Архиве ознака: literature

Fotografija preuzeta sa: https://www.google.rs/url?sa=i&source=images&cd=&cad=rja&uact=8&ved=2ahUKEwi45IqP59PcAhUQUlAKHbn7DtYQjRx6BAgBEAU&url=http%3A%2F%2Flitcult.ru%2Fnews2%2F10759&psig=AOvVaw1g2bpcWIgxI7T1v8fRTN_s&ust=1533486106709873

Frederik Begbede je, kako se to obično danas kaže, kontoverzna ličnost u svetu književne umetnosti, filma, televizijskog zabavnog programa, advertajzinga… i stvaralac jednako uspešan u svemu čime odluči da se bavi, koliko god bio neprekidno izložen oštricama kritike, možda i po sopstvenoj volјi, jer danas se najbolјe prodaje ono što je s one strane društveno prihvatlјivog. On je jedan od onih poslenika javne reči koji raspolaže sa toliko talenta, veštine i moći sugestije da svaki svoj stav, iskustvo ili čak i nedostatak, može preinačiti u opšte uverenje i vrednost koju treba braniti. Ipak, uz sve čime izaziva pažnju javnosti, na pozitivan ili negativan način, neosporna je vrednost njegovog dela jer, kako god da mu priđemo, podstiče na preispitivanje brojnih polјulјanih sistema vrednosti u savremenom svetu.

Begbede je bespoštedni kritičar praznoglavog potrošačkog mentaliteta, u čijem formiranju, kao majstor advertajzinga, i sam učestvuje; gnuša se samodovolјnog i zasleplјenog neoliberalnog kapitalizma, čije plodove i sam  obilato uživa; izvrgava poruzi razmaženo francusko buržujstvo, naglašavajući pritom da  je buržujsko čedo koje sve o čemu govori poznaje iz ličnog iskustva; iz svojih neuspelih veza i brakova izvlači opšti zaklјučak da lјubav sputava, da je neprirodno vezivati se sa jednom osobom za ceo život, a javno konzumiranje narkotika samo je jedan vid rekreacije koju slobodan savremeni čovek može sebi da priušti u slobodno vreme… Savremeni boem i hedonista, do guše u društvu nadobudnog i blaziranog džet seta, udara po sve u čemu i sam bez ograničenja uživa. Čitaocima koji od pisca očekuju izvesnu doslednost, poruke koje Begbede šalјe zaista mogu izgledati pomalo šizofreno; za ostale, ovo štivo može biti moderno upakovana all inclusive ponuda, pa nek uzme ko šta voli.

„Francuski roman“ nastao je kao posledica jedne piščeve nimalo pohvalne avanture zbog koje je proveo dva dana u pariskom istražnom zatvoru. To neočekivano  iskustvo pokrenulo je u njemu bujicu preispitivanja, počevši od najintimnijih činilaca njegovog ličnog života, preko porodice iz koje je ponikao, do francuskog društva u celini u kojem je odrastao i formirao se kao ličnost. Nikome nije ostao dužan, a ponajmanje sebi.

Vraćajući se u svoje detinjstvo koje je, ni sam ne znajući zašto, potisnuo u zaborav, Begbede započinje pretraživanje od sedamdesetih godina dvadesetog veka. Počevši od tog perioda, pa do trenutka kada je odlučio da napiše roman, on rekonstruiše i analizira uzroke trenutnog stanja, koliko u svom ličnom životu, toliko i u Francuskoj. Kroz motiv lične zaboravnosti on se dotiče i sklonosti ka amneziji u sopstvenoj  naciji, njenog licemerja, nespremnosti da se suoči sa brojnim neprijatnim posledicama svoje prošlosti i upornosti u negovanju lepe samodopadlјive slike o francuskom društvu. Kolevka lјudskih sloboda i prava, sagledana kroz njegovu prizmu, više liči na „lejzi beg“ u kojem se lјulјuška društvo ušuškano u komfor i samozaborav i nespremno da stvari sagleda izvan okvira svojih materijalističkih potreba.

Govoreći o sebi, o tome šta je bio i šta je postao, autor se kreće tankom linijom između samosažalјenja i samosvesnog kritičkog preispitivanja.  Govori o kompleksima i strahovima, o lјubavi i lјubomori, o porodici i prlјavom vešu, o brakovima i razvodima, o uzorima, o stvarima kojima se ponosi, o knjigama, muzici, filmovima, o raskalašnom životu i klubovima… o svemu što ga je oblikovalo. A u svemu tome, kao neka  nit koja sve ispričano povezuje u celinu – osećanje nepotpunosti i nedovršenosti uprkos uspehu, osećanje praznine uprkos izobilјu, osećanje nezrelosti i nedoraslosti životu uprkos iskustvu. Koren svega toga, kako sam misli, verovatno se nalazi u njegovom razmaženom i prezaštićenom detinjstvu:  „Teško je oporaviti se od nesrećnog detinjstva“, zaklјučuje pisac,   „ali oporaviti se od prezaštićenog detinjstva može biti nemoguće. “

Branijeta Kondžulović

Odlomci iz „Francuskog romana“

Žorž Perek počinje W ili sećanja na detinjstvo rečenicom: „Nemam uspomene iz detinjstva.” A knjiga obiluje uspomenama. Dešava se nešto tajnovito kada zatvorimo oči i pokušamo da prizovemo prošlost: sećanje je kao šoljica sakea koja se može naći u pojedinim kineskim restoranima – na njenom dnu postepeno se prikazuje gola žena i nestaje čim se šoljica isprazni. Vidim je, posmatram je, ali čim joj se približim, ona mi pobegne, ispari. Takvo je moje izgubljeno detinjstvo. Molim boga da se desi neko čudo i da se moja prošlost lagano razvije u ovoj knjizi, kao polaroid traka. Ako smem sebe da citiram – a pokušaj da se izbegne nombrilizam u autobiografskom tekstu ravan je dodavanju budalaštine na pretencioznost – ovaj neobični fenomen već se dogodio.

U trenutku kada sam saznao da je moj brat postao nosilac Legije časti, nalazio sam se u pritvoru. Policajci mi nisu odmah stavili lisice na leđa, to su učinili dosta kasnije, dok su me vodili u istražnu bolnicu, a zatim predali u istražni zatvor na ostrvu De la Site, sutradan uveče. Predsednik Republike uputio je šarmantno pismo mom starijem bratu, čestitajući mu na njegovom doprinosu dinamici francuske ekonomije: „Vi ste primer kapitalizma kakav mi želimo: kapitalizma preduzetnika a ne kapitalizma špekulanata.” Наставите са читањем →