Добро ми дошли књигољупци!

Ево прилике да упознате неког ко још увек жели да верује да је и данас могуће људе пелцовати љубављу према књизи! Ако и ви не верујете у то, зашто онда завирујете у мој блог? IMG_4379a

7 коментара

Објављено под Чланци

Филм „Сеобе“, по роману М. Црњанског

Наш велики режисер, Александар Саша Петровић, снимио је 1989. године филм „Сеобе“ у француско-југословенској продукцији. Радња филма заснована се на првој књизи истоименог романа Милоша Црњанског.

Гледање филма нипошто не може заменити читање романа, јер је то сасвим другачија уметничка форма која уметницима (у овом случају сценаристи, режисеру, глумцима) даје слободу да се изразе на нови, оригиналан начин, али вам може бити добар увод у читање. Приближиће вам простор и време, атмосферу ратног метежа, политичку и друштвену климу… Када прочитате роман и сами ћете видети колико слободе у интерпретацији овог дела Милоша Црњанског је себи приуштио аутор филма.

Оставите коментар

Објављено под Чланци

Достојевски и Ниче

Из књиге ДОСТОЈЕВСКИ У СВЕТЛУ РУСКЕ КРИТИКЕ

Избор и превод, Петар Митропан

Слово љубве, Београд, 1981.

 

ДОСТОЈЕВСКИ И Ф. НИЧЕ

Г. М. Фридлендер

Једни западни историчари књижевности тврде да је Достојевски »антиципирао« основне Ничеове идеје; други — да је Ниче био »ученик« руског романописца; трећи се ограничавају на признање унутрашње блискости идеја Ничеа и Достојевског не марећи за питање о пореклу Ничеових идеја и за то како се он сам односио према Достојевском и у којој је мери сматрао Достојевског својим учитељем и претходником.

Dostojevski2

standard_634428985874726942

У последње време страна научна литература се обогатила драгоценим материјалом који допушта да се питање узајамног односа погледа Достојевског и Ничеа осветли с нових страна, помажући да се коначно одбаци легенда о њиховој тобожњој »духовној блискости«. То су Ничеове белешке о Злим дусима Достојевског. Као што показује тај конспект, Ниче је помно проучио тај роман 1887—1888. године мало пре своје болести. При чему — рећи ћу то одмах — у расуђивањима јунака романа Ниче није нашао ништа што би изражавало идеје блиске његовим властитим погледима. У својим примедбама и изводама (ма како то парадоксално изгледало читаоцу) аутор књиге Тако је говорио Заратустра убрајао је роман Достојевског у књижевне појаве које сликају његовој филозофији »јаке« личности непријатељску психологију »декадансе« — сведочанство о болести њима обојици савременог друштва.

Изводи из Злих духова које је направио Ниче, можда су најважнији од материјала који су до нас дошли, о односу толико омиљеног и утицајног у западним буржоаским земљама немачког филозофа према Достојевском. Међутим, од времена њиховог објављивања (1970), колико нам је познато, о тим изводима није написана ниједна расправа. Није учињен на Западу ни покушај да се они прокоментаришу. И то је сасвим разумљиво, јер Ничеови изводи подривају једну традиционалну основу малтене целе савремене буржоаске литературе о Достојевском. Ето зашто смо себи ставили у задатак да у овом чланку упознама читаоце с тим изводима претходно давши неколико неопходних напомена које укратко осветљавају проблем о пореклу Ничеових идеја и о његовом упознавању Достојевског — питање врло замршено у већини специјалних радова западноевропских научника на ту тему.

Наставите са читањем

Оставите коментар

Објављено под Позајмице

Достојевски као човек

Из књиге ДОСТОЈЕВСКИ У СВЕТЛУ РУСКЕ КРИТИКЕ

Избор и превод, Петар Митропан

Слово љубве, Београд, 1981.

 

ДОСТОЈЕВСКИ КАО ЧОВЕК

Д. В. Гришин

Нико не оспорава величину и генијалност Достојевског. То је јасно и општепознато, али ни до сада није јасно какав је човек био Достојевски, какав је био његов унутрашњд свет. Ми знамо каквим се идејама клањао Достојевски, али не знамо да ли је у њих веровао. И што је главно, штитећи понижене и увређене — да ли је поштовао човека, да ли је у њега веровао?dostoevsky_75

Тешко је одговорити на та питања. Достојевски, као што знамо, није водио дневнике. Постоје записи његове жене, али се Достојевски у њима приказује врло једнострано. Сећања пријатеља су непотпуна и противречна. Добија се утисак да су пријатељи лоше познавали Достојевског. Можда је томе он сам крив јер је био затворен д недружељубив.

Он је био свестан тога чиме се разликовао од других, мада је, дзгледа, у свему био њима сличан. Разлика није била само у огромној способности за рефлексију, самоанализу и »двојно поимање ствари«, већ и у способности да живи у будућности, тачније — да види будућност иза, за Достојевског прозрачних, зидова данашњице. Достојевски је себе сматрао пророком. Покушавао је да предскаже каква судбина очекује свет. Његовим предсказањима нису веровали за пишчева живота. Њима су се подсмевали после његове смрти. Узалуд су се подсмевали. Достојевски је грешио у појединостима, али је у основи био у праву кад је проницао страшне катастрофе које очекују човечанство. Достојевски је осећао своју »особеност«, бојао се, знао да га други неће моћи разумети и никад се ником није откривао докраја.

Достојевски није пуштао у свој унутрашњи свет чак ни блиске. Показивао им је само оно што су били способни да разумеју. Тако је Ана Григорјевна, која је с њим цео живот проживела, сазнала само то да ју је волео, да је био добар отац и добар човек. Унутрашњи немири и тешке сумње који су мучили Достојевског, остали су јој далеки и несхватљиви. Једва да их је и насућивала. Истина, остала су писма, но ни у писмима Достојевски није откривао своју душу. Наставите са читањем

Оставите коментар

Објављено под Позајмице

Функција авантуристичког сижеа у делима Достојевског

Из књиге ДОСТОЈЕВСКИ У СВЕТЛУ РУСКЕ КРИТИКЕ

Избор и превод, Петар Митропан

Слово љубве, Београд, 1981.

 

ФУНКЦИЈА АВАНТУРИСТИЧКОГ СИЖЕА У ДЕЛИМА ДОСТОЈЕВСКОГ

HE1_1056

Михаил Бахтин

Михаил М. Бахтин

Сиже је код Достојевског апсолутно лишен било каквих завршних функција. Његов је циљ да стави човека у различите ситуације које га откривају и провоцирају, да међусобно спаја и сукобљава људе, али тако да они не остају у оквирима тог сижејног додира, већ излазе ван њега. Праве везе почињу тамо где се уобичајени сиже завршава, испунивши своју службену функцију.

Пред почетак њиховог срдачног разговора, Шатов говори Ставрогину: »Ми смо два бића која су се састала у бескрају… последњи пут на свету. Маните се вашег тона и узмите људски! Проговорите бар једном људским гласом.«

У суштини, сви хероји Достојевског се сусрећу ван времена и простора, као два бића у бескрају. Укрштају се њихове свести са њиховим световима, укрштају се њихови видокрузи. У тачки укрштања њихових видокруга налазе се кулминацијски пунктови романа. У тим пунктовима управо и леже спојнице романескне целине. Оне су ван сижеа и не поклапају се ни са једном схемом градње европског романа. Какве су оне? На ово основно питање овде нећемо одговорити. Принципи слагања (мешања) гласова могу се открити тек после исцрпне анализе речи код Достојевског. Овде је реч о слагању пунозначних исказа јунака о себи и о свету, исказа који су испровоцирани сижеом, али  којих у сижеу нема. Следећи део нашег рада посвећен је управо анализи исказа.

У својој књизи бележака Достојевски даје изванредну дефиницију особености свог уметничког стваралаштва: »У пуном реализму наћи човека у човеку… Мене називају психологом: није истина, ја сам само реалист у вишем смислу, то јест, описујем све дубине људске душе.«

»Дубине људске душе«, или оно што су идеалисти-романтичари, за разлику од душе, означавали као »дух«, у стваралаштву Достојевског постаје предмет објективно-реалистичког, разумског, прозног приказивања. Дубине људске душе у смислу свеукупности виших идеолошких чинова — сазнајних, етичких и религиозних — у уметничком стваралаштву биле су само предмет непосредног патетичног израза, или су одређивале то стваралаштво као његова начела. Дух је био дат или као дух самог аутора, објективиран у целини његовог уметничког дела, или као ауторова лирика, као његово непосредно исповедање у категоријама његовог властитог сазнања. И у првом и у другом случају он је био »наиван«, и сама романтичка иронија није могла да уништи ту наивност, јер је остала у границама истог духа.

Достојевски је органски и дубоко повезан са европским романтизмом, али ономе чему је романтичар прилазио изнутра, у категоријама свога »ја«, чиме је био опседнут, Достојевски је прилазио споља, али тако да тај објективни приступ ни за јоту није умањио духовну проблематику романтизма, нити је претворио у психологију. Објективизујући мисао, идеју, доживљај, Достојевски никада не залази иза леђа, не напада одпозади. Од прве до последње странице свог уметничког дела он се руководио начелом: за опредмећење и уобличавање туђе свести не користити се ничим што би било недоступно самој тој свести, што би било ван њеног видокруга. Чак и у памфлетима, за изобличавање јунака он се никада не користи оним што јунак не види и не зна (можда са врло ретким изузецима); човековим леђима он не изобличава његово лице. У делима Достојевског буквално нема ниједне битне речи о јунаку коју јунак сам о себи не би могао да каже (са становишта садржине, а не тона), Достојевски није психолог. Али Достојевски је истовремено објективан и с пуним правом може да се назове реалистом.

С друге стране, и сву ту ауторску стваралачку субјективност, која снажно боји свет приказан у монолошком роману, Достојевски такоде објективизира, претварајући у предмет перцепције оно што је била форма перцепције. Зато сопствену форму (и у њој иманентну ауторску субјективност) он одмиче дубље и даље, толико далеко да она више не може да нађе свој израз у стилу и тону. Његов јунак је идеолог. Свест идеолога, са свом његовом озбиљношћу и свим његовим пропустима, са свом његовом принципијелношћу и дубином и свом његовом одвојеношћу од бића, толико суштински прожима садржај његовог романа, да тај прави и непосредни монолошки идеологизам не може више да одређује његову уметничку форму. После Достојевског монолошки идеологизам постаје »достојевштина«. Зато властита монолошка позиција Достојевског и његова идеолошка оцена нису помутили објективизам његовог уметничког виђења. Његови уметнички методи сликања унутрашњег човека, »човека у човеку«, по својој објективности остају као узор свим епохама и свим идеологијама.

* * *

Одломак из књиге Михаила М. Бахтина узет је из зборника Естетика словесног стварања, М. 1979. године. Прештампан је из раније Бахтинове књиге и није ушао у друго знатно прерађено издање под насловом Проблеми естетике Достојевског, М. 1963, године.

Оставите коментар

Објављено под Позајмице

Достојевски о човеку, Н. Берђајев

Из књиге  ДОСТОЈЕВСКИ У СВЕТЛУ РУСКЕ КРИТИКЕ

Избор и превод, Петар Митропан

Слово љубве, Београд, 1981.

 

 

ДОСТОЈЕВСКИ О ЧОВЕКУ

Николај Берђајев

nikolaj_berdjajev

Николај Берђајев

Достојевски је изнад свега велики антрополог, експериментатор човекове природе. Он открива нову науку о човеку и примењује у њој нови, до сада непознат метод. Уметничка наука или научна уметност. Људску природу Достојевски истражује у дубини без дна и у пределу без краја, отварајући неке последње подземне слојеве. Он подвргава човека духовном експерименту, ставља га у изузетне услове, скида све спољашње наслаге одвајајући га од свих свакидашњих норми и правила. Своја антрополошка истраживања он обавља методом дионизијске уметности продирући у тајанствену дубину људске природе; у ту дубину увлачи екстатички помаман вихор. Цело стваралаштво Достојевског је вртложаста антропологија. У њој се све открива у екстатички огњеној атмосфери, само они који су увучени у тај вихор имају приступ ка познавању Достојевског. У антропологији Достојевског нема ничега статичког; ничега укоченог, скамењеног, све је у њој динимачно, све у покрету, све је поток усијане лаве. Достојевски примамљује у тамни бездан који се разјапљује унутар човека. Но и у том мраку мора да засија светлост. Он хоће да добије светлост у тами. Достојевски узима човека који је пуштен на слободу, за кога не важи закон, који је испао из космичког поретка – и испитује његову судбину на слободи, открива неминовне резултате путева слободе. Достојевског пре свега интересује човекова судбина у слободи која прелази у самовољу. Ето, ту се испољава човекова природа. Човеков опстанак у кругу закона на чврстом земаљском тлу не открива тајне човекове природе. Достојевског нарочито занима човекова судбина у оном часу кад он устаје против објективног васионског реда, кад се откида од природе, од органских корена и проглашава самовољу, Достојевски доводи отпадника од природног органског живота у чистилиште и пакао града где тај пролази свој пут патњи и искупљује своју кривицу.

481px-Dostoevskij_1872Веома је поучно упоредити однос према човеку код Дантеа, Шекспира и Достојевског. Код Дантеа је човек органски део објективног васионског уређења, божанског космоса. Он је члан хијерархијског поретка који је човеку дат споља. Кругови пакла са својим ужасним мукама само потврђују постојање таквог објективног божанског васионског уређења. Бог и ђаво, небо и пакао се не отварају у дубинама људског духа нити у безђану духовног искуства већ се дају човеку, имају реалност сличну реалностима предметног материјалног света. Такав средњовековни поглед на свет још је тесно повезан с погледом на свет античког човека. Човек је осећао над собом небо с небеском хијерархијом, а под собом царство мрака. Данте је био генијални тумач начина на који је средњовековни човек доживљавао свет. Космос као хијерархијски организам још није био поколебан, човек је у њему још чврсто пребивао.

Наставите са читањем

Оставите коментар

Објављено под Позајмице

Грађење ликова у приповедачкој прози Илије Вукићевића

Илија Вукићевић је, данас готово заборављени, српски писац с краја деветнаестог века, о којем шира читалачка публика зна мало или ништa, па и не слути да се иза његове анонимности крије прави бисер наше литературе тога доба, без којег епоха српског реализма губи веома битну карику у прелазу ка модернијем књижевном стваралаштву. Превидом или неком необјашњивом намером, која излази из оквира литерарних и уметничких критеријума, изопштен је из ,,Историје нове српске књижевностш”, Јована Скерлића, па је тако остао доступан само књижевним трагаоцима и поштоваоцима књижевности, који се у свом читалачком избору не руководе препорукама ауторитета.

2015-03-19_000932

 

 

Оставите коментар

Објављено под Наставни материјали за II разред средње школе, Приступ књижевним делима, Чланци

Crnjanski u Londonu

Originally posted on Znakovi:

Dragan R. Aćimović*

Stvaranje u teskobi

London, ponedeljak, 25. decembra 1961.
Prvi dan Božića u Londonu. Hladno kao što se može pretpostaviti. Ali, dok i po hladnoći, u Evropi, ljudi na ovaj dan izlaze u šetnju, u Londonu su ulice, takoreći, prazne. Po gdekoji prolaznik u kvartu Noting hila, koji je postao kvart obojenih ljudi i siromašnih emigranata iz istočne Evrope, naselje iz kojeg se iseljavaju Englezi. Iz jednog bara, prekoputa stanice „Landbrok Gruv“, izlaze podgrejani Englezi, teturajući se.

View original 9.943 more words

Оставите коментар

Објављено под Чланци

Previše tehnologije a nedovolјno učenja?

Mada sam pobornik praćenja savremenih tehnologija, kao i njihove svrsishodne primene u obrazovanju,  ponekad uhvatim sebe kako razmišljam kao Ben Džonson, čiji tekst želim da podelim sa vama. Mada je većina mojih učenika na internet priključena kao na infuziju, sa teškom mukom uspevam da, bar u tragovima, izvučem iz svega toga nekakvu korist za njih. Umesto da tehnologije koristimo kao brži i lakši način za pretraživanje i skupljanje korisnih informacija i sticanje znanja, one češće učestvuju kao ometači umesto umesto kao podstrekači u procesu učenja.  Moje đake najčešće „smara“ ta takozvana „korisna“ upotreba interneta. Zamislite šta se sve može propustiti na Fejsbuku, Instagramu, Tviteru, dok oni gube svoje dragoceno vreme radeći neko istraživanje ili nastavni projekat za profesora!

Naravno, ne želim da se vratim tabli, kredi i grafoskopu, kao što pomenu Ben Džonson (a sumnjam da to i on sam želi), samo se pitam šta to nije u redu sa školom danas… Možda neko od vas ima odgovor.

edu-social-media-con-460x345

Too Much Technology and Not Enough Learning?

By Ben Johnson

Čitao sam knjigu Najpametnija deca na svetu, Amande Ripli i nisam mogao da se ne zapitam kako bi naše škole izgledale danas, da smo bili prinuđeni da predajemo bez tehnologije (uključujući i aparate za kopiranje). Ona opisuje tri školska sistema, u Južnoj Koreji, Finskoj i Poljskoj, lišena tehnologije koju mi, nastavnici  u SAD, shvatamo zdravo za gotovo, i istražuje kako to da, posebno u oblasti matematike i nauka, njihovi najbolji učenici, sa ogromnom razlikom, nadmašuju naše najbolje učenike. Slažem se sa premisama njene knjige: razliku čine dobra nastava i visoka očekivanja, a tehnologija je šlag na torti. Bojim se da smo došli do tačke kada naši učenici provode više vremena koristeći tehnologiju i manje vremena posvećuju stvarnom učenju.

 Možda ne postoji aplikacija za to…

Da, znam, postoje i drugi faktori koji doprinose  bolјim rezultatima na PISA testovima (Program for International Student Assessment/Program za internacionalnu procenu znanja učenika) u tim zemljama – duži školski dan; napredni programi u nastavi nauka i matematike u tim zemlјama počinju ranije, već u osnovnoj školi, a ne srednjoj kao u SAD; imućniji roditelјi u Koreji za svoju decu plaćaju i  dodatno podučavanje, hagwon, na privatnim časovima, koji traju do deset časova uveče, pa i duže, što znači da radni dan korejskih učenika traje čak i do 14 sati (prim. prev.); tamo ima manje aktivnosti u kojima nema suštinskog učenja, kao što je sport, elektronska komunikacija od kuće ili aplikacije za kurseve posredstvom računara; manje je učenja zasnovanog na usko usmerenim planovima i programima…

I pored toga što se sve te stvari  u pomenutim državama kontrolišu, njihovi najbolji i najpametniji  učenici nadmašuju naše. Da, znam, neki bi mogli pitati: „A po koju cenu?“ Ali to je još jedna tema o kojoj možemo razgovarati kasnije. Ono na šta ja cilјam je da je učenje naših učenika  tako razvodnjeno obilnim izvorima informacija i pristupom svim vrstama znanja i učenja, da oni više i nisu baš impresionirani učenjem. Jedini izazov koji se stavlјa pred njih u SAD  su matura  i pozdravni govor nakon toga, pa čak i onda prilično teško dolazimo do  najvažnijih stvari.

Na primer, mi smo svi iskusili „app“ maniju  i muka nam je od pitanja kao što su: „Da li postoji aplikacija za to?“ A evo, pred nas se stavlјaju i novi načini za odvlačenje pažnje: Zašto ne ohrabrujemo učenike da koriste svoje dragoceno vreme za „učenje“ putem društvenih medija?! Uostalom, oni već i sami troše sate svog vremena na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu i bezbrojnim drugim društvenim mrežama.

Da odgovorim na to pitanje, ja se osećam kao Harrison Ford koji je igrao pukovnika Grafa u Enderovoj igri, kada Ender pita zašto mail nije poslat. Graf je izjavio da su kadeti imali slobodu, što se njih lično tiče, da budu zabrinuti, ali on ne bi dozvolio „nefiltriranu komunikaciju“ koju porodica (i ostali) ne bi mogli razumeti i koja bi ometala kadete u obavlјanju svoje primarne misije.

 Samo obično učenje!

Moram da vam kažem da mi je dovolјno što provodim poprilično vremena u filtriranju komunikacije koja potiče iz usta učenika u razredu, a kamoli  još i da kontrolišem šta su poručivali ili pisali svojim drugarima izvan učionice. Mada Fejsbuk ima stvarno „kul“ način da pomagne ljudima da ostanu u kontaktu jedni sa drugima i njihovim životima, potrebno je izdvojiti značajno vreme, ne samo da se učestvuje, nego i da se pregleda šta svi ti drugi ljudi rade. Da bi se izdvojilo ono što je korisno iz svih besmislenih blebetanja na koje se tamo može naići, potrebno mnogo vremena. Doduše, ako je ta komunikacija vezana za neki projekat, poput saradnje preko internet servisa  Evernote, Assemblee ili FieldNotes, onda i ja mogu da vidim svrhu i razlog da jedni sa drugima podelimo svoja razmišlјanja putem interneta, ali to može da se uradi isto tako lako licem u lice – što je još uvek daleko moćniji način. Naravno, ako geografski razdvojene grupe učenika treba da sarađuju, tu tehnologija svakako može pomoći, ali čak ni tada ništa ne može u potpunosti zameniti susret  licem u lice.

Dakle, ako želimo da naši učenici rade bolje, mislim da možemo naučiti nešto od zemalјa koje su nas, prilično lako, potukle do nogu na  PISA testu, koji je osmišlјen da testira sposobnost razmišljanja. Ponekad poželim da mogu da se vratim u dane školskih tabli i krede,  folije za grafoskop; ne samo da bih pojednostavio nastavu i učenje, nego, pre svega, da bih umanjio brojne smetnje koje učenike ometaju da se fokusiraju na ono što je zaista važno – na obično  učenje. Imate li ideju o tome kako da to uradite? Voleo bih da čujem nešto o vašim uspesima u povratku na osnovu učenja kao takvog.

Prevod B. Kondžulović

1 коментар

Објављено под Позајмице, Чланци

Простор, време и људи у роману „Сеобе“, Милоша Црњанског

1seoba

Паја Јовановић, „Сеоба Србаља“

 

О роману „Сеобе“ говорићемо у књижевном и историјском контексту, узимајући у обзир све припреме које су ученици обавили, прикупљајући информације на које су упућени при подели истраживачких задатака. 

Затварајући круг који су Вук Исакович и његов колективни сапатник, Славонско-подунавски пук, начинили од поласка у рат до повратка из њега (Петроварадин-Печуј-Грац-Виртемберг-Енглштат-Мајнц-Штразбург-Петроварадин) и годишњи (временски) циклус од пролећа 1744. до истог периода 1745. , уочићемо кружно кретање људи и времена; у тај затворени оквир сместићемо своју причу о делу.

Наставите са читањем

Оставите коментар

Објављено под Наставни материјали за III разред средње школе, Приступ књижевним делима

Припрема за час о роману „Сеобе“

Наставна јединица: „Сеобе“ (прва књига), Милоша Црњанског“

Роман „Сеобе“, Милоша Црњанског спада у штиво које ученици из генерације у генерацију све мање читају, сматрају га неразумљивим и неприступачним и зато се нерадо, а то значи и неадекватно припремају за обраду ове наставне јединице.
Нови приступ часу, сугестије и информације које ученици могу добити посредством неке интернет странице можда неће поспешити читање, али може смањити њихов отпор према делу и припремити их да се отворе за разумевање његовог садржаја.

Васпитно-образовни задаци: Упознавање са поетиком и стваралаштвом Милоша Црњанског. Спознавање места аутора у окриљу епохе међуратне књижевности. Препознавање одлика суматраизма и откривање значења и порука у роману „Сеобе“. Оспособљавање ученика за самостално истраживање и одгонетање смисла уметничког текста. Успостављање везе између уметничке стварности и живота (у историјском и савременом контексту). Развијање сарадничког односа у тумачењу уметничког дела. Подстицање ученика на размишљање о суштинским вредностима у животу појединца и народа. Неговање љубави и самопоштовања према сопственом националном бићу, кроз предуслов упознавања са културом и историјом свог народа. Наставите са читањем

Оставите коментар

Објављено под Наставни материјали за III разред средње школе, Приступ књижевним делима, Пројекти и учење