1. априла 2018. · 23:22
Да ли сте прочитали било коју књигу коју је написао Жозе Сарамаго? Ако нисте, предлажем вам да почнете од романа „Пећина“, мада знам да би вас магија његовог приповедања једнако очарала и у сусрету са „Седам сунаца и седам луна“, „Годином смрти Рикарда Реиша“, „Јеванђељем по Исусу Христу“, „Путовањем једног слона“ или било којом другом, да не набрајам, пошто је низ подугачак. А зашто вам, за први сусрет са Сарамагом, предлажем овај роман? Зато што ми он изгледа као најпријемчивије штиво уз које ћете се, лако и без много отпора, привикнути на специфичну пишчеву синтаксу и нарочита правописна „правила“ по којима је препознатљив. Понесени топлом и блиском људском причом о великом малом човеку у епохи глобализације, убрзо ћете престати да тражите очекиване тачке, знакове навода, упитнике… тамо где их код Сарамага нема. Уронићете у бујицу његових мисли које пониру много дубље него што нам, на први поглед, открива једноставна фабула.
Роман „Пећина“ је заправо алегорија, са недвосмисленом алузијом на истоимену алегорију о обезумљеном човечанству заточеном у свету привида и обмана, коју је у свом филозофском делу „Држава“ употребио Платон. Успостављајући тематску везу са овим античким штивом писац снажно појачава утисак да је човек, откад постоји, па до данашњег дана, непрекидно изложен силама које теже да у њему пониште управо оно што га као врсту чини вредним постојања. Код Платона, те силе имају сврху да покрену оно божанско у људском бићу, подстакну га на развој и упуте на пут самоспознаје; у Сарамаговој „пећини“, међутим, човек је изложен привиду који га води ка губитку свести о томе ко је заправо и каква је његова сврха на овом свету. Манипулисано човечанство одриче се способности да мисли, спознаје, разуме и одлучује, отупљује урођени нагон да трага за истином, да ствара… Ово је сведочење о времену у којем управо живимо, о ери дехуманизације, глобалних корпорација, диктатуре профита и интереса невидљивих моћника „новог светског поретка“, чије жртве постајемо свакодневно и неосетно, на безброј начина.
У средишту приче је, ипак, Човек који није заборавио на идеју добра, који се није одрекао сопственог идентитета и аутентичности, и који, упркос егзистенцијалној угрожености, одбија да прихвати поништавање границе између истине и обмане.
Верујем да ће одломци који следе у вама подстаћи жељу да „слагалицу“ склопите у потпуности.
Одломци из романа „Пећина“, Ж. Сарамаго
Човек који вози камионет зове се Сипријано Алгор, по занимању је грнчар и има шездесет и четири године, премда делује млађи. Онај што седи поред њега, то му је зет, зове се Марсал Гашо, и још није навршио тридесету. У сваком случају, по лицу му нико ни толико не би дао. Као што се већ могло приметити, и један и други носе прилепљена уз лично име необична презимена чије порекло, значење и узрок не познају. Највероватније је да би се обојица згра- нули ако би икада сазнали да реч алгор значи јаку дрхтавицу, језу која најављује грозницу, а да гашо није ни мање ни више него део волујског врата на који се ставља јарам. Млађи носи униформу, али није наоружан. Старији на себи има цивилну јакну и панталоне које се колико-толико слажу, кошуља му је строго закопчана до грла, без кравате. Шаке које управљају воланом велике су и снажне, сељачке, али упркос томе можда због свакодневног додира са житком глином, што је неизоставни део његовог заната, у себи носе неку нежност.
Тада Сипријано Алгор рече, Не брини, стижемо на време, Не бринем, одговори зет, невешто прикривајући нервозу, Знам, то се тако само каже, рече Сипријано Алгор. Скренуо је у једну паралелну улицу којом се обавља локални саобрачај, Хајдмо овуда пречицом, рече, а ако нас полиција буде питала зашто смо скренули са главног пута, сети се договора, треба нешто да завршимо у једној од ових фабрика пре но што стигнемо у град. Марсал Гашо уздахну дубоко, кад год би саобраћај постао гушћи, таст би, пре или касније, кренуо неком пречицом. Једино га је забрињавала могућност да таст заборави да скрене на време. Срећом, упркос стрепњама и упозорењима, полиција их никада није зауставила. Једног дана ће морати да схвати да више нисам дете, помисли Марсал, да не мора сваки пут да ме подсећа на причу о послу који треба да обавимо у фабрикама. Ни једном ни другом није падало на памет да је управо униформа чувара Центра, коју је Марсал Гашо носио, била главни разлог што им је саобраћајна полиција гледала кроз прсте, да то није била последица пуке случајности или луде среће, како би вероватно одговорили када би их неко питао зашто мисле да их никада до сада нису казнили. А прави одговор би знао и Марсал Гашо, кад би којим случајем пред тастом испољио ауторитет који му униформа даје, а знао би и Сипријано Алгор, када би којим случајем почео да разговара са зетом с мање ироничне попустљивости. Жива је истина да нити младост зна шта може, нити старост може оно што зна.
*** Наставите са читањем →
knjigoljupci 
