих, стварно не знам. Када нема никог, онда нема баш никог. Ја нисам ником учинио никакво зло, мени нико није учинио никакво зло, а опет нико не жели да ми помогне. Све нико до никога. Међутим, и није баш тако. Само што ми нико не помаже — иначе Нико до Никога и није тако лоше. Ја бих врло радо — а зашто не — пошао на излет с неким друштвом све самих Никоговића. Наравно, у брда, а где би друго? Како се ти Никоговићи стисну један до другога, мноштво налакћених руку, и исто толико ногу, што беже једне другима ситним корацима. Сви су наравно у фраку. И док тако идемо, ла ла ла,  ветар дува кроз шупљине између нас и наших удова. И вратови су нам слободни у планинама! Право је чудо што не запевамо.

friedrich-wanderer

Оставите коментар

Објављено под Позајмице

Одлуке, Ф. Кафка

Франц Кафка

Кратка прича из циклуса Размишљање

Посвећено Максу Броду

 

Одлуке

Мора бити лако издићи се из неког јадног стања, чак и помоћу снаге сопствене воље. Тргнем се са столице, decision-making_2оптрчим око стола и разгибам главу и врат, у поглед унесем мало ватрености, напрегнем мишиће око очију. Једноставно, радим све супротно ономе што осећам – бурно поздрављам господина А., ако се сада појави, љубазно подносим господина  Б. у мојој соби, енергично упијам све што говори господин Ц., ма колико ми то било напорно и болно.

Но и тада, ако у томе и успем, са сваком учињеном грешком, а нека се мора поткрасти, целина, оно лако и оно тешко, негде мора заказати, а ја ћу се онда вртети у кругу.

Зато је, ипак, најбољи савет, прихватити све; понашати се попут громаде, чак и ако се осећамо као одувани, не допустити да нас ико присили да учинимо макар и један сувишни корак, друге посматрати животињским погледом, не кајати се, укратко, пригњечити властитом руком све оно што је као сабласт још преостало од живота,  а то значи окружити се последњом гробном тишином и не допустити да ишта постоји осим ње.

Карактеристичан покрет у таквом стању је прелажење малим прстом преко обрва.

 

Оставите коментар

Објављено под Позајмице

Изненадна шетња, Ф. Кафка

Франц Кафка

Кратка прича из циклуса Размишљање

Посвећено Максу Броду

 

Изненадна шетња

Увече, када већ изгледа да смо коначно одлучили да останемо код куће и већ смо обукли кућни огртач, кад u noćiпосле вечере седимо за осветљеним столом и препустили смо се послу или уобичајеној забави после које обично одлазимо на спавање, када је напољу ружно време, па је останак код куће сам по себи разумљив, када смо свима већ изгледали тако пасивни за тим столом да би наш изненадни одлазак морао изазвати свеопште чуђење, када је, притом, и степениште већ мрачно, а кућна капија закључана, и када, упркос свему томе, устанемо и са извесним осећајем непријатности навучемо други капут у којем у трену изгледамо као да смо обучени за улицу, изјавивши присутнима да морамо изаћи напоље, што након кратког поздрава и учинимо, верујући да смо их све, више или мање, разљутили, већ према брзини којом смо залупили врата за собом, када се опет нађемо на улици са удовима који на ту очекивану слободу што им је изненада припала, одговарају нарочитом гипкошћу, када због те једне одлуке осећамо како се у нама скупила сва способност одлучивања, када са неуобичајено великом важношћу спознајемо да, заправо, имамо више снаге него што нам је потребно да лако донесемо и извршимо и најбржу промену, па од задовољства потрчимо дугим улицама — увиђамо да смо се, бар за то вече, сасвим изопштили из своје породице, која у том трену постаје небитна, док ми сами, врло чврсто, црни од своје тескобе, лупкајући се по боковима, израстамо у своју истинску сподобу. Све то постаје још интензивније када у те касне сате потражимо неког пријатеља да га приупитамо како му је.

Оставите коментар

Објављено под Позајмице